Sidarta - Herman Hese, analiza dela

     "Sdarta"  je filozofsko literarno delo napisano kao proizvod pišćevog nadahnutog boravka u Indiji.
       Život, ljudi i običaji, duboka vera i mudrost ovih čvrstih duhom i bogatih umom ljudi su inspirisali nemačkog pisca.
       Tu, na tlu Indije,  on poćinje da razmišlja o suštini svega, o vrhovnoj mudrosti, jednoj i sveobuhvatnoj.
       Mudrost je jedna i ona se ne može ni od koga čuti niti naučiti,  samo ti je tvoja sopstvena duša može saopštiti - to je ono što je spoznao Sidarta, junak ovog dela koje je ustvari, "Potraga za sopstvenim Ja".  Prošao je sve i svašta u životu, i okusio sve arome i ukuse ovog šarenila koje nam se nudi.
       U Sidarti je lagano procvalo i sazrevalo saznanje, svest o tome, šta je zapravo mudrost,  šta je cilj njegovog dugog trajanja.

       Sidarta - Fabula
       Misaono jezgro u "Sidarti" čini klasična indiska religiono-dualističko shvatanje. Prema tom shvatanju čovek ima nešto u sebi što je izvan prostora, atman, dušu, koja je samo oblik pojavljivanja "najviše duše, Brahme je ideal potpunosti i savršenstava. On se ne može shvatiti ne rečima i umom, nego ljubavlju, radošću-celim bičem.
                                                                                              Herman Hese

     Ukoliko volite mudrost, bavite se istinom, proučavate i osluškujete svoje sopstveno biće i postojanje, onda je Hese pravi izbor za vas.
     Hesea ne može čitati svako. Mogu ga čitati oni koji se odvažno otisnu na put traganja za krajnjom istinom, koji žele da iskažu sebe na autentičan način,  koji žele da dođu do prosvetljenja.
     Samo kroz upoznavanje sebe samih možemo shvatiti i druge, kao i život oko nas. Čitanjem Hesea razmišljamo o suštini, menjamo se učimo.  Dobijamo viziju.
     Sidarta.
     Posle pohotne ljubavi, trgovačkog života, kockanja i rasipanja, Sidarta doživljava postepenu i razornu degradaciju duše, gubi duhovno, a poseže za materijalnim.  Usniva pticu,  simbol njegove duhovnosti,  kako umire.. Preplašen kreće na put za smislom, agavan samom sebi, u potpunom neznanju sebe i sveta oko sebe  Shvata šta znači Sansara,  kružni tok svetskih zbivanja, suprotno Nirvani,  ona ga dovodi do  ivice očaja kada, u pokušaju samoubistva, čuje glas, koji mu poručuje da može da dosegne OM, to jest, jedinstvo.
     Posle dugog sna, a metaforične smrti i rađanja opet započinje svoj hodočasnićki život, ali ovog puta učeći od reke   Reke koja predstavlja život, šapuće sve Mudrosti Sidarti, koji je ovog puta sazreo za istinu.  U reci je sjedinjeno sve, sve savršenstvo ovog sveta, reka krije glasove svih ljudi, neverovatna sličnost sa Vitmanovim stihovima.
     Reka mu daje i utehu i leći ranu kada ga napusti, sin, mlađi Sidarta.
     Priča o identitetu i smislu, prožeta mnogim mudrostima, daje nam jednu poruku: Život je reka, koja obuhvata sve osobine i sve ljude, i ne treba tražiti smisao van nje, već prepustiti se njenom toku, koji uvek vodi prema cilju, prema drugoj reci, ili moru...I opet će se tu sve stapati u jedno opirali se mi ili ne.
                                                                  Napisala. Ana Todorović Radetić 

