Ti si svetlo i sjena u tragu
vremena zagljena čekanjem
bojama sna zlatno srebrno sivim.
U kraljevstu postojanja
tvoja neprolaznost
pevanje vetra briše..
I,dosežeš dalje - mnogo dalje
Ti si planina koja od
davnina postoji-živi.
Odaješ čast usnuloj lepoti
što kroz vekove spava,
Znanjem stišavaš bure,
I svki naredni dan,
Lepotom obasjavaš !..
Razuzdana bezumno luda želja!
Upozna ona naglog gosta ,
Nestašnu vatru sa puno žara
Što srce lomi i uzdah stvara,
Zna to i ona, najdublja tajna..
Što neda oku suze da roni
...znaš to Ti, a i oni !
Da je u pokretu s pesmom oblaka
Na krilima brzim s' uzdem strasti
Pokušala da teši shvata i oprašta
ljubav zagonetnu u svom hodu
A onda, tu su suze i uzdah
Razmeću se medj' dve sumnje
Sa senom ljubavi na drugi način
Kroz zagonetno "Crno i zlatno srce"svako...
Navikao da dobija sve što poželi, odlučan je da zavede i nju.
Znajući koliko je zatvorena za nove veze, naravno, između njih se javlja hemija...koja počinje onog trenutka kad im se pogledi sretnu i ona mu se nasmeši.
- Sjajno - oglasi se on tiho...
I u tom času ...
Umesto odgovora koje, uostalom, i ne očekuje, nalazi novo pitanje...S otupelim osećajem za vreme..Ljubav, nežnost i beskrajna odanost...Da to je bila ona, ispunjena nemirnim zadoviljstvom i vremenom koje je deo njenog života .
Vreme je prolazilo brzo i lako...Kroz iskustvo sa svojim osećanjem po pitanju onoga što se u životu dešava, i gde se njene granice nalaze. Znala je da je od te većeri toliko toga u igri i da se mora usresrediti na sad i ovde - bez reči,... kao da je znala da neće stići, ionako neće stići sve, ionako neće stići ništa, pa prema tome bar ovo, i bar još ovo, i još ovo a to si Ti...koji to znaš.
Ti si došao k' njoj... Veseloj punoj nade ...U pogrešno vreme na pogrešnom mestu, kad je već bilo kasno sa izazovnim pogledom i s misterijom razlike... Ubeđen da treba da nastaviš tvoju beskonačnu šetnju...
Strpljenja, strpljenje, strpljenje!...za duži razgovor kad za to dođe vreme....
I tako s obmanom sećanje koje se - dobro svršilo i sa planovima za budućnost koji nisu delovali ubedljivo:::Vrelina koja je neizvesnost pritiskala rasla je iz dana u dan.
Dan posle
... tog lepog večernjeg susreta, osetila je prijatnost koja joj je već duži period nedostajala.
U stvari. njen Život i laž...-Ja reće ona - bez obzira na sve uvek ću ti reći istinu.
Nežna skrivena draž, u svom skrovištu bez sumnjive senke dugo u kroz noć gleda uvek isti i uvek nov tvoj lik o kom je toliko puta sanjala u svojim začaranim dubinama prošaranog života nastavljajući da čeka i dalje tebe.
A onda dođe dan...i ti se vraćaš igri zagonetne veze sa svetlom koje vas okružuje...I tako nekadašnja radost opet dobija čar...sutra znajući da u neku daleku budućnost neće biti lako pratiti te i držati korak s tobom...
Postoji ipak nešto čega ne želim da se odreknem... A to je, lik čoveka koji nosi u srcu, sa čežnjom koja prelazi u snagu i to Ti dobro znaš - nadnosi ti se svako jutro nad lice i pažljivo te ispitivaćki posmatra...toliko da i neznaš šta se događa jer odraz nebroji godine.. uzajamno zbunjenoj simpatiji...
"Ja sam. A ko si ti?" Hajde, pomozi mi!"Ti mi se dopadaš jer si drugačija...reće Ti.
Konačno. "Čekao sam te?"A ona (ja)... ona je samo klimnula glavom.I u tom času pomisli, "On se još uvek s čudnim čudom od mene krije".
I s bojažljivom čežnjom... njen pogled bi prepun iščekivanja i ljubavi. Ali,ljubav ne treba da moli, ni da zahteva a ni da se izvinjava ...osećala je sebe nekako čudno sa takvom lakoćom, kao ptica u vazduhu...koja se brzo okreće.
