Tanka nit - žudnja

                     
                                  

slika,Gustav Klimet

                                  V,      iz plave beležnice

        I jedva da se osvrnula. U početku nije  bila sigurna.Dal' da čeka... a neizgleda kao neko ko čeka.
        I opet ne da joj mira osećanje da jednostavno razlikuje laž od istine . Možda zato istinu oseća kao ljubav a laž kao mržnjom. I nije htela da sazna koliko joj je potreban. Želela je da veruje kako On treba Nju...Lepo zar ne?
       Nije, ali nije ni neuobičajeno...što "On bi prošlost u sadašnjosti i sadašnjosti u prošlosti". Ali činilo joj se da je "Sa žudnjom u srcu i ružičastom pesmom na usnama"... "tanku nit - možda i poslednje žudnje" želela  u mislima da ubije  svojom rukom...Znala je da drukčije ne može. I tad reče u sebi...Prekini još danas s tim...pre nego što budeš morala  da utvrdiš svoju glupost..." prestani da razmišljaš o simfoniji sunćanog zalaska - i različitosti koja više nije sjaj i lepota... jutarnja rumen u osvitu  života. Sve beše to osećaj sene drugačijeg središta...I pre nego što bude  otvorila vrata koja je pre mnogo godina zatvorila...Ti...tamo. Morao si znati da kasni...kasni šapat nočni sati u neprekidnoj tišini kao začaran što otkri lik te ne ču... zbrisano vetrovima  jezik iskustva njoj jasno prevede. To više nije bio "On" nesaznatljivo jedinstven...A ti i ako skriven tad ne ču kako te tiho zove Ti, tad bi zarobljen zvuk i magija u priči ljubavi nove...
        Al' novi razvejan glas...već luduje zbog juće.
        I reće joj..."Divna si...Ti si luda, ali ja te volim, i sretan sam zbog tebe...Želim da te zagrlim  ..zapravo sad sam se setila...Ne hvala ti, dragi...ne danas... može li sutra? Ma vidi ti nju! Šta si naumila danas-večeras? A njoj bi mučno...hvala ti...za promenu oboje su se nasmejali...Da? Koliko dugo? Do viđenja...sutra... on još osta na istom mestu...Bez pozdrava i ponovnog upoznavanja rukovanja ili "zdravo"...I samo se obazirao nakolo tražeći sebe il' Tebe..Oh' s kim?- si sad Ti...upita ga Ona...i znala je šta to sad znači...I po prvi put oseti  u blizini beše joj čovek ...Ne budi smešna...Pa to je previše...Koliko ti je godina...ali za mene ni to nije važno...važno je što nikad više nećeš videti samo maglu... al možda ni to uopšte nije važno? ...  ona  tada upita sebe "nije li već ispunila što joj je odredjeno...Možda je i to bilo to da joj se život neprestano ponavlja."
        Al' zašto da ne? On...danas je pristojan, ljubazan podnošljiv i ni malo dosadan...i zna da joj se dopada i da će se sutra setiti njegovog imena...I sve to ju je jako zbunilo i krete ka vratima plamtećih očiju...Ne želi se više zadržavati...samo želi otići...odlazi a da nezna zašto.
        To odista nema smisla reće On...Znam da ništa nije bolnije nego razmišljati o sretnim danima kojih više nema, ili naprosto o prošlom vremenu...Ah...dal' imaš vesti od njega? Da na neki način-rekla je neodređeno..Šta to znači upita On? Znači da on meni piše a ja njegova pisma cepam i bacam...Zar ih se bojih upita On?...Da, bojim se prebacivanja reči savršeno smišljenih onako kako ne želim da ih slušam...Al' ne brini ...Učinila je šta je trebalo i ne želi to s' njim analizirati. A ako je znao? Da nije greh imati slabost, ni poslužiti se snagom voljene osobe sve dotle dok je ne upotrebiš zlonamerno...
        Jesi li ojačala upita On?
        Jača sam nego što sam slutila-
        I sretnija- To je bila srž svega-
        I imam ono što jesam...I sa smeškom uputi se ka njemu...Osmehujući se i pitajući se imali Ona i On pravo na sutra?...Znali su šta misle a njoj se sviđao njegov stil...Sad još ne...možda dans kasnije biću u potrazi za Tobom reće On...I seti se "Pina Bauš": Uostalom ovako počinje il' završava...a može se predstaviti na sledeči način:Telo kao forma, slika ili simbol može biti veliko ili malo, staro ili mlado, muško ili žensko. Tjelo kao iskustvo može biti samo jedno - tjelo koje želi, koje hoće, koje žudi i.
        Tjelo je žudnja.
        

