Možda ćeš je ti naći

Kad bi bar mogao biti tamo ?
I tako dodje noć ! Vreme bez razuma,
Noćas u ponoć radjaju se snovi.
Oduševljenje bez mudrosti ?
 I tada! I tad, i Sada ! I sad ja te neznam!
Zašto ? Nisam mogla da shvatim,
Mogu li gnev i ljubav nositi mrak
il' svetlost u sebi ?
Očevidan smisao ponoćne igre,
Romantike i Dramatike,
Zakon poćetka prema kraju.
Ti ! ispred mene ...
Zaliha poploćenog pravila -
ljubav, bol i snovi, oproštajni šapat,
Osečaj namenjen baštovanu !
Bolje nego što je ne može biti ?
Pa onda-znaš kako kažu:Koješta !
"Ona nije tovar ničijeg greha!"
Već osečaj vreline i teskobe,
 dvadesetprvog veka.
Po nekad zaboravlja blesak strasti u smiraju noći.
  Kletva i snovi bezličan odnos
omedjeni  vremenom izgledaju sličniji
nego što možda i jesu ?
Utisak na utisak-većite želje i čežnje,
Običan život -uspomena na uspomenu,
naoružana sopstvenim nagadjanjima,
i slutnjama...
Čarolijo, Ti ! preko puta-Sad ću ti reći!
Bio si prića na neki čudan naćin-
Bravurozan zvuk uvertira modernog doba
dinamički ideal svetlosti i senki
promašaj zrelog životnog doba -
ma ima ih bezbroj i nije važno koji !
U trenutku pomislih da osmeh sa čovekom dolazi ?
Voljom čudnog nestašluka, podvala i prevara-
Od mržnje do ljubavi, od ljubavi do mržnje-
ostavljena varnica razuverava:
 Da nije tako kasno kako se čini,
Takav i tako, baš zato, oprez sve vidi !
"A, Ti ?"Oživeli vulkan,
 Bezimena rima, maštovitog pesnika.....
Interpretacijo aluzije - strpljenja, nedoumica i strah,
Umukli šapat  radjanja, Danas bez juće i sutra .....
"Isprepletena upletena istina bez emocije....možda u 2016.g."

Bez znaka

Vidljivo postoji nečujno odlazi,ode..
Uspomena ! sa kojim se bori !
Karika koja nepostoji, bledi bez znaka,
Zanosna poruka odveć stara,treperi,
Lebdi u vazduhu kao da nije ni postojala.
Ko'sunce raste u zoru se javlja,
Lice sa osmehom,poklon bez davanja,
Iskustvo zna da uvek traži:
Spušen pogled bez razmišljanja,
I mnogo više...mnogo ispaštanja.
Šum požara, svetlost bez kraja,
Zaborav bez dodira da srca spaja..

 oktobar,2016

Odlutalo vreme

Zalutali prognanik noći,
Savršeniji nego što jeste,
Kroz,šapat setne boli i čari,
S' osmehom znanim,
Istim ritmom evo,
Rasipa zanosne pesme,
Ljubav u duši svirepo pali 
Čarolijom sivila...nemoći..

S'druge strane

    

Nakon nekog vremena zastala je pogled zaustavi radoznalo razgledajući sad ruševine velelepnog zdanja koji se nalazio na brdu. Koračajući kroz grad, okruživale su je prilično obične zgrade, koje nemaju onaj evropski sjaj. U ovom gradu koji je bio preko 5oo godina porobljen, nikad nije postojao
"barok", "rokoko", i "ort-deca".Ipak u njemu postoje, često i usred grada ostaci iz mnogo starije istorije, kojima se može pohvaliti retko koja prestonica Evrope.
    Sunćevi zraci su se probijali kroz ostatke nekad velelepnog stubišta, stvarajući cik-cak linije koje su treperile po velelepnim ruševinama zdanja, kao kad vetar pomera nežno grane. Na zaslepljujućoj svetlosti prizor je izgledao gostoljubivo i kao iz bajke. Misli su joj opet odlutale,tamo, tamo negde je on.Ma koliko je ovaj velelepni prizor želela da ureže u pamčenje, ustručavala se da ide dalje. Zato se zadovoljila obilaskom okolineTe ruševine sad, nekad su bile pune vrtova ogradjenih zidovima, smeh ljudi koračali su ovom poploćenom ulicom izglačnog kamena.Vreme uvek uzima danak tako je i ovde.. Nakon nekog vremena odustala je od razmišljanja vračajući misli u sadašnjost.Krenula je ni sama neznajući kuda.
     Na uzvišici gde se nalazila gledala je kako svaki čas sunce nestaje za oblak bacajući senku, da bi se pojavilo malo kasnije terajući senku niz padinu brda. Bio je to uzbudljiv prizor. Opet se prepustila da je radoznalost povede što dalje u prošlost.
    Dugo je hodala. Nije tačno znala koliko dugo jer se nije setila da ponese sat. Stomak joj je govorio da je vreme za večeru. Gorko se pokajala što mora da se vrati. Pokušavajući da se  priseti kojim putem je došla, krenula je nazad.Dok je silazila niz padinu setila se citata Grčkog Filosofa, Epikteta.
"Ne zavisi od tebe hoćeš li biti bogat, ali zavisi od tebe hoćeš li biti sretan"Polako je koračala a On je ostao i dalje tamo...Bila je suviše uzbudjena. Zamišljala je njegov zarazni osmeh i smešak dok se prisećala razgovora koji su vodili preko telefona. Nije znao ? Dora se uspravi nakon obilaska prisečala se: Rima..Egipta.Grčka, da tu je završila. Šetajući, mislila je kako da izbije iz glave "Drugu stranu "u dva pravca",konačnih stvari  postavljenih prema formi istine na osnovu, naime, da ono konačno jeste svoje vlastito biće, ali isto tako i nije svoje, nego biće jednog drugog, a nužnost je unutrašnji odnos koji kao takav ona još nije u sebi postavila.".
Dora se nasmejala - Ne uspeva mi...