Herman Hesse

           Opis romana "Demijan"
     Roman Demijan objavljen je prvi put 1919 godine, pod pseudonimom Emila Sinkera, koji je ujedno i glavni lik romana.
     Demijan je razvojni roman koji je napisan više u psihoanalitičkom ključu, pod očiglednim uticajem Heseovih savremenika, Frojda i Junga;  tema romana Demijan je takodje pitanje uobličavanja sopstvenog Ja, ali u kontekstu Superega (izraženog kroz prvobitnu porodicu i sigurnost  koju ona nudi, ali i strogost i nadzor), različitih pojavnih Alterega( od kojih su neki Maks Demijan,  Pastor,  Beatriče ili Frau Eva), Ida(iliti nagona) i naravno njihovim pomirenjem putem različitih mehanizama preživljavanja.
    "Stvari koje vidimo", reče Pastor blago  su iste one stvari koje postoje u nama. Ne postoji druga realnost osim one sadržane u nama. Zbog toga toliko mnogo ljudi žive nestvarne živote. Oni uzimaju slike koje vide van sebe kao realnost i nikad ne dopuštaju svom unutrašnjem svetu da se ispolji.  Može se biti srećan i tako. Ali jednom kad spoznaš drugačije tumačenje, više nemaš izbor pračenja gomile. Sinkeru, put većine ljudi je lak put, naš je težak.
     "Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo,  poneko jasnije,  svako kako ume.
      Svako nosi do konca ostatke svog rođenja,  sluz i ljušturu jednog prasveta.
      Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter,  ostaje mrav.
      Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku.
      Svima nam je zajedničko poreklo, majke naše,  svi mi potičemo iz istog ždrela,  ali svako kao pokušaj i hitac iz dubina,  teži vlastitoj svrsi.  Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da tumači samo sebe samog".
     "Svaki čovek je biče dvojnosti, međusobno suprostavljenih sila.
       Nekad slučaj, a nekad svesna namera, odlučuje o tome kojeg će odabrati u kom trenutku.  Ali, bilo koji čovek, iako jedinka vredna pažnje, nikad nije izolovan sam."
        Herman Hesse "Demijan"                                     

Duša

Animula T.S Eliot

"Iz ruke Božije poteće čista duša"
U otrcan svet varavog sjaja i dreke,
U blesak ili mrak, u suvo ili mokro,
studeno ili vrelo:
S onim što vile čine i što sluge kazuju.
Golemi teret bujajuće duše
Zbunjuje i vredja, dan za danom:
Nedelju za nedeljom, vredja i zbunjuje
Imperativima reći "jeste i izgleda"
I smeš i ne smeš, željom i kontrolom.
Bol življenja i melem snova
Sklupčavaju sitnu dušu na prozorsko okno.

                (Sa višesmislenom namerom pesnik je ovde upotrebio početnu reč rećenice koju je rimski imperator Hadrijan(76-138.n.e,) obračajući se vlastitoj duši, pri razmišljanju o smrti rekao: "Animula, vagula, blandula.." što bi u prevodu (opširnije) glasilo ."Krhka duša, nežna, nestalna dušo, prijateljice mog tela...

               "Celokupno razumevanje psihologije se potpuno menja kada je duša pravilno integrisana.  Kažu da samorealizacija na ličnom nivou donosi sreću, samo-realizacija na nivou duše donosi radost,  a samo-realizacija monadskog i duhovnog nivoa donosi blaženstvo.)
                                                                                           Džošua Dejvid Stoun - Psihologija duše

Arapska poezija

  

skulptor, Antonio Conova (1757-1822)

             Arapska poezija
     Omar Abu Riša (rođ.1908; Sirija)

                   Žena i Kip

    Lepotice, ova statua izvajana od mermera,
    Nadvila se nad svet podsmešljiva, nehajna,
    Kroz vekove se ka hramu večnosti uputila.

    Naga; lepota je od njene gorde nagote pijana,
    Vrela večito bujne mladosti njoj su podarena,
     Posmatramo je u tišini željnog sanjarenja,
     Pogled luta i iznova se uvek njenim čarima vraća,
     Nestvarnu lepotu uklesalo je dleto umetnika,
     Njega nesta, a kći njegovog sna tu je, mlada,
                                                                 neizmenjena.

     Lepotice, kako su samo surova iznenađenja
                                                 neuhvatljivog vremena!
     Plašim se smrti svojih snova, tvojih promena,
                                                 lepoto, budi od kamena!