Nije više sama

               

slika Dejana -Deki Milivojevića

                                IV,          iz plave beležnice

      Pa, bolje bi bilo da krene.
      Oblaci su potamneli i počela je kiša.A njoj se žurilo da zatvori priču-od juće-Izabrala je drugačiji život. I nije htela ništa da ima sa svojim starim životom, i to je sve.
       Imala je i Ona svoje snove. Ako mi daš koji sekund, verovatno ću se prisetiti šta ono bi Juće...Al' ne moraš da brineš ni to nebi davno....Rekao je On pokušavajući da je ponovo nasmeje.Radi se o onom što si napisala?...Ono obavijeno velom tajne...objašnjenje za "ono drugo"...Sad je dosta ljutito je uzviklnula Ona...Sita sam gluposti na tu temu.Kad sam to spomenula mislila sam na"Prostor-Vreme, juće-danas-sutra."
        Nakon nekog vremena, lišena senki...Započe novi dan.Bez  tišine i tame bez obale...Ona ga odmeri s dečijom ljubopitljivošču."Izgledaš drugačije, kazala je Ona tvrdoglavo." Ludost reče On... moglo bi se tako nazvati...."Besmislenost ludost opasnost i šarm...reće Ona"Pod uslovom da još nisam pronašla sve to?...Da blesavo zvuči i to da sam idealista. Ali i to će biti do sutra, a ostatak prostora od Juće...To bi pogled na raskršće izmedju danas i juće reće Ona.I na trenutak tako kratak izbi na površinu njen spokojan pogled. I bez talasajuće ironije koja bi da bar nagovesti ono što se kreće u nevidljivoj dubini njenog toplog osmeha koji kroz oblak radosti osta sjedinjen s nevidljivim dahom...slobodnim od straha.Puštajući da je radoznalost povede što dalje u divljinu... I,Tamo je tad povede njen um i večno rastuća misao.
       I baš kad ju je hrabrost bezmalo napustila,začula je povik muškarca koji dolazi.Dugo si hodala sama-kako se Ti zoveš...Sutra reče Ona..sad sam razvejana bez sumnje i krenuću sa tobom preko brda a zatim i dolinom koja se pruža podno Tebe....Ti znaš " Da ja volim da zamišljam kako se nešto čarobno desilo u dvadeset do seda"...pre mnogo godina i zauvek zaustavilo sat; nešto romantično i čudno i to bi bilo "ono drugo",Kroz igru svetla, kao ples sićušnih vila...il' možda je  bila   po sredi samo zavodljiva igra sunčevih zraka....Voli taj protok koji vrluda i protiče ka dolini i voli onaj uzdignut zid, koji je sad gotovo sav obrastao u bršljan vremena iz njene mašte...I bi nečeg čarobnog u njemu, kao da je pripadao nekom izgubljenom svetu na koji čovek nabasa...Namerno il' slučajno...i kao da oseća da nema pravo da bude Tu..."I to Drugo to če ostati doveka jer to je " nemo gnezdo u neznanoj pusinji Vremena  Prostor!."
       I misli da je njeno nadahnuće nastalo Onde...A možda će i Tvoje? I tad se On nalakti na sto...- Ne budi blesava...I znaš li šta se onda desilo upita On?...A Ona zakoluta očima i izašavši ostavi odškrinuta vrata.

Sjaj ukrštanja rad.ver.stih

Po redu vremena
upoznali  smo se
nešto kasnije.
Al'
Na obodu kruga
Ovoga puta?

koja će to biti
Sad više nego onda,
Što izbliza
ko bučna oluja
zaseca svaku godinu
vremena...
Il'
Kaži dakle
nevidljivom ponavljanju
koje zamenjuje,
U senci kose

