II deo Zakon privlačenja

 

slika sa fb,

Prošlost, sadašnjost, budućnost

     Bilo o čemu da razmišljamo, govorimo, zamišljamo ili posmatramo, mi jednostavno to tražimo. Zakon privlaćenja očitava samo vibracije misli i osećanja i po njima se svodi, tako da dobijamo suštinu istih misli i osećanja. Ako se vraćate na prošlost, iz nje izvlačite samo dešavanja koja su u Vama izazvala dobre emosija. Takvo razmišljanje vezano za prošlost, znači da tražite još takvih emocija, da tražite da Vam se dešavaju slične stvari koje će izazvati slične ili iste emocije u još većoj količini.
    Ako razmišljate o sada, ako sagledavate situaciju u kojoj se nalazite, iz nje vadite samo stvari koje želite da zadržite i da ih dobijete još. Usresredite se na ono što Vam se se dopada, tada Vam uskoro dolazi to što tražite. neka Vam fokus u sadašnjem trenutku bude samo na onome što Vam prija.
    Ako zamišljate budučnost, vidite je onako kako bi voleli da Vam se desi. Osetite tu radst života kakvog želite. I tada ćete dobiti suštinu emocija koje izazivate Vašim mislima.Vizualizacijom Vi stvarate slike željnih stanja, izazivate emocije u skladu sa slikama i tako vršite traženje. Zakon privlačenja će očitati Vašu vibraciju i doneti Vam njenu suštinu.
    Bilo o čemu da pričate, Vi takođe tražite, jer reči su takođe misli, a one izazivaju osećanja i onda je opet to vibracija kojom se vodi zakon privlaćenja.
    Jer samo mi ovde da bi imali što više iskustva, mi jesmo emocionalna bića, mi jesmo vibraciona bića i mi jesmo ti koji biraju šta žele da iskuse u ovoj fizičkoj realnosti. U svakoj vrsti traženja ono o čemu treba voditi računa su emocije koje imate. Zato što god da radite, zastanite i pitajte sebe šta osećate.

Zakon privlačenja

 

Prvi deo - Zakon privlačenja

   Zakon privlačenja je ime dato verovanju da fokusiranjem na pozitivne ili negativne misli može doneti u Vaš život pozitivan ili  negativni rezultat. Ovo verovanje se zasniva na ideji da su ljudi i njihove misli napravljene od "čiste energije", i verovanju da energija privlači energiju.
   Sve što vidite sve što Vas okružuje, jeste rezultat Vašeg svesnog uma u kombinaciji sa podsvesnim umom, gde ga Vaša podsvest manifestuje za Vas. To je zakon privlačenja na delu.
   Moć pozitivnog razmišljanja, kombinovanog sa  duhovnim rastom koji daje moć Vašoj svesti koja će omogućiti Vašoj podsvesti da manifestuje Vaše želje.
   Sve ono što Vam se u životu događa Vi privlačite u svoj život- Privlačite ga snagom slike, u svom umu. Snagom onoga što mislite. Privlačite sve ono o čemu razmišljate. Najveći učitelji koji su ikada živeli rekli su nam da je zakon privlačnosti najmoćniji zakon Svemira.
   Pesnici poput Viljema Šekspira, Roberta Brauninga i Viljema Blejka govore o tome u svojim pesmama. Muzičari poput Ludviga fon Betovena izražavaju tu spoznaju u svojoj muzici. Umetnici poput Leonarda da Vinčija prikazuju u svojim slikama. Veliki mislioci kao što su Sokrat, Platon, Raif Valdo Emerson, Pitagora, Frensis bejkon, Isak Njutn, Viktor Igo i Johan Volfgang fon Gete. Zapisali su u svojim delima i učenjima.Imena su im besmrtna, a njihov legendarni uticaj se oseća vekovima.
   Religije poput hinduizma, hermetičkih tradicija, budizam, judizam, hrišćanstvo, islam, te civilizacije poput drevnih Vavilonaca i Egipćana prenele su taj zakon u svojim spisima i usmenom predanju. Mnogi su ga vekovima beležili u svim njegovim oblicima i možemo ga pronaći u drevnim zapisima. Zapisan je u kamenu 3000. godine pre hrista. Iako su neki ljubomorno čuvali to znanje uvek se moglo otkriti.
   Taj zakon nastao na početku vremena.Oduvek je postojao i uvek će postojati. taj zakon određuje sveukupni poredak Svemira svaki trenutak Vašeg života i svako pojedino iskustvo koje u životu doživite. Nije važno ko ste i gde živite. Svemočni zakon privlačnosti oblikuje čitavo Vaše životno iskustvo, a to čini putem Vaših misli. Vi putem vlastitih misli prizivate zakon privlačnosti u delovanje.
   Godine 1912. Čarls Hanel je zakon privlačnosti opisao kao "najveći i najtačniji zakon na kojem počiva čitav sistem stvaranaj".
   Naučnici su dobro dokumentovali život drevnih Vavilonaca i njihov veliki napredak. Poznato je da su Vavilonci napravili jedno od sedam svetskih čuda, viseće vrtove Vavilona ( čiji je tvorac Nabukodonosor II, oko 8.veka p.n.e.) Zahvaljujući svom razumevanju i primeni zakona Svemira postali su jedan od najbogatijih naroda u istoriji...

