Venera i Adonis - Šekspir

slikar, Charles Joseph hatoire

     Venera i Adinis pesma koju je napisao    Viliam Šekspir.  Objavljena je 1593. godine. Propraćena je posvetama grofu od Southamptona.
                      (citat) 

     U času kad sunce u licu purporno
     Posla zadnji pozdrav uplakanoj zori,
     Adonis ružolik u lov krenu žurno;
     Lov ljubaše, ali ljubav smijehom kori.
           Venera ga stigne, čežnjivo do boli
            i počne ga snubit kano prosac holi.

           Crvena ga ljubi najviše, a bjilo
           Od najviše više, još većma vesela
   
     Njemu je da bira, njoj samo da žudi,
     Po besmrtnom lijepom rukom zavjet pravi
     Da se neće s mekih maknuti mu grudi
     Dok sa suzom joj mira ne uglavi;

     Toplo je tek sunce što s nebesa svijeti,
     Ja između sunca tog i tebe legla;
     Vručina odozgo meni malo šteti,
      Strijela oko tvoga vatrom me je žegla;
           Do besmrtna nisam, života mi nije,
           Kad me sunce s neba i sa zemlje grije.

    "O ljubavi dosta!" grka lica reče.
    "Moram poći, sunce obraze mi peće".
     Jecat ću nebeskim dahom sveži
     Ohladit ću žar tog sunca šro se spušta
     Načinit ću za te hlad os svojih vlasi;
     Ako planu evo suze da ih gasi.

     Esejist i kritičar Čarls  Lem otišao je valjda najdalje u vrsti romantičarske kritike. On paradoksalno smatra da su "Šekspirovi komadi manje sračunati za prikazivanje na pozornici nego delo ma kojeg drugog dramskog pisca", a njegov razlog za to je "njihova osobita odlučnost". U njima ima tako mnogo onog što dolazi u oblasti glume, što nema nikakve veze sa okom,  glasom,  ili  pokretom. "Kad gledamo predstavu", veli on, vidimo na svoju štetu da smo umesto ostvarenja jedne ideje, samo materijalizovali i svukli jednu lepu viziju na merilo od krvi i mesa. Ispustili smo jedan san u potrazi za nedokučivim suštinstvom"....
   

Kad Te Budan Snevam - sonet 43

      

slikar, Milena Pavlović Barili

                  Vilijam Šekspir
            Kad Te Budan Snevam
                   - sonet 43

         Što više žmurim, oči bolje vide,
         jer ceo dan ne vide što gledaju;
   Al  kad ih sklopim, tvoj lik u njih ide,
           zatvorene te jasno osećaju.

         Kad i sen tvoja tamu svetlom čini
         te u mom oku sklopljenom sja čilo
         kakav bi prizor na dnevnoj vedrini
            divan i blistav-tvoje biće bilo
               kako blaženo oči bi mi sijale
           po živom danu da te smotre zene,
             kad u mrtvoj noći su sen znale
             tvoju da vide, u snu, zaklopljene.

          Svi dani su noći - dok te ne ugledam,
          sve noći dani - kad te budan snevam. 

Otelo

     

Otelo, ili u punom nazivu "Otelo, venecijanski Maurin"