Kantova Etika - citati

Dobra volja

Nemoguće je zamisliti gde i šta na svetu pa čak ni izvan njega, što bi se bez ograničenja moglo smatrati dobrim, osim jedno dobre volje.
Razum, duhovnost, moć, suđenja, i kako se već inače mogu nazvati talenti duha ili smelost,. odlučnost, kao osobine temparamenta, bez sumnje su u izvesnom pogledu dobre i poželjne; svi ti prirodni darovi mogu postati krajnje zli i štetni, ako volja, koja treba da ih upotrebi i čija se osobena kakvoće zbog toga zove karakter, nije dobra. ...

Čovek kao svrha
po sebi
Ja sad tvrdim: Čovek i uopšte svako umno biće egzistira kao svrha po sebi, a ne samo kao sredstvo za kakvu bi upotrebu ove ili one volje, već u svim svojim radnjama, usmerenim ne samo na sama sebe već i na druga umna bića, mora uvek da se posmatra u isto vreme kao svrha.
Što se tiće nužne ili obavezne dužnosti prema drugim ljudima, to će onaj ko je naumio da drugima da neko lažno obećanje odmah uvideti da želi da se drugim čovekom posluži prosto kao sredstvo, a da taj drugi ne sadrži u isto vreme svrhu u sebi. Jer Čovek koga hoću takvim obećanjima da upotrebim za svoje svrhe ne može da se saglasi sa mojim načinom postupanja prema njemu, dakle ne može sam da sadrži svrhu te radnje.
str. 72.

Kategorički i hipotetički imperativi
Ako volja traži zakon svoga opredeljivanja ma u čemu drugome, a ne u pogodnosti svojih maksima za svoje vlastito opšte zakonodavstvo, dakle, ako ona izlazeći izvan same sebe traži taj zakon u kakvoći ma kojeg od svojih objekata, onda iz toga uvek proizilazi heteronomija. Tada volja ne postavlja sama sebi zakon, već objekat svojim odnosom prema volji postavlja njoj zakon.
Na primer, hipotetički imperativ glasi: Ja ne treba da lažem, ako hoću da i dalje uživam dobar glas: kategorički imperativ glasi: ja ne treba da lažem i kad mi to ne bi donelo nikakvu sramotu.
str.91.

Kantove formulacije kategoričkog imperativa

Postupaj tako da ti čoveštvo u svojoj ličnosti kao u ličnosti svakog drugog čoveka uvek upotrebljavaš u isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo
str. 62. i 74,

Autonomija volje
Iz nekog izvesnog interesa nikada se nije dobila dužnost, već nužnost radnje. U tom slučaju imperativ je morao uvek da ispadne uslovljen, pa apsolutno nije bio podoban za moralnu zapovest. Ja prema tome, želim da taj osnovni stav nazovem principom autonomije volje, u suprotnosti sa svakim drugim principom koji ja zbog toga svrstavam u heteronomiju.
str.79

Moralni zakon
Prema tome poštovanje moralnog zakona je osećanje koje se prouzrokuje intelektualnim razlogom, a to osećanje je ono jedino što saznajemo potpuno a priori i čiju nužnost možemo uvideti.
Imanuel Kant, Kritika praktičnog uma str.95.

Stoga ni moral, istinu govoreći, nije učenje o tome kako sebe treba da usrećimo, nego kako treba da postanemo dostojni sreće.
str.148.
Što se razmišljanje češće i pstojanije njima bavi, dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim i sve većim divljenjem i strahopoštovanjem: Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni.
str.179.
( Na celoj stranici Kantovi kurzivi pretvoreni su u plava slova)

Kratak opis Pojam mudrosti

                             

        Citat o Istini   Verovanju  Mudrosti i Pojam mudrosti:

       Istinu upoznajemo ne samo umom, nego i srcem.
                                           Blez Paskal

      Verovanje i znanje odnosi se jedno prema drugome kao ptice na vagi: koliko se jedna spusti, toliko se druga digne.
                                          Artur Šopenhauer

     Neznalica, sem toga što je na mnogo načina gonjen od vanjskih uzroka i što ne poseduje nikad pravo zadovoljenje duše, živi uz to kao nesvestan sebe, i Boga i stvari, i čim prestane da trpi, u isto vreme prestaje, takođe i da postoji.
    Naprotiv, mudrac, ukoliko se kao takav posmatra, jedva poznaje duševni nemir, nego prema izvesnoj večnoj mudrosti, svestan sebe, i Boga, i stvari, nikad ne prestaje da postoji, nego uvek poseduje istinito zadovoljenje duše.
                                        Baruh Spinoza