smela duša

                           

slika sa fb.

                                                     XIV. iz plave beležnice
                                                         - sećanje
I opet se menja

Otmena i lepa.

Uzdignutog  lica

davno probuđena

U ruci vremena.

Trebala je reči

Da i odveć dugo

U snovima luta
melodijom utkan

nemir kao munja,

Al'  svetlost jutarnja

pred njenim vratima

Čudesnim jezikom

Prića još po nekad

u noći pre dana

S' godinama mudroj

uvlači se

ledi 

trag bez putokaza

Ka filozofiji-Džordž Berkli

     

slika sa fb.

Rasprava o principima ljudskog saznaja

       Možemo li verovati u ono što se ne može opaziti.

- Očigledno je svakome ko proučava predmete ljudskog saznanja da njih čine ili ideje zaista  utisnute u čula, ili objekti koje opažamo kad obratimo pažnju na osećanja ili operacije svesti, ili najzad, ideje obrazovane pomoću pamćenja i mašte bilo sastavljanjem, rastavljanjem ili samo predstavljanjem onih prvobitno opaženih ideja na gore pomenute način(...)

- Ali pored sve te beskrajne raznovrsnosti ideja ili objekata saznanja postoji i nešto što ih saznanje ili opaža i što na njih vrši različite operacije, kao što su htenje, zamišljanje, zapamčivanje(itd). Ovo opažajuće, aktivno biće je ono što ja nazivam svešču (mind), duhom (spirit), dušom (soul), ili svojim ja (my self). Tim rečima ja ne označavam nijednu od svojih ideja, već nešto potpuno različito od njih, nešto u čemu one postoje, ili što je isto čime su one opažene; jer postojanje jedne ideje sastoji se u tome da je opažena.

_ Da naše misli, osećanja i ideje obrazovane maštom, ne postoje van svesti, nešto je sa čim će se svi složiti ( A meni se čini) ne manje očiglednim da razni osećaji ili ideje utisnute u čula, ma kako međusobno spojene ili kombinovane ( to jest ma kakve objekte one obrazovale) ne mogu postojati drugčije do u nekoj svesti koja ih opaža.
 Mislim da intuitivno znanje o ovome može steći svako ko želi da obrati pažnju na ono što razume pod terminom postojati kada se on primeni na čulne stvari.  Za sto na kome ja pišem ja kažem da postoji, drugim rečima, jer ga vidim i osećem.

- Mišljenje da kuće, planine, reke, jednom rečju svi čulni objekti, poseduju egzistenciju, prirodnu ili stvarnu, nezavisno od toga da li su opaženi razumom ili ne, zaista neobično preovlađuje među ljudima.