autor   Villiam Šhokespeareon
žanr     tragedija
vrsta dela  drama
vreme i mesto  16o1 - 1604  Engleska
vreme radnje    kraj 16 stoleća
mesto radnje    Venecija i Kipar
glavni lik          Otello
vrhunac            Otello se zaklinje na kravavu osvetu
tema                 Ljubomora,  nespojivost vojničkog heroizma
                         i ljubavi, opasnost od izolacije.
       Otelo je možda najpoznatije književno istraživanje destruktivne moći  ljubomore i sumnje. U isto vreme to je jedan od najranijih literarnih radova koji se bavi pitanjem rase i rasizma.
       Otelo je neosporno heroj unatoč njegovim manjkavostima, je najistaknutiji tamnoputi protagonist iz vremena rane zapadne literature.  Otelo se suočava sa stalnim rasizmom od strane drugih likova u ovoj drami, pogotovo nakon što je oženio Desdemonu, povlaštenu bijelu ženu čiji otac ne odobrava ovaj brak.
       Otello je u ovoj drami predstavljen kao plemenit čovek velikog ugleda kojeg poštuju i kojem se dive vojvode i venecijanski senat, kao i oni koji mu služe,  Elizebetanska i jakobinska pozornica je obilovala likovima crnaca, ali nijedan nije dobio tako veliku iherajsku ulogu kao Otello
        Analiza drame
        Dvostruko vreme - tu postoj kratko i dugo vrem. šekspir koristi kratko vrijeme kako bi pojačao intenzitet drame i daje nam dojam tragedije. A kako bi postigao vjerodostojnost u drami Šekspir koristi duže vrijeme kako bi opisao aferu između Desdemonde i Caisa, te Jago koji pravi Othella ljubomornim. Čini se da je raspad Othellovog uma i brak dolazi u bržem vremenu.
        Vreme je jedno od glavnih tema u Otellu. Tu postoje dva sata: Otellov je brži, a drugi sporiji pa tako Šekspir daje zagonetku koju čitaoci treba da reše.  Odgovor se skriva u metaforama Kada Jago kaže "Mavar se menja sa mojim otrovima", kaže da je drogirao Othella. Razum zavisi od preostalog vremena.
       Opsednut ljubomorom Otelllo ubija Desdemonu.  On traži da bude upamćen kao onaj koji " nije volio mudro,  ali je volio sa previše žara", nakon čega izvršava samoubistvo.
Jezik i stil.
Šekspir u Otelu kao i u drugim predstavama  piše u kombinaciji stiha(poezije) i proze( svakodnevnog govora). Čitajući Otela često izgleda kao čitanje dugotrajne pesme, a to je zato što likovi kod ovog pisca često govore u stihu.
Likovi.
Otello, glavni lik i heroj u predstavi. Hrišćanski Maurin i general venecijanske vojske. Otello je elokventna i fizički moćne figura koga poštuju svi oko njega.  Uprkos njegovom visokom statusu on je ipak lagan plijen nesigurnosti zbog njegovih godina, njegovog života kao vojnika i njegove rase
Desdemonda, kćerka mletačkog senatora Brabanzia.Na mnogo načina stereotipno čista i krotka, Desdemonda je takođe odlučna i prisebna. Ona je jednako sposobna braniti njen brak i odgovara dostojanstveno na otelovu neshvatljivu ljubomoru.
Jago,  otelov podređeni.
Kasio je otelov poručnik, istinski mu je veran
Emilija Desdemondina pratilja, duboko povezana sa svojom gospodaricom.
Dužd,  predstavlja službenu vlast u Veneciji, a ima veliko poštovanje prema Otellu kao javnom i vojno službeniku.
Brabanzio  je Desdemondin otac i venecijanski senator. Kao prijatelj Otela, Brabanzio se osjeća izdanim nakon što je Otelo oženio njegovu kćer u tajnosti...  
       

Macbeth

      Autor, William Shakespeare
                  Villiam Sekspir
      Analiza drame Magbet
   
     
      Vrsta dela: tragedija
      Vreme radnje: 11, stoleće
      Mesto radnje: Škotska, Engleska

