...Vilijam Šekspir sonet 139

"Oči su ogledalo duše. U očima čoveka možete videti njegov unutarnji svet - borbu, patnju, sreću, ljubav brigu.  Zato ne bežite od tuđih pogleda, i ne plašite se da ljude gledate u oči.

                  Ubij Me Okom
                   - sonet 139 -

          Nemoj da tražiš da pravdam zlo ikom,
          što mom srcu svirepost nanosi;
          Ne ranjavaj me okom, već jezikom,
           bez lukavstva me porazi, pokosi.

        Reci da voliš drugog al' kraj mene
        ne daj svom oku da na druge stane;
       Što da me rane tvog lukavstva sene,
        moć ti je jača od moje odbrane.

        Evo pravdam te: a, zna moja draga
        da su joj oči dva dušmana moja,
        te ih okreće sa mog lica blaga
        da strelja druga lica, bilo koja.

       O ne štedi me, već sam mrtav  pala,
           ubij me okom, oslobodi me bola.

Glas pesnika - Halil Džubran

  

Pesak i pena

Ovom obalom koračam večno Između peska i pene
Plima će izbrisati tragove mojih stopala.
Vetar će razneti penu.
More i obala postojaće večno.
Jednom zahvatih maglu rukama.
Zatim otvorih šaku.
I gle magla postade crvom,
Stegnuh, pa ponovo otvorih šaku,
I nađoh pticu.
Stegoh, po treći put otvorih šaku,
Na dlanu beše čovek
Tužna lika
Zagledan ka zvezdama.
Stegnuh šaku četvrti put,
Kad je otvorih
Ugledah u njoj samo maglu,
Ali začuh
Najlepšu pesmu

Šekspirov sonet 108

                  

slika Mihaly Munkacsy

                   Šekspirov sonet 108
                   Prepevao Stevan Raičković

Šta može um mj prem da napiše
Da duša reč već nije rekla svoju?
Šta da se rekne i novo i više
Da mi izraz ljubav i čar trvoju?
Ništa, moj druže. Al izjave rane;
Da si moj, a ja - tvoja da sam, govorim
Kao molitvu, reč po reč, kroz dane.
Jer, kad je večna ljubav kojom gorim -
Ona je nova, iako je stara:
Ko pre - duboka: bora joj ne škodi,
Ni zub vremena - jer ona pretvara
Starost u slugu i na to je svodi.
Ona kao nova rođena
Kad ostarelost misli da je - sena.

Njen poslednji pokušaj

                             

                                II deo Plave beležnice
                                Srebrne niti XIV-deo

      Tebi ću reći, kao što sam već često izgovarala ranije.
            "Ne žuri pravi muškarac će doći na kraju."
                                                                  - Džejn Ostin

