Skrivena ljubav

   Vreme večne smene
   na domaku jutra
   vidljivom svitanju,
   Nemiran ko' munja
   svesan svoje snage
   uzburkanih grudi
   bez straha u sebi
   žedno srce laže...

 

  

Igra Leptir

    Lepoto senke lelujavih krila,
    Uznemirena zlatnim plaštom
    sunčanog jutra što polako bledi
    U zanosu radosti širiš...
    s' jutarnjom rosom iznova plešeš..
    I uvek usledi novo stanište
    što tajnu ima, a govor skriva
    a Ti...ti po navici slećeš.
       
   
   
   
 
    

Pogled

     

      Osečam da nije kasno?
      Kad radosna ljubav  se vrati
      U svoje novo gnezdo,
      I, sama jedva da shvatam
      Na snovima gde ljubav niče
      Ludost, radost, lutanje i nadanje,
      kutak sanjive priće.
      Al' ti, bez glasa mudro,
      Na zraku probudjene ljubavi
      Zavodljivim plesom ispuni
      Drhtav pogled oćiju
      I dodir svetlog jutra...    
    

    

     

      

Čežnja

                    iz Plave beležnice
                

    Na usnuloj vodi, radosno predugo,
    Mesec  nju još zove, svojim zrakom dugo,
    Prepun uspomena međ' svetlostima,
    S'njom  bi i sad da je, i ostane dugo!
    S' čarolijom vatre da dotakne život,
    S'zrakastim trzajem poznat nedogledu,
    Nežnošću prožeta putanja dodira,
    plamti u praznini...dugo..dugo..dugo...
  
   
    
    


   
   
   

Konkretna realnost

                    iz Plave beležnice

  Služba ! talenat ! zasluga ! ostavi te to ! bolje da vodimo veseliji razgovor reče on dok smo polako šetali stazom. Dva sata su izbila oni su još bili u zagrljaju, prestali su da govore. Obzirom da je zaboravila ključ od hotelske sobe, morala je da zazvoni kako bi sad već pospani portir otključao vrata. On nije
propustio da proučava svoje lice u ogledalu koje je visilo kraj njega u holu hotela. Nakon njenog odlaska te večeri , društvu kao da je laknulo, imala je jedan telefonski poziv nakon kojeg je cele večeri bila neraspoložena. A, društvo  ono je i dalje ostalo da sedi ispija pice i sluša tihu muziku.
. Ona i on su polako koračali i razmišljali svako za sebe, šta se to zbiva sa njom i njim. - Bog zna da li če prihvatiti mene uopšte ! reče tiho. U krajnjem slučaju može me učiniti smešnim i upropastiti sve, ona je takva i to me ne bi začudilo. Moram priznati da sam retko uobražen i bezobrazan što sam se sad i ovde pojavio nepozvan. Družio se sa njom dugi niz godina.
Dolazio je kod nje u posetu i pre nego što je postao...? Ali ! njegovo zvanje, guši sve interese jednog
čoveka, ona je to osećala i znala. On polako sklopi oči. Poče da govori o svojim osečanjima, pogleda
na sat i pomisli da je vreme da se rastanu, treba da ide.
        Draga prijateljice, izvucimo najzad zaključke, reće on, i ne pokušavajmo da ubedjujemo jedno drugo. U trenutku se seti da treba da pošalje pismo svojim saradnicima, o njegovom odsustvu za narednih nekoliko dana.
        Ona je jednim finim osmejkom izrazila svoje odobravanje.
       -Ništa lakše, čini mi se, nego ukratko izložiti razlog i poči s amnom na put, tj. doči kod mene,
pejsaž je i noću bio prelep. On je dotle čutao: Njegov pogled, koji je spočetka bio blag i miran, nakon
njene izjave, raspalio se nakon stiska njene ruke i nežnog poljupca, ruke su im se spojile i ostali su dugo da gledaju bez reči jedno u drugo: Sneg je nastavio da pada a oni su i dalje šetali stazom, bilo je
prilično hladno. A on, sad mu se pak duša prelivala, kao lava iz Vezuva. Šetnju su okončali sa nekoliko citata. Večeras-nočas, draga prijateljice moramo nešto žrtvovati. Borba izmedju mene i njega mora se dokrajćiti.
        Ona je polako hodala, bila je postidjena i umorna. Prvi put se u njegoom govoru oseti neki molećiv ton. Tražio je od nje obećanje, da mu jednom kaže sve,- to je bila njegova reč. A ona.
Govoriti o njemu, iluzorno je vi i ja smo..? njegovoe korake polako zaboravljam i šta ima više da se kaže,na licu tužan osmeh koji je umesto nje sve govorio, nikad više dragi prijatelju nikad nemojte da me...? kratko je odgovorila...
        Nazovimo ovo, ljubav ljubavlju. Tad nastaje novi " ljubavni tunel", pod bremenom prošlosti, periodi trajanja brzo se zbivaju..I tu prema opštem pravilu, uspevamo da sagledamo samo jedan osečaj savršeno izdiferenciran- ljubav koja se postepeno stvara. U njenom mnoštvu osečanja, ona se formira i polako izbija i ima čudnu odliku o kojoj treba razmisliti. U jedan jedini osečaj se, dakle, sklapa i zatvara, produžena ka svom početku, ogromna i složena lepeza-ljubav.
        Ona je kao jedan jedini pupoljak koji se otvara i definiše svoju osnovu, ljubav ljubavi - svet čuda....
Ljubav je kao uzburkano more, Koji obuzima sve u prvih nekoliko trenutaka, a zatim duga svim bojama, snovi i trenuci, onda se sve s vremenom smiri, ostaje miran talas koji se vraca i vraca u krilo obala.....