     Kratak sadržaj
     Među najpoznatijim tragedijama koje je napisao nalazi se i dobro poznati "Macbeth", što je ujedno i njegova najkraće tragedija.
     Radnja prati glavnog lika Macbetha, hrabrog i odvažnog junaka u borbi za Škocku, kojem kralj daje mnoge titule. Jednog dana on susretne tri veštice koje proreknu da će on biti Škotski kralj i od tog trenutka on se menja - od poštenog i hrabrog junaka postaje opsednut prestoljem i moći. Spreman je učiniti sve kako bi to postigao i ispunio proročanstvo.
      Mračan ton prevladava cijelim djelom, a nevreme i nadnaravne sile (vještice, duh)  najavljuju loše događaje.
      U kontekstu  smrti i obnavljanja prirode, ovo delo govori o ubistvu kralja, i događajima posle njega.Istorijski podaci o ovom delu dolaze iz uobičajnih istorijskih izvora elizabetinskog vremena, pretežno holinshedove hronike, ali samo delo ima veoma malo veze sa istorijskim podacima koji pokazuju da je kraljeubica bio divljenja vredan i sposoban vladar.
      Iza pozorišnih kulisa za ovu predstavu važi da je ukleta te mnogi sujeverni glumci ne žele ni da spominju njeno ime, nazivajući je jednostavno "škotska predstava"
      Drama "Magbet" je polisemično i tematski bogato delo. Motivacija za ubistvo koje Magbet čini nad kraljem pojačana je veštičijim činima i ambicijom, krvava dela ostavljaju prostora za ljudskost, zločin i kazna dobijaju širi kontekst u okviru prirodnih procesa smrti i rađanja.  Motivacija je data i na širokom, ali i na ličnom planu- tako bračni par Magbetovih ne može da ima potomstvo. Koliko su likovi ubice i njegove žene spojeni, dokazuje psihoanalitička studija Sigmunda Frojda na temu, u kojoj uplašenog i začaranog ubicu i njegovu, isprva ambiciju, a zatim obolelu ženu, vidi kao delove ljudske podsvesti.
       Stil:
       "Magbet" je drama upadljivo i očitog oblika, ujednačenog tona, jedinstvene atmosvere. Kompozicija je pregledna, nema suvišnosti, a ipak je obuhvatna i smisaono sadržajna, brzog toka. Zgusnute dramske materije. Najizrazitija je u delovima koji pokazuju unutrašnja preživljavanja. Tempo popušta pri kraju drame, kad treba izložiti ceo lanac događaja koji vode raspletu.
      U pogledu kompozicije se može uporediti sa "Julijem Cezarom", kao i Ričardom III. u obe drame Šekspir želi da se usredsredi na postepeni razvoj posledica ubice.
       Tumačenje:
        Mnogi Šekspirovi savremenici ovu tragediju tumačili su u okviru teorije strasti: kad jednom strast vlastoljublja ovlada Magbetovim razumom, ona izaziva poremećaj u njegovom biću i odvalči ga u sve veća sagrešenja. Međutim, snažno delovanje drame može se objasniti više sredstvima kojim Šekspir omogućava uživanje u Magbetovu situaciju, nego poučnom slikom onog što se dešava kada se naruši određena hierarhija.
      
       

Uprkos tišini

               iz plave beležnice
                   sećanje "Ti"

 

Uprkos tišini tajna! radosti i straha

koja već-već-evo dlazi k' sebi.

Hvalila ga nije, pa   On, vidno žuri ?
Več, evo, je stao! S' one strane sebe,
Okrutan bez pravca s' lažnim osečanjem,
da ispuni misli  i pokida niti
bezimenog pohod onde u tišini...
...O slatka tišino! U sivom odrazu
Sa kišom ljubavi  nežnošću prožeta,
Strasna burna tajna,ni onde ni ovde,
nećeš više biti magija ljubavi
Od časa do časa još do sutra samo
Nadire u čula istina poznata
S' žarom mahnitim vapaj izgnanika
Al' kod nje je ost'o sad ćovek bez cilja,
večna- golotina, tihog umiranja...
            

Delo Kralj Lear

      William Shakespeare - Kralj Lear
       Vilijem Šekspir - Kralj Lir
       
       Analiza dela Kralj Lir
     
     

       Mesto radnje; Britanija
       Tema dela; ludilo kralja Lira
       Ideja dela; čovek mora da se pomiri sa svojom prolaznošću.
     