      Ja... Opustila sam svoj stisak.
      Dozvolila je sebi da bude to što jeste, a Tebi da budeš ono što jesi.
      Energija njenih misli ne nestaje bez traga
      Juće, u prošlosti - a možda i u  budućnost...teško je to reći.
      Al', nakon buđenja zaboravila je svoj san.
      Pre tog sna? Bio je predhodni san?... A možda si "Ti", bio taj san?
      Iskreno se nadala da nije izgledala uznemireno koliko se osećala kad si Ti, u pitanju. Vešto je otkrila tvoje motive i samim tim postala još veća enigma za tebe...Smatrajući da je najkraći put između tebe i nje prava linija istine. Ili...
     Može li uopšte biti drugačije.
     Neobično. Kroz dijalog u mislima stvorila je svoju vlastitu stvarnost. Između "Tebe i Nje", bez prečice, jer prečice su uglavnom bolne.
     Znala je da vaša stvarnost ima dve strane. A. Zapravo bilo
je sve prilićno jednostavno.
     Sa žaljenjem se osvrtala na prošlost, a sa strahom je gledala u budučnost, svesno oblikujući svoju stvarnost.
     U svakom slučaju
     Ti. Bio si zbunjen reakcijom na nju, i s' tvojim prvim nagonom koji je bio pokušaj ka kratkoj trenutnoj intimi sa njom.
     Nešto uznemirujuće razvoj događaja, kreće se ko filmska vrpca i sa njenim razumom predstavlja posmatrača. da bi generator ideje, mogao da bude više od kratke romanse avanturiste sa novom verzijom starih kockica koje nestaju bez traga... A intima bez znanja retko kad nije donosila nevolje...I ti si to znao.
                                                              ***
     Duboko je izdahnula i ponovo udahnula, kao da se prisetila da treba da diše.
     Jesen je.
     Nije žurila.
     Još neko vreme moći će da se pretvara kao da se ništa nije dogodilo.
     Što je manje verovala sebi, sve više oseća da je pronašla svoju istinu? Osetila je svojim umom -Novo pitanje. Ljubav koja podjednako greje i sagoreva, sirovu strast i požudu...Ponesena nije osetila to i u svom srcu.
     Za nju.
     Godine su hronologija dobro čuvane tajne koju je ona već odavno shvatila. Konkretno. Tiho, ne podižući pogled pomislila je.
     "Da li će je prošlost osloboditi ili privući?"...A ona ipak sve poćinje da zaboravlja.
     Izvukla je ruku i ozbiljno ga pogledala.
     "Neveruješ?" Naglo je ustala i odmakla se, od iznenadnih tamnih oblaka koji su se pojavili u njegovim očima.
     "Zaboga, ti mi i dalje ne veruješ!"
     "Čak i sada?" U glasu mu se osećala napetost.
     Teško je odustati od ljubavi, reči joj zbogom okrenuti leđa i otići u budučnost, gde sigurno nećeš ti biti sa onakvom ljubavlju kakvu sam sa tobom imao.
     U jednom trenutku, shvatila je da nisu promenili temu ali ju je putanja razgovora zaintrigirala.I dok je u svojoj glavi pravila mentalne zabeleške pokušala je da nađe   naćin da kaže dosta onom što se činilo promenljivo...uklapajući i ljubav u zbunjujuću jednačinu.
     Njena smirenost je nestala kada se pojavio onaj drugi veličanstveni muškarac - sa razdraganim očima koje su caklile ispod naočara i sa poluotvorenim usnama. Odmahnuo je glavom i osmehnuo se.
     Pokušala je da ti kaže da koliko god njena osećanja prema tebi su bila snažna...njegov moćan osmeh, uništio je sve što ste ti i ona imali?
     Iznenada ju je tako snažno  zagrlio, kao da pokušava da je otrgne od tebe.
     Krenuo je, ali je zastao i ponovo je pogledao.
     Hmmm? Nije želeo da se suoči sa činjenicom da od njih dvoje, on je drugi?( a u stvari:" nije bio ni prvi ni drugi on je bio rasuta svetlost juće bez danas i sutra...ono što nije ni blizu ni daleko...on je bio suština starih idila na novi način - senka i mir?"...Pomogao si joj da te lako prepozna, verovatno lakše nego što si hteo.  Jasno si joj otkrio da si njen broj jedan, "što je uvek i pretpostavljala. Želiš li znati čime si joj to dao do znanja?).
     I tako.  Jesen je a on je najbolje oružje koje može da iskoristi  najtopliji jesenji dan u njenom životu, i bez suzdržavanja prošlost da uništi.
     "Da. Ispalo je da negde tu i ona pripada - ako igde ikad bude pripadala?"
     Tenzija u njoj je bivala sve jača. Bilo je previše emocija među njima da bi bili stranci, a previše je godina prošlo da bi bili što drugo...Ignorisanje toga joj neće pomoći. U njoj se budila silovita želja sa pitanjem "Izvini molim te, Još nisam shvatila ko si ? - Oh, zaboga, šta se desilo ? sa udaljenim odjekom patnje, žalosti i gorčine...bivali su suviše konfuzni sa prazninom i otupljenošću koja se nije povlačila..
                                                             ***
     Znači, sve vreme si bio ovde?...Bilo je jednostavnije da si joj rekao..Jer vremenski prostor imao je mesta za dvoje.Ako to po tebi nije bilo u  redu, onda sa ove vremenske distance nije bilo ni fer...