- Neke istine su tako bliske i očigledne svesti da čovek treba samo da otvori oči da bi ih video.
  Ako se makar malo zagledamo u naše misli, videćemo da nam je nemoguće da zamislimo neku sličnost izuzev samo između naših ideja. Još jednom pitam da li su ti pretpostavljeni organi ili spoljašne stvari, koje naše ideje odslikavaju ili predpostavljaju, i sami opažljivi ili nisu? Ako jesu, onda su oni ideje i mi smo postigli naš cilj.
    (Džordž Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja,  36-47 /Bigz, Beograd, 1977).

Kratka povjest biblije

   
     Na početku naše ere riječ biblija(srednji rod množine, a znači "knjige") već je označavala bilo  kakvu zbirku spisa, biblioteku; ali krščani grčkoj jezika uskoro su taj termin ograničili samo na zbirku svojih svetih spisa. Srednji rod množine postao je u pučkom latinskom ženski rod jednine, biblia; odatle je prešao u talijanski i u gotovo sve moderne jezike.
     Biblija je dakle u prvom redu zbirka svetih zapisa judaizma, a pošto joj je dodan niz novih dokumenata, ona je postala i zbirka kršćanskih spisa; zbog toga se govori o starijem dijelu,ili Starom Zavjetu, zajedničkom objema religijama, i o novijem dijelu, ili Novom  zavjetu koji priznaju samo kršćani.
     Ovaj neobični izraz zaslužuje obješnjenje.
     Riječ zavjet nikada se u orginalu ne susreće kao naslov čitave zbirke; niti u hebrejskom, koji je temeljni jezik starijeg dijela, niti u grčkom, koji je isključivi jezik kršćanskog dijela. Otuda dakle, potjeće taj naziv?
     Hebreji imaju termin berith koji označava neki ugovor, neku pogodbu, pa onda, u odnosima među ljudima, i neki "savez".
     Oni Hebreji koji su govorili grčkim jezikom, osobito oni koji su kao doseljenici živeli u gradu što ga je utemeljio Aleksandar Veliku, 331.pr.Kr. , proveli su termin berith riječju diatheke, koja je osim ugovora saveza, usput označavala i jednostran zaveštaj, oporučnu ostavštinu,  latinski testamentum. Kada je u II i III stoljeću posl.Kr. bibliju počelo prevoditi na latinski, vjerski smisao starog ugovora između Boga i izabranog naroda bio je već zaboravljen i "zavjet" (testamentum) otada uvjek znači kako stariji tako i noviji dio biblije.
     Sadržajno Strai zavjet obuhvata zbirku spisa  broj kojih je varirao iz stoljeća u stoljeće, sve dok nije na saboru rabina, održanom između 90 i 100.posl. Kr., u Jamni, u Palestini, kada je narod već bi okrutno potučen od Rimljana, konačno utvrđen na 22- to je broj slova hebrejske abecede - ili s nekom izmjenom u podjeli knjiga na 27, uzevši u obzir ista slova s još pet završnih znakova koji u današnjem hebrejskom pismu imaju nešto malo drugačiji oblik.
     Vodeći računa o tome da su knjigama naslove dali najpre Grci, a zatim Latini, dok se u Hebrejskom svaki spis raspoznaje samo po prvoj riječi, kojom počinju pojedini "svici", iznosimo popis 27 spisa Starog zavjeta u orginalu:

  A) Zakon ( "Torah" ):  Knjiga postanja,  Exodus, Levitska
       knjiga,   Brojevi i    Deuteronomij  ( "Pentateuh":    Petoknjiženje).

 B) Proroci  ( "Nebiim" ),  dijele se na ranije proroke  (Josua, Suci i Rut,  I-II knjiga Samuelova, I-II Kraljeva) i kasnije ( Izaija, Jeremija, Ezekijel  i  12 manjih proroka, sabranih u jednom  jedinom svitku).