Ne baš zaluđeno

      
          

slika sa fb

                           III,       iz plave beležnice

      Dugo se zadržao na izgovaranju reči zaludjeno..., rekao je s osmehom ..."S tim što, možda...On... misli da ju je sasvim zaludio.
      Ne baš. Da.-Uzdrhtala je dok je prilazio. Kakav je to pogled? Podigao je obrvu.  Jesi li zaboravila da si me ispalila...Šta? hoću da kažem. Pronašao sam nekoliko njih koje su mi zaokupile pažnju. A Ona...Nije mogla da se ne nasmeši. Bez ikakvog napora,kao da ništa ne može da je zbuni - Drago mi je...A on iznenađeno...Po njegovom mišljenju, sve mu je bilo na dlanu i želeo je da uživa...a one same su dolazile kod njega...ali to je bila samo neobavezna...ljubav reće On...Ma hajde da sve to zalijemo dobrim vino reće Ona...veoma mi se svidja "Sancerre Rose" berba, 2012 godine...I poslušaj me rekla je ...Nema problema. "Ti predhodni trenuci oni ne važe za  mene "A on...To je već problem! Znaći spasa mi nema...Tako je. Ali ne brini i tad tek Ona ugleda njegovo pravo lice. Dakle od očiju daleko , daleko od srca...A imao je petlju da samo par meseci ranije glumi povredjenog...naizgled samo razočaran što nije mogla da mu se pridruži..."I Ona poče da misli da svrha nija bila u njoj nego negde na putu do nje. To traženje  njoj u sećanju odjednom biva sve lepše i lepše, i naknadno joj postaju vidljive mnoge lepote puta, i Ona zaključuje da se prelomna stvar dogodila, ne na kraju puta pred njom, nego negde mnogo ranije...Dobro gde..upita On...U prvoj polovini putovanja put je bio uzaludan...I kad nikog nije bilo, volela je da zastane i da gleda, dal' će sresti tamo najlepše trenutke...I te..Ah, te, Njegove oči koje su gledale tamo i odnosile jedno vreme.
       I mnogo meseci posle...kad Ona je iz svog života vadila svoje najlepše trenutke...Ma sve je u redu, eksplodirala bi odbojno...A On...čitav minut je stajao i ukočeno je gledao i Ona je njega gledala bez prestanka.Na kraju se okrenula na petama i dobacila mu reći preko ramena,"Ti" rekla je, "možeš da misliš šta god hoćeš. Nije me briga."...Ma hajde bez cenzure...zatvorila je oči i svoja usta...Nema vrdanja...Pita te prosto pitanje...Dakle, stvari uglavnom stoje ovako...Na svetu nema ništa sladje od ljubavi...klimnuvši glavom...Sad nakon toliko vremena...Da li te nešto muči? Zna da je loše praviti poređenje..Ali nema načina da to izbegne. Bar u početku,bar neko vreme. Tajna razmišljanja...Tamo gde je Ona bila drugačija...A Ti, u njenom životu nisi mogao da usavršavaš detalje...Pre ili kasnije Ona je morala  da krene dalje..."Voli Ona da joj se drži ruka...ono slatko mesto ispod prevoja vilice"Al' Ti znaš pravilo...telefonski poziv zaboravi...ne moraš više sebe da podsećaš na to...Samo reč je o tome da "onakvim kakav jeste, a taj je...On je..."Al' sad. Samo joj treba vremena da se malo navikne na ublažen izraz njenog čekanja...i bez zaluđivanja...Tvoj lik te drži nemo bez puta nadalje s njom...
           A, Ona...čekala je na objašnjene,nešto što bi unelo smisla u sve ovo al' stari vic...jedna faza,prolazni hir...ćak i loš san...A, Ti reci joj šta je... ono drugo ?
          

Šta ako

  
                     

