Retko me pita

Izmedju dva talasa -
svetlosti i tame,
U najdubljem času noći
Kratko ukraden trenutak,
Čudno trajanje -dugo sporo.
Ustručavanje i uvijanje,
želi saznati šta je bolje?
Snaga iskustva, ili mrlja prošlosti ?

Ah, izvini

Bolje je ovako, bolje ovako.
Hvala ti prijatelju....
Slušajući neku tajenstvenu komandu,
Čudna obamrlost gleda na sat.
Obečanje svakako, još uvek znaš,
Zašto toliko žuriš ?
Nemože se zaustaviti istina ?
Po nekad trenutak ima dosta vremena,
Tvoj zvanični projekat -  oblak od
skrivene magle, lebdi medju nama
Ali to je bio samo trenutak
Božanstveni spektakl,
  Superekspresni dogadjaj
Tražeći nekog tebi sličnog,
U prolazu pored nje,
Preplašeno korača, ko
zavesa koja drhti
Ko bi to mogao biti ?
Ma izgleda Niko....
Ne, ne pada kiša...

Ambicija

Bilo je čudno,novo, divno,
Ah. Ma možda nije ni bilo
čak ni lepo ?
To nije primećeno
Ipak, ma možda je čak
sve vreme bilo i suviše ružno.
Druga strana je već počela
igru uporedjivanja i povezivanja
znaćenje i odnos -
Izgleda kao da se penje,
Krajnja poniznost uz malo,
dobre volje ostavlja najači utisak...

Uobičajena tutnjava

Impozantan prizor predpostavljam?
Oskudno posmatranje bez delovanja,
Razume se to treba moći !
Balans dva bezumlja, čudan odjek
nedostupna tajna, bes ogroman.
Pa to je logično,
Neverovatna koincidencija-
radja jedno i drugo,
Svet slabosti,mržnje i ukusa
Pogled prilićno hrabar,
Zapravo onaj neverovatno plav,
Razarajuće začaran,koji se krio,
  više ne postoji !
Polako ! polako ! pozdravlja te
.

Dilema

Čula sam,da, nerazumem

 A kako idu reći ?
Ma kakva novost on je zvuk groma!
Prizor romantičan o kakvo uzbudjenje.
Tu blizu krajnjih granica,neizlečiva rana
Nagriza zasičenost ljubavnog razočaranja.
Najavljujući ono što je već bilo.
Prezrena ljubav, poljima maršira.
Niko nije shvatio,krunisan poraz il'pobedu
Uljuljan ritmičnim poskakivanjem
Avanturistu simbol lakog života
Impozantan prizor u punoj snazi,
Ne, ne čuje, ne čuje ništa,
obmanjuje sebe,budučnosti se plaši
pred njom očajava....

Vlastita predaja

- Da ? - zvučalo je više kao besmisleno režanje nego kao ljubazan razgovor-Naglo se okrenula da se  suoči sa nji, noružana prezirom i namerom da se svadja. Ali on se nije borio pošteno. Bio je nag. Razbarušeni pramenovi prosede kose su mu padali na čelo.Ruke je odlučno spustio na kukove, arogantan i siguran u sebe.Predstavljao je ozbiljnog potivnika za nju koja se u isto vreme borila za sopstveni život, ali i protiv privlačnosti koju je osećala prema njemu.
      Iako ga je i dalje besno gledala, on je glasno zevnuo i pristojno pokri usta rukom. Taj nemaran stav ju je posebno razdražio. Bes joj se vračao punom snagom. Ali pre no što je uspela da progovori i olakša sebi on je rekao:Zar nisi znala da mi muškarci više volimo kad mi preuzimamo inicijativu ?  -Proklet bio ! - besno se obrecnula. - Kako si mogao da uradiš tako bednu i sramnu stvar ? Nikad do sad nisam upoznala nekog sa manje osečaja za pristojnost. Za trenutak ju je radoznalo posmatrao sa veselim odsjajem u očima.Prošao je pored nje podigao ručni sat.- Šta sam mogao tako strašno da učinim da te toliko razbesni? Ah, da. Pozvao sam Aleksa i Robija da im saopštim vest da će mo se veriti.Da li bi molim te, mogao da .. se obučeš? Ne. Ti si pozvao Robija i Aleksa juće da bi im ispričao o nama.Mnogo bi mi draže bilo da si mi otvoreno rekao kakve su ti namere. Uostalom Dora ti znaš......
      U mnogim slučajevima ljubav je maskirana ljubaznošču i onim što izgleda kao dobrohotnost prema odredjenim ljudima i odredjenim okolnostima. No bilo bi pogrešno misliti  da ljubaznost jednostavno smera obmanjivanje ili da je samo gest bez ikakvog istinskog osečanja.Bez sumnje,
Dora nema snage da se brani te pati. Postoje dva zla: biti bespomoćan ili imati moć. U najboljem slučaju ljubav pruža zabavu, ushičenje i radost, s' tim što radost zahteva slobodu, opuštanje zategnutosti. Kakav li če on ćovek biti. Jedino ona sama - ljubav i ono što joj pripada ili kome pripada imaju značaj i ulogu kakvu zaslužuje.Ona ima svoj identitet da je "On-Ona", i nije psihički oskudna...