 C) Svetački spisi ili " hagiografi"  ("Ketubim"):  Paslami, Poslovice, Job, Pjesme nad pjesmama, Tužbaljke, Eklezijast, Ester,  Danijel,  I-II knjiga  Esdre  ( Esdra i Nehemija), I - II knjiga kronika.
     Osim ovih spisa postojali su još mnogi drugi oni su, i dalje bili uključeni na kraju zbirke pod tajanstvenim nazivom apokrifi ili tajni tekstovi Izraelaca grčkog jezika i kršćana: Ima ih dvanest to su: Tobija,  Judita,  Mudrost, III-IV knjiga  Esdre, Baruh,  Poslanica Jeremijina,  Molitva manasejeva.  Eklezijastik, I-II  knjiga Makabejaca, i k tome nekoliko poglavlja knjiga danijela i Esdre na aramejskom jeziku. herbeji su o inspiraciji tih spisa imali svoj pouzdan kriterij: Bog je mogao govoriti samo na herbejskom, a ne na aramejskom, koji je bio narječje puka, a još manje na grčkom, jeziku neznabožaca.
     Katolici su ih dalje prihvaćali kao spise božanskog nadahnuća; hebreji i protestanti iskljućili su ih, međutim, iz "kanona" (pravilo, mjerilo) ili službene zbirke svetih knjiga: te su knjige zbog toga nazvane   deuterokanonskima.
     pitanje božanskog nadahnuća biblije, koje  s historijskog stanovišta nema nikakvo značenja, ima, međutim, znatan vjerski smisao.
     Pod nazivom Novi zavjet sabrano je, međutim, nekon dugog procesa odabiranja i izbacivanja, koje je trajalo gotovo 300 godina, od konca II stolječa posl. Kr. do vremene cara Justinijana, 27 zapisa koji se odnose na nauk Isusa i njegovih prvih apostola i učenika:
  A)  4 Evanđelja   (Matejevo, Markovo, Lukino, i Ivanovo), od
        grčke riječi euanghelion, dobar glas, dobra vijest, koju
        sadrže četiri različite, često protivuriječne verzije o životu "Krista"ili mesije koga je hebrejski narod toliko očekivao.
 B)  Djela, ili bolje,  kao u grčkom orginalu,  Događaji  apostolski-
.
 C)  Poslanice: 13 koje se pripisuju Pavlu, 1 Jakobu, 2 Petru, 3 Ivanu, l Judi ( ne izdajici) i l poslanica Hebrejima.
  D)  Apokalipsa, odnosno "otkrivanje"  uzvišenih  događaja koje su prvi kršćani iščekivali svakog časa, s opisom propasti svijeta i dolaskom novog doba na zemlji.
       To je biblija u svoja dva osnovna dijela koju još i danas oko trećine stanovništva na zemlji smatra  za svetu knjigu.

   - Grčka verzija biblije obično se naziva "Septanta" prema legendarnom broju sedamdeset ili sedamdeset dva, koliko je bilo prevodilaca kojima je u Aleksandriji faraon Ptolomej Filadelf ( 285-247.pr. Kr.) poverio taj posao.
     Prva prevođenja biblije na talijanskom jeziku potječu iz XIII stolječa: ona su uvjek nailazila na  velike  teškoće zbog nepovjerenja crkvenih vlasti. Danas, poslije zastarijelih prevoda od Diodatija, protestanata,  katolika,  koji je  na početku XVII stoleča (16o7) prevodio izvrsno s hebrejskog, i Martinija, katolika, koji je prevodio samo s latinskog, izVulgate (1782-92), najrasprostranjenije su dvije verzije djelo G.Luzzia, Firenze 1927-30, kojim se služe naši valdenzi i evangelici, i La Sacra Bibbia, u 10 svezaka, koju je priredio "Pontificio Istituto Biblico", Firenze, Salani, 1957
      Pregled povjest religije.
 

I povjest

  
 

I/3. Arabija prije Muhameda
      
         Jedno od najstarijih plemenskih božanstava, Hubal, koje je u Meki imalo veoma štovano svetilište cilj velikih hodočašća, počelo se nazivati Allah, to nije vlastito ime, već skraćenica arapske riječi al-I lah, odnosno "svemogući", bog u pravom smislu riječi, u potpunosti srodan i po etimologiji starom biblijskom Ha-Elo-himu.
         Tradicija je oko Muhamedove ličnosti sazdala brižljivo izgradjeno zdanje koje ga prikazuje kao da je još od početka bio svijestan svoje Misije ujedinitelja arapskih plemena pod žezlom jedne nove vjere, kadre da obuhvati sve vidove života od političkog do moralnog, od obiteljskog do pravnog, ekonomskog i vjerskog.
         Koran
         Prve manifestacije "objedinjavanja" bile su povjerene svetoj knjizi muslimanskog svijeta, koranu, koji je preveden na više od 40 jezika i koji je, dok se nije rasprostranila socijalistička literatura bio možda najčitaniji od svih knjiga koje su ikad bile napisane i duboko povezane s cjelokupnim načinom života naroda arapskog jezika.
         Koran u obliku u kom je došao sve do nas, podijeljen je na 114 sura(poglavlja) različite duljine i različitih književnih stihova. Najdulja je II sura, sastavljena od 286 stihova bogatih rimama i pjesničkim asonancijama, koja slijedi nakon liturgiskog i obrednog uvoda: najkraće su 102, 1o8 i 110 svaka sastavljena od samo po tri stiha one vjerovatno pripadaju najstarijem razdoblju prorokova pripovjedanja. Konačno sastavljanje korana obavljeno je u tri navrata: 632, nekoliko mjeseci nakon Muhamedove smrti; učinio je to Abu-Bakr, prorokov kalif( ili namjesnik): zatim pod Osmanom trećim naslijednikom, od 644-665; i, konačno na početku VIII stolječa, kada se nova religija već razdvojila na dvije velike grane koje postoje i danas: na šiite i sunite(odnosno na tradicionaliste i novatore).
        Korišćena literatura
        l7. Michelongelo Gud,Storia e cultura degli Arabi fino alla morte di Moametto, Firenze, Sansoni, 1951("Biblioteca Enciclopedica Sansoniana", br.16) To je djelo moralo obuhvaćati čitavu političku i vjersku povjest arapskih naroda ali je ostalo nedovršeno zbog autorove smrti. Pred više od pola stoljeća, u Italiji je L. Caetani sakupio i komentirao izvore pomoću kojih se mogao rekonstruirati Muhamedov živopis, Annali dell' Islam, I-II svez., Milano, 1905-1907 treba pogledati i djelo: M. Gaudefroy-De-Mombynes, Mahomet, Paris, 1956(značajna studija od preko 700 stranica, s upotpunjenim bibliografskim podacima).
      Opširne bibliografije donijeli su: Pierre Roudot, L'Islam et les  Musulmans d' aujour-d'hui, Paris, Editions de L'Orante, 1958,str,329-335;Jean-Paul.Roux.L'Islam en Asie, Paris, Payot,l958("Bibliotheque Historique"). Treba pogledati i F. Gabrieli, Il Risorgimento arabo, Torino, Einaudi, 1958,
       Vidi dopise koje je iz Kaira slao Enrico Emanuellli, La Stampa, Torino, 24. srpnja 1958, str.3.
        Pregled povijesti religija.

Racionalističko Empirisko shvatanje Volje

Dekart, je volja neograničena i slobodna, što je i najveća vrednost čoveka, budući da je razum ograničen racionalnošću.
Volja pomaže Umu jer ograničava strasti, a razum pomaže volji da bira ono što je moguće. Iako u spoljašnjem svetu vlada nužnost zahvaljujući volji,..Mogućnost slobodnog izbora i vlast koju posedujemo nad našom voljom, čini nas plemenitim i dostojanstvenim.

Nasuprot Dekartu, Spinoza smatra da zbog potrebe da se sačuva vlastita egzinstencija, čovekova volja je podređena razumu do tačke da se može smatrati iluzijom. Ostaje otvoreno pitanje, ako je volja podređena razumu i skoro iluzija, zar se onda ne briše razlika između njih, odnosno, kako pomiriti činjenicu da u stvarnosti postoji očigledno delovanje prema sopstvenoj volji a koje nije uvek racionalno, dakle ne u skladu s razumom.