Tek kasnije se setila da za svo vreme dok te je ga gledala ti nisi rekao ni jednu reč.
..I tako... prolazi vreme a njen san .. i njene uzbuđene usne dodiruju tvoje usne... a ljubav dal'samo igra beše? Jer se ispred najviše prve, pojavljuje neka još više prva, a pre te najviše prve - opet naka "naj" itd., itd,...i taj tvoj beskrajni period u nizu ne može ni imati svoj kraja...
.Nezadovoljna, na pola puta da sve zaboravi na osunčajnoj ivici,s' varanjem koje te ne beše prošlo u duši bi zahvalana što je ostala jedna, a ispred i iza nje postoji i druga, koja bi samo uvod početka prema kraju...
I tako ti tužno zamišljen što žar i srce koje su - jedno bez obzira na sva primamljivanja stojiš i ne... nisi mogao da se sliješ kroz buru uzdaha jer ni njih nije više bilo...
Nezadovoljan i mučen željom za neuhvatljivom, izgarao si u besanim nočima od neke do tad tebi nepoznate žudnje...
A u njoj...Sve je tu. Jedino plamen nedostaje, plamen koji je zamena za ... Progutanu istinu s izazovnim pogledom sladostrasne radosti.
Nerazumlje početka okrznu je senkom prethodnog dana. I ma koliko bilo bolno, barem je bila lišena straha dal' češ je čuti, dok govori glasno, al ipak šapatom.
Najpre je bila samo radoznala, pomalo zbunjena. Sve češće je osećala neobuzdanu želju da izgovori tvoje ime, al' nije znala kako se zoveš...kako ti je ime? Ogorčenje i bol zaustaviše joj dah.
"Ko ? Zar i ti ?Znaš dobro da ... nije svejedno s tobom ili bez Tebe. Pomisao da bi i u ljubavi mogao da se ponašaš vešto. Zapanjena i ljutita, naglo se okrete. Zaboravlja, da, da, zaboravih da ne poznajem put i da sam prikovana za vreme i još sam uvek bezimen putnik, u svom srcu...Ja.
On,(ti) u vremenu besmislen,postaješ smislen, i još uvek razaznajem tvoje lice...i opet tišina pokriva trenutak u vremenu...vreme.
Ko' nepoznat neko. Okleva.I onda stade, opomena kao kameni kip,ćutanje...s' osmehom i suzom.Ostavlja znak pitanja da visi u vazduhu.
Neko kraj nas... taj neko je vreme, još uvek pita ? Ona-to bejah (ja), taj gost sećana daleko za sobom... dok dan još traje, i danas... uvek preostajem za tebe ... (Ja). Celina na istom mestu? Sad stvarno ne znam...šta da radim sa uhvaćenim vremenom...Da sve zaboravim i da počnem iz početka?
Je li to san ? svirka sna praznina ljudskog bića? ne govori ni reč ...A pomamno srce .. kuca između dve krajnosti između sjaja vizije i neznanja , koje je malčice uzmaklo s očima u beskraj.
Sumrak tajne, nepoznata greška, nebo je svetlo...a njegova senka još uvek polako lebdi...
Slast života nevezuje nežno i blisko. Ali! to beše juće - jedne sumorne večeri u decembru il' martu...I opet jutro kad minu ...i svako drugo jutro ja ti ne priđoh, ne al' stvarno ne znam zašto...I još uvek koračam nepoznatim putem...a senka postaje dublja...ne neznam stvarno zašto...? Putuješ stalno samnom nepoznat svima...?
I po navici nešto uznemirujuće sparna neobično pridavljena tišina unese joj se s osmehom u lice tražeći ... bezbrižnog strastvenog najljubavnika sa neverovatnom količinom reči i s magijom osečanja... kroz neobično putovanje...s iluzijom što je još ima...Svašta, baš svašta...bila sam onakva kakva uopšte nisam...Realna slika zaljubljena u privid....
Bilo je to... večeri,2015/16. godine... Dora je sedela u stanu na sofi i gledala fotografije. I tad iznenada opet on, ponoc je prošla, dopisivanje je otpočelo, i tako iz večeri u veče. Do kad ? Pitala se ?