     Mudrost,  saosećanje  i hrabrost su tri opšte poznata moralna kvaliteta muškaraca.
                                       Konfučije    

    Mislioci(zapadne) filozofije koji su delovali početkom VI. stoleća pne, koji su bili zvani mudracima. Kasnije su Grci skovali pojam sedam mudraca: popis tako spada u tu sedmoricu, razlikuje se, po navodima ukupono 17 imena (Dieis, 10, 1). Diogen Laertije navodi da je Teles iz Mileta bio prvi nazvan mudracem za svog boravka u Ateni 582/581.p,n,e, pa su prema njemu i ova sedmorica nazvani mudracima(Diels, 11 A 1) Platon tvrdi da su oni napisali na hramu u Delfima svima poznate izreke "Spoznaj samoga sebe" i "Ništa previše." (Platon. Pretraga.343A).
Mudraci su ljudi dubokog znanja o onome što jest, i o onome što treba činiti("teoretska" i "praktična") mudrost; čisti i praktički um po Kantu. Kasnije ih legenda razmatra kao grupu i iste izreke pripisuju se sad jednome, sad drugome.

Sudbina - citati

             

       Rekli su o Sudbini - citat:

    " Ja sam suma svega što se događalo prije     
       mene,
      svega što sam ja uradio i svega što je meni
      urađeno
      Ja sam svatko čije biće u svijetu je bilo pod
      utjecajem mene.
      Ja sam sve što se desilo nakon što nestanem,
      a ne bi se desilo da nisam došao."
           - Salman Rushdie

  "Sve je podređeno, početak kao i kraj, silama        nad kojima nemamo kontrolu.
    Predodređeno je insektu, kao i zvijezdi.
    Ljudska bića, biljke ili kosmička prašina:
   Svi mi plešemo uz misteriozne note, napisane
   u daljini od strane nevidljivog muzičara."
          - Albert Einstein

 "Jedina osoba koja ti je suđena da budeš je
   osoba koja odlučiš da budeš."
         - Ralph Waldo Emerson

II Pogled

              

                 iz Plave beležnice
                 Srebrne niti  V deo

               II deo: Novi pogled,

    "Što da ne?  Dok joj se srce za nijansu ubrzava,  neka drska snaga.  Oseća potrebu da pobegne, a to će biti putovanje u sećanje."
    Nemirna uvek veselih očiju. Ne odustaje. U mislima kroz retke rasute oblake...Čudno daleki  nadolazeći život,  pomalo zbrkan,  menja se zaustavlja se i  opet se kreće...
    Ali, jedna uspomena je zaokuplja.  Pušta je da prođe ispred nje.  Jedan osmeh. Skriven.  Jedan uzdah,  glasan i dubok.  Njen novi pogled  bez žurbe ide gore dole, gubeći se u njegovim očima a on je u njenim...
    Duboko uzdahnu. Još dublje.  Hej...
    Ma ne, ne ovaj.  Mislim da je onaj...Evo ga, to je taj,  oprezan,  ozbiljan,  pažljiv,  pun ljubavi,  možda pomalo i umoran..
   "Konačno.  Pa gde si do sad!?"
     Da bude iskrena, želi još nešto, ali zna da to ne može imati.
     Dug uzdah,  srca koje kuca hiljadu u minuti, govori polako u sebi.  Okreće se osluškuje vetar naginjući se blago licem okrenutim prema suncu na zalasku, što sramežljivo zrake skriva među poslednjim jesenjim lišćem kroz grane jednog drveta.
    Oseća se drugačijom, čudno sigurnom.
    Nejasnu radoznalost i nejasnu zebnju, zakratko preseli prema plamenu s' bezvremenim strpljenjem...I ču sa leve strane grmljavinu talasa koji se otiskuju i razbijaju oko srca.
    Znala je.
    Da ćeš shvatiti prolaznost boje svetlosti što kreće se niz reku vremena. I s blagotvornim predhodnikom...Dovoljno da je čvrsto drži na trenutak. Klimnu glavom I u tom pokretu Ogrtač  jeseni pri odlasku  pritisnu  ruka zime.
                   