                      II,        Iz plave beležnice

         " Ima li nekih problema"?, ponovila je Ona...On bi dobar čovek...ali ne baš najoštriji nož u fioci...I kasnio je na samom startu."Žao mi je" Šta hoćeš..."To je nemoguće",zanimljivo...Ja se ne krijem prošaputala je. Dakle znaš već kako to zvući...Volim te rekla je Ona...bolje voleti i izgubiti ljubav nego ne voleti uopšte. Verujem u to reče On...Znam kako to izgleda...Ne nemoj ništa govoriti šaputao je sad On...Ne želim da te ispuštam iz ruku...Ne moraš rekla je zaranjajući lice u njegove oči..ne moraš više nikad o meni da razmišljaš...A što se svega ostalog tiće...nakon svega praveći kružiće po licu mislim da ništa nije moglo biti ispravnije od onog što se desilo "juće"...
         Pa rekla je i zastala.Znala je da nema više ništa da kaže... A on užasno zabrinut...želi da zakrpi prostor od nje do vrata...O-o. zdravo tad ona reće...znaš li šta ima novo...Drago mi je što si mislio da je sve ono zabavno rekla je žalobnim glasom...Al' bi neočeivano...zakomplikovana stvar...Ma ume ona da bude strpljiva...Ume i da se ponaša zrelo....Ali sad joj je bolje mada je shvatila da joj se život pretvorio u jednu od manje popularnih pesama...divljeg repertoara. I ona stade, stajaše tamo smešeći se...ma kakvo osećanje...sve bi izdeljeno na male majušne doze.I pomisli da može i bez tebe i toga...Ali bilo je tu i nekih drugih stvari."A onda si Ti otišao i Ona je otišla i prisnost vam ne bi uz put... nikad se niste vratili...Slegla je ramenima i promenila broj.
        Danas. Više nije u čorsokaku. Novi san naglo otvara dlan...Posmatrao ju je, a Ona odmahnu glavom,oh to je ludo! prsnula je u smeh i ponovo pogledala u  njegov dlan... - Gde si ga zaboga pronašao...lančić s malim plavim hopovim-hopov dijamant...(novi san sanjalice) "da li bi mogla da me utešiš primivši od mene mali dar? A prsten...ako poželiš dobićeš ga za tili čas. A Ona kao da nije čula šta je rekao...i On oseti kao da guta so il' pesak, gledajući je kako se udaljava od njega i kako se smeši...Zar treba da ideš? To što se zapravo nije desilo...znam ja o čemu se zapravo radi...želim bar da ti budem prijatelj...Ne hvala bilo je grozno juće odlazi i nije joj teško...I zaista sad s njim(novi san)...Skrenuvši pogled ka njoj na minut su im se pogledi ukrstili...i s dubokim uzdahom tad reće...Da sećam se ti bi ono dete...Da samo ti ne bi devojka brzo je uzvratila i krete dalje...s' nadom da joj podsvest nije baš zatucana...I pomisli da ima i nešto novo...ono što svaka žena treba da zapamti...kako da veruje u ljubav...I Ona šmugnu da bi kroz vazduh poslala poljubac i okrenu se polako...U to je telefon počeo da zvoni...Anonimus, polako je ponovila, mislim da neće moći rekla je.
Hej šta ako je više nego što si zamišljala licem u lice. Ha-ha-ha? rekao je glas odnekud iza njene glave. "Zašto da ne -potraži me Ti znaš i gde"?... Jednostavno, zar ne?Želi  da zna šta tražiš od nje?
Samo krajičkom oka, ispod povijene obrve, pogledaj prema jednom prozoru, uzdignutom nad zemljom iznad prve il' druge visine...i da li je Ona u sobi ili nije...      

Predhodno sećanje

       
            VI,       Plave beležnica.

                             Sećanje

artist,Agnolo Bronzino

        U gomili drugih, vlas sede kose nada zove u bajkovite snove.
        Nije ista kao onda - kad i to bi juće.