Verovatno iz dosade ubija vreme, i stvara krug navike-"paukovu mrežu." Sedela je i čekala da je Aleks nazove. Nešto ranije on je sav iscrpljen završio u bolnici na nekoliko dana.Zbunjivale su je i plašile njegove nagle promene raspoloženje.Da li će ikad uspeti da u potpunosti upozna tog muškarca, svog prijatelja.
Posle napora izazvanih njegovim silnim putovanjima. kolosalni poslovi su ga okupirali. U jednom
trenutku sve je dovelo do čudnog i zamršenog problema, koji je Aleksu oduzimao dosta vremena.
Iz njegove telefonske poruke, Dora je shvatila da mora hitno da otputuje. Znala je ona da čelićna konstrukcija Aleksovog tela neče podleči novonastalim naporima. Radio je i po l5, sati dnevno, a često, kako ju je uveravao i po pet dana bez prekida.. Pobeda koju je izvojevao svojim radom nije ga mogla spasiti od posledice strahovitog naprezanja. Znala je Dora da Aleks beži od nečeg, da li od istine što je jednog trenutka priznao da je voli ? Nakon razgovora sa njim, zamrzla je ljupki osmeh na licu- i ako bi da ujeda,i poluotvorena usta trenutak pre nego što je prekinula razgovor. Vidno je raširila oči. Tajanstveni sivi krugovi oko zenica su još malo potamneli. Jezikom je pokušala da ovlaži iznenada potpuno suve usne. Usne kojima je oblikovala iznenadjenje, " pa zar opet "?
Nakon ručka u obližnjem restoranau, Doru su odvezli do kuće. Istina je ipak pomisli, ja se plašim da započnem romansu sa Aleksom, obzirom na raniji neuspeh koji je još uvek tumarao po njenim mislima. Sad kad je sama, saznala je šta se dešava, i da neki od njenih prijatelja lude pokušavajuči da joj udju u trag ili kako su pojedinci van sebe od bola. Nije djabe bacila mobilni telefon. Zavukla je ruke u djepove jakne i zgrčila ramena. Preko neba su se navukli oblaci, vazduh je bio maglovit i vlažan, kiša je polako počela da pada.
- Za duh koji se srodio sa fantastičnom dimenzijom ljubavi, sve izgleda sasvim prirodno, zato što su u pravcu misli, kao i u pravcu vremena i prostora sjedinjuje. Jedno je u svakom slučaju sigurno a to je da, čim se usvoji realan pogled, stanje osečanja postaje jasno, jer se otkriva sasvim jednostavan smisao dubokih nemira koji potresaju Njega - Nju. Kod njih se pojavljuje dvostruka kriza koja je počela u prošlosti, i ista se približava svom maksimumu i prouzrokuje psihološko jedinstvo.. Oni mogu dalje da budu samo ako se medjusobno prožimaju.Ljubav je u stvari nešto pozitivno, nešto snažno, nešto tako stvarno. Zna, Dora da ko traži naći će, mada je naći sreća - bura bez iluzije "Ljubav voli mladost a uvažava - poštuje starost......
Sad več podrugljivim pogledom prelazila je preko zvanica pozvanih u vili prijatelja. Ni Aleks a ni Dora nisu se nadali, a prijatelj je želeo da ih iznenadi, priredivši prijem u Dorinu čast.Dora je odavno ostavila ovakav život za sobom. Onog dana pre mnogo godina, kad je njen život bio obeležen tragedijom. Tada u trenutku sve je stalo, sve je nestalo. Povukla se nije se više javno pojavljivala, živela je nekako čudno , s' uspomenama sečanjem u njoj je to tinjalo razaralo joj dušu.U samoči koja je njen pratilac, te zimske večeri ugledala je njega. Gledala je i pitala se, Kako ? Zašto?
I koje on uopšte, što počinje da okupira njenu pažnju sad več iz većeri u veče. Znala je da če on u njoj izazvati osečaj sa ukusom jednom več zaboravljene boli.
Domačica je bila nepoznata žena koju je prijatelj predstavio rekavši da je ona njegova dugogodišnja prijateljica. S' izveštačenim i prodornim pogledom prišla im je žena u godinama, ali još uvek privlačna, ponosna što je domačica večeri,izveštačenog i krajnje ozbiljnog lica, trudila se oko nadodurnog, i krajnje privlačnog našeg prijatelja kome je smoking lepo pristajao. A on kao da je ignoriše. Ona se okrete ka grupi koja je bila nedaleko od Aleksa i Dore, i počela je da ih zabavlja zlobnim tračevima o modi. Verovatno ima dodira sa modom, pomisli Dora. Domačica večeri Dora joj nije upamtila ime,nekad je imala manekenski stas, godine su učinile da nosi odeču koja je prikrivala novonastale obline, koje je naš prijatelj neizmerno voleo.