     Nagnuo se nad njom pokušavajući da joj pomogne.
     Način na koji ju je gledao, govorio joj je da očigledno samo kupuje vreme, skoro kao da čeka da ona nešto kaže, i otvori vrata njegovoj ponuđenoj joj ruci.
     Okidač je izvučen i samo je pitanje vremena kada će biti skupa.
     Veoma nežno. Dovoljno taktično je izgovorio. Znam. O, da, znaš i ti. "Ne možemo promeniti ono što biti mora..." I s licem veoma blizu jedno drugom, želeo ju je onakvu kakva postaje a tako se je i ponašao...naginju ći se nad nju pridržavajući joj rukama gavu...Kavaljerski, kako se uvek ponašao kada je u društvu žene...Zabacio joj je glavu unazad kako bi mogao bolje da je vidi. Obavio je to tako lako, bez emocija.
     Jako dugo se nije pomerala, samo je zurila u njega. Zatim "Nemoj svemu da pridaješ previše važnosti", u šali je rekla...Znala je da hoda po ivici i da mora da ima savršen balans...
     "Čemu žaljenje?"
     Njegovi prsti su bili snažni ali nežni. Koža mu je bila veoma preplanula. Tu vrstu preplanulosti nije bilo moguće dobiti ležanjem na suncu.
     Ali. Osećala je hladnu jezu. Pokreti su mu bili usporeni, delovao je smireno dok joj je temparamentnom bliskošću praznio mozak.. Odgurnula mu je ruku i ustuknula jedan korak unazad.
     Ali među njima  sad su stajale propuštene godine, i za nju su te godine bile pune događaja i emocija koje su zauvek promenili nju kakva je mogla biti...Oklevala je, a zatim čvrstim tonom dodala..."Duguješ mi. Duguješ mi vreme koje si uzeo a da nisi otišo."
     Njegov prijateljski način nove neočekivane mogučnosti bio je pokušaj da je natera da se opusti i postane manje oprezna, kako bi uvideo stvarnu prirodu njenih osećanja.
     Kakav čudan preokret
                                                            ***
     Šta ako...?
     Prisetila se. "To je suludo"... Obrušio se nad njom dok je ona mirno čekala..."
     Konačno se usudila. "Naravno!"  E pa sad ću pokušati da odolim njegovom udvaranju.  Uzmicala je, i pošto je u njenom ponašanju uočio odbojnost stao je.
     Ohrabrila se u sebi i odgovorila na njegov pogled sa onoliko smirenosti koliko je uspela da prikupi. Ipak. Nasmejala se uprkos svemu...
     Trenutno su emocije bile zbrkane i konfuzne...Bol, gubitak ogorčenost, ljubav, snovi, udaljenost, žudnja...sve je to osečala, a bila je sigurna da je i on.
     Dašak olakšanja - uprkos svemu - drvo je olistalo. Al' negde ispod suve, ispucale kore i krtih grana  još uvek je postojala neka žila života. Naravno to nije bila nova emocija, ali ga je ipak uznemiravala više nego inače i delovala mu je  pomalo nejasno.
     Posmatrala je i slušala.. Visila je u vazduhu zato što nije pogledala dole...I sve dok ti nisi rekao nešto , što joj je uključilo alarm u glavi, i tad je videla da ispod njene ljubavi tad nije bilo ničeg osim cirkusa za utočište...Sa prepoznatim posebnim tonom u tvom glasu, i to ju je trgnulo.
     Počela je da misli da ne treba ni sa kim više da bude bliska...Kao sa njim pre mnogo godina. I pitala se da li je ostala nakon svega dužna samoj sebi...Plašeći se da je njeno osećanje... jedina spona sa prošlošću?
     A sada pogledaj , ali požuri, napravi neko neobuzdano  puno mašte malo čudo da bi joj privukao pažnju.
     Učutala se nejasno zbunjena. Već je izgubila svaku nadu da će doći... Ali On je znao da hoće."Možda, kasnije, uvek je tako govorio. Ali mnogo kasnije biće prekasno, to su znali oboje...A onda dok je izdaleka dopirao nejasan glas jedne od njegovih uobičajenih priča...Privukavši je još bliže u znak ljubavi, potrebe i očaja...Ja ću,  ja ću, rekao je i odmah zaćutao je osluškujući...i učinilo im se kako u tišini, koja je nastala...čuju neki drugi glas, čudno različit koji je u njima palio neko novo svetlo.
     Ukratko
     Polako, polako! Najzad je shvatila...Njena ljubav bi urezana u svaku njenu čeliju...
     Dakle, gde je On"...Ponekad tako odluta sama. Očekuje da će se pre mraka vratiti sutra.  Nadala se da hoćeš. Zaista se nadala.
     A ako se ne vratiš?  Ostaće ona zaista prijatna spona između tebe"Juće"...s' osećajem bliskosti koja će trajati još dugo, dugo, dugo.
     Izraz lica joj je sad bio potpuno ozbiljan, a oči trezvene. Biče malo više oprezna...I potpuno svesna bola jučerašnjega dana i s onim što je u njenoj žili života slabo vidljivo a još uvek pulsira s' previše boli unutra...Kasno je, kazala je...Ipak sve je nestvarno
     Osetila je...Prigušen   korak koji se i dalje otvoreno i uzbudljivo udvara...Korak  zavodnika  podrugljivo hladnog..Ošamućena i zbunjena, pažljivo i dugo je gledala čudesno lepe blede nočne oblake kako klize nebom ne ostavljajući za sobom trag vredan pamčenja..
     A...Ti..  razborit,  slućajno ponekad... podigni glavu, pogledaj ne žuri...
     
