Malo-pomalo

                           

slika, Vasilije Vase  Delovačkog

                                                 iz plave beležnice

                                                  - sećanje -

     Nastala je pauza.
     Nakratko se opustila u kavezu lukavog sjaja  njegovih zenica.... A zatim je video kako se "ona", ukočila kad je shvatila...Da je "on" čovek nestalan...nemirnog duha, i da poseduje čitavu galeriju ženskih portreta.
      Zaustila je da ga pita o promeni vremena...i da li se oluja smirila... S' tajnom melodijom ukradenog vremena...Što se talasa i sudara ranije nego pre,s' poluglasnim drhtavim krikom prošlosti i s' prividnom varkom obmane ...Što dade u nepovrat, neodoljive čari s mirisom uzbuđenja.
      U njenom kratkom osmehu se naziralo olakšanje. Njena uspomena na njega bila je jasno fiksirana u njenom umu. I pre nego je krenula putem istine...Dnevni sjaj skida maske iznenadnom naletu uhvaćenom  u mreži vlastitog svetla unutar nje same...kojem nije mogla da uđe u trag.
      Dok joj se pogled zaustavljao na njegovo lice, tamno oko, izdvojeno osmehom...dade joj znak.
      Ljubav   život!
      Oh!  kakva strasna žeđ za saznanjem!  Do kakvih li če blistavih osećanja dovesti. Zar je moguće da je neizvesnost, makar i najmanja tako teška? I preseli nekoliko puta sa njegovog lica pogled na drugu stranu.
      Misli...misli i želje.  Želela je...Sva čula su je terala da se okrene njemu...čudesnom vatrometu uronjenom u njeno srce što s nekom zbunjujućom vatrenom radošću na mah udara...leluja i s bleskom kroz nju neprestano struji.
                                                   ***
     I to njeno "da", "on", gotovo nije ni čuo. Da imaju više od početka...Od uzaaludnosti i nemoći uzidane nade koja jedino ima moć  da poruši harmoniju dugog čekanja trenutka..." A znala je da si ovde."
      Eto!
      Hoćeš li da mirno sedimo i da ništa ne govorimo - kaže ona tiho.
      U svako slučaju trebalo bi da proslavimo, i to nešto govori zar ne? Uzvratio joj je osmehom...I. Pomilovao ju je rukom po kosi...pritisnuvši je strasno uza se.
      A sad? prećutao je "on" Bezbroj puta želeo je da joj kaže, ali opreznost ga je terala da ćuti-
      Znao je.
      Da je "ona" bila, dosetljiva i bistrog uma s' ležernim smislom za humor, i da će shvatiti...i ako nadasve još uvek sanja...a sanjalica i dalje veruje u snove...i nada  se?
      I tad...
      Laganim talasanjem u zanosu radosti dižu se i plešu jedno uz drugo...opijani svojom strašću...
      Ne zadugo zatim...s ohrabrujućim osmehom na licu on odahnu...I sa dolaskom zore, došlo je vreme.. da on uzme njnu ruku u svoju. Zar još nisi shvatila zahuktalu skrivenu igru orkana...Dok njegov topao dah milozvučno šapuče njenom uhu...Ja ću otići kao što sam i došao...i niko neće saznati da si bila...s' onim što je bio. "Nada"
      Al' ona.
      Želela je da san traje večito...I bez pozdrava poput zanosne strelice patuljka iz bajke...što nezvan dolazi i zaustavlja snove...s prividnom srećom vrati u sadašnjost varku života.
     Pa ipak,"znaš li rekla je tiho... Pitanje je samo bilo, ko je deo  moje mašte ?  

     Dal' onaj što je proša ili dolazi? Evo ga. Sa puno strasti, ispred otvorenih vrata.    

Delo: Romeo i Julija - Vilijam šekspir

        

Analiza dela:

   Siže ove tragedije Šekspir je pozajmio od poeme Artura Bruka  Romeo i Julija ali ga je obradio na orginalan način stavljajući u dramsko sedište najstarije i najplemenitije ljudsko osećanje - lj u b a v.