 

Ptica

Ptica bez kaveza u srećnom danu
spaja se s nebom, sleće na granu.
Opojnom pesmom od one strane,
Brižnom bršljanu prepliće grane.
Na kraju puta bez bola i straha,
Na izmaku dana,od jutra do mraka,
Kroz beskrajnu zvezdanu tišinu,
Srebrna svetlost pleše kroz tamu,
Sa zarobljenim pogledom,u drugo....







                   

              



 

Dva pravca

                                                                Plava beležnica
                                                                     Sećanje
Uzdah
Nada
Pamćenje
Tetura u dva pravca
Tišina
Zaranja
Uvija se
Sustiže
po drugi put
Probuđenu radost
Da
Do, sutra, sutra
Krene
šapat
kud on ide
Obečanje
kao zalog
bliska reč
Prašta
Gasi
u drhtavom srcu
neproziran mrak
Predajući tajnu
ide za njegovim zagrljajem
Obmana
Sa malo radosti
Uteha
Jeza  zahvata telo
juri gore-dole
u dva pravca
Zabavlja me da slušam
kako ponavlja
Isto...
drugi put...Nešto sasvim treće.

 

 

Nepovratnot

I ako je udaljen od Pariza. Kraj je lep kao Italija. Po ko zna koji put predlozima iznenadjuje Doru.
Nakon razgovora, više nije bila stroga i hladna. Put je zaokupio sve njene misli. Robijevo dosta veliko bogastvo dozvoljavalo je Robiju da vikend provodi veoma često van Pariza.
     Kad bolje razmisli, izmedju Robija i nje uvek se mogao naslutiti neki čuda fluid. I ma koliko važila za osobu koja ume da kontroliše svoje emocije, kad bi se našla u istoj prostoriji sa Robijem, napetost koja je postojala izmedju nje i njega jednostavno joj je ponekad paralisala dah i pomisao na njega uvek joj je u grudima izazivao neverovatan osećaj topline...
     Što se Dore tiče, sva njena osčanja gubila su se u obožavanju opet i iznova " njega ?" Njena velika i jedina ambicija sad kad je zašla u godine i zaokružila svoj život bilo je : Provodila je dane u preuvelićavanju "njega", i duboke mudrosti koju je pokazala vezavši svoju sudbinu za sudbinu jednog čoveka. Njegova stalna odsutnost, mnoštvo poslova, malo vremena za ljubavne razgovore, dopuniše blagovremeno dejstvo mudre politike koju je on verovatno razumeo po pitanju Dorine tolerancije.
 Dora naposletku postade nestrpljiva što se tako retko vidja sa čovekom koga je stvarno uspela da zavoli. U jednom trenutku zle volje poćela je da piše. U toj neobićnoj prilici snažne crte karaktera urezane dogadjajima iz prošlosti dodjoše do punog izražaja.
   - Da bi bila krajnje privlaćna, Ljubav mora da bude više prisutna. Dokle god osečanje bude poćivalo na mišljenju - ljubav, ono će nestati s' ljubavlju. Ljubav iznenada izranja. Inaće ona ne bi mogla niti da vlada kao ljubav, niti da se učvršćuje. U osečanju ona nalazi svoj lik i svoju prirodnu postojanost stremeći k jednom božanskom žarištu duha koji je tera da osečanje-ljubav-njega-nju, privlaći uvek unapred. Jednom ostvarena ljubav, kao svesno središte može da izmeni osečanje samo poniruči u samu sebe, jer ona-ljubav, je sakupljač i čuvar energije...