    


           

Književnost - Šekspirovi soneti

Prvo izdanje Šekspirovog soneta iz 1609 g.

                  Šekspirovi soneti

     Šekspirovi soneti obuhvataju 154 pesam u formi soneta, čije su središne pesme prolaznost vremena,  ljubav, lepota i moral.
     Soneti pisani u formi od kontrena i kupleta, podeljeni su u tri grupe.
     Prvih 126 soneta su upućeni mladiću,
     26 crnoj dami, a poslednja dva soneta se odnose na boga ljubavi Kupidona
     Prvih 17 soneta su posvećeni mladiću od koga Vilijam Šekspir traži da se
oženi i ima decu da bi načinio svoju lepotu besmrtnom, prenoseći je na sledeće generacije u nizu sledećih sonata pesnik pokušava da mladiće učini besmrtnim preko svoje poezije, naglašava temu usamljenosti, smrti i prolaznosti  života i kritikuje mladića, zato što uživa u poeziji suparničkog      pesnika.  U poslednjim sonetama posvećenim mladiću ističe se ljubav, kao
rešenje smrtnosti.
     Sonet 127 - 152 su upućeni crnoj dami, njenoj tamnoj kosi, crtama lica i karakteru. Ova žena je  za  Vilijama Šekspira simbol egzotične lepote, i "svaki jezik će prepoznati da lepota tako izgleda".
     Istovremeno ona postaje i neka vrsta motiva koji prožima celokupnu nit pesničkog osećanja.
     Sonet 153 - 154 su slobodna adaptacija dve klasične grčke pesme. Oni su alegorijsko viđenje grčkog epigrama koji se odnosi na "Malog krilatog boga Kupidona".
    objavljeno: u Pero

     Sonet 8

     Hoću li te s danom usporedit letnjim
     Ti si krasniji i bliži si od njega;
     Svibanjske pupoljke stresu ljuti vjetri,
     I prekratak rok Imade letnja žega.
     Katkada prežarko sja nebesko oko,
     I često je zlatna put mu potamnjena;
     Sve se lijepo prašta s ljepotom napokon,
     Kad je robi slučaj il prirodna mijena.
     Ali tvoje vječno ljeto već ne svenu,
     Nit izgubi nad lepotom tvojom vlasti;
     Nit se smrt podiči da lutaš kroz sjenu,
     Kad ćeš s vječnim stihom u vrijeme urasti.
          Dokle ljudi dišu, ili oči sjaje,
          Dotle živi ovo i život ti daje.