        Al' tvoja blizina čuće moj glas...budi tih kad mi srce bije.
        Budna...nebo i Ona...A nekad bi dvoje...al' vreme umorno od putovanja odnese jedno što pratilo je potmuli huk igre bez  dodira.Pored nje, na stazi, uvek je stajalo juće...Al za njim je išlo sutra smenjujući se s il' možda jednog dana osećaj majušne praznine svakog od narednih dana...Al' i to bi za vreme...Ništa izmače se...nije većno..i sad kad te nema, mala obla tišine...otkinu  najzad osmeh bez moći...s najdubljom setom okreće se ka mislima i brojevima pomešanim na čudan naćin u njenoj glavi...
        A onaj drugi zagonetan još uvek s' druge  strane...na svakom bi njenom raskršću da je...al već su se upoznali...A-možda je još ranije trebalo da ti skrene pažnju...sad ostaje...Ona ne odlazi...
        Želim te...to sam Ja...zar opet nešto nije u redu?...i već je znao da ga ranije ili kasnije čeka momenat kada će reći...Tražio sam te...a sad i tebi  bele vlasi niću...takav je život...Zaista šteta.I nije joj jasno šta si tražio od nje svo ono prošlo vreme?...A,Ona zapravo nezna. Razmišlja o čudnim stvarima...i znaš li šta...opustila bi se...dodji da ispijete čaj...Oh - oh...to znači nevolja...pre nastupa ljubavi moja...ma oladi malo reće ona ne šapući u prolazu, ljubavi moja! Al' kad je pogleda...ona zatvori oči i privi se uz njega u njegov zagljaj...biće lakše za priću reće On...Iskušaj me bez ludosti sad il'' ma...s' tobom sam navikao i na to reče On. I? Sasvim iznenada zatekla je sebe kako razmišlja o brojevima i stalno joj se motaju po glavi...Koji upita On,(skoro smo tu temu zatvorili).
        Peoizvod broja tri..."Dvanest predstavlja savršenstvo reće On...jer je proizvod broja tri - božija moć i broja četiri simbol ovozemaljske moći. U tom broju se kriju tri ravni sveta, pa pomnoženo sa četiri, brojem koji upravlja prostorom i vremenom zajedno izražavaju svemir." I ona se blago nasmeja,"koja koincidencija!"...I u njenom pogledu iznenada zaustavi se njegov jezik koji je izlazio iz usne duplje...i htede da je poljubi...Aha, nasmeja se sad uz opasku Ona."jezik je jedini unutrašnji organ koji može da se izbaci napolje, duboka to je istina al' gde su ti oči i ruke...kad više ne postoji juće.Znači sutra! ponovo on reće naglas sa željom da joj se obrati...A ona nežno prolazi prstima po njegovom  obrazu i nežno mu svojim jezikom dotiće oči i usne i promenivši nekoliko osmeha ne hte da mu se sasvim približi. A On preko njenih oblih ramena u trenutku nije shvatio da je želela da je zagrli.Sad smirena i bez dodira naglo se okrete i doviknu naglas kao da se oprašta...s' poslednjim njenim odlaskom od juće...a bio si tamo posle mnogo godina...A dal' ćeš tamo biti i sutra...i dal' se ona to tebi obrača? Sa negdašnjim zanosom i odlaskom sramežljive ženske ruke što  gube...
       Danas zna da sutra zauvek isključuje juće...I da ne zasmeta-dok niko ne naidje s' uzdahom oblak straha smestila je na mesto onih koji vole krug samoće...I zaboravlja vreme navike vremenom protiv navike...i niko više neće moći da poremeti tišinu što vodi  ka njenom cilju.

       Promenu od "zaljubljenosti" do iluzije o "imanju" ljubavi često je moguće konkretno pratiti i kod parova koji se nisu "zaljubili" (Fromm,Imati ili biti).
       

Spontana volja

                              

slika Human Flower project

                                                      Hronologija...1 - 23...

