iz plave beležnice
- Nedostajaćeš mi - rekao je veče uoči njenog odlaska.
- Da gospodine - rekla je oštro...
- Nećeš ni znati da me nema...reče Dora...
- Ionako ti je verovatno svejedno
- A možda je došlo vreme da pogledam u drugom pravcu rekla je jednostavno.
Imala je sposobnost da, uprkos složenosti emocija i same situacije, uvek utvrdi uzrok problema...
Možda je to sudbina - rekla je filozofski...
U tamnoj noći, kao svetionik u oluji - dramatićno je izjavio - A sad?... i ponovo je nasmejao. Brzo se odmakla od njega. -Odmah se vraćam. -Oh, ne ne plašim se nićeg rekla je. Prati me. Samo napred, nisam tako blizu da bih te impresionirala odgovorila je smešeči se.
Žao mi je ponekad protutnji sećanje kao snažna oluja. Žaš li koliko se ti i ja poznajemo ?.. Učutala je tužno ga gledajući.Priznao je.Svaki naš razgovor u meni ostavlja trag. -Tvoj sam dužnik iznenada reće. Ne smeta mi-odgovorila je Dora, drhtavim glasom.Znam da svaki period pre nas otkriva umeće iza nas.Svaki rastanak-odstupanje predstavlja i izražava jedno trajanje.Kada će već jednom da prestana sa ludim izjavama možda bi trebalo ozbiljnije da razmišlja o tome pomisli Dora...ali, za svaki slučaj... Šta? - šapnula je...Izluđivala ju je pomisao da svako od njih daje samo...deo sebe...i bi to više pitanje nego optužba...
Njen pogled polako poćinje da luta, kao da korača nevidljivom putanjom, nezaustavlja se.
Opet isto pitanje postavljaš sebi, zar ne ? Da. pitam se? 'Da li sam uopšte doživela ostvarenje bistrine uma '? Sve poruke do sad predstavljaju slike bez izgovorene reći. Birao je snažne reči i njima ocrtavao uznemirujuće slike... Polako poćinje da me plaši fatalna privlanost slike koja neodražava prošlost, već sadašnjost.Svesna sam prolaznosti.Osečaj tako dalek a tako blizu. Polako počinjem da poprimam dimenziju mirnog promatraća. Vatra u telu polako poćinje da se pretvara u govor tela i u isto vreme nepravi razliku, spajanja fizičkog i psihićkog osečaja i sjedinivši se u jedno... samo, budjenje osečanja.Njegovo prisustvo u njoj poćinje da budi privlačnost, i svakim danom prožima, traži nudi nepronadjeno. Naglo se trgla. Izvini odlutala sam reće ona..Zna da je vrednost znanja i saznanja, relativna stvar.Da ono što danas jeste sutra nemora biti, i da ostaje u senci onog što je bilo i što jeste.Zna da svoju ljusku prošlosti i sadašnjosti nosi u sebi i brižno je čuva. I nek ostane 'tu-tamo' u njoj neoštećena, jer to je njena celina.Deo nezavršenog kretanja koji neprekidno raste izgleda da i dalje živi u meni. S jedne strane gubljenje u mnoštvu, s druge strane rastrzanost, i na kraju ravnodunost prema jednakima. Ne želim biti žena vezanih očiju koja gazi po smrvljenoj prošlosti. Delova ću na svoj način, ne želim biti otrgnuta od same sebe. A, ipak sva njena pažnja bila je usmerena na muškarca koji je ... želeo da preuzme potpunu kontrolu nad njenim životom kao.. posrednik, karika koja dopire do svesti Al'..Život je stvarniji od mnoštva.Odmahivala je glavom levo-desno,odbijajući da prihvati ono što je upravo čula ("njegovo srce dal' je crno il' zlatno ?")...A on, on nikad neće shvatiti da krug nije zatvorena i da nedostaje još jedna karika koje još uvek nema? ..Bzo se odmakla Ako se ti slažeš.. Nnn...ne u...uh.U redu je - mucala je..Da ...sutra se vraćam...reće Dora...Tužno je izgovorila te reči.Teško joj je padalo što...više nije deo njenog svakodnevnog života...Sada joj se činio tako dalekim...I bio je...Imala je dobru nameru...pa ipak...- Sutra ćemo o tome - rekla je oprezno...
Izmedju hrabrosti i ludosti