Bezimeni lutalica

 Kroz bezumlje u drugom pravcu,
Oklevajući nesigurnim korakom,
zaboravlja da je to noć,lutalice
s' dilemom u hodu, strah i slabost
skretničara,prestanak snova i lažnih reči...
Bučni smeh ne otkriva tajnu,noći rasprslom šarmu,
Nazdravlja sa čašom u ruci:
Magiji prolaznosti ... zalutalom sečanju,
Tamo gde bilo nije ? tamo ga nema ...

Emocije i mišljenje

                                      iz Plave beležnice
                                         ...Sećanje...

 

Da reće .Moram reći od kako se družimo, da sam neverovatno nadahnuta. Lepota druženja deluje na mene reće, i na mene reće On.
     Zamahnu desnom rukom i potapša sebe po grudima, tamo gde mu j srece, - Da pogadja me baš ovde.
     Uzela je svoji čašu sa sobom i krete na terasu.Osečam da moja ljubav nastaje sad i ovde s' tobom reće on. Možda će i tvoja ? Ona ne odgovori ništa.Znam da bi želeo da kažem potvrdno, ali zaboravljaš da čovek jednovremeno teži za bliskošču i nezavisnošču, za jedinstvo s' drugima i u isto vreme za očuvanjem svoje jedinstvenosti i posebnosti. Kad bi samo znao istinu pomisli Ona. Lagan povetarac poćinje iznenada da duva,obasjani svetlošću sunca, on  sebi po ko zna koji put ponavlja:
Ja sam teške naravi, umem žene da šarmiram osmehom, i poće da je  odmerava , zainteresovano. Znao je da je laka da plane. I dalje nosi tamu prošlosti u oćima, uprkos vremenu koje je prošlo.Ona je jedna od onih žena koje je nemoguće ukrotiti. Svojski će se potruditi, a dal će uspeti? Priznaću sebi biće, poraz ili uspeh. Počeo je duboko da uzdiše. Ona ga posmatra i vidi da je nećim duboko dirnut.
      Divno !- Uzviknula  je -znaš, i ja to umem.  Duh vremena -sanja ćutke... svoje lične emocije prema njemu nije nameravala da koristi kao javnu poruku... Duboko pitanje neukrotive neizvesnosti u jednom trenutku kao tvrđava od peska nestaje... Al' - u odnosu na surovu istinu... pokušavala  je da shvati  ali ne njenu otrgnutu  prazninu! našla je put Nasuprot  "prkosu"... a, posetilac...koji večito diskutuje...Sad se je ućutao, ali to neće dugo da traje...Priznaje... Nikada nije osetila potrebu za posedovanjem...Njoj je bila potrebna navika - ako ona postoji...Ali laknulo joj je kad je shvatila da joj se niko, ako bude vodila računa, neće obratiti po imenu...Vidim da ti je mašta jaća strana reće ona. Dok su hodali čuli su cvrkut ptica koje uplašene njihovim prisustvom uzleteše.Tokom čitave šetnje prićali su kao stari prijatelji.

     " Znala je Ona... da je čovek bojište na kojem se sreću dve jednako moćne sile :nagon za životom i nagon za smrću. To su biološke sile koje se mogu naći u svim organizmima, uključujući i čoveka. Kad se nagon za smrću pojavljuje na spoljni objekt, on se pokazuje kao nagon za uništavanjem: kad je ostao unutar organizma, teži za samouništavanjem To vreme je prošlo. Život i smrt, ljubav i razdor
dan i noć, belo i crno. Sve su to simbolične formulacije. Ideja dobrote i razaranje. Oba nagona su urodjena i jednako sposobna u čoveku ? Izmedju moći i nemoći, izmedju vrline i poroka. Racionalna
mržnja-ljubav, ima važnu biološku funkciju: ona je ekvivalent akcije koja služi zaštiti života. nastaje kao reakcija na životne pretnje i prestaje postojati kad je pretnja uklonjena. Mtžnja prestaje, Ljubav biva saputnik težnja za životom, ona najzad shvata svet, mentalno i emocionalno, s pomoću ljubavi i s pomoću razuma. Ljubav joj pomaže da prodre kroz zid do drugog bića da ga shvati i bude shvaćena....Ljubav je suza nikad neisplakana...Ponovo ću pokušati..nikad nije kasno ,reće Dora..
Ipak  smešeći se korača, načas samo načas, ovladala je svojom tajnom,dugog budjenja..."

I koje zove

Gospodar ljubavi ime je tvoje !
I, cele noći isto tako,u žedji srca
 prepoznat bes koji gori,
Nit' je veže niti je spoji.....
Bio si darežljiv pa zahvalan
Zove te polako - u sebi ponavlja
" želiš vlast, a nisi je tako ",I koje zove ?
Ako je tako ? Onda bar da bude bolje,
Ne, ne bi bilo loše.  kad ona stane,
 Prožet nežnošću prikradi se,
da shvat izmedju smeha lagano, 
da ništa se ne zbiva, ili se ljubav zbiva ...