       "Kralj Lir" poznata je drama Vilijama Šekspira, koju je napisao 1605. a objavio 1623. godine. Vreme radnje u 8.veku pre Hrista, u Engleskoj. Ovde, kao i u nekim drugim delima, kao glavni motiv provlači se motiv ludila.
       Britanski filozof Kolin Megin analizira Šekspirov psihologizam i postavlja pitanje "Do koje mere je Šekspirov  naturalizam, dakle posmatranje i opisivanje pojava koje vidi pratopsihologija?". Zanimanje za ljudsku dušu i um Šekspirove  drame zapravo čini "psihodramama" u vremenu kada takva definicija drame praktično još nije ni postojala.
       Kralj Lir, glavni junak istoimene drame, već na njenom samom početku veoma star, slab, preke naravi i čudljiv. Zbog toga želi da podeli svoj imetak kćerima. Ipak njegova mentalna slabost ogleda se u principu podele koju je odabrao- želi lažnu ljubav i javne izraze, nešto na šta ne mora uzvratiti istom merom, jer će u potpunosti izmiriti podelom imovine. Želi da izgleda voljen zbog podanika i sveta.
      Tvrdoglavost i ponositost, koje su se u antičkim dramama uvek kažnjavale smrću, odvele su ga u niz fatalnih pogrešnih odluka, samoću i izgnanstvo u divljini, i na kraju u  ludilo.
       Lirova tragedija kreće se od odbijanja da prihvati jednostavnu činjenicu da u tekućem životnom ciklusu i najobožavaniji kralj gubi moć i mora da se pomeri pred novom generacijom muškaraca. U ludilu sve vreme vidimo Lirov pravi karakter, plemenit , velikodušan, poverava se drugima. Njegovoa nagla podela kraljevstva, proterivanje čerke ljubimice i Kenta samo zato što je pokušao da ga dozove pameti, sve to ukazuje na neuravnoteženi Um.
       Kasnije, iz stanja deluzije, oporavlja se uz pomoć mira i ljubavi koje mu pruža Kordelija i upoznaje emocije kao što su kajanje, sram i poniznost. To smiruje njegovu pomahnitalost. Kad je napokon postao sposobna ličnost, sposobna da brine o sebi i nastavi dalje, njegov svet se ruši, kćeri umiru, te i njega izdaje snaga. U ovom delu, otkrivamo neverovatnu moć autora da pronikne u tajne ljudske duše, objasni ih i predstavi kroz dramu, na čitaocima razumljiv način.
       Ludilo zauzima središnje mesto u drami i povezano je sa neredom koji je zavladao i skrivenom mudrošću-
       Lir je uz sebe hteo voditi ludu da ga malo nasmejava i zabavlja, međutim, nije znao da se on i sam pretvara u nju.
      Postoje četiri perioda u stvaralačkoj karijeri Vilijam Šehspir;  prvi je trajao do 1590. godine, u kome je pisao komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora;  drugi je počeo 1595.godine s tragedijom "Romeo i Julija", a završio se 1599. s "Julijem Cezarem",  u trećem periodu do 1608. pisao je samo tragedije; a u četvrtom periodu, koji je trajao do 1613.godine, pisao je tragikomedije.
       Dela:  Šekspirove drame (njih 37) dele se na  Kraljevske drame ili istoriske,  komedije,  tragedije  i romantične igre. Njegova najpoznatija dela su:  Hamlet  Romeo i Julija,  Otelo,   Kralj Lear,  Magbet. (tragedije) Bogojavljenska Noć,  Oluja,  San Ivanjske noći,  Mletački trgovac,  Ukroćena goropadica,  Kako vam drago(komedija)
       Šekspir je pisao i pesme, od kojih su najznačajniji njegovi ljubavni Soneti... 

Malo-pomalo

                           

slika, Vasilije Vase  Delovačkog

                                                 iz plave beležnice

                                                  - sećanje -

     Nastala je pauza.
     Nakratko se opustila u kavezu lukavog sjaja  njegovih zenica.... A zatim je video kako se "ona", ukočila kad je shvatila...Da je "on" čovek nestalan...nemirnog duha, i da poseduje čitavu galeriju ženskih portreta.
      Zaustila je da ga pita o promeni vremena...i da li se oluja smirila... S' tajnom melodijom ukradenog vremena...Što se talasa i sudara ranije nego pre,s' poluglasnim drhtavim krikom prošlosti i s' prividnom varkom obmane ...Što dade u nepovrat, neodoljive čari s mirisom uzbuđenja.
      U njenom kratkom osmehu se naziralo olakšanje. Njena uspomena na njega bila je jasno fiksirana u njenom umu. I pre nego je krenula putem istine...Dnevni sjaj skida maske iznenadnom naletu uhvaćenom  u mreži vlastitog svetla unutar nje same...kojem nije mogla da uđe u trag.
      Dok joj se pogled zaustavljao na njegovo lice, tamno oko, izdvojeno osmehom...dade joj znak.
      Ljubav   život!
      Oh!  kakva strasna žeđ za saznanjem!  Do kakvih li če blistavih osećanja dovesti. Zar je moguće da je neizvesnost, makar i najmanja tako teška? I preseli nekoliko puta sa njegovog lica pogled na drugu stranu.
      Misli...misli i želje.  Želela je...Sva čula su je terala da se okrene njemu...čudesnom vatrometu uronjenom u njeno srce što s nekom zbunjujućom vatrenom radošću na mah udara...leluja i s bleskom kroz nju neprestano struji.
                                                   ***
     I to njeno "da", "on", gotovo nije ni čuo. Da imaju više od početka...Od uzaaludnosti i nemoći uzidane nade koja jedino ima moć  da poruši harmoniju dugog čekanja trenutka..." A znala je da si ovde."
      Eto!
      Hoćeš li da mirno sedimo i da ništa ne govorimo - kaže ona tiho.
      U svako slučaju trebalo bi da proslavimo, i to nešto govori zar ne? Uzvratio joj je osmehom...I. Pomilovao ju je rukom po kosi...pritisnuvši je strasno uza se.
      A sad? prećutao je "on" Bezbroj puta želeo je da joj kaže, ali opreznost ga je terala da ćuti-
      Znao je.
      Da je "ona" bila, dosetljiva i bistrog uma s' ležernim smislom za humor, i da će shvatiti...i ako nadasve još uvek sanja...a sanjalica i dalje veruje u snove...i nada  se?
      I tad...
      Laganim talasanjem u zanosu radosti dižu se i plešu jedno uz drugo...opijani svojom strašću...
      Ne zadugo zatim...s ohrabrujućim osmehom na licu on odahnu...I sa dolaskom zore, došlo je vreme.. da on uzme njnu ruku u svoju. Zar još nisi shvatila zahuktalu skrivenu igru orkana...Dok njegov topao dah milozvučno šapuče njenom uhu...Ja ću otići kao što sam i došao...i niko neće saznati da si bila...s' onim što je bio. "Nada"
      Al' ona.
      Želela je da san traje večito...I bez pozdrava poput zanosne strelice patuljka iz bajke...što nezvan dolazi i zaustavlja snove...s prividnom srećom vrati u sadašnjost varku života.
     Pa ipak,"znaš li rekla je tiho... Pitanje je samo bilo, ko je deo  moje mašte ?  