S' tri nepoznate

 Nezahvalan, nestrpljiv prkosan,
Temperament - Simbol
životne radosti, neumorni ritam
zagonetna misterija.
Spor okrutan strah probudjeno
interesovanje, upozorava
Magičnog zatvorenika, 
da neide dalje !

Premeštanjem napušta igru,
Uporedjuje, maksimum
skriveno znaćenje-
ljubomorne nemoći.
Oduvek njegova šema
Kretanje bez tela i strasti,
Putanja-poseban pravac,
nadahnuće bez osećanja.

S'nepoznatim bolom,
Mozaik promašenog vremena,
Tup odjek,kroz život vodi,
Pokretaću, aluzije -fiks-ideje,
Sad s' olakšanjem rado ti kaže,
Razmisli malo bolje, užitak
Zabludom opijen s' tobom u društvu,
Tvoju naglost ne nagradi,
Tapijom i oglicon za njenu dušu...

Mišljenje

Samo dan - dva ranije.
S' dopuštenjem - utisnut lik
sa druge strane,
Kontinuitet komunikacije.
Idilićna priča - plod mašte.
Šta j to ? Zašto to lice ?
Oh, nije trebalo da te slušam....

Duh prošlog vremena

                               iz Plave beležnice

      Za tebe obe smo  iste, misliš li il' sniš?
      Noć sa rasutom srebrnom svetlošću, brzo se spuštala.
      Bilo je sveže, ali ne neugodno.
      Nasmejala sam se. - Još se veći smešak razlio po njegovom licu.
    - Šta radiš? Nagnuo si se prema meni.
      Imaš li neku ideju?
      Nemam pojma rekoh.
      Na trenutak smo ostali tako...sa diskretnom  žudnjom vrlo kratkog veka.
      Uhvatio me za ruku. Šta? Ja vas čak ni ne  poznajem.
    - Ne rekao je. - Ali poznajem ja tebe.
      Teško je razumeti - rekao je.
      Šta? upitah ja.
      Ono što se dogodilo..zašto se dogodilo.
      Znam šta ćete reči(gospodine), prekinula sam ga tihim glasom.
      Nisam zaboravio ono što se dogodilo...Zar niste? upita ja.
      Ne.
      A bio je tako sličan - rekoh ja.
      Jurio je za duhovima, baš kao i ti.  O čemu vi to govorite?  Nasmešila sam se kao da se sećam, ali zapravo nisam se mogla setiti kad sam te prvi put videla.
      Sećanje je oživelo čim je progovorio. Odjednom mi se čini tako poznatim kao da nije prošlo mnogo vremena.
      Uh - rekoh ja.  Divno je videti te.
      I tebe reće on,(gospodin).
      Šta ako?
      Volim tvoj topli dah(gospodine), pričala sam ti poljupcem.  Tim nežnim poljupcem sam na tren rasplamsala strast na usnama koje su se spajale...O koliko je bilo strasti na njima...Ne bi me čudilo da su letele i varnice dok smo otvarali oči.  Ali bile su zatvorene i utapale su poljupce na našem telu...
      Kosim odbleskom trzaj života, slobodno,  beskrajno, lepotom čistom...Došlo je što treba da dođe..i ne stigavši da postane ništa...koraknu reć.."Ti si moja"...tvoja svest je moje središte čekanjem određena...osećaš li ti to dubinom duše.
     Zapravo. Slušaj...Ne želim da te lažem. I ti to znaš.Čekala sam. I čekala danima. U, Mirui  Tišini, koja je govorila na drugi način.
     Nije to bila ljubav.  Nije to bila strast niti požuda.  Ipak, to osećanje je bila mešavina sva tri i još mnogih drugih...osećanja toliko čistih i jakih koje sam osećala prema tebi...da boleli su ali prijatno.
     Ispred tebe.
     Još uvek govorim ono što mislim - rekla sam onda.
     Zvučiš privlačno. Opuštajući..savršeno je pokretao svoje ruke ka meni...polako pa brzo, i nijednom nije prešao granicu...Al? suviše se približio. Čak bliže nego ranije.