             
    Šekspirovi soneti u srpskom ruhu ( Jelena Gavrilović)
    Na zamašnom i zahtevnom poslu prevođenja celokupnog Šekspirovskog opusa na srpskom jeziku godinama su što timski, što individualno, radila dva velikana srpske reči -  Sima Pandurović, cenjeni srpski pesnik,  esejista, dramatičar, kritičar i prevodilac, i Živojin Simić, poznati prevodilac sa engleskog jezika i leksikograf.
     Bilo kako bilo, pojava novih prepeva  Šekspirovih soneta u srpskoj književnosti svakako je dobrodošla, posebno ako potiče od stručnih, utemeljenih i " zanatski" obučenih prevodilaca. U svakom slučaju, Jelisaveta Milojević je  odabrala creme de la creme Šeksprirovih "Soneta", odnosno trideset onih koji važe za najbolje iz ovog opusa (tzv. "Veliki soneti), dok nam je Raičković podario svih sto pedeset i četiri.
     Na kraju ako kažemo da se put prepeva, po svojoj nepredvidivosti i magnetizmu, ne razlikuje mnogo od puta izvorne pesme ili orginala i koristeći se slikovito jezikom kojim se sam Raičković koristio, kada je opisivao ovaj proces,  možemo samo da konstatujemo da zahvaljujući toj čudnoj, imaginarnoj "papirnoj kuli" koju je naš pesnik izgradio svojim prepevom. Šekspirov duh još uvek snažno odjekuje srpskim jezikom. Ostavljajući prostora štaviše, upućujući iznova - novim prepevima.

U sopstvenoj koži

                                   

                                       II deo Plave beležnice
                                       Srebrne niti XIII - deo


                                             "Ljubavni poklon ne može biti dat.
                                                         On čeka da bude primljen."                                                                   - Rabindranat Tagore