                                                            ***

    Preko neba.
    Godišnja doba sad već sustižu jedno drugo,  polako su sve bliža.
  "Čini joj se da nije... Al' bi to neki odsev iz budućnosti koji joj za trenutak zaiskri u duši.
   Ali.
   Magla se već sasvim spustila, potpuno zaklanjajući vidik.  I s izvesnim osećanjem tuge, zaboravila je mnoge stvari za koje je jednom verovala da će ih večito pamtiti.
    I kao što kiša spira vedrinu neba a bujno rastinje katkad zakloni cvet. Tako i bujica vremena od nekoliko godina,  odnela je znatno više od sećanja.
    I tako.
    Buntovna  samosvojna,  ima ožiljak koji bol ostavlja iznutra...A bezočna grimasa kao da hoće da kaže, " Ni u snu ne možeš pomisliti kako ćeš mali izbor da imaš....Al bi suđeno da ne čuje."
    I u trenutku toliko  trzaja  misli i osećanja utonuše , "s godinama teškog sporazumevanja, - Velike buke presvućene tišinom." I ljutito odmahnu glavom kao da prkosi sebi...I krete najednom odlučno napred, bacivši još samo jednom pogled iza sebe.

    Tražila ga je, nije našla...
     Igra života nikad ne prestaje. Drage volje je plaćala cenu što je na brzinu gubila i uveliko je nadomeštala premoćnoj mogućnosti manevrisanja.
    Udaljavala se.  Uvidela je da je zid od oblaka u koji je svojevremeno uplovila prilično redak.
    Okrenula se i zaronila punom snagom kroz oblake, i u zaokretu gotovo se otkidala od sopstvenog tela, s mislima koji je pristižu a ipak ne sustižu...Odlazi. Više nije ni tamo,  nije ni tu,  a nije ni ovde.
    Sada zna.
    Dakle, treba razmišljati brzo i hladne glave, o žrtvovanju onome što ne zna ni sama šta je. A što je upravljalo njome i životom u njoj....
    Vreme.
     S malo besa, s malo taštine, i s mnogo tvrdoglavosti.  Kretala se kroz vreme nečujno glatko kao lišće koje se izvija i ne šušti na  vetru.

    On.
   Možda jeste bio njen prijatelj,  možda jeste osoba koja je zadobila njeno poverenje,  ali jedva ga je mogla prepoznati.  Iskrivila je usne u poluosmeh,  mada ju je stezalo u grlu.
   Tražila je ruke. Bio je to neophodan napor volje kako ne bi pokazala koliko se iznenadila.
I nastavila je da gleda ispred sebe... I znala je da je i on ranjiv, ali veoma dobro zaštičen...Biće joj potrebno vreme da se probije kroz njegovu zaštitu.  U stvari joj je potrebno vreme da provali kako se uplela u svu tu zbrku.
    A on.
    Bio je neodlučan. Oprezno je otvorila oči.  Zapljusnuo ju je val tuge i iscrpljenosti...ovaj sve je u redu?  Pokušala je reći.  Ali usne se nisu htele pomaknuti.
    I baš kad je poćela ludovati u vlastitoj glavi.  Usledila je neugodna tišina.  Zvuk prazan.  Ništa ne govori svemu što se kreće.   I s nekom neprirodnom lukavošću nepokolebljivo i trijunfalno udaljavalo se proteklo vreme od nje i sve se slivalo u jedno neodoljivo  drugo.  Pokušavajući da oživi ono što vredi,  ono što je pravo...