Ličnost

                                         iz Plave beležnice


   Kako, u ime sveta, da joj odgovorim? Kad svojom otvorenošću i neposrednošću  bukvalno me je oborila s nogu...
   "Ali ne, il' sam ja lud, ili mi se ona udvara: što sam prema njoj hladniji i smireniji, to me više traži. To bi s' njene strane moglo biti neko domišljenje, izveštaćenost: ali njene oči tako ožive kad se iznenada pojavim. Da li ume da se pretvara u tolikoj meri ? Šta mari !  Privid je na mojoj strani, uživajmo u prividu. Tako je on razmišljao a  ona ga je pustila  da sanja. Znala je da on stalno razmišlja o njoj. Isto tako je znala da mu se svidjaju njene krupne oči , ona ga je gledala izbliza,  i posmatrala ga  jako često! Oboje su nošeni mišlju "kako je velika razlika izmedju ove jeseni i prošlogodišnje ! On polako poćinje da biva zloban u odnosu na nju. Sada,posle toliko godina sreće nju,i oseća da je sad bliži ...
      Ujedno kada bi njim ovladala neverica, mislio je "ona mi se podsmeva, ona zbija šalu sa mnom".
     "Pa dobro, ona je tu ! nastavi on sa pogledom tigra. Ja ču je imati, potom ću otiči, i teško onome ko me bude sprećavao pa čak i ona neće da me spreći kao ni sve pre nje, biće to prava muška igra  a naše iskreno druženje počelo je malo pre našeg zvaničnog druženja.Često u glavi premotavam film iz tog perioda....
      Ipak, u svakom trenutku, kad bi pokušao da se pozabavi nekom ozbiljnom temom, njegova bi se misao izgubila  u dubokom sanjarenju, probudio bi se sa srcem koje je drhtalo, pomučene glave i s  jednom jedinom mišlju: "Voli li ona mene?" Imao je prilićno nemoguć pogled i detinjasto grižu savest, punu glavu iluzija kad je u pitanju Dora.Sve što je bilo kraj nje, pored nje intrigantno zabavno genijalno toliko daleko unapred određeno ..Ona je nešto što  nism ja . Ona je još uvek slobodna....Dora...Ona nemora da se prilagođava novim raspoloženjima,  novim osećanjima,   i meni  koji želim da ovladam njom.
      I tako:
      Razmatranje ljudske situacije mora predhoditi razmatranju ljudske ličnosti. Najupadljivija crta ljudskog ponašanja jeste ogroman intenzitet strasti i poriva što ih čovek pokazuje.
      Strast koja nije izraz instikta samoodržanja i seksualnog instikta (ili formulacija, erosa i instikta smrti), samo je indirektnija i složenija manifestacija tih instiktivno-bioloških poriva. Medjutim, ma koliko te predpostavke i bile briljantne, one nisu uverljive u svom poimanju činjenice da se veliki deo čovekovih strasnih nastojanja ne može objasniti samo s pomoču snage njegovih  instikta čak ako su
i "glad i žedj i seksualna  težnja potpuno u čoveku zadovoljene, On-čovek nije zadovoljan".....Otkuda je došao i kuda se uputio? Taj tok svesti...On ide pravo kroza zid sna i mi ga čujemo kako tutnji u pećini snova....
     "Uzbuđena srca posmatrali smo kako se Frojd gubi u toj pećini tame koju san i podsvest predstavljaju za nas, tame koja izbija kao pena u našoj svesti preko dana. On je težio ka vrelu. Posmatrali smo kako njegova sveća ideala treperi i postaje sve manja. Zatim smo čekali, kao što ljudi očekuju, uvek se nadajući čudu nad čudima. Frojd se vratio natrag nudeći na prodaju snove."

     Da li je to tačno?  Zar ono veliko nepoznato u snevanju ne sadrži nešto više?

Korak

                          iz Plave beležnice

  Iznova uporno, i sve češće
  Sto hiljada godina, možda i više...

  Korak  sjaja opet se ponavlja
  Niz put  korača neželi stati,
  Mesećev  sjaj srebrne boje,
  dolazi i odlazi u oba pravca...
  A onda polako neizvesan trag
  za sobom ostavlja bez straha....