                                                              ***

    Dobro, dobro. - Ništa posebno. Za trenutak sam odbila da poverujem, da mi je ožario lice kao koprivom,  i nije me bilo briga dok mi je njegova brada grebuckala lice.
    Ne mogu - u glasu mi se osećao prizvuk panike.
    Na trenutak sam bila pokolebana...Znam, znam... Mislim da nismo spremni. Samo bojim se da ću, kad konačno odlučimo, biti suviše stara za to,(gospodine).
    Biće sve u redu - Uveravao me je.
    Šta misliš? nasmešila sam se.
    Svake godine sve manje i manje razmišljam o "Duhu prošlog vremena" - kog nisam volela da razočaram.  Uostalom, još nisam potpuno odbacila pomisao... da u bliskoj budučnosti ozbiljno porazgovaramo o tvojim idejama... za vreme vikenda u Londonu  Španiji  Italiji ili  Parizu...A posle toga postoje samo dva završetka?
    A ako ne znam, ne plašim se da to priznam,  al' ne kako ti misliš.
    I ti to znaš
    Sledećih nekoliko dana..Nije moralo obavezno da bude tako.
    Konačno
    Šta to znači? Ti - Ja...
    Užurbani impulsivni - istovremeno u istom gradu, Tebe i mene kao da nešto nervira. - Izgubili smo kontakt...Šta je s tobom...Aha...Zar misliš da me razvlačiš kako ti se svidi...zar ti to ne smeta?  Ljudi su ljudi i, ako su usamljeni prave gluposti.  Al' ti.  Nećeš ni znati da me nema.
    Pretpostavljam...Oprezno,  mudro  razumno .Polako...Znaći, ako bih i došla, ti bi svejedno mogao biti zauzet.  Možda je bolje što ne mogu.
  - U stvari ponosim se time što si jedini drugi muškarac.  I dok sam čekala tvoj poziv, utonula sam u san misleći na tebe...
    I tad...Sve je mnogo teže nego što sam zamišljala.
    Oh, da mislim da mi je samokontrola popustila na trenutak.
    Međutim, jedan poljubac bi nas odveo u svet na koji, oboje smo to znali, da nemamo pravo.
    Nakon nekog vremena i nešto kasnije...Konačno...Prosto je letelo tvoje nevidljivo prisustvo....Osećala sam te u ritmu otkucaja srca  kroz vazduh što oko mene struji...
    Pomislih.  Dobro je. Važo je da nisam sama....Zašto?  Još uvek neznam čega si se bojao...Tad još nisam bila zaljubljena u tebe.  A ti očigledno još uvek nisi zaljubljen u mena...I vrh svega svakako te nebi zamarala glupostima...a ti pod pojmom "gluposti" ne podrazumevaš isto što i ja.
     Uzdahnula sam...Zaboravila sam šta se desilo tih nekoliko  minuta pre pre guste mešavine, "divljenja i poštovanja sa jedne, i predrasuda i osude sa druge strane smene bola i snova.  
     Iz sećanja mi je isplivala, jednostavno savršena kombinacija čarobne zanesenosti mašte na prepoznatljiv način, obavivši se oko mene,  obgrlivši mi telo iznutra, izazivajući skoro osećaj bola od zadovljstva a misli prepustih čistoj improvizaciji bez životne realnosti...I sve se pali dahom nerazuma...Povlaćeći me ka sebi i od sebi ka tebi klizeći u oba smera ka ivici i natrag...Ahh! - zaista lepo me je pomalo opet plašilo...
     S druge strane žudela sam za svakim trenutkom razigrane volje što s plamenom toplinom klizi,  provocira,  pomalo pritiska,  okreće se  vrti - migolji...I na trenutak zagledah se po ko zna koji put u tvoje oči koje su se sručile na mene...U njima sam ugledala obris tvoje duše i okrznuvši me usnama izgovorio si reć hvala...Hvala ti...
     S druge strane začu se uzdah posmatrača u liku bez maske...Znam da zna...Kroz zvuk sna sneno sklupčano telo...Nije sigurno da li je to ponizna radost po prirodi potčinjena vatrom opako satkanom od mozaičnog tkanja,  snova i sečanja, želja i strahova,  i strasne ljubavi u stalnom sukobu - prošlosti i sadašnjosti koja prkosi strasnom vrelom poljupcu koji struji čitavim telom kao slatka jeza... na međi dana i noći...
       Dakle, da rezimiram ovu priču.
       Ono što je najvažnije, prava ljubav nikad ne glumi da je ljubav, već velikodušno ostavlja za sobom trag ljubavi u čoveku.  Ljubav razvijena do savršenstva, na neki me je način, navela na razmišljanje...Laž i relativna istina, oduzela je doživljaj prave ljubavi i lepote...I ponovo verovah u nju - ljubav...A, Ti? nevidljiv sa svojim dahom, možeš li sve moguće učiniti mogućim...

Gde Ti ideš

                                        Plava beležnica

                                           Sećanje

 

 Misli

što se kroz reč sliše

Naporedo s'maticom i virom      
doveden do usijanja
K' beskonačnom toku nosiš
zrak munje živog sjaja !

Zar vredi veličanstvena igra?
Romantike oslonjene -
na fluidni trenutak
Započet let prividjenja,
Kreativne tajnosti.

Izmedju smisla i besmisla,
slutnja nepostojanja 
Rasprostire tajnu
tvog nostalgičnog  rasudjivanja.

Nespokoj,san i snovidjenje
Zamke i otrežnjenje,
Avanturo prelomnog trenutka,
skrivena u sopstvenim dubinama.
Čudnu priću pleteš...

 Odeven odsustvom istine
Budno te se seća

Svako sutra

sečanjem od juće

drhtaj prati jutro
Pitanjem kako?

Život poćinje...