 |
| slikar,Framk Moraes |
Nije više ono što je bilo ranije.
Vrlo otmeno je podnela sve nevolje... A kroz prostor mraka ,u njenu dušu ušao je uzdah kratak i redak i na skok spremna beskonačno blaga uspomena...što lebdi u vazduhu s prolaznim osmehom kao san u oku:"On."
U narednim danima...njegov osmeh - živa veza moći nad njom bila je čudovišna.On je lako svojim rečima i osmehom svakoga pridobijao. I pre nego se snašla, bila je pritešnjena između zida i snage njegovog tela. Izmigoljila se i odgurnula ga od sebe. Ali on je rukama još čvršće uhvati i zadrža ih podignutim sa obe strane njene glave. Rekla si da se ne plašiš sve dok osećaš tlo pod nogama...Nema razloga za brigu, sva ta tvoja prerušavanja...Vidljivo je prebledeo, na šta se ona samo nasmejala.Obećaj mi - rekao je govorljivo. U redu - zaklela se - obečavam. Njegove oči za tren upiše njen pogled. Moram da ti priznam jednu stvar, sjajan si glumac reče mu Dora. Glas joj je bio pritvorno nežan, dah topao dok joj je milovao obraz. A njene oči zračile su dok je citirao stih iz "Euripidove Andromede - "O devojko, da li ćeš biti zahvalna ako te spasem?", na to Dora odgovori sledećim stihom:"Vodi me, stranče, ili kao služavku ili kao ženu."...Nemoj molim te ovo bukvalno da shvatiš reće Dora. I Ja samo citiram...Kako divno i spretno to radiš reće on.
Posle tišine...I malo strpljenja, sad jedva čujno, Dora ga upita. U bezbroj nameštenih osmeha, dal' znaš. Ko se smeje? "A bilo je...osmeh....reč...poljubac bez straha,(samo naša tajna). Znaš li da si me jako razočarao.Naglo je pogledao zabacivši glavu unazad i stisnu oči sa izrazom agonije na licu.
Shvati, nastavi Dora. Do kasno u noć onda... samo jednom Ti, bi sutra. I nemoj misliti da sam kasnije zažalila zbog toga polako je izgovorila...A on poće ustima grubo da prelazi preko njenih. Bio je to bolan poljubac, čija je namera bila da povredi i ponizi.Ali kad nije naišao na otpor, divlji dodir postao je pozivajući...Naravno bilo bi lepo da voliš i budeš voljen...Mogu li da nagađam gde si uspeo da sakriješ trag prošlog vremena sad s' osmehom bez moći. Posle par sekundi oklevanja rastvorila je usne i pozdravila prodor njegovih reći...evo ovde na tvojim usnama i nastavi strasno da ih ljubi.
Oslobodivši se stiska, ona je tu slobodu iskoristila da mu obavije ruke oko vrata i uživa dodirujući mu kosu koja mu je prelazila preko okovratnika...On odgovori privijanjem koje joj oduze dah...želja se u njoj zakovitla i započe sopstvenim napadom. Sve ružne optužbe koje joj je bezrazložno uputio istopile su se pod vrelinom njegovih poljubaca... Nastavio je sa milovanjem, dok mu je ona na uho tiho šaputala:" svejedno...ulaziš i ti u vrtlog godina ili si mislio da do tebe one neće doći?...Trenutak s tragom bez mladosti godine...i tad ćeš i ti osetiti ledenu vijugavo uspinjuću tišinu gde onaj treči nit sedi nit stoji...već zguren u tišini čeka...A on...nastavi još nežnije da joj usnama gnjeći usne. Nastavio je sa tim božanstvenim mućenjem dok je usnama utiskivao vrele poljubce u krivinu njenog ramena koje je haljina otkrila.
- Trezvene misli,
- Istina u lepoti,
- Koćija koja je otišla,
- Slika koja spaja.
Konačna stvarnost. Ako je ideja ljubavi( u Platonovom smislu), stvarnija od doživljaj ljubavi, može se reći da je ljubav kao ideja stalna i nepromenljiva. Ali ako pođemo od stvarnosti ljudskih bića koja postoje, vole, mrze, pate tad nema bivstvovanja koje u isto vreme ne bi bilo postojanje i menjane.
Sad te pitam. - Dakle šta to tebe muči? Teška odluka. Odlično vreme za početak...smeh li plać, čudno nem tih si tiši hoćeš li? Skoro leteći topao poljubac s darežljivim nadanjem...I pitam te( ne obračaj pažnju na moj prsten na levoj ili desnoj ruci), hoćeš li uvek biti dodir daha slutnje, svetlost tišini...i uvek skrivena strast mog srca...Bez da si korak puke ludosti na drugi način među nama...il' ostaješ igra jedan s jednim ista igra i bez ustezanja goniš žud ćutljivu s obličjem bez oblika i pokreta ka ruci nebeskog pisara...I dok se mreža svesti utkana u um ne probudi...ti maštom zameni me...Al' i sad se pitam dal si ti u stvari bio prepoznatljiva stvarnost...il'stvarno, zašto odgovor, izgleda, leži u tvom strahu!