                                                            ***

     I tako.
     Svi razgovori sa "njim" , bili su poput minskog polja,  gde je i najmanja nepromišljena reč mogla eksplodirati nelagodno.
     I tako ni on a ni ona nisu pogrešili, barem ne na način koji bi bio dokaziv,  ni njemu ni njoj niti ikom drugom.
     Povratak na početak.
     S drugim pogledom koji je pružao teško objašnjivi unutarnji mir.  I to bi još jedan test za telo i dušu.
     A ona i on,  bili su i ostali jednako nedokučivi sa svojim životom koji su imali.
     Danas.
     Bilo je nečega što je plenilo u njegovom osmehu,  njegova toplina bila je zarazna.
     Stajao je pored nje,
   "Senzibilnost je prirodno stanje nekih ljudi", reće.  Ti više nisi od tih a nisam ni ja, ali nije ni važno reće novi sagovornik...
    "Šta je onda važno upita ona."
      On kao da je tražio pravi odgovor.
     "Važno je da dođeš do svoje sveukupnosti.  Ti imaš dosta nepovezanih krajeva koje ćeš u životu morati čvrsto da pritegneš."
       Prišao joj je bliže i prošaputao joj na uvo...
       Krenimo prošetajmo.
       Nežno ju je uhvatio za ruku i šapnuo...
     "Znam da ćeš otići" , i dok su polako koračali nogu pred nogu,  stvarnost je doprla do njene svesti i uzdahnuvši klimnula je glavom.
      I tad je shvatila.
      Da on sve predhodne godine nije razumeo. "Ona nije tražila da bude izuzetno sretna,  samo je tražila da ne bude nesretna kao pre njega."
      A njen sagovornik danas dobro je shvatio.  Jesen..kroz zračni sjaj prohujalih prozračnih dana...zagonetnog sećanja...Srce njenog drugog pogleda bilo je želja...Sa svetlim nestvarno opojnim ushućenjem, i nije njena greška što se radaovala svemu...Njena greška je što je sve vreme tražila objašnjenje...
     Ne reće on(njen današnji sagovornik). Tvoja greška je u tome što si tražila pogodno objašnjenje, objašnjenja koja odgovaraju tebi i tvom svetu.  Ti si tražila odraz svojih ideja  sažet u tri reči.
" Tražim ono najbolje."
   I sad je na tebi odgovornost.  Prikupi dovoljno snage i pritegni tas vage...Saznaćeš da li si svo vreme jurila nedostižno.
    Ah, da, večno dobar izgovor.  Vreme je da pođem dalje...Niko ne može predvideti budućnost.
Nemirne,  uvek veselih očiju s novim pogledom... Ne može da se menja... Ali, pokušaće da se prilagodi...    

Kratka istorija filozofije

II/1
Dejvid Hjum - citatati
Poreklo ideja
Ukratko, sav materijal mišljenja potiče od spoljnih ili od unutrašnjih opažanja.Samo njihovo mešanje i sastavljanje pripada duhu ili volji. Ili da se izrazim filozofskim jezikom. sve naše ideje, ili slabiji opažaji jesu kopije naših utisaka ili življih opažanja. Dejvid Hjum. Istraživanje o ljudskom razumu str.70.

Razlika matematike i prirodnih nauka
Svi predmeti ljudskog uma ili istraživanja mogu se prirodno podeliti u dve vrste,naime u odnosu ideja i u činjenice. Prvoj vrsti pripadaju nauke geometrije, algebre i aritmetika i ukratko svaka tvrdnja koja je intuitivno ili demonstrativno izvesna. Da je kvadrat nad hipotenuzom jednak kvadratu nad ostalim dvema stranicama je stav koji izražava odnos među tim figurama. Da je tri puta pet jednako polovici od trideset, izražava odnos među tim brojevima. Stavovi te vrste mogu se otkriti samo misaonom radnjom, nezavisno od onoga što postoji bilo gde u svemiru. Da u prirodi nikad nije bilo kruga ili trougla istine, koje je dokazao
E u k l i d, zauvek bi zadržale svoju izvesnost i očiglednost.
str.81.
Čini se da sva zaključivanja o činjenicama temelje na odnosu uzroka i posledice, jedino pomoću tog odnosa možemo poći dalje od očiglednosti našeg pamćenja i naših čula...
str.82.
Kad se pita: kakva je priroda svih naših zaključivanja o činjenicama?, čini se da je pravi odgovor da se one temelje na odnosu uzroka i posledica. A kad se pita: šta je temelj svih naših zaključivanja o tom odnosu?, može se odgovoriti i jednom reči: I S K U S T V O. Ali, ako nas naše istraživačko raspoloženje tera još dalje i pitamo: šta je temelj svih zaključaka iz iskustva?, to uključuje novo pitanje, koje je možda teže rešiti i protumačiti.
str.87.

