Usnuli zraku, zarobljeni nemiru !
Šum ljubavi iznova budiš glasom,
nesebičnog stvaranja !
Ali:
Ritmu rasula, iznova remetiš čutanje,
izmedju uzdha i plaća !
Ti samo vreme, beznadežnog putnika
snova,na raskršču osečanja opijaš
iznova sva čula !
Godine ko duh bledi, lebde odlaze u tišini !
Ti više nisi bol od sveg veći,
a tu čudesnu reć neumem reći !
Niko saznao nije a išli su ka nama,
Da je prisutan,..Genije najdublje
uzburkane mašte !
Dok godine prolaze, taj humor života
bez tebe osečam....
Ti žaru, svetlosti dana sve će proći
U danima ovim, ne pita zaborav
čas jutra kad sviće,...prazno juče
put k' sebi, glas opomene !
Ritam većeri na krilu snova
Ti danas ko sutra juće nepoznato.
Ti glasni zvuk u ludoj upornosti,
Moć i akcija opomenu...čaroliju noći,
zbunjen zanos svetlost dana....
U tihoj noći dok čezne u srcu,
Otrgni je od raspaljenog osečaja
što okiva srce u duši radja ariju
prekrasne pesme što budi bajni osmeh
s' rukom položenom na -
tvom smirenom licuna na kraju dana.
Neuništiva sudbina uz smeh i priču
s' poljubcem u vazduhu raspaljenog sjaja
Budi nadu čarolijom pesme i vatre,
kroz smenu noći i dana !
Pri razmatranju nepovezane zbrke svojih sečanja i uspomena koje želi da zaboravi, često bi se iznenadila na teškoče na koje bi nailazila kad bi pristupila izdvajanju pojedinih segmenata iz svog predhodnog života. Analitičko rasudjivanje nakon nesreće koju je doživela i beznačajnih činjenica...ni njih nije mogla da se seti. Sve to tajalo je preko dvadeset godina.
Sve je bilo neobično i dramatično. U svemu uloga njenog supruga nije bila dovoljno naglašena, s obzirom da je on nizom neobičnih okolnosti , bio direktno povezan, Ona nije mogla njega i njegovu prijateljicu da izbaci iz čitave te zbrke.
Bilo je to jednog novembarskog dana.
Nezdravo vreme, reče njen suprug. - Medjutim veće je sa sobom donelo neki povetarac. Šta bi rekao da sutra malo otputujem. Zasitila sam se tebe i tvojih avantura, imam otvoren poziv. Ona je bila raspoložena i očarana što če sve napustiti. On oštrim zapažanjem i zaključivanjem reće idi..Kad je ušla u kola lice njenog supruga bilo je bledo, bio je nervozno bojažljiv.Ona slegnu ramenima i bez pozdrava krete. Vladislav je dugo začudjeno gledao za njom. To je sve čega se sečala u svim proteklim godinama. njeno pamčenje....Toliko o njenoj prošlosti i o odnosu sa njenim suprogom V....Kako je vreme odmicalo malo po malo, strah je popustio pa je nastavila da živi kao obično, kad je jedan nov dogadja odjednom baci u neko čudno stanje..
Pošto je do krajnosti bila podlegla čarima analize, do te mere da je bila zapala u iluziju. Počinje shvatati da je prošlost nešto što se može svesti na izolovanost : polazeči od toga, svest, život, misao su na domaku da steknu vrednost nezavisnosti., a za nju energiju iskustveno u trenutku najlepša, ali i nepostojana u sadašnjosti. Shvata da u skaldu sa raspoloženjem, pomisao da se na vrhuncu sveta priprema neka duša nad dušama koja bi joj pripala, i njoj neće biti strana kad za to dodje oćekivani trenutak. Ograničenja ( udaljenosti) postepeno će se oslobadjati i okrenuće se pozitivnom razlogu : u prvom redu ljubavi...Ljubav je unutrašnja energija koju ona i dalje nosi u sebi :za nju " ljubav je ono što želi."
Kroz šum kapi teške od kiše
Al' već sed
Neprimetno udaljen
Ili još samo
Izmedju noći i dana
Između dve beskonačnosti
Sad već samo
Pomalo svuda okolo
Čuti u tišini
Al' ipak - razbacano
I, sve što vidiš - da nema
Oko tebe to je sasvim blizu
Zaglavljen šapat agonije
i ništa više
Agonija je pojam starogrčkog porekla, nastao od reči agonia
i u bukvalnom prevodu ima više značenja: takmičenje, borba,
smrtne muke, smrtni ropac itd.
U filozofskom smislu, agonija se poistovećuje sa patnjom,
što predstavlja osnovni pojam budističke filozofije i psihologije. Sam Buda je imao svoju teoriju o svetu, koja glasi: "Sve su tvorevine nepostojane, sve su tvorevine mučne, sve su pojave bez sopstva." Takođe, Buda je na sledeći način definisao patnju, tj. agoniju: "Rađanje, starost, bolest i smrt su patnja, razdvojenost od prijatnog je patnja, združenost sa neprijatnim je patnja."
Može se reći da je Buda skoro čitavo svoje učenje sveo na učenje o patnji i uklanjanju patnje
Patnju je sveo na četiri tzv. plemenite istine: istina o patnji, istina o poreklu patnje, istina o prestanku patnje, a sve se to svodi na njegovu tvrdnju, da je život (od rođenja do smrti) u najvećoj meri - mukotrpan i težak.
Kroz svoj uron tihi
Stoji ispred mene i sveg oko mene,
s' nesanom bez krila
misao što luta - liči već na kasno.
S' bojažljivom čežnjom duboko kroz život
na začetom putu pod vidom večnosti,
kao malo svetlo sa stotinu zašto?
Neosetno tiho greškom ili zabunom
Prelazi putanju dodiruje slama,
Ljubav bez svetlosti
Zagrljaj bez strasti...
Svezane misli, neiskazane,
svedok su sreće neizrećene...
U opojnom času većite volje
Uvek istom i uvek novom
u zanosu neshvaćene al'...
Čas u po noći, čas po danu
sanjaju svoje prve snove
pevaju svoje prve pesme
pune strepnje tajanstvenoj patnji
Ponavlja se priča. Tihog sjaja
Ponovljiv - snen, kroz tihi sjaj svetla
između milovanja i radosnih suza
straha i bola, Sanjarenja i mašte
i ovu noć na zvezdanom nebu ispružen
stražari beskrajnim svetlom,
Jer nastanjen van senke nespava ne čuti...
U letu visoko sa srebrnim zrakom
između dve boje dugo i sporo sustiže
plavetni zvezdani svet
I bez jeke zrak spušta ka čistoj ruci sna.
A telo, šta je to? Ni tamo ni ovde
neočekivani trenutak, kroz svet slika
na dohvat vida...i posle svega
Kad misli lepe strahovito strepe,
od ljubavi prema skrivenoj tajni.
Ti dalje stojiš... ko svetlost koja se menja,
Od uvek spleten, sad i upleten,
U letu visoko trag, bez znaka?
Izvan svakog bola
Lagani korak dok brobuđen spava
Otkriva tajnu noći i dana,
i drhtavoj svetlosti reće da stane
tamo gde će njih dvoje hteti
al' tamo njih dvoje neće stići,
I skriven sad u svojoj seti
Lagani korak prhnu iz ćutnje svoje
Sa žarom života na dohvat vida,
spoji im pogled
U jedno oko - u misao jednu
Korak isti al' bez odjeka...