   Ljubav
   Romeo i Julija je prava tragedija ljubavi a  Romeo i Julija su "nejveći ljubavnici svih vremena."
   Ljubav kod Šekspira ima višestru-ko značenje:
   -  ona je svetlost koja potiskuje i poništava mračno u čoveku i društvu;
   -  snaga koja ne zna za prepreke i zabrane,
   -  najplemenitije i najtoplije ljudsko osećanje koje odražava,  prosvetljava,  produhovljuje  i  oplemenjuje čoveka.
   Ljubav  Romea i Julije je nagla,  snažna,  burna,  strasna,  slepa,  čista,  uporna,  verna,  dosledana.
   Ljubavnici
   Romeo i Julija postali su simbol ljubavnika za koje zna ceo svet kao  "Ljubavnici iz Verone."
   O lepoti ljubavničkog razgovora Romeo će reći:
   Kako srebrno, kako zvonko, milo
   Zvuči u noći govor zaljubljenih,
   Ko najnežnija muzika. (ll, 2)
   Julija
   Julija je svesna nagline ove ljubavi:
   Ne, ne kuni se. Mada se radujem
   tebi, ova me noćašnja veridba
   ne raduje; suviše je nagla,
   nepromišljena odveć, mnogo brza,
   suviše slična munji koja mine
   pre no što čovek može reći; "Seva".(11, 2)
   Ovo rezonovanje četrnestogodišnje devojke potpuno se podudara sa rezonovanjem starog i iskusnog monaha Lavrentija;
   Nagle se sreće naglo i završe
   i umiru u svom trijunfu ko vatra
   i barut što se u poljupcu nište.(11, 6)

  "Ništa na zemlji nije tako bedno
Da ne pruži kadkad i po dobro jedno
    Nit je išta dobro toliko da neće
Od prirode svoje ponekad da skreće
    Što u zlu neko neće da zabasa.
I vrlina samo ponekog se časa rđavog primeni;
                               šro će porok biti:
                        a porok se katkad
                     dobrim delom kiti."
(Šekspir, "Romeo i Julija", govor monaha Lavrentija)

         Mudre misli - Vilijam Šekspir
  -  Slabost, ime ti je žena
  -  Ko voli tih je
  -  Odzvanja samo prazna posuda
  -  Prijatelj mora podnositi slabosti svog prijatelja.  

Halil Džubran

            
          

" Volite se, ali ne namičite okov ljubavi:
      Nek' ona rađije bude more što se talasa međ vaših duša.
                     Punite čaše jedno dugome, ali nemojte piti iz jedne čaše.
                  Podajte jedno drugome hleb, ali ne jedite od istog somuna.
 Pevajte i igrajte zajedno i radujte se, ali neka svako od vas bude za sebe, kao što su strune lautove za sebe, iako trepte muzikom istom.
                                    Dajte svoja srca, ali ne jedno drugom u vlasništvo jer samo ruka života može da drži vaša srca.
                                      I budite zajedno ali ne odveć blizu.
                                                                         Jer, i stubovi u hramu razdvojeni stoje,
                           A hrast i čempres ne rastu jedan drugom u senci."
                                 Halil Džubran,  "Prorok"  (citat)

Samo jedanput

     
                      