     Dal' onaj što je proša ili dolazi? Evo ga. Sa puno strasti, ispred otvorenih vrata.    

Delo: Romeo i Julija - Vilijam šekspir

        

Analiza dela:

   Siže ove tragedije Šekspir je pozajmio od poeme Artura Bruka  Romeo i Julija ali ga je obradio na orginalan način stavljajući u dramsko sedište najstarije i najplemenitije ljudsko osećanje - lj u b a v.

   Ljubav
   Romeo i Julija je prava tragedija ljubavi a  Romeo i Julija su "nejveći ljubavnici svih vremena."
   Ljubav kod Šekspira ima višestru-ko značenje:
   -  ona je svetlost koja potiskuje i poništava mračno u čoveku i društvu;
   -  snaga koja ne zna za prepreke i zabrane,
   -  najplemenitije i najtoplije ljudsko osećanje koje odražava,  prosvetljava,  produhovljuje  i  oplemenjuje čoveka.
   Ljubav  Romea i Julije je nagla,  snažna,  burna,  strasna,  slepa,  čista,  uporna,  verna,  dosledana.
   Ljubavnici
   Romeo i Julija postali su simbol ljubavnika za koje zna ceo svet kao  "Ljubavnici iz Verone."
   O lepoti ljubavničkog razgovora Romeo će reći:
   Kako srebrno, kako zvonko, milo
   Zvuči u noći govor zaljubljenih,
   Ko najnežnija muzika. (ll, 2)
   Julija
   Julija je svesna nagline ove ljubavi:
   Ne, ne kuni se. Mada se radujem
   tebi, ova me noćašnja veridba
   ne raduje; suviše je nagla,
   nepromišljena odveć, mnogo brza,
   suviše slična munji koja mine
   pre no što čovek može reći; "Seva".(11, 2)
   Ovo rezonovanje četrnestogodišnje devojke potpuno se podudara sa rezonovanjem starog i iskusnog monaha Lavrentija;
   Nagle se sreće naglo i završe
   i umiru u svom trijunfu ko vatra
   i barut što se u poljupcu nište.(11, 6)

  "Ništa na zemlji nije tako bedno
Da ne pruži kadkad i po dobro jedno
    Nit je išta dobro toliko da neće
Od prirode svoje ponekad da skreće
    Što u zlu neko neće da zabasa.
I vrlina samo ponekog se časa rđavog primeni;
                               šro će porok biti:
                        a porok se katkad
                     dobrim delom kiti."
(Šekspir, "Romeo i Julija", govor monaha Lavrentija)

         Mudre misli - Vilijam Šekspir
  -  Slabost, ime ti je žena
  -  Ko voli tih je
  -  Odzvanja samo prazna posuda
  -  Prijatelj mora podnositi slabosti svog prijatelja.  

