 |
| umetnička inspiracija slikara Paje Jovanovića |
To je razlog zbog kog estetika principijelno može reći šta je lepo, i takođe može navesti njegove vrste i stupnjeve, zajedno sa njihovim opštim predpostavkama, ali nas praktično ne može poučiti tome šta je lepo, ili zašto je upravo lep posebni oblik jedne tvorevine.
Estetička refleksija je u svim okolnostima naknadna. Ona se može javiti pošto je obavljeno estetičko posmatranje i jednostavno pasivno uživanje u lepom, ali mu uopšte ne mora slediti; ako sledi užitku teško da mu nešto pridodaje.
Ako ozbiljno želimo tragati za problemom lepog u životu i umetnosti, onda unapred i jednom zauvek moramo odustati od pretenzija te vrste. Postoji još radikalnija predrasuda koja se tiće odnosa umetnosti i filozofije uopšte. Po njoj umetničko shvatanje je samo predstupanj intelektualnog i pojmovnog shvatanja Hegelove filozofije sa svim stupnjevima "apsolutnog duha" zalaže se za ovaj pogled; tek na stupnju pojma, ideja dostiže svoje puno "biće-za sebe", tj. znanje o samoj sebi. Iako danas skoro niko ne zastupa tu metafiziku duha, ipak je vrlo rasprostranjena predstava da je umetnost jedan oblik saznanja, u kome i dalje ostaje čulni privid kao moment neadekvatnosti.
U Aleksandra Baumgartena radi se jo isključivo o jednoj vrsti cognition, pa čak se ni Šopenhauer, u svojoj platonskoj estetici ideja, ne oslobađa sheme saznanja, mada svesno odbija njegovu racionalnost.
Estetika sa svoje strane, takođe nije produkt umetnosti. Ona nije nikakav viši stupanj u koji bi umetnost morala ili pak samo mogla preći, baš kao što ni cilj pesništva nije psihologija, ni cilj plastike-anatomija.
Estetika nastoji da razotkrije tajnu koja u umetnsti ostaje svakako očuvana. Ona postoji da analizira akt uživajućeg posmatranja, koji samo dotle može postojati dok ostane nerazložen i od misli neometen. To je razlog zbog koga držanje estetičara nije estetsko držanje; držanje estetičara zacelo može da sledi estetskom držanju, može prema njemu da se ravna, ali ne može sa njim da se poravna, a kamo li da se stavi pre ili iznad njega.
Lepo kao univerzalni
predmet estetike
Treba se zapitati; je li: "Lepo" zaista obuhvatni predmet estetike? Ili pak: je li lepota univerzalna vrednost svih estetičkih predmeta-odprilike onako kao što dobro važi kao univerzalna vrednost sveg moralno vrednog? I jedno i drugo se najčešće prečutno pretpostavlja, ali je i jedno i drugo bilo osporeno. Ako dakle želimo ostati pri tome, moramo to obrazložiti.
Naravno u estetici imamo posla i sa ružnim. U izvesnoj meri ono ulazi u sve vrste lepog. Jer svuda postoje granice lepog, a kontrast je ovde isto tako bitan kao i u drugim oblastima vrednosti. Osim toga postoje stupnjevi lepog, duže cele skale od savršeno do notorno nelepog. Ali to nije problem za sebe, nego je već sadržan u problem lepog. Iskustvo koje proistiće iz analize vrednosti uči nas da je s odredbom vrednosti data i odredba nevrednosti i obrnuto. Na tome je počivala već Aristotelova metoda da genera vrline odredi iz generea "rđavosti". A ono što važi za estetičko polje, uveliko važi i za estetičko. Osnovni fenomen, ovde kao i tamo, je cela skala odnosa dimenzija vrednosti, čije polove čine vrednost i nevrednost. I onda kažemo otprilike. Umetničko dostignuće je značajno ali predmet nije lep.
Posmatrano na taj način, celi taj spor oko značenja svodi se na spor oko reči. Nikom se ne može zabraniti da pojam lepog shvati u užem smislu i da ga suprostavi onim specijalnim pojmovima, ali takođe nikome ne možemo zabraniti da ga šire shvati i da ga razume kao viši pojam svih estetičkih vrednosti. Moramo se samo strogo pridržavati jednom fiksiranog značenja i ne brkati ga opet neprimetno s drugim (...)
( Nikolaj Hartman, Estetika, 1977, Uvod)