slikar, William Hogarth

                                  iz plave beležnice
                                     - Sećanje -

     Da, - rekla je...
     Da vidi. Ako se dobro seća...Blag vetar koji joj duva u lice...Osvajao ju je suptilno, ali uporno...
     A, ona nije pokušavala da razluči zašto ju je toliko  obradovala toplina koju je osetila oko srca.
     I bi joj po nešto jasno, kad god bi slučajno uhvatila kako je gledaš očima punim vatrenog plamena... I sponom sa prošlošću nešto kasnije...Snažno je zagrlivši oko njenog ramena...Npokon ču pev ponoćnog sazvežđa, s' glasom što lebdi tajnom porukom zagonetnoj tišini...negdašnjeg zanosa...
     Bilo joj je potrebno neko vreme da shvati. Bez dodira i bez poljupca . Prihvati da oboje progutate iskrenost.
     I kao metar koji se skuplja...bi, kao da se, "Ti" držiš ne za njeno telo već za njenu senku.
     Al' glasno bunilo namrštenog lica, sa glasom nejasnim što lebdi...Presta da stoji s' onom što stoji kraj njega. A ona s' ove strane s iskrenim pitanje, pokuša da se od  tebe sakrije. Zaboravi na to, prošaputao si "ti"...Ne mogu..."a ne možeš ni ti"..I naglo otvorivši  vrata ti ,pruži obe ruke, uzevši njene u svoje i oseti drhtanje koje nije bilo vidljivo...I s' jednim njenim pitanjem, "gde si baš mene našao."
Sa tvojim rukama koje behu jasan podsetnik... "Da nije suva grančica koju možeš da preko kolena prelomiš."
     Ej...nasmeja se on...zarobivši joj isprekidani dah divljim poljupcem...I privuće je k sebi.
     I dok su uzdasi vezanih očiju puzali,sa izlivom čežnje jezik je ocrtavao donju liniju ubrzanog disanja...A njegovi duboki poljupci pratili su uzbuđenje njenog novog iskustva...po licu s vlažnim glasnim poljupcem.
     Ej...nasmejala se...S' tobom dal sam u neizvesnost krenula sa zakašnjenjem i izusti neodlučno zapravo viknu... - Dižeš me...dižeš me u nebesa...s' jednim dodirom na dlanu i ukoliko ne postane deo nje, pretvoričeš je u mračnu, praznu dolinu tuge...Način na koji ju je gledao, govorio je da očigledno kupuje vreme, čekajući da ona još nešto kaže.
     Prekini više s tim, naredila je sebi... pre nego što počne previše da boli. Osetivši hladan dodir po licu, pogledala ga je, usresredivši se na njegove ruke pa na lice... Da li je to ono što želi... ranjivost  koje se plašila... - Tj - uzdahnula je, i tako se desilo da je zaboravila da zatvori vrata.
   I, dok si ti stajao na korak od nje..Podigavši pogled ona upita...Stvarno. Kako si rukom uhvatio kvaku ljubavnog zagrljaja...Možda bi smo mogli da podelimo nekdašnji zanos malo kasnije bez da izbegnemo istinu ...Il' sve je istina il' laž, bojažljivo je rekla  glasno...
     Neću te ostaviti na miru ni sekundu...Reće on.
     Naravno ukoliko me pustiš ...da zatvorim vrata.
     Da, - rekla je dok si je dodirivao učinivši je bespomoćnom...I ponovo pronašavši njena usta dok je kroz nju žamorila neizreciva čežnja...osetila je kako tone u predaju...Dok  si zabavnu igru igrao sa njom!...Pa onda - Poput uzburkanog talasa... Šala i to je takođe bilo nešto... "A nema potrebe za tim." Govorila je kroz smeh...