          "Ona"
          Zamišljeno je zurila u oblake koji su uranjali u sunce.
          Okrenula je glavu, otvorila oči... 
          U pravcu sunca i života.Tražila je tebe. 
          Da li ti je ikada palo na pamet da si sebičan?
          Možda je nisi dobro shvatio - Uz mnogo elana i uzbuđenja,  strpljivo je svo vreme objašnjavala stvarni život,  po malčice izazovno kad je o njenim osećanjima prema tebi reč... I dabome o iskušenju kroz brojne oblike  čokolade.
         ...Ne preko tanke crte ...Više iz kruga, u krug, Čutnje i tišine
         Posle duge pauze - Barem za sad. Uprkos svom šarmu cela priča izgleda kao velika greška - Mada se trudila da to prikrije.
        Reć, tihu osetnu, ne čuje više iza sebe. Namrštila se kao olujni oblak.  Malo je oklevala a zatim je otvorila usta da ti još ovo kaže.  Ali ne ono što je najbolje za tebe.  Učinila je sve što je mogla.  Vreme je da se skloni sa strane. "Dala ti je odgovor za koji je bila najsigurnija da ćeš ga  shvatiti."
         O, Bože.  Trudila se da privuće tvoju pažnju na sebe.  Baš si surov pomislila je.  Ipak.  Iskustvo ju je naučilo da kada se nađe pred neodlučnom osobom,  tad mora da malo insistira...Uglavnom rezultat biva pozitivan, s' tim što će ovoga puta pokušati da ostane do sledećeg delenja...ili?
         Ili kad? Zalutao za ruku je uzmi.
         Naterala je sebe da skrene misli sa Tebe. Tebe koji...
         U kratkom trenutku  vešto i ljubazno kontroliše situaciju.
         I vrlo učtivo rečiće  ...Nemaš zbog čega da se uznemiravaš dragi moj. Ustvari
         Ti,imaš dobar nos.  Imaš dobro i veliko srce koje plamenim žarom gori,  a imaš i dobar mozak...Sve ovo se ne može poreći.
         Sve vreme uvažavala je tvoje savete - i tvoje razborite odluke.
         Malo tiše nego ranije, želela je život koji bi da  zatvori u neki nevini krug s tobom. Ti i Ona. Između sna i jave u nekoj udaljenoj tački.
         Razmišljala je jedan tren pre nego što je progovorila...Moraće nekako da razmisli o nekim njenim teorijama.
                                                                      ***
         Blizu nas.  Oglasio se alarm.  "Ma koga zavaravate? Oboje bi ste bili skupa kad bi ste imali neka svoja vrata"
         Stala je.  Neosetno tiho, vreme polako utiče na nju. Osmehnula se detinje vragolasto.  Odgovorio si joj  na isti način.  Nasmešili ste se jedno drugom. I?
         Nagnuo si se i vešto usnama ovlaš prešao preko njenog obraza.
Pogledala je ka tebi.  Jasno je osetila tvoj pogled sa kojim  proučavaš njen izraz lica... Iako si je veoma dobro poznavao, želeo si da prodreš i u njenu psihu...
         Prodorno  te gleda,  zagrizla je donju usnu... Dobro razlikuje u svojoj glavi.  Ti si drugačiji... "Kontrolor"  I sama pomisao na tu reč povredila je njen osećaj nezavisnosti i samostalnosti.
         Nasmejao si se  i dalje  si se smešio.  Bio si siguran da se ne bi opirala kada bi je u datom trenutku privukao u naručje. Ali šta bi to njoj značilo? Da li je predosećala ili je bila svesna moći koju si posedovao nad njenim telom i dušom? "Ne bi bilo lepo da te razočara."
         Sledeću  rečenicu si izgovorio poluglasno, a da toga nisi ni bio svestan. "U poslednje vreme pokazalo se da  će biti zaista teško manipulisati tobom."
         E tad. Rekla je tužno odmahujući glavom. "Kako je sve pogrešno." Veliko  moje poverenje, moli me da se ne protivim onome što se on sprema da samnom uradi...I dok sam bila tu...Ti nikad nisi  shvatio.. Da te  u dnu srca očajniči još uvek čuvam...
         Sad već, imala je osećaj kao da juri  uvek u istom pravcu brzi voz.  Zastenjala je i  zarila je lice u tvoje ruke..I  polako sa prvim korakom već je znala odgovor..
         Odgovor je Da!  Teško da  možeš... možda i možeš da je zbuniš. Ti- hladnokrvan,  smiren,  pribran. Ti koji si još uvek deo njenopg sna.
         U vatri, između sna i jave snažno si je grlio, ljubio...  polako oprezno želeći da uđeš u njen život i njene najskrivenije želje...
         A ona. Sve vreme je bila nesvesna bilo čega sem "Tebe".. i osluškujući. Osetio si dubinu njene sreće koja joj se  ogledala u očima.
         Lišena raspaljene mašte, razmišlja...
         Bila je zaintrigirana, da bar na neko vreme čuje odjek svojih koraka u prostoriji u kojoj Ti svakodnevno boraviš. Smatrala je da nema ničeg lošeg u tome,  želeći da tvoj neuhvatljiv uzdah jedno vreme bude sa njom.
                                                                         ***