Halil Džubran

            
          

" Volite se, ali ne namičite okov ljubavi:
      Nek' ona rađije bude more što se talasa međ vaših duša.
                     Punite čaše jedno dugome, ali nemojte piti iz jedne čaše.
                  Podajte jedno drugome hleb, ali ne jedite od istog somuna.
 Pevajte i igrajte zajedno i radujte se, ali neka svako od vas bude za sebe, kao što su strune lautove za sebe, iako trepte muzikom istom.
                                    Dajte svoja srca, ali ne jedno drugom u vlasništvo jer samo ruka života može da drži vaša srca.
                                      I budite zajedno ali ne odveć blizu.
                                                                         Jer, i stubovi u hramu razdvojeni stoje,
                           A hrast i čempres ne rastu jedan drugom u senci."
                                 Halil Džubran,  "Prorok"  (citat)

Samo jedanput

     
                      

slikar, William Hogarth

                                  iz plave beležnice
                                     - Sećanje -

     Da, - rekla je...
     Da vidi. Ako se dobro seća...Blag vetar koji joj duva u lice...Osvajao ju je suptilno, ali uporno...
     A, ona nije pokušavala da razluči zašto ju je toliko  obradovala toplina koju je osetila oko srca.
     I bi joj po nešto jasno, kad god bi slučajno uhvatila kako je gledaš očima punim vatrenog plamena... I sponom sa prošlošću nešto kasnije...Snažno je zagrlivši oko njenog ramena...Npokon ču pev ponoćnog sazvežđa, s' glasom što lebdi tajnom porukom zagonetnoj tišini...negdašnjeg zanosa...
     Bilo joj je potrebno neko vreme da shvati. Bez dodira i bez poljupca . Prihvati da oboje progutate iskrenost.
     I kao metar koji se skuplja...bi, kao da se, "Ti" držiš ne za njeno telo već za njenu senku.
     Al' glasno bunilo namrštenog lica, sa glasom nejasnim što lebdi...Presta da stoji s' onom što stoji kraj njega. A ona s' ove strane s iskrenim pitanje, pokuša da se od  tebe sakrije. Zaboravi na to, prošaputao si "ti"...Ne mogu..."a ne možeš ni ti"..I naglo otvorivši  vrata ti ,pruži obe ruke, uzevši njene u svoje i oseti drhtanje koje nije bilo vidljivo...I s' jednim njenim pitanjem, "gde si baš mene našao."
Sa tvojim rukama koje behu jasan podsetnik... "Da nije suva grančica koju možeš da preko kolena prelomiš."
     Ej...nasmeja se on...zarobivši joj isprekidani dah divljim poljupcem...I privuće je k sebi.
     I dok su uzdasi vezanih očiju puzali,sa izlivom čežnje jezik je ocrtavao donju liniju ubrzanog disanja...A njegovi duboki poljupci pratili su uzbuđenje njenog novog iskustva...po licu s vlažnim glasnim poljupcem.
     Ej...nasmejala se...S' tobom dal sam u neizvesnost krenula sa zakašnjenjem i izusti neodlučno zapravo viknu... - Dižeš me...dižeš me u nebesa...s' jednim dodirom na dlanu i ukoliko ne postane deo nje, pretvoričeš je u mračnu, praznu dolinu tuge...Način na koji ju je gledao, govorio je da očigledno kupuje vreme, čekajući da ona još nešto kaže.
     Prekini više s tim, naredila je sebi... pre nego što počne previše da boli. Osetivši hladan dodir po licu, pogledala ga je, usresredivši se na njegove ruke pa na lice... Da li je to ono što želi... ranjivost  koje se plašila... - Tj - uzdahnula je, i tako se desilo da je zaboravila da zatvori vrata.
   I, dok si ti stajao na korak od nje..Podigavši pogled ona upita...Stvarno. Kako si rukom uhvatio kvaku ljubavnog zagrljaja...Možda bi smo mogli da podelimo nekdašnji zanos malo kasnije bez da izbegnemo istinu ...Il' sve je istina il' laž, bojažljivo je rekla  glasno...
     Neću te ostaviti na miru ni sekundu...Reće on.
     Naravno ukoliko me pustiš ...da zatvorim vrata.
     Da, - rekla je dok si je dodirivao učinivši je bespomoćnom...I ponovo pronašavši njena usta dok je kroz nju žamorila neizreciva čežnja...osetila je kako tone u predaju...Dok  si zabavnu igru igrao sa njom!...Pa onda - Poput uzburkanog talasa... Šala i to je takođe bilo nešto... "A nema potrebe za tim." Govorila je kroz smeh...