Dilema i izbor priča

        Ona, čeka da bi  otišla iz grada. Bilo joj je sve jedno da li će On doči ili pak ne. U sebi je gajila nadu da će biti sprečen silnim obavezama koje ga svakodnevno okupiraju i da neće doči. I dok je tako razmišljala automobil je stigao. U njemu, bila su dva slobodna mesta. N zadnjem sedištu sedi on. Vozač žurno izlazi i polako otvara zadnja vrata, ona ulazi, seda pored njega, zdrave se i on polako       prmiče svoju glavu ka njoj i nežno spušta poljubac na njen obraz. Njena glava se na mah odmaće, kao da beži od njega. Kao što znaš reće On, ja volim svežinu šume i  poljski miris, da znam reće  ona:
uvek si mene optuživao da sam romantički nastrojena. Nikad u životu nije želela da sluša o stvarima koje  je neinteresuju, a sad su počele da je progone pomisli ona. Evo u ćemu se sastoje sva moja ozbiljna razmišljanja: ja volim muziku, slikarstvo, dobra knjiga je dogadjaj za mene: uskoro za neki mesec bicemi...godina ? Koliko mi ostaje da živim ? deset, petnest godina najviše ? Pa dobro: držim da će mo i tad biti skupa reće on. Da reće ona. Današnji dan i noć, služiće mi kao ogledalo za našu budućnost uvek će ambicija da budemo skupa prevladati, neželim da me razmišljanje povede u pogrešnom pravcu i da me sprećava da mirno spavam reče on. Na tvom brodu reće on, ima nekoliko njih koji bi da budu krmanoši, jer im se dopadaš. Želim da "njega tamo", zaboraviš i da pronadješ mesto za mene obićnog putnika koji odistinski želi biti s tobom. Njega pusti da ostane tamo gde pripada, ne nadaj se više on nikad nije bio iskren prema tebi-zaboravi ga, potrudi se. Ne prizivaj ga, on . On nije imao nameru da bude sa tobom sve je samo bila njegova igra..Žudim za dobrodušnošću.
       Kupih jedno imanje u brdima kraj...: ništa lepše pod nebom. Idemo želim da ti pokažem.....
       Da bi smo opisali osećanje, polazimo od predpostavke da ljubav i osečanje nisu nepokretni-statični nevidljivi i bezvremeni. Ljubav osečanje može da se razlaže na još sićušnije delove osečanja. Samim saznanjem mi nadmašujemo,  izvesnošču i osečanjem stadijum nagonskog osećanja. S' toga
osečanje nemožemo kao ni ljubav ogranićiti. Ljubav-osečanje pod sve jačim osečajem dobija svoju
formu-velićinu, gotovo  beskonaćno razlaže u sve nove ljubavi-osečanja, teži da se svede na nešto još sitnije od nje same. Na svakom stepeniku, stepeniku kojim se uzdiže ka sve višem, i višem, koji je istovremeno, sve više celokupno čulna-osećajna slika ljubavi koja se obnavlja dobija svoju oštrinu.
        "Seme uma tako sporo niče, kroz ljubav ono tek cveta, ljubav to dobro zna
          Zato mi njoj-ljubavi bezbroj puta, obečasmo,
          Da pobegne iz dubine zaborava                                                     

Galileo Galilej

Galilejev solarni sistem

           Naučna otkrića:
   Glavni spisi; Istraživač,1623; Dijalog o dva glavna svetska sistema,1632; Dijalozi o dve nove nauke, 1636.
    Od Galilejevih naučnih otkrića valjalo bi spomenuti sledeća: Izohronizam klatna, 1581;  Hidrostatičku vagu, 1586;  Princip dinamike, l581-91; Proporcionalni kompas i termometar, 1597.
    Konstruisao je prvi astronomski durbin-teleskop, i njime je video planine na Marsu,  Mlečni put kao i ogromni skup zvezda.  Jupiterove satelite  Venerine mene i Sunčeve pege.
    Ova otkrića su se desila između 1609, i 1613, godine, pri čemu su Jupiterovi sateliti ostavili najjači utisak na javnost, i doživljeni su kao dramatični dokaz nove astronomije. Godine 1637, samo nekoliko meseci pre nego što je oslepeo Galilej je opisao dnevnu libraciju Meseca. Kada je oslepeo, razvio je teoriju o upotrebi klatna u satu.
    Međusobnost kretanja i sile, nepromenljivost uzročno-posledičnih odnosa koja iz toga sledi, uvelo je potpuno novu mentalnu perspektivu gledanja na svet - perspektivu nove Filozofije koja je počela da se razvija.
     Umro je kao zatvorenik u sopstvenoj kući 1642. godine. Postoji legenda da je na samrti rekao čuvenu rečenicu: " Eppur si muove" ( Ipak se okreće!), iako se ranije odrekao svih svojih ideja o Heliocenričnom sistemu. Ova tvrdnja nikad nije dokazana, ali ono što je neosporivo, jeste njegov doprinos nauci i društvu koji je udario jake temelje za dalja otkrića.