         U međuvremenu sama.  Često se pitala.  Zar će zauvek ostati puki posmatrač, žudnje koj ima, ono što njoj nedostaje i što ona strpljivo čeka.  Duboko je udahnula. "Možda te nije pogodila Kupidonova strela". Ali mogla je da se kladi da si bezbroj puta upadao u vrtlog strasti...
         I  tad ti polako reće..."Moram da priznam  da jesam", nasmejao si se, a oči su ti ispod naočara sijale. "Malo iskustva ne može da mi škodi"
         Dovoljno je da znam kako je u tvom svetu...ili neznam? Ovoga puta nisi  se smejao. Bio si strpljiv i nakon kratkog vremena rekao si:"I ti si ovde odnedavno?" Pa može biti. Pokušaću da se setim...Al stvarno ne bih znala odgovorila je ona.
         Usne su joj bile razmaknute a iz grla joj je isticala bujica omamljujućih reči.  Strast joj je pritiskala grudi i primoravala je da ti se okači oko vrata, kako bi sakrila suze.  Ti si bio tu. Ali dani su i dalje prolazili.
       Posmatrala  je ohrabrujućim osmehom, naslonivši lice na tvoju ruku. Utonuvši u sanjarenje
 "Zamišljala je da leti na krilatom zmaju galupirajući preko dina neke istočne bajke."  Uživala je u brzini tvojih seizmičkih pokreta nadolazeće bujice što struji po njenoj koži."...U stvari sebe je videla kao plamenu pobunu  unutrašnje vatre, nošenu vetrom sa željom da  ustukne pred sopstvenim iskušenjem?
         Ti više nisi  bio stranac.Sa osećanjem koje još nije umela da razume.  Osetila je tvoju ruku na svom ramenu...Očarana osečajem zanosa u svojim zažarenim očima želela je da strpljivo sa velom zbunjenosti zadrži  iskru ponovljene bajke.
         Grčevito je zatvorila oči.  Tvoja privlačnost bila je toliko snažna da ju je isprekidanog daha i s podivljalim srce  vukla poput podvodne struje..
         Pogledavši prema svetlosti, primetila je izraz tvoga lica i naslutila uzbuđenje koje te beše obuzelo...Naslonila je čelo na tvoju levu stranu grudi i njena neukrotiva kosa pomilova ti usne...Krijući usne u njenoj kosi..Umesto razgovora, nastavismo dalje...
          Najzad...Tiho kraj tebe...Možda? Ako? I kroz sve to. Tajna  u vremenu ne  nalazi tajnu I opet sve ti lići na kasno...ono nedorečeno...ipak svejedno...To ću reći kasnije...Zar nije bilo tako...reci.
         "Da, istina je. Baš tako." Odgovorio si zbunjeno. I, još? Na žalost, pun laskavih aluzija. Ah...
         Šta  zapravo traži? u zgusnutom i teškom vazduhu...tajanstveno vrzmanje duboko  u mom srcu...Taj tihi sjaj vrzmanja, posle svega nema mesta, a ni za ženu kojoj bi verovao i koju bi voleo.  I sve prepreke koje su stajale a ne znaju da i dalje stoje između nas
dvoje...I ovako i onako. Koliko god vremena da prođe... Ona je moja... jer je tako zapisano.Oh da, nejasno zbunjena ...umešase sad i ona...Baš je lepo vreme, zar ne?(nemoguče, da li da verujem mislila je u sebi)
         Podigavši svoje lice  primetila je  promenu na tvom licu.
         Na blagoj svetlosti mesećine oboje naslutiste ljubav u očima onog drugog.  I ti tad sklopi kapke i privuće je tražeći njene usne rastvori ih spojem nadanja u dug vlažan poljubac plamenog uzdaha, "udahnuvši  njen dah"
         I dok sanja budna. Blesak prisebnosti shvata da ne sme da popusti nagonu, vrele reći iza uha, cepajući silovito šavove žurbe i bunila...Lagano i pomalo nesmotreno dok si je držao u zagrljaju ustreptao od dodira...vih strasti u srcu sa delom koji još uvek nedostaje luta nemo dugo,sporo..
         Mada su misli već letele, nošene veličanstvenim vetrom, mi smo i dalje držao istu udaljenost..
         A, Ona. Kad god bi sklopila oči ponovo bi videla trnutak što ide za njom...trenutak koji se povremeno pojavljuje u vremenu leluja se kao talas ...I pokušavajući da razbistri mozak zaobilazi sumnju...i vidi sve...
         Ali zar nisi shvatio..Ona već godinama budna...bila je sama  na putavanju u vlastitoj koži,   opsednuta pokretom večne promene...  to nije želela  da  prizna...olujnom udaru groma
         Duboko uznemirena...Nije razumela pogled mesećevog zraka uhvaćenog usred šetnje, a ni ostale pojedinosti... koje je čekala ...I koje još  uvek dolazi sa zakašnjenjem
         Gledala te je široko se osmehujući...I mada nije shvatila šta to ti imaš u sebi što je bezmerno privlaći..Ne zna. Ne, ne vidi..Ali oseća da ste zapravo stalno išli u krug, ne povećavajući razdaljinu koja  nas i dalje deli...I mnogo bezbrižnija nego onda... Ona se oseća kao stranac...
         Ali zamalo da zaboravi nešto i pomalo tajanstveno usudila se da kaže. Po neki put  se i dogodi"Tajna", stvarajući jednu jedinu tajnu, jednoga dana ta tajna bi joj mogla biti teška.
         I po svoj prilici polako polako, i suviše je bila strpljiva. A to će ti reći kasnije...
        