Sve u svemu, sve poznata lica bogatih, a bilo je i onih slavnih.
Dok je domačin pozdravljao prisutne, ona ga je čvrsto držala ispod ruke i isto se dalo primetiti pogledom iskusnog oka. Uperivši svoj ni malo prijatan i preteči pogled kretala se ka Dori i Aleksu.
Pogledom zmije i njenim nastupom Dora, primeti njen pogled pun zlobe, polako se okrete da vidi kome upučuje taj bezmalo preteči pogled. Mi se poznajemo reče pružajući ruku, ne reče Dora, nikad videla ni srela, mi smo dva na sreču različita sveta. Plavokosa i plavooka koja je koristila i suviše šminku, nekad veoma privlaćna, sad samo u tragovima, zapoće razgovor. Dorine oči odbiše komandu
racionalnog dela mozga i skrete pogledom na drugu stranu, prezrivo joj stavljajuči na znanje da je nepoželjna. Dora obučena nemarno, ne baš za ovu priliku zamoli Aleksa da polako napuste prijem. Dodjavola ! Šta je to sa tobom ? Upita Aleks Doru tek smo stigli ? Prevarila ga je rekavši da se ne oseča dobro. Pogled domačice dugo je pratio Doru. Kakva brzopleta žena pomisli Dora u sebi, ima nešto jako čudno i zagonetno u njenom pogledu zaključi. Aleks je uze za ruku dok je otvarao vrata automobila i poče nežno da je miluje i ljubi. Ti dobro znaš, ti sve znaš draga, došlo je naše vreme.
Oslobodiču te sečanja, oslobodiču te neostvarene ljubavi, moja ljubav če nadoknaditi sve do sad propušteno, bičemo slobodni, oslobodjeni svih i svega..samo ne reci u našim godinama. Dosta je godina prošlo. - Aleks pomislivši na onog drugog samo se strese i nastavi da je ljubi...
Ljubav koja misli: To nije greška perspektive, to nije izobličavanje, to je novi početak, novo doba za njih. Ljubav ih menja iz osnova i još više oni pronalaze svoju dušu. Postavlja se okvir pojave, u njegovim pravim razmerama medju stepenicama života koje su prelazili. Paradoks čovek-ljubav se rešava, time što postaje nemerljiv i unosi sklad izmedju njih, ovo na početku zbunjuje. Budučnost koja bi bila isključivo namenjena, koju bi samoživi uspeli da stignu do kraja granice, "svako za sebe"
Nema ljubavi koja bi mogla da raste, a da to ne bude sa partnerom koji je priljubljen uz nju - njega. Ljubav je kapija budučnosti, ona se ne otvara za nekoliko privilegovanih, niti za pojedine izabrane izmedju svih ostalih. Ljubav popušta pred naletom svih zajedno, u pravcu u kome če da se spoje i dovrše započeto, jasno odredjeno stepenom realnosti....
Ushićeno oko
još odiše tobom lagani korak
brži od ognja, plamen u plamenu
nad blještavom svetlošću
niz misli u novom danu.
Nije tu ? a tu je:
Vešt, grub i lukav trenutak,
novih ludosti vetrom uskovitlan,
zalog većne ljubavi,
vraća se sebi samom!
A ti znaš zašto...
ljubav još ima reć neiskazanu..
Tvoj korak, u prvoj tišini noći rasutu svetlost s' kristalnom vatrom spaja ,
Tvoj pogled - raspaljenu maštu kroz snove grize do bola,
Tvoja nestašna ćud - u dalekom kutku
bosonog osećaj sa zorom što stiže uvija...
Tvoja vatra uzida mali vidik u sklonište
srebrnog oblaka - ljubav nezaustavljiva
Svaku noć s' tobom i ona
preko gornje granice oblaka
u plavetnoj daljini vlada...
A on i ona - dan sunca noć meseca
Nastanjuju vidik plavetno sivi
sa srebrnim velom umesto zida,
Izlaze zalaze - ti ih vodiš
Kroz čuteći mir ka horizontu