Vilijam Šekspir

               
           Vilijam Šekspir: Sonet 2

slikar, Sandro Botticelli

Privlačna ti mladost - gordo ruho belo-
Biće jedan dronjak koji vredi malo.

I upitan tada: Šta je sa lepotom,
Kud se tvojih mladih dana blago dede?
"U usahlom oku", ako dodaš potom
To če biti stid i reči što ne vrede.

Iz lepote tvoje izdanak da viri -
Tad bi mogo reći: "Ovo dete sada
Pravda moju starost i moj račun miri",

Jer tvoja lepota i u njemu vlada.
To bi bilo - biti obnovljen-star, jadan,
i gledati svoju toplu krva; a hladan.
   
   
     

Platon O Jeziku I Saznanju

      

                 ALKIBIJAD
    Iz Neznanja se može izači jedino
              Samoupoznavanjem
   Što znači: Upoznati samoga sebe ?

Sokrat: Ipak, Alkibijade, bila laka ili ne, ta tema se
        ovako pred nas postavlja: upoznavši ono, možda
        bismo spoznali i način da se brinemo o sebe sa-
        mima, ali u slučaju da ne upoznamo - nikada-
Alkibijad: Tako je.
Sokrat: Ali gledaj, na koji način da se nađe šta je
        sama ta stvar? U tom slučaju bismo možda i
        pronašli šta smo to mi sami, dok bi nam to ne-
        sumnjivo bilo nemoguće ukoliko bi nam  sama
        ta stvar ostala nepoznata.
Alkibijad: Pravo kažeš.
Sokrat: Ali, čekaj, Zevsa ti! Kome ti sad govoriš?
        Zar ne meni?
Alkibijad: Pa da.
Sokrat: Svakako onda i ja tebi?
Alkibijad: Dabome.
Sokrat: Tako je Sokrat onaj koji govori?
Alkibijad: Nesumnjivo.
Sokrat: A Alkibijad je onaj koji sluša?
Alkibijad: Pa da.
Sokrat: Sokrat se, svakako služi govorom da bi go-
        vorio?
Alkibijad: Neosporno.
Sokrat: Onda, valjda, smatraš da je govoriti i služiti
        se govorom jedno te isto?
Alkibijad: Nesumnjivo.
Sokrat: Tako se međusono ne razlikuju onaj koji se
        služi i ono čime se služi?
                                                               (l28e-129c)

Sokrat: Prema tome, zar nije u redu da se smatra
        da ono čime se ti i ja služimo u međusobnom
        saobračaju čini govor duše s dušom?
Alkibijad: Ali nesumnjivo.
Sokrat: Upravo smo to maločas i rekli: Sokrat govori
        Alkibijadu služeći se govorom, i to ne upućijući
        govor tvojoj masci već Alkibijadu lično; a to je
        tvoja duša.
Alkibijad: Mislim da je tako.
Sokrat: Prema tome, onaj koji naređuje da čovek
        upozna samog sebe, zahteva da upoznamo svoju
        dušu.
                                                                          (l30de)
   

 

Čuješ

fotografija sa fb.

     
                                                          iz plave beležnice
                                                             Sećanje
      Čuješ!
Dugo onamo
Probudi iz sna
usnulu visinu
ka nepoznatom cilju

Gde kao i ovde
na ivici srca
ispuni s' tobom
Nesan - tihi drhtaj

I osta da vlada
U zvuku daljine
Treperivi požar
s' rečju što če stići 

I,s' novim pamćenjem
Uron i'  u tišinu...



      

D.H.Lorens - Ljubav koja stvara sliku

 

     Poezija - D.H. Lorens
     Ljubav koja stvara sliku

     Uvek
     U mom središtu
     Gori mali plamen besa,koji glođe
     iz dodira koji su prevršili meru, iz vrelih
     prstiju ljubavi
     koji čeprkaju.
    
    Uvek sam
    U očima onih koji su me zaista voleli
    Video samo sliku onoga koga su voleli
     I greškom me
     Pobrkali sa mnom.
 
    I uvek
    To bi dopadljiv majmun koji je ličio na mene
    i rugao mi se.