Lajbnic smatra da je volja racionalna moč da se nešto započne ili ne i razlikuje se od htenja ili želje. Htenje je napor ili težnja(conatus) koje postaje volja tek kad sagleda sopstvene mogućnosti i učini napor da se ostvari. Ipak volja ima i izvesnu slobodu, jer se može upravljati i prema predstavama i motivima koji ne moraju uvek biti racionalni.

Hobs(Thomas Hobbes) ide još dalje, smatra da je slobodna volja nemoguća, zbog čega su izlišne svake teoriske rasprave. Ono što smatramo voljom je u stvari produkt nužnih radnji nastalih iz mišljenja, napora i premišljanja. Dakle volja je " poslednji prohtev ili ona poslednja averzija koja se neposredno vezuje sa radnjom ili sa propuštanjem radnje.

Monteskje, smatra da su " u filozofskom smislu, sloboda sastoji u sprovodjenju vlastite volje."

I Ruso(Jeon Josgues Rausseou) Čovek se ne može odreći svoje volje ili slobode volje, jer bi se odrekao svoje suštine a " oduzeti svaku slobodu svojoj volji znači oduzeti svaku moralnost svojim delima."

Kant ne dovodi volju u pitanje, ali smatra da je volja u teorijskom umu nepoznanica i nesaznatljiva zbog čega je treba potražiti u praktičnom umu kao metafiziku morala u formi čiste volje apstrahovane od iskustva. Volja se upravlja prema zakonima uma ili zakonu koji sama sebi postavlja, što je pokoravanje čoveka samom sebi.

Hegel je smatrao da se volja na putu duha kroz svetsku istoriju upravljala i usmeravala prema umu, ali je njen karakter ambivalentan jer je" delimično prirodna , a delimično umna." ...Što znači da su volja i inteligencija na neki način neodvojivi.

Citati iz dela Vladete Jerotića

Citira Jungove reči jednoj poznanici:
"Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikad ostati usamljeni.
Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami."
- O potrebi za ljubavi i sigurnošču
"Ono što čovek stvarno voli u sebi i kod drugoga je njegov idealni Ego čije je poreklo duboko, sa korenima i u prošlosti čovečanstva." Najviši cilj razvoja svake osobe treba da bude"...Ne samo uzimanje i zadovoljavanje fizičke napetosti već i radosno davanje i predavanje sebe drugime.
- Šta znači biti zrela ličnost?
Doktor Jerotić polazi od poznate činjenice da nema potpuno zrele ličnosti.
" Nema granica čovekovog sazrevanja u toku njegovog života
Sposobnost da se voli neko drugi, a ne samo sebe-
Sposobnost kontrolisanja nagona i impulsa.
Podnošenje neprijatnosti, bola i patnje.
Posedovanje zrele a ne infantilne svesti.
Umerena agresivnost bez reakcije besa i mržnje.
Sposobnost da se bude nezavisan.Sve ovo su važni kriterijumi u savremenoj psihologiji."
- O iskušenju
" Sve je uvek prisutno unutra u čoveku. U dubinama njegovog nepreglednog nesvesnog života. Cela prošlost, individualna i kolektivna. Stalno sam iskušavan, stavljan na vagu i meren, i sebe samog stalno merim da vidim, jesam li šta otežao životnim iskustvom, jesam li bar malo skladniji, harmoničniji, mudriji,
životno zreliji?
- O veri:
"Duhovnost nije kao žvakaća guma koja ostaje godinama u ustima, već je najlepša poslastica koja se mora progutati da bi
iznutra delovala."
O želji i ljubavi
" Neki drevni mudrac je rekao: Kad nešto želiš u životu, najpre moraš razmisliti hladnim razumom,zatim toplim srcem prihvatiti, a potom čistim rukama izvršiti."
"Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači razumeti ga, a svakako i opraštati mu. Nije doduše lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći će mo ga da postane onakak kakav može da bude."