        Iz plave beležnice:
       Sinoć je vetar napolju tiho zavijao. Ležala je na krevetu gledajući igru senki u sobi, dok je drveće ispred seoske kuće propuštalo mesečinu.
       A On. Na tren je oklevao pa rekao:" Da...Ti si imala nekoliko godina da se nadješ, i ja mislim da si u tome uspela...Ali ja ne vidim jasno sadašnjost reće ona...jer prošlost me previše zaklanja. Moram da zatvorim to poglavlje svog života i da ga ostavim za sobom...A On.Nakon što su se ponovo sreli ...Delovalo je da i dalje veruje da će ona biti deo njegovog života, bez obzira što god on shvati o svojoj prošlosti i budućnosti...Netremice gledajući u njega, rekla je: "I ubedjen si da ćeš moći to da uradiš ako provedeš neko vreme sa mnom?"..."Da" reče on.Da lagano prionemo na to...Iskrivljen osmeh mu je smekšao lice."Daću sve od sebe"...Vidimo se ujutru, rekla je ona...
       I! Uverenje povećava osećanje... Da to treba imati u srcu...A samo juće...(Ti) da li si uopšte išta shvatio?...A bilo je lepo...toplo tiho...Nešto još neizrečeno...s igrom divnih snova...Uzdignu misao s trenutkom straha i potraja kao misao o strahu...Hajde da pokušamo(al' to bi juće)...neki dosad nečuven ton zavrti krug oko nje...Uživanje između dosegnutog dara... nešto što je samo olakšanje s lepršavim postojanjem  vrati se juće pun poleta i uzbudjenja s uzdahom kratkim i retkim sutona i zore da upije dar misli i sećanje vidljivog sveta... U kom beše..al? juće samo Ti...Iskljućivo i samo juće...Ona tiho ti reće" želim te nazad u svojim snovima...u svom životu...u svojim danima...u svom srcu...u tvom naručju...u "našem sutra."Bože kako si joj nedostajao žudela je Ona za tobom... Hej potreban si joj...I juće nije mogla bez tebe...Nije mogla da se odrekne svih tih snova a ipak te je nekako izgubila...I...juće samo je želela da se vratiš, znala je da uvek neće biti lako...i možda te ponekad neće razumeti...i znala je da nećeš uvek biti tu pokraj nje...ali ti ćeš pokušati da budeš...A ako ne...ti joj reci...I behu momenti kada je pomislila da niko i ništa ne postoji...Da voli te šaputala je u sebi-mnogo te voli uvek če te voleti...ali to ne znači da ima pravo da te zadrži...
       Al'.Danas...Snagom volje oseća ljubav opipljivu i lepu...I znala je da je jednom ne tako davno bila u tom i takvom trenutku...al' sve bi juće i zahvaljujući tebi...umrlo je ono što juće bi lepo.
       I seti se Pitagore:"Putova ćemo svetovima i vremenom, vraćati se uvek na isto mesto, razgovarati i nećemo znati da smo to uvek samo mi."...I posta svesna iskušenja toplog vihora u vremenu juće-bez danas i sutra...u talasu vetra bosih nogu usklesana stopala na livadi punoj jutarnje rose...I svaka misao odzvanjala je kao eho... u pojavi što je lebdela..S tobom... bi užitak poput misli što su u jednom danu izrasle a u drugom danu propale...
       - Beg ka njoj - beg od "Nje"
       - Ne može da kaže "Ne" svom "Ja"
       - Veruj svom znanju
       - Razum.
       Al' ima još po nešto da ti kaže: "Ta luckasta žena...videla je i ludje stvari...znaš li to?...i onaj tihi sjaj hladnog tvog dodira...Nestrpljiv...smej se...A u ruci glatko izjeden i fin pripremljen za čitanje...Johan Volfgang Gete:"Na svoj dalji  život mogu sad da gledam kao na čist dar, i sad je sasvim svejedno hoću li uopše i što ću možda još stvoriti."
       I nada se da sutra u kojem je sve moguće, a ništa sigurno: ljubav, žudnja u stvarnom zagrljaju bez snova - s' doživljajem misli i osećanja...Ravnodušne tajne bez lika i odjekom tvoje čutnje...nećeš naći prste bez prstenja koje ti nikad dodirnuo nisi..I kao žubor vode u oticanju bi svo vreme ruka u pokretu u noći koja se zaustavila u noći koja se ponoviti neće...I sad stoji s pogledom u drugu stranu skriven prostor u sebi...sa zbrkanim mislima, zabludom sa bezbroj laži...i jednim sičušnim momentom bez najmanjeg objašnjenja pruži najdublje saznanje većernjeg vetra u igri stvarne laži bez tajne...

        -Spavati, možda sanjati:
         Da, tu je čvor! Jer u tom spavanju smrtnom,
         kakvi bi snovi mogli doći...
                                                     - Šekspir, Hamlet

       -Ponekad dodje da se tu baškari
        i odspava sat-dva
                                                  -  Šekspir, Henri VIII

      -Mesec je zašao...ponoć je
       vreme teće, a ja spavam sama
                                                - Sapfo   
      

On može biti to

                      plava beležnica...sećanje

U šumu vrtlaga sunćani zrak koji se ne ponavlja...
       I spojeni i razdvojeni. Gledali su se samo.Očima, rukama i pridje tad-onda Ti, s tvojim usnama, i dodirnu i obuhvati... njen drhtaj pred tobom.A Ona...zagledana tad u tebe ću u sebi sopstveni krik što srce svodi u oganj što slama zapali...i bez sumnje užitak poput nepokolebljivih misli Ti uz nju nemićeš se čutiš.
       Razum s' vizijom istine oprezno izvan prihvatanja zahvalnosti, ljubavi i opraštanja...I posle? Ti hte da je nagradiš s' tolikoko sitnica, zbrkanih misli, zablude s' bezbroj laži...i gubitak njenog sopstvenog  "Ja"...al' ne bi nikog da proslavi tu pobedu...I?...nije slepa...zna da ima pravo da se smeši
nečujnom šapatu s' onim što reko si Ti...
       I opet si uz nju...Ti živote s' vatrom istine...sa kikotom što skuplja-steže srce brižnom telu nesposobnom da ustane...A Ona. Znala je da je lakše da se ponaša na svoj način u novom načinu osećanja, nego da oseća na svoj način nov način ponašanja...Opijena prozirnim valom nebeskog plavetnila...shvatila je...da je slobodna kada se oseća slobodno...I? Upita sebe u sebi "kako je mogla da teži K-a nekom ko je nije potpuno razumeo? I Ona?  dalje čuje šum što nikad u tvoju dušu nije dopro...i zastaje i šumi opet u vremenu mističnog jedinstva onda dok ste stajali bez reči...U običnom jednom svetu...u kojem niko nikad nije ušao...Ej Ti...slabo glumiš...Počeli smo da uskladjujemo disanje...i to bi istovremeno davanje i primanje...upijajući poslednji osmeh u pogledu...što traži ključ za ljubav.
       Pa sad ste  dva različita života...A samo pre par godina, govor očiju bi je izdao...Ali danas zagledana u tišinu svetlosnog srca...pamti, onako svako sutra...za nju postaje užitak poput agonije strasti...s' imenom njena si ljubav...A onaj drugi...da drugi, krio je osmeh iza oka osmeha tvog...
       Sad na tebe je red...Reci joj tiho ne mora biti dugo ni glasno...o životu  ne pre...ni pre ni posle nje...Ni ti ni ona sad posle i nikad više! Shvati... Ako otvoriš srce i osetiš ljubav, i kad budeš srećan,treba da shvatiš čega si se bojao...i tad si već promenjen...A sigurnost će doći iz saznanja da sami oblikujete život..
       Međutim ona njena sposobnost da brižljivo izdvaja istinu zbog živosti mišljenja sad gleda preko puta sebe i? Mišel De Montenj i Platonovu besedu:...("U postupcima kao i u govoru ja se prosto držim svog prirodnog načina: otud dolazi možda da umem bolje da govorim nego da pišem. Pokret i radnje daju rečima živost pogotovo kod onih koji su kao ja žustri i koji padaju u vatru,"držanje, lice, glas, odelo, stav mogu dati izvesnu vrednost stvarima-ljudima koju one same po sebi nemaju kao što je ćeretanje")...I onda kad budeš ti stao...Jer u istinu ti uvek vraćaš se tamo gde god da si pošao..."kao senka ispred stopala - hladan, slomljen zaborav što lebi u vazduhu s' dubokim tebi svojstvenim kikotom prolazne sreće što steže i skuplja srce u kom je iskrio zračak izgovorene reči koja nestaje...
       Promenimo temu reče joj on...(ne ti) njen sagovornik. Ispruživši ruke prema njoj(sad meni)..."Ja ču te od sad štititi...A Ona(sad ja) mu se nasmeši..I,to najbolje što možeš?
      

San i istina

slikar, Edgar Dega

                                               iz Plave beležnice
                                                    - Sećanje -

Opet je tu
I ne miče se
Treperile svetiljke
Svetlost  sa  svih strana
I ne može skriti
S' vetrom nemirnim
Tvoj šapat sa usana.

Kao u ptice
krilo u letu
U jednom trenu
Sa obe strane
Tebe i mene
Onako ,
U drugom nekom sjaju
magije nove postoje.


I ko da ništa ne bi
I pre svih drugih
nečujno i tiho
Onda
Odzvanja u njoj!
Gde sam to?
Gde je korak brži od vetra?
Gde je zagrljaj strasne tišine

Da preuzme vetar sazdan od sna
O...gde smo...Prolaze godine..
Al' mi  ostasmo u dugom pogledu
Ili je to neko sasvim drugi...

 

Onaj koji beše

                                               
                                  

slikar,Framk Moraes

                                                Hronologija, 1 - 21...