Što se tiče prošlog iskustva može se dopustiti da ono daje neposredna i sigurna obaveštenja samo upravo o onim predmetima i onom vremenskom periodu koje je ono upoznalo.
Postoji neki drugi princip koji deluje kad on ( bilo ko ) stvara takav zaključak. Taj je princip običaj ili navika. Jer kada god ponavljanje nekog određenog postupka ili radnje proizvodi sklonost ka ponavljanju istog postupka ili radnje, bez prisile bilo kakvog zaključivanja ili razumskog procesa, uvek kažemo da je ta sklonost posledica običaja. Upotrebljavajući tu reč ne tvrdimo da smo naveli poslednji razlog te sklonosti. Mi samo ukazujemo na jedan princip ljudke prirode koji je široko priznat i dobro poznat po svojim posledicama...Svi zaključci iz iskustva su zato posledica navike, a ne umovanja.
str.97 - 98.

Hjum je uverljivo pokazao da ogroman deo naših znanja ne nastaje po analogiji sa logikom i matematikom. Ukoliko uzmemo da logika i matematika počivaju samo na razumu ispostavlja se da ostala znanja imaju i van-razumsku osnovu u široko shvaćenoj ljudskoj prirodi. Pa ipak, i Hjum kaže da razum ima svoju ulogu i u tim znanjima: npr. u etici, razumno otkrivamo koja sredstva treba upotrebiti da bi se postigao neki cilj. Time je otvorena mogučnost da se na naš razum gleda drugačije. Ranije je razum često posmatran kao deo božanskog uma u kome su skrivene ideje o tajnama kosmosa i božijih namera koje treba otkriti razmišljanjem, dok sa Hjumovom kritikom razum prestaje to biti i postaje prvenstveno instrument za rešavanje praktičnih problema koje život postavlja pred čoveka.

Renesansna filozofija, F. Bekon - citati I

Nove mogučnosti čoveka
Shvatio sam zbog čega je čovek najsrećnije od svih stvorenja i samim tim vredan sveg divljenja ...(Bog je) uzeo čoveka kao stvorenje neodređene prirode i,odredivši mu mesto u središtu sveta, ovako mu se obratio: Priroda svih ostalih stvari je ograničena i prinudna u okviru granica zakona koje smo Mi propisali. Ti ćeš, nesputan ograničenjima, u saglasnosti s tvojom slobodnom voljom...propisati za sebe granice svoje prirode. Postavili smo te u centar sveta kako bi odatle lakše mogao da posmatraš sve ono što postoji na svetu. Nismo te stvorili ni od neba ni od zemlje, niti smrtnim niti besmrtnim, tako da sa slobodom izbora i sa čašću, kao tvorac i uobličitelj samoga sebe, možeš sebe da uobličiš u koji god oblik ti želiš.
Đovani Piko delo Mirandola(1463-1494)Govor o dostojanstvu čoveka(Prevod iz Marvin Peri, Intelektualna istorija Evrope, str.74.)

Traži se nova mudrost
(Govori Ludost)
Dakle, pošto sam tako prihvatila pohvalu za hrabrost i vrednoću, šta bi ste rekli ako bih sad počela da hvalim i svoje mudrosti. Ali će neko možda reći da je to isto toliko moguće kao pomešati vatru i vodu. Ja se, međutim nadam da ću vas uveriti u to, samo ako me budete slušali pažljivo, kao što ste dosad činili. Pre svega ako mudrost leži u iskustvu, ko više zaslužuje da nosi ime mudrac: da li je pametan, koji se nešto iz stida, nešto iz plašljivosti ne prihvata ničega, ili ludak, koga ni od jedne namere ne odvraća ni stid(jer ga nema) ni opasnost( jer ne razmišlja)? Mudrac se zagnjuruje u knjige starih pisaca, gde se nauči nekom preteranom cepidlaćenju. Ludak, naprotiv ako se ne varam, baš stoga što neprestano učestvuje u svemu i ne haje za opasnost, stiće pravu mudrost. To je dobro uočio i Homer, iako je bio slep, jer veli: i lud se nauči u nevolji.
Erazmo Roterdamski, Pohvala Ludosti, str.65.