Filozofija Racionalizma

Dekart, Spinoza, Lajbnic
Dekart:
"Zdrav razum je nešto što je najbolje podeljeno, jer svako misli da ga ima sasvim dovoljno, tako da čak i oni koje je u svemu teško zadovoljiti nemaju običaj da žele više zdravog razuma nego što imaju"
Evidentna je njegova ogromna vera u razum. Ta pravila koja napominje od velike koristi su radnjama duha. Ovde se radi o intuiciji i dedukciji. Intuicija predstavlja dolazak do istine polazeći od nesumljivih istina Dok je dedukcija dolazak do istine upotrebom razuma.

Spinoza
"Ono što sam sad izložio, samo iskustvo takođe svakog dana potvrđuje tolikim i tako jasnim svedočanstvima, da je skoro svima u ustima:"Covek je čoveku bog"
Spinoza, Etika, IV,XXXV.
Jedno jedino pitanje postavio je sebi Baruh De Spinoza: Kako treba živeti? i na to pitanje odgovorio je on ne samo svojim delom, nego i svojim vlastitim životom. On je u punom smislu proživeo svoju filozofiju, tako da je njegov život istinsko ostvarenje one mudrosti koju je propovedao.

Lajbnic
U antičkoj filozofiji Lajbnic traži uporište i kad je reč o prirodi supstancije koju on vidi kao jednostavno i nedeljivo počelo:
Nedeljivo počelo delatnosti koje leži u osnovi prirodnih stvari Lajbnic naziva supstancijalnom formulom. Supstancija je biče sposobno da deluje. Jednostavna supstancija je takva koja nema delova. Složena supstancija je skup jednostavnih supstancija - monada:Stvarnost se sastoji od centra sila metafizičkih i nematerijalnih tačaka(atoma), odnosno monade koje su jednostavne i nedeljive, ali kao entelehije, unutrašnje savršene.
Lajbnic, pod uticajem Avgustina u spisu Teodiceja razlikuje tri tipa zla: Metafizičko, moralno i fizičko. Fizičko zlo je sredstvo pomoću kojeg se pokazuje dobro. Ovo shvatanje biće poznato kao "Lajbnicovski optimizam" koji će podvrći kritici Voltera a posebno Šopenhauera.(...)

Priroda unutrašnjeg glasa

Čovek je specijalna vrsta, jer je svojim procesom mišljenja stvorio snažne efekte na promene u prirodnom okruženju. Te promene nazivamo bio-geo-hemijskim procesom, ili Bio-geo hemijskim sagorevanjem.

Vernadski je uspeo da definiše zakon po kome se sve dešava. kroz sintezu Uma,Tela i Duha.

"Problematika unutrašnjeg glasa je puna tajnih zamki i klopki. To je najopasnije,najklizavije područje, isto tako opasno i puno stranputica kao sam život, ako se odrekne ograda.Ali onaj ko nije u stanju da svoj život izgubi, neće ga ni dobiti( ovo možete shvatiti kao metaforu ako vam je tako lakše(...)
Promislivši da su granice, kako ih je Jung nazvao "ograde" za čoveka potrebne kako se on sam ne bi rasuo poput vode bez svog pehara,one su potrebne većini ljudi da bi mogli da žive život dostojan čoveka. A retki pojedinci imaju tu snagu da za njih ne važe nikakve granice i ograde jer je njihov život upravo dobio smisao onda kada su počeli da prevazilaze i previdjaju sve do tada poznate granice i ograde koje bi trebale da ih zaštite od sunovrata i nesigurnih, neprohodnih puteva kojima još niko nije išao, a u tom slučaju jedina pouzdana navigacija Um je njihov unutrašnji Glas, snaga vizije i snaga njihovog neponovljivog talenta(dara).Takvi genijalni pojedinci uvek iznedre nešto novo što će služiti čovečanstvu na dar ili na propast, samo se radi o tome da li je reč o upotrebi ili zloupotrebi odredjenih vrhunskih dostignuća Uma I Duha.