Vatrena strast

                                        

                                           II deo Plave beležnice
                                         - Srebrne niti XII-deo

       Čarls Dikens, jednom prilikom je rekao: Mi kujemo lance koje nosimo tokom života.

       Laži i obmane učinile su da vreme prolazi a ona da ih prilepljene za nepce sa skrivenim emocijama i danas pamti...
       Međutim, prošlost nije mogla izmeniti niti zanemariti...Iz nje se dosta toga dalo naučiti...
       I tako.Početak nasumične vatre razbacane s' krugovima svetlosti...  polako ,idu lagano a onda još laganije i nestaju iza ivice prošlosti...
      Želela je da bude iskrena sa njim, znajući da zapravo i nije potrebno da objašnjava.  Dobro ju je poznavao.
      Zbog čega izgledaš tako zamišljeno?  Posmatrao ju je...a ona mu se osmehnu.
      Ne znam, možda starim i počinjem da filozofiram...Ponekad mislim da se menjam i to me plaši.
      Oh, bože, da li zna da ga volim...prošaputala je...Čudan je osećaj...Ne, ne misli da će ikada zažaliti zbog toga...Naravno, bilo je lepo imati nekog da porazgovaraš s njim i da ga voliš i budeš voljen.
      Nekako je preskočila srednji deo života.  Dovoljan je bio poćetak...a sad je poćela da stari.
      Sasvim iznenada zatekla je sebe kako razmišlja.
      Tu je gde je i bila.
      Šta sada?
      Šta je sa mnom pomisli ona?
      Po nekad nije sigurna šta želi.  Možda je problem u  tome...Želi slobodu.  A onda je ozbiljno pogledala njega.
      Usledila je beskrajna pauza.
      Dakle, ko je ona. Čuo si me. Ko je ona?  Ona druga?  ili već koja?
      Bio je to čudan dan ushićenja pomešan s tugom i razočaranjem, splet emocija koje nije razumela.
      Nije fer, prošaputala je.  Nema šta puno da se kaže.  Promena vremena odsutno je rekla.
      Al' razum se koncentrisao samo na početak...A njeno srce je ostalu tu-tamo-ovde...kod čoveka koji ga je zarobio... I poput pesme koju nije mogla da zaboravi, gorčina i osećaj da je izdata ostaje da stoji između njih.
      Bilo kako bilo, sada nema povratka.
      Njena osećanja su bila jedino u šta je mogla biti sigurna da među njima postoji.
                                                                     ***
      Zastao joj je dah kada se snažno privila uz njega, a oči su joj istog trena zasijale dok je spuštala glavu ka njemu.
      On je posmatrao njene oči...Te oči pune saosećanja, budile su u njemu osećaj koji mu prodire do dna duše...
     "Veruješ", li u sudbinu tiho je rekao.
     I ovako i onako. Jednostavno ne znam...
     Ali?
     Pogledala ga je i tiho rekla. Znam da još nismo našli sve odgovore, ali šta god da se desi...Reskirat ću i dalje...
     Njegovo ležerno ponašanje, lukava je zamka slobodnog strelca koji bi da joj vrelim poljupcima obasipa kožu i moćnu požudu probudi u njoj.
     Osmeh se polako raširio njegovim grešnim licem...Nasmejao se uzdišući.
     Ali, istina je sasvim drugačija.
     Vrele misli, zadivljujuća nežnost kratkotrajnog ljubavnog susreