Šta ako

  
                     

                      II,        Iz plave beležnice

         " Ima li nekih problema"?, ponovila je Ona...On bi dobar čovek...ali ne baš najoštriji nož u fioci...I kasnio je na samom startu."Žao mi je" Šta hoćeš..."To je nemoguće",zanimljivo...Ja se ne krijem prošaputala je. Dakle znaš već kako to zvući...Volim te rekla je Ona...bolje voleti i izgubiti ljubav nego ne voleti uopšte. Verujem u to reče On...Znam kako to izgleda...Ne nemoj ništa govoriti šaputao je sad On...Ne želim da te ispuštam iz ruku...Ne moraš rekla je zaranjajući lice u njegove oči..ne moraš više nikad o meni da razmišljaš...A što se svega ostalog tiće...nakon svega praveći kružiće po licu mislim da ništa nije moglo biti ispravnije od onog što se desilo "juće"...
         Pa rekla je i zastala.Znala je da nema više ništa da kaže... A on užasno zabrinut...želi da zakrpi prostor od nje do vrata...O-o. zdravo tad ona reće...znaš li šta ima novo...Drago mi je što si mislio da je sve ono zabavno rekla je žalobnim glasom...Al' bi neočeivano...zakomplikovana stvar...Ma ume ona da bude strpljiva...Ume i da se ponaša zrelo....Ali sad joj je bolje mada je shvatila da joj se život pretvorio u jednu od manje popularnih pesama...divljeg repertoara. I ona stade, stajaše tamo smešeći se...ma kakvo osećanje...sve bi izdeljeno na male majušne doze.I pomisli da može i bez tebe i toga...Ali bilo je tu i nekih drugih stvari."A onda si Ti otišao i Ona je otišla i prisnost vam ne bi uz put... nikad se niste vratili...Slegla je ramenima i promenila broj.
        Danas. Više nije u čorsokaku. Novi san naglo otvara dlan...Posmatrao ju je, a Ona odmahnu glavom,oh to je ludo! prsnula je u smeh i ponovo pogledala u  njegov dlan... - Gde si ga zaboga pronašao...lančić s malim plavim hopovim-hopov dijamant...(novi san sanjalice) "da li bi mogla da me utešiš primivši od mene mali dar? A prsten...ako poželiš dobićeš ga za tili čas. A Ona kao da nije čula šta je rekao...i On oseti kao da guta so il' pesak, gledajući je kako se udaljava od njega i kako se smeši...Zar treba da ideš? To što se zapravo nije desilo...znam ja o čemu se zapravo radi...želim bar da ti budem prijatelj...Ne hvala bilo je grozno juće odlazi i nije joj teško...I zaista sad s njim(novi san)...Skrenuvši pogled ka njoj na minut su im se pogledi ukrstili...i s dubokim uzdahom tad reće...Da sećam se ti bi ono dete...Da samo ti ne bi devojka brzo je uzvratila i krete dalje...s' nadom da joj podsvest nije baš zatucana...I pomisli da ima i nešto novo...ono što svaka žena treba da zapamti...kako da veruje u ljubav...I Ona šmugnu da bi kroz vazduh poslala poljubac i okrenu se polako...U to je telefon počeo da zvoni...Anonimus, polako je ponovila, mislim da neće moći rekla je.
Hej šta ako je više nego što si zamišljala licem u lice. Ha-ha-ha? rekao je glas odnekud iza njene glave. "Zašto da ne -potraži me Ti znaš i gde"?... Jednostavno, zar ne?Želi  da zna šta tražiš od nje?
Samo krajičkom oka, ispod povijene obrve, pogledaj prema jednom prozoru, uzdignutom nad zemljom iznad prve il' druge visine...i da li je Ona u sobi ili nije...      

Predhodno sećanje

       
            VI,       Plave beležnica.

                             Sećanje

artist,Agnolo Bronzino

        U gomili drugih, vlas sede kose nada zove u bajkovite snove.
        Nije ista kao onda - kad i to bi juće.

        Al' tvoja blizina čuće moj glas...budi tih kad mi srce bije.
        Budna...nebo i Ona...A nekad bi dvoje...al' vreme umorno od putovanja odnese jedno što pratilo je potmuli huk igre bez  dodira.Pored nje, na stazi, uvek je stajalo juće...Al za njim je išlo sutra smenjujući se s il' možda jednog dana osećaj majušne praznine svakog od narednih dana...Al' i to bi za vreme...Ništa izmače se...nije većno..i sad kad te nema, mala obla tišine...otkinu  najzad osmeh bez moći...s najdubljom setom okreće se ka mislima i brojevima pomešanim na čudan naćin u njenoj glavi...
        A onaj drugi zagonetan još uvek s' druge  strane...na svakom bi njenom raskršću da je...al već su se upoznali...A-možda je još ranije trebalo da ti skrene pažnju...sad ostaje...Ona ne odlazi...
        Želim te...to sam Ja...zar opet nešto nije u redu?...i već je znao da ga ranije ili kasnije čeka momenat kada će reći...Tražio sam te...a sad i tebi  bele vlasi niću...takav je život...Zaista šteta.I nije joj jasno šta si tražio od nje svo ono prošlo vreme?...A,Ona zapravo nezna. Razmišlja o čudnim stvarima...i znaš li šta...opustila bi se...dodji da ispijete čaj...Oh - oh...to znači nevolja...pre nastupa ljubavi moja...ma oladi malo reće ona ne šapući u prolazu, ljubavi moja! Al' kad je pogleda...ona zatvori oči i privi se uz njega u njegov zagljaj...biće lakše za priću reće On...Iskušaj me bez ludosti sad il'' ma...s' tobom sam navikao i na to reče On. I? Sasvim iznenada zatekla je sebe kako razmišlja o brojevima i stalno joj se motaju po glavi...Koji upita On,(skoro smo tu temu zatvorili).
        Peoizvod broja tri..."Dvanest predstavlja savršenstvo reće On...jer je proizvod broja tri - božija moć i broja četiri simbol ovozemaljske moći. U tom broju se kriju tri ravni sveta, pa pomnoženo sa četiri, brojem koji upravlja prostorom i vremenom zajedno izražavaju svemir." I ona se blago nasmeja,"koja koincidencija!"...I u njenom pogledu iznenada zaustavi se njegov jezik koji je izlazio iz usne duplje...i htede da je poljubi...Aha, nasmeja se sad uz opasku Ona."jezik je jedini unutrašnji organ koji može da se izbaci napolje, duboka to je istina al' gde su ti oči i ruke...kad više ne postoji juće.Znači sutra! ponovo on reće naglas sa željom da joj se obrati...A ona nežno prolazi prstima po njegovom  obrazu i nežno mu svojim jezikom dotiće oči i usne i promenivši nekoliko osmeha ne hte da mu se sasvim približi. A On preko njenih oblih ramena u trenutku nije shvatio da je želela da je zagrli.Sad smirena i bez dodira naglo se okrete i doviknu naglas kao da se oprašta...s' poslednjim njenim odlaskom od juće...a bio si tamo posle mnogo godina...A dal' ćeš tamo biti i sutra...i dal' se ona to tebi obrača? Sa negdašnjim zanosom i odlaskom sramežljive ženske ruke što  gube...
       Danas zna da sutra zauvek isključuje juće...I da ne zasmeta-dok niko ne naidje s' uzdahom oblak straha smestila je na mesto onih koji vole krug samoće...I zaboravlja vreme navike vremenom protiv navike...i niko više neće moći da poremeti tišinu što vodi  ka njenom cilju.

       Promenu od "zaljubljenosti" do iluzije o "imanju" ljubavi često je moguće konkretno pratiti i kod parova koji se nisu "zaljubili" (Fromm,Imati ili biti).
       

Spontana volja

                              

slika Human Flower project

                                                      Hronologija...1 - 23...

        Iz plave beležnice:
       Sinoć je vetar napolju tiho zavijao. Ležala je na krevetu gledajući igru senki u sobi, dok je drveće ispred seoske kuće propuštalo mesečinu.
       A On. Na tren je oklevao pa rekao:" Da...Ti si imala nekoliko godina da se nadješ, i ja mislim da si u tome uspela...Ali ja ne vidim jasno sadašnjost reće ona...jer prošlost me previše zaklanja. Moram da zatvorim to poglavlje svog života i da ga ostavim za sobom...A On.Nakon što su se ponovo sreli ...Delovalo je da i dalje veruje da će ona biti deo njegovog života, bez obzira što god on shvati o svojoj prošlosti i budućnosti...Netremice gledajući u njega, rekla je: "I ubedjen si da ćeš moći to da uradiš ako provedeš neko vreme sa mnom?"..."Da" reče on.Da lagano prionemo na to...Iskrivljen osmeh mu je smekšao lice."Daću sve od sebe"...Vidimo se ujutru, rekla je ona...
       I! Uverenje povećava osećanje... Da to treba imati u srcu...A samo juće...(Ti) da li si uopšte išta shvatio?...A bilo je lepo...toplo tiho...Nešto još neizrečeno...s igrom divnih snova...Uzdignu misao s trenutkom straha i potraja kao misao o strahu...Hajde da pokušamo(al' to bi juće)...neki dosad nečuven ton zavrti krug oko nje...Uživanje između dosegnutog dara... nešto što je samo olakšanje s lepršavim postojanjem  vrati se juće pun poleta i uzbudjenja s uzdahom kratkim i retkim sutona i zore da upije dar misli i sećanje vidljivog sveta... U kom beše..al? juće samo Ti...Iskljućivo i samo juće...Ona tiho ti reće" želim te nazad u svojim snovima...u svom životu...u svojim danima...u svom srcu...u tvom naručju...u "našem sutra."Bože kako si joj nedostajao žudela je Ona za tobom... Hej potreban si joj...I juće nije mogla bez tebe...Nije mogla da se odrekne svih tih snova a ipak te je nekako izgubila...I...juće samo je želela da se vratiš, znala je da uvek neće biti lako...i možda te ponekad neće razumeti...i znala je da nećeš uvek biti tu pokraj nje...ali ti ćeš pokušati da budeš...A ako ne...ti joj reci...I behu momenti kada je pomislila da niko i ništa ne postoji...Da voli te šaputala je u sebi-mnogo te voli uvek če te voleti...ali to ne znači da ima pravo da te zadrži...
       Al'.Danas...Snagom volje oseća ljubav opipljivu i lepu...I znala je da je jednom ne tako davno bila u tom i takvom trenutku...al' sve bi juće i zahvaljujući tebi...umrlo je ono što juće bi lepo.
       I seti se Pitagore:"Putova ćemo svetovima i vremenom, vraćati se uvek na isto mesto, razgovarati i nećemo znati da smo to uvek samo mi."...I posta svesna iskušenja toplog vihora u vremenu juće-bez danas i sutra...u talasu vetra bosih nogu usklesana stopala na livadi punoj jutarnje rose...I svaka misao odzvanjala je kao eho... u pojavi što je lebdela..S tobom... bi užitak poput misli što su u jednom danu izrasle a u drugom danu propale...
       - Beg ka njoj - beg od "Nje"
       - Ne može da kaže "Ne" svom "Ja"
       - Veruj svom znanju
       - Razum.
       Al' ima još po nešto da ti kaže: "Ta luckasta žena...videla je i ludje stvari...znaš li to?...i onaj tihi sjaj hladnog tvog dodira...Nestrpljiv...smej se...A u ruci glatko izjeden i fin pripremljen za čitanje...Johan Volfgang Gete:"Na svoj dalji  život mogu sad da gledam kao na čist dar, i sad je sasvim svejedno hoću li uopše i što ću možda još stvoriti."
       I nada se da sutra u kojem je sve moguće, a ništa sigurno: ljubav, žudnja u stvarnom zagrljaju bez snova - s' doživljajem misli i osećanja...Ravnodušne tajne bez lika i odjekom tvoje čutnje...nećeš naći prste bez prstenja koje ti nikad dodirnuo nisi..I kao žubor vode u oticanju bi svo vreme ruka u pokretu u noći koja se zaustavila u noći koja se ponoviti neće...I sad stoji s pogledom u drugu stranu skriven prostor u sebi...sa zbrkanim mislima, zabludom sa bezbroj laži...i jednim sičušnim momentom bez najmanjeg objašnjenja pruži najdublje saznanje većernjeg vetra u igri stvarne laži bez tajne...

        -Spavati, možda sanjati:
         Da, tu je čvor! Jer u tom spavanju smrtnom,
         kakvi bi snovi mogli doći...
                                                     - Šekspir, Hamlet

       -Ponekad dodje da se tu baškari
        i odspava sat-dva
                                                  -  Šekspir, Henri VIII

      -Mesec je zašao...ponoć je
       vreme teće, a ja spavam sama
                                                - Sapfo   
      

On može biti to

                      plava beležnica...sećanje

U šumu vrtlaga sunćani zrak koji se ne ponavlja...
       I spojeni i razdvojeni. Gledali su se samo.Očima, rukama i pridje tad-onda Ti, s tvojim usnama, i dodirnu i obuhvati... njen drhtaj pred tobom.A Ona...zagledana tad u tebe ću u sebi sopstveni krik što srce svodi u oganj što slama zapali...i bez sumnje užitak poput nepokolebljivih misli Ti uz nju nemićeš se čutiš.
       Razum s' vizijom istine oprezno izvan prihvatanja zahvalnosti, ljubavi i opraštanja...I posle? Ti hte da je nagradiš s' tolikoko sitnica, zbrkanih misli, zablude s' bezbroj laži...i gubitak njenog sopstvenog  "Ja"...al' ne bi nikog da proslavi tu pobedu...I?...nije slepa...zna da ima pravo da se smeši
nečujnom šapatu s' onim što reko si Ti...
       I opet si uz nju...Ti živote s' vatrom istine...sa kikotom što skuplja-steže srce brižnom telu nesposobnom da ustane...A Ona. Znala je da je lakše da se ponaša na svoj način u novom načinu osećanja, nego da oseća na svoj način nov način ponašanja...Opijena prozirnim valom nebeskog plavetnila...shvatila je...da je slobodna kada se oseća slobodno...I? Upita sebe u sebi "kako je mogla da teži K-a nekom ko je nije potpuno razumeo? I Ona?  dalje čuje šum što nikad u tvoju dušu nije dopro...i zastaje i šumi opet u vremenu mističnog jedinstva onda dok ste stajali bez reči...U običnom jednom svetu...u kojem niko nikad nije ušao...Ej Ti...slabo glumiš...Počeli smo da uskladjujemo disanje...i to bi istovremeno davanje i primanje...upijajući poslednji osmeh u pogledu...što traži ključ za ljubav.
       Pa sad ste  dva različita života...A samo pre par godina, govor očiju bi je izdao...Ali danas zagledana u tišinu svetlosnog srca...pamti, onako svako sutra...za nju postaje užitak poput agonije strasti...s' imenom njena si ljubav...A onaj drugi...da drugi, krio je osmeh iza oka osmeha tvog...
       Sad na tebe je red...Reci joj tiho ne mora biti dugo ni glasno...o životu  ne pre...ni pre ni posle nje...Ni ti ni ona sad posle i nikad više! Shvati... Ako otvoriš srce i osetiš ljubav, i kad budeš srećan,treba da shvatiš čega si se bojao...i tad si već promenjen...A sigurnost će doći iz saznanja da sami oblikujete život..
       Međutim ona njena sposobnost da brižljivo izdvaja istinu zbog živosti mišljenja sad gleda preko puta sebe i? Mišel De Montenj i Platonovu besedu:...("U postupcima kao i u govoru ja se prosto držim svog prirodnog načina: otud dolazi možda da umem bolje da govorim nego da pišem. Pokret i radnje daju rečima živost pogotovo kod onih koji su kao ja žustri i koji padaju u vatru,"držanje, lice, glas, odelo, stav mogu dati izvesnu vrednost stvarima-ljudima koju one same po sebi nemaju kao što je ćeretanje")...I onda kad budeš ti stao...Jer u istinu ti uvek vraćaš se tamo gde god da si pošao..."kao senka ispred stopala - hladan, slomljen zaborav što lebi u vazduhu s' dubokim tebi svojstvenim kikotom prolazne sreće što steže i skuplja srce u kom je iskrio zračak izgovorene reči koja nestaje...
       Promenimo temu reče joj on...(ne ti) njen sagovornik. Ispruživši ruke prema njoj(sad meni)..."Ja ču te od sad štititi...A Ona(sad ja) mu se nasmeši..I,to najbolje što možeš?
      

San i istina

slikar, Edgar Dega

                                               iz Plave beležnice
                                                    - Sećanje -

Opet je tu
I ne miče se
Treperile svetiljke
Svetlost  sa  svih strana
I ne može skriti
S' vetrom nemirnim
Tvoj šapat sa usana.

Kao u ptice
krilo u letu
U jednom trenu
Sa obe strane
Tebe i mene
Onako ,
U drugom nekom sjaju
magije nove postoje.


I ko da ništa ne bi
I pre svih drugih
nečujno i tiho
Onda
Odzvanja u njoj!
Gde sam to?
Gde je korak brži od vetra?
Gde je zagrljaj strasne tišine

Da preuzme vetar sazdan od sna
O...gde smo...Prolaze godine..
Al' mi  ostasmo u dugom pogledu
Ili je to neko sasvim drugi...

 

Onaj koji beše

                                               
                                  

slikar,Framk Moraes

                                                Hronologija, 1 - 21...

       Nije više ono što je bilo ranije.
       Vrlo otmeno je podnela sve nevolje... A kroz prostor mraka ,u njenu dušu ušao je uzdah kratak i redak  i na skok spremna  beskonačno blaga uspomena...što lebdi u vazduhu s prolaznim osmehom kao san u oku:"On."
       U narednim danima...njegov osmeh - živa veza moći nad njom bila je čudovišna.On je lako svojim rečima i osmehom svakoga pridobijao. I pre nego se snašla, bila je pritešnjena između zida i snage njegovog tela. Izmigoljila se i odgurnula ga od sebe. Ali on je rukama još čvršće uhvati i zadrža ih podignutim sa obe strane njene glave. Rekla si da se ne plašiš sve dok osećaš tlo pod nogama...Nema razloga za brigu, sva ta tvoja prerušavanja...Vidljivo je prebledeo, na šta se ona samo nasmejala.Obećaj mi - rekao je govorljivo. U redu - zaklela se - obečavam. Njegove oči za tren upiše njen pogled. Moram da ti priznam jednu stvar, sjajan si glumac reče mu Dora. Glas joj je bio pritvorno nežan, dah topao dok joj je milovao obraz. A njene oči zračile su dok je citirao stih iz "Euripidove Andromede - "O devojko, da li ćeš biti zahvalna ako te spasem?", na to Dora odgovori sledećim stihom:"Vodi me, stranče, ili kao služavku ili kao ženu."...Nemoj molim te ovo bukvalno da shvatiš reće Dora. I Ja samo citiram...Kako divno i spretno to radiš reće on.
       Posle tišine...I malo strpljenja, sad jedva čujno, Dora ga upita. U bezbroj nameštenih osmeha, dal' znaš. Ko se smeje? "A bilo je...osmeh....reč...poljubac bez straha,(samo naša tajna). Znaš li da si me jako razočarao.Naglo je pogledao zabacivši glavu unazad i stisnu oči sa izrazom agonije na licu.
       Shvati, nastavi Dora. Do kasno u noć onda... samo jednom Ti, bi sutra. I nemoj misliti da sam kasnije zažalila zbog toga polako je izgovorila...A on poće ustima grubo da prelazi preko njenih. Bio je to bolan poljubac, čija je namera bila da povredi i ponizi.Ali kad nije naišao na otpor, divlji dodir postao je  pozivajući...Naravno bilo bi lepo da voliš i budeš voljen...Mogu li da nagađam gde si uspeo da sakriješ trag prošlog vremena sad s' osmehom bez moći. Posle par sekundi oklevanja rastvorila je usne i pozdravila prodor njegovih reći...evo ovde na tvojim usnama i nastavi strasno da ih ljubi.
       Oslobodivši se stiska, ona je tu slobodu iskoristila da mu obavije ruke oko vrata i uživa dodirujući mu kosu koja mu je prelazila preko okovratnika...On odgovori privijanjem koje joj oduze dah...želja se u njoj zakovitla i započe sopstvenim napadom. Sve ružne optužbe koje joj je bezrazložno uputio istopile su se pod vrelinom njegovih poljubaca... Nastavio je sa milovanjem, dok mu je ona na uho tiho šaputala:" svejedno...ulaziš i ti u vrtlog godina ili si mislio da do tebe one neće doći?...Trenutak s tragom bez mladosti godine...i tad ćeš i ti osetiti ledenu vijugavo uspinjuću tišinu gde onaj treči nit sedi nit stoji...već zguren u tišini čeka...A on...nastavi još nežnije da joj usnama gnjeći usne. Nastavio je sa tim božanstvenim mućenjem dok je usnama utiskivao vrele poljubce u krivinu njenog ramena koje je haljina otkrila.
       - Trezvene misli,
       - Istina u lepoti,
       - Koćija koja je otišla,
       - Slika koja spaja.
       Konačna stvarnost. Ako je ideja ljubavi( u Platonovom smislu), stvarnija od doživljaj ljubavi, može se reći da je ljubav kao ideja stalna i nepromenljiva. Ali ako pođemo od stvarnosti ljudskih bića koja postoje, vole, mrze, pate tad nema bivstvovanja koje u isto vreme ne bi bilo postojanje i menjane.
       Sad te pitam. - Dakle šta to tebe muči? Teška odluka. Odlično vreme za početak...smeh li plać, čudno nem tih si tiši hoćeš li? Skoro leteći topao poljubac s darežljivim nadanjem...I pitam te( ne obračaj pažnju na moj prsten na levoj ili desnoj ruci), hoćeš li uvek biti dodir daha slutnje, svetlost tišini...i uvek skrivena strast mog srca...Bez da si korak puke ludosti na drugi način među nama...il' ostaješ igra jedan s jednim ista igra i bez ustezanja goniš žud ćutljivu s obličjem bez oblika i pokreta ka ruci nebeskog pisara...I dok se mreža svesti utkana u um ne probudi...ti maštom zameni me...Al' i sad se pitam dal si ti u stvari bio prepoznatljiva stvarnost...il'stvarno, zašto odgovor, izgleda, leži u tvom strahu!

Ti je starije nego Ja

                                 
                                     

slikar, Adolf Tidema

                                          Hronolodija, 1 - 21..

            S osmehom uz to.Uzrok tvog postojanja juće...Ti duhu neobuzdani koji dodje kao vihor za sve što bi juće i danas... Kad god prodješ onuda...Ne zaboravi  na dobar smeh i  Ona smeh proglasih svetim. Naokolo još uvek nema nikoga, ne čuju se nikakvi glasovi... Znaš li da joj duguješ jednu obećanu reć? Ali nije samo to. Zapamti onu noć...uzburkanih talasa...Al' samo opet...  Nemoj...ne zakašnjavaj ...Ponekad, kad si osobito ludo raspoložen i siguran da si bio...Vidiš li je ili je sanjaš... O a "Ti"  čoveće, nauči  se smejati! Vetar ti pruža ruku... A, sad je li ti žao? Kada se nešto približava svome kraju.

            I tako. Ne možeš samo ti da govoriš, što znaš da... da nisi ono što joj se dogodilo, nego si više još onaj koji govori što ne zna da zna da je  ono što izabra da postane...Zdrav razum i rdjava ljubav prema vama samima čini samoću tamnicom kroz budućnost i ono što je najdalje...bi uzrok njenog danas.I kad pogleda oko sebe vidi da vreme joj beše jedini saveznik...A ispred tebe ogledalo što laska tvom šarenilu i umnogostručijoj maski rodjenog ti lika.I tad prepozna ispisane znake prošlosti, i preko tog znaka premaz sa novim znacima...I odista ona sama sebe upita "dal te je  jednom videla negde, bez boje i maske"...A da si verovao, da si imao vere i da joj nerazbi svaku misao i...I uze  olako ono što tad je nosila teško - u izrazu misli bez dna iz dubine njene - i tiho ti tad prošapta"odreši lance sa ušiju svojih, pa slušaj! I Ona hoče da progovoriš...Zove tebe, njenu najdublju, bez dna misao.Ti dodji, - Ona te čuje"! S' onim što  najsličnije jedno s drugim vara izgleda najlepše...Jer preko najmanje prepreke najteže je preći. s onim što zna da se u njemu staza tajne večnosti krije.

     -  Crta uzvišenosti koja se može dotaknuti

     -  Ti o Tebi za tebe

     -  Osmišljenost

     -  Fantazija ili stvarnost

 Cilj se formira da razreši postojeci sukob.Akcija je povezani niz u vremenu."Znati da bi se znalo. Ali,možda i još više, znati da bi se moglo.Onima koji imaju hrabrosti da sebi sami priznaju da njihove nade idu dotle, reći ću da su najviši ljudi među ljudima...to je ono što sam nazvao "Ljudski skok" usklađeno zajedništvo svesti je ekvivalentno nekoj vrsti nadsvesti.To je opšti oblik u kome, prema analogiji i simetričnosti sa prošlošču možemo da zamislimo budućnost (prema Pjer Tejar De Šarden)"
Moć je isto sto i vrlina, nemoć isto sto i porok.Svoj indetitet nezeli da dovedem u pitanje.Mentalne i emocionalne reakcije,prilagodjavanjem nekom ili necem drugom vodi duhovnoj sterilnosti.
Ipak, price,slike,stihovi ispisani,mnogo nedorećeno a ispisano,sve je podsvest i sve je san. ,sve je imaginacija.Sve je davno usnili san,koji većina nas u jednom vremenskom periodu usni..Svako putuje kroz vreme i prostor ponesen emocijom.Pocinje da sviće, sunce polako počinje da svojim zracima obasjava ovu pozutelu stranicu koju vreme polako naćinje.Svi mi smo imali po nekog ko je bio pre i ispred svih. I nije joj nepoznat ovaj putnik, pre više godina prolazeći dodje- svrati on ovde. Al' sad koraci njega odlazećeg odviše usamljeno odjekuju kroz ulice. I dalje korača eto kao igrač! Nemoćan da reč iskaže, Nit mladost ima nit starost. Nije se izmenio. Sniva i jedno i drugo i osta u pamćenju ...Ipak posle nekog vremena u danima ovim vazno je biti sa jednim...razume se biti s' njim...

Znak gubljenja

                                 Hronologija od... l - 20.

Pikaso

          U tom telu, u kojem je još život, razaznaje se još ona  snaga i velićina, koje su je dugi niz godina vodile i terale uvek napred. Njen izgled ostavio je na njega tako snažan utisak da je zaboravio sve svoje planove za budućnost i prikovao ga u mestu kao da je oćaran. A ona. Bila je okružena njegovim prijateljima...Nasmejana, a pogled, taj njen zagonetni odsutni pogled u trenutku delovao je odlučno. No on nije bio čovek koji bi se dao zbuniti. Brzo je došao k sebi i prišao Dori, prepušten mislima.Slušao je dok je umiljatim tihim i polaganim glasom, šapatom da niko nećuje razgovarala telefonom.Čuo je deo razgovora: znam da je Jun mesec, provodim vikend kod prijatelja, ne odmoriću, nisam klonula, i telesno i duševno sam dobro...Njega, nepitaj me..Njega neću više nikad videti..nebrini ovo su poslednji trenuci koje provodi u mojim mislima... Naravno , čujemo se nakon vikenda.Sigurna si da nema razloga za brigu...A telegram...U njemu je pisalo:Jedva čekam da te vidim.Voli te...On ipak dolazi zar ne..Znaš da njegovo ime uvek pokrene kaleidoskop najlepših sećanja...U sećanju su joj odzvanjale još njegove reći davno izgovorene."Jednog dana ću se oženiti tobom,Dora,"A ja ću se udati za tebe..."Bili su ozbiljni i rešeni da ostatak života provedu zajeno"...i tako u nedogleg.Srećno je pomislila:Sada sam vremešna žena...Ali, s vremena na vreme prisećala se tih davnih godina.Molim te, saćekaj me na aerodrumu."Obećavaš."...Obećavam."Naravno da hoću."moram da prekinem razgovor reće Dora...Odavno je shvatila da istinsku sreću treba pronaći u sebi, da treba naučiti ponirati u sebe kako bi se do nje doseglo. Znala je i to. Da bi neko bio sretan, treba prestati biti zatvorenik vlastitih personalizama (po Lajbnicu "shvatanje čovečije ličnosti i osobenosti kao najviše vrednosti.), treba osloboditi dušu, otkriti istinsku moć ljubavi kao snagu ujedinjavanja kroz koju se izražava jedinstvo, dvoju bića.
       Ima također dve vrste istine, istine uma (verites de rauson) i istine iskustva ( verites de fait)...
a njena istina je...
      - Podsetnik,
      - Dan za danom shvatićeš,
      - Objektivna logika,
      - Osnov osnova... 
      Dakle ko je bio ? Draga. Hteo sam samo, da ti se pridružim. Gosti nas ćekaju. Udjimo
     -Radi se o... i o meni-primeti on.-Što sam dužes tobom, ćini mi se da  ću te duže očuvati za se. Ti ipak nemožeš shvatiti šta mi značiš. Sutra, da sutra neželim da sve bude gotovo i da nikad, nikad više neću videti tvoje lice, ne želim da te tamo neko oduzme zauvek od mene.Poslušaj me ostani ovde  s amnom.
     -Razmišljala je, posmatrajući ga hladnim pogledom.Otimala se umoru, stajali su na terasi sami. U sebi je priznala da on ima pravo. Njen novi život tek poćinje i biće težak. Ona je najzad samo žena i mnogi iz njene okoline, misle da će lako iskoristiti slabost njegovu prema njoj... Čuj, dragi-složi se ona-ostaću ceo vikend s tobom, a onda ću otići u seosku kuću. Hvala ti.Ona mu uputi veseo osmeh.On je pohotno uhvati za bradu-Mislim da ćeš biti zadovoljan reće Dora.No, on je kao pre hitro uhvati:-Šapnu joj tiho u uho...mislim da ćeš ovde ostati dugo, vrlo dugo. Ona se vragolasto nasmeši  sumnjivo klimnu glavom i reće,  zajedno.Čarobna reč ...Hteo je još nešto reči, ali ona se okrete i ode. On nesvesno pogleda prema njenoj sobi.Polako pritisnu kvaku na vratima, udje i za sobom zatvori vrata. Stajao je nepomićno na sred sobe,raširio je ruke pozivajući je u zagrljaj. Iznenada ona se priljubi uz njega, čvrsto ga zagrli i sklopi oči. Nije želela da ga pusti. Uzbudjena dršćuči celim telom kao mlada promrzla životinjica, željna topline. Nije oklevala.Šaputala je njegovo ime ponavljajući ga neprestano kao kakvu divnu muziku što uspavljuje. A on ju je nežno ljubio, kao da je teši...I u trenutku kao da joj je čitao misli, nežno je rekao:"Nikad te neću pustiti."

Korača prema tebi

slikar, Dali

Oseća
Zna
Bi Ti,
Drugi drukčija
Prisnost
Neukroćenog vetra
koji zaluta
Na ivici srca

I onda ču radosti glas
Vatrene žudnje,
Noći i dana drhtaj
što vrvi odasvud.

Lutalico radosti
Tihi drhtaju, reči daleke
S' novim pamćenjem
Tvoj nevidljiv dah
Rasu svetlost
po noćnoj samoći.

U dodiru vremena
skri te ćutanjem
usnuli orkanski zagrljaj 
Ka nepoznatom cilju... 

I smeš i ne smeš

                                                    Plava beležnica

                                                        sećanje

 

 

Između želje i grča,
Ti...
Zalutali plamen
poljubac bez  strasti,
s' dahom uspomene,
Siloviti nemir
slobodan bez straha.

Al'
Nemir - znatiželja
Ne može da shvati
Šta hoće da kaže
koračaj lagani
sakupljen u tebi
s' umorom od žudnje.

Ti,
duboki živote,
S' osmehom na licu
sa nevericom slušaš
šta če reći reći
noći oko dana
nemiru bez kraja

igri u tišini

zvuku zaborava