 


                                                                                                                                                           
  

Uzastopno smenjivanje

       

Zima je, a ipak kao da je jesen nije sasvim prošla. Sunce je jako i toplo, nebo prozračno, mrazevi tek predstoje, jedino što su senke sad duže i noč ranije pada, vlažna, hladna i mračna.
        Stoji na obali zagledana preko reke u ravnicu koja se pruža kao linija koja svet i sve uokolo uokviruje i s njom sve nestaje, samo voda kao da utiče u nebo i večnost koja ovde traje, i zaodenuta u misterioznu plavu maglu koja se polako spušta,  ta ista reka je nekoliko kilometara od seoske kuće, gore na brdu i nad istom se nebo sastavlja sa zemljom, sa tek uzoranim oranicama i sa još po kojim zakasnelim prolaznikom. Dah vetra kao da šapuće, mekanim šapatom vrati se  gore na brdo i šetaj. I ako zna da u okolini nikog nema, pogledom luta  traži  nada se da če ga ipak sresti, videti !
         Oko nje, sve je nestvarno malte ne vanvremensko, vreme kao da je stalo tako ona želi. A vetar
kao da joj i dalje šapče, vrati se kuči-gore na brdo, možda usput i njega sretneš. I ? ni sa leve ni desne
strane nema nikog, osim drveča a na drveću još po koji požuteli list, i isti u njoj budi sečanje. Sve je opustelo. Samo obala koja se pod nagibom survava u mutnu reku. Nedaleko, na obali vatra je nedavno progutala deo drvoreda ostavivši ugljenisan trag kao opomenu preostalom drveču, a to isto drveče kao da stenej pod teretom obavijeno tugom što je u momentu počelo da nestaje..
        A, Dora. Duboko pogodjena, sečanjem i bespomočna da bilo šta izmeni, korača polako i vrača se u seosu kuću.
         Koračajući imala je osečaj da je i dalje zarobljena u mašti, koja nedozvoljava zaboravu da ovlada. Vetar je sve jaće i jaće duva. Sunce polako zalazi, i noć počinje da se spušta. Da li je sve ovo klopka, a ona se ponaša kao brodolomnik bez nade. Dok korača, nadolazi sečanje i  "on ". U mislima pribija usne uz njegove i oseča sladak ukus njegove ljubavi. On nju i dalje mami - u njenim mislima zamišlja ga kako joj pruža neku vrstu utehe, u njenoj usamljenosti. Romantično, nikad nije prestao da je zadivljuje umešnošču. Stapao se sa njom, veselom i romantičnom. Sad me doziva i preko likova koje samo ona zamišlja i može da vidi i razazna, a tih zamišljenih likova je bezbroj i gotovo u svima njima razaznaje njegov lik, kako raširenih ruku, svako jutro, svaki dan i svako veče jedno drugom trće u zagrljaj. Obzirom da ima bujnu maštu, možda to i nije "on", nije ljubav, možda je to samo leptir koji traži i pronalazi cvet na koji bi da sleti-predahne i nastavi dalje ?....Ili zalutala ptica ?
        Poreklo nelagodnosti, dakle, malo-pomalo je osnovni uzrok uznemirenosti, i isti je uobičajan za ljubav "osečanje - prostor - vreme ", je osečaj koji se ispoljava utiskom stvarnosti i izlišnosti pred ogromnošću ljubavnog prostranstva. Ogromnost  se oseča, ona je, i najupečatljivija. Ko se samo jednom u životu, usudio da ljubav pogleda u lice, i da pokuša da "doživi", nju-ljubav, sazdanu od osečanja - mašte, na daljinama od bezbroj kilometara ? I ko nije, pošto je pokušao, izašavši iz nje duboko pometen u svojim verovanjima ?  I ko  nije, čak i kada je pokušavao da zatvori oči pred onim
nam nametnuto ona otkriva. Nju - ljubav, kao nejasno osečanje kao neku divovsku senku koja dolazi, kao vedrina i radost ? A ljuba ! Da li če se i sutra još kretati ?.... Zavisi od nas i vas ......i od Dore!..

Kad spusti se veće

 

Zamišljen i tih znanog radi:
     Ti, tvoje zrake veselo šalješ
     sa samog neba, to je tvoj
     pozdrav i zvezda ga treba !

    Ti zvezdu prizivaš da ona sine,
    i da ne silazi sa visine.
    Šapatom zboriš ko  vas sve treba
    tu je i Planina jedna čiji se
    vrh uzdiže do samog neba, upamti
    da i ona nas svaku noć treba !....

Kad odeš

                           

                               iz Plave beležnice


   Polako!
   Nevino go mesec teče
   izvija se s' rasutom svetlošću
   Lagano putuje,lagano se kreće
   sa zrakastim trzajem svako veće.
   
  Al'...ti...Nočas, samo nočas,
  Više no ikad bez mira i sklada
  I, dok sedma kći sedme kćeri
  razume pravo značenje snova,
  Ona...
  umršena još uvek u snove
  zna da se zrakasti trzaj
  na visokom nebu polako kreće