       Nije više ono što je bilo ranije.
       Vrlo otmeno je podnela sve nevolje... A kroz prostor mraka ,u njenu dušu ušao je uzdah kratak i redak  i na skok spremna  beskonačno blaga uspomena...što lebdi u vazduhu s prolaznim osmehom kao san u oku:"On."
       U narednim danima...njegov osmeh - živa veza moći nad njom bila je čudovišna.On je lako svojim rečima i osmehom svakoga pridobijao. I pre nego se snašla, bila je pritešnjena između zida i snage njegovog tela. Izmigoljila se i odgurnula ga od sebe. Ali on je rukama još čvršće uhvati i zadrža ih podignutim sa obe strane njene glave. Rekla si da se ne plašiš sve dok osećaš tlo pod nogama...Nema razloga za brigu, sva ta tvoja prerušavanja...Vidljivo je prebledeo, na šta se ona samo nasmejala.Obećaj mi - rekao je govorljivo. U redu - zaklela se - obečavam. Njegove oči za tren upiše njen pogled. Moram da ti priznam jednu stvar, sjajan si glumac reče mu Dora. Glas joj je bio pritvorno nežan, dah topao dok joj je milovao obraz. A njene oči zračile su dok je citirao stih iz "Euripidove Andromede - "O devojko, da li ćeš biti zahvalna ako te spasem?", na to Dora odgovori sledećim stihom:"Vodi me, stranče, ili kao služavku ili kao ženu."...Nemoj molim te ovo bukvalno da shvatiš reće Dora. I Ja samo citiram...Kako divno i spretno to radiš reće on.
       Posle tišine...I malo strpljenja, sad jedva čujno, Dora ga upita. U bezbroj nameštenih osmeha, dal' znaš. Ko se smeje? "A bilo je...osmeh....reč...poljubac bez straha,(samo naša tajna). Znaš li da si me jako razočarao.Naglo je pogledao zabacivši glavu unazad i stisnu oči sa izrazom agonije na licu.
       Shvati, nastavi Dora. Do kasno u noć onda... samo jednom Ti, bi sutra. I nemoj misliti da sam kasnije zažalila zbog toga polako je izgovorila...A on poće ustima grubo da prelazi preko njenih. Bio je to bolan poljubac, čija je namera bila da povredi i ponizi.Ali kad nije naišao na otpor, divlji dodir postao je  pozivajući...Naravno bilo bi lepo da voliš i budeš voljen...Mogu li da nagađam gde si uspeo da sakriješ trag prošlog vremena sad s' osmehom bez moći. Posle par sekundi oklevanja rastvorila je usne i pozdravila prodor njegovih reći...evo ovde na tvojim usnama i nastavi strasno da ih ljubi.
       Oslobodivši se stiska, ona je tu slobodu iskoristila da mu obavije ruke oko vrata i uživa dodirujući mu kosu koja mu je prelazila preko okovratnika...On odgovori privijanjem koje joj oduze dah...želja se u njoj zakovitla i započe sopstvenim napadom. Sve ružne optužbe koje joj je bezrazložno uputio istopile su se pod vrelinom njegovih poljubaca... Nastavio je sa milovanjem, dok mu je ona na uho tiho šaputala:" svejedno...ulaziš i ti u vrtlog godina ili si mislio da do tebe one neće doći?...Trenutak s tragom bez mladosti godine...i tad ćeš i ti osetiti ledenu vijugavo uspinjuću tišinu gde onaj treči nit sedi nit stoji...već zguren u tišini čeka...A on...nastavi još nežnije da joj usnama gnjeći usne. Nastavio je sa tim božanstvenim mućenjem dok je usnama utiskivao vrele poljubce u krivinu njenog ramena koje je haljina otkrila.
       - Trezvene misli,
       - Istina u lepoti,
       - Koćija koja je otišla,
       - Slika koja spaja.
       Konačna stvarnost. Ako je ideja ljubavi( u Platonovom smislu), stvarnija od doživljaj ljubavi, može se reći da je ljubav kao ideja stalna i nepromenljiva. Ali ako pođemo od stvarnosti ljudskih bića koja postoje, vole, mrze, pate tad nema bivstvovanja koje u isto vreme ne bi bilo postojanje i menjane.
       Sad te pitam. - Dakle šta to tebe muči? Teška odluka. Odlično vreme za početak...smeh li plać, čudno nem tih si tiši hoćeš li? Skoro leteći topao poljubac s darežljivim nadanjem...I pitam te( ne obračaj pažnju na moj prsten na levoj ili desnoj ruci), hoćeš li uvek biti dodir daha slutnje, svetlost tišini...i uvek skrivena strast mog srca...Bez da si korak puke ludosti na drugi način među nama...il' ostaješ igra jedan s jednim ista igra i bez ustezanja goniš žud ćutljivu s obličjem bez oblika i pokreta ka ruci nebeskog pisara...I dok se mreža svesti utkana u um ne probudi...ti maštom zameni me...Al' i sad se pitam dal si ti u stvari bio prepoznatljiva stvarnost...il'stvarno, zašto odgovor, izgleda, leži u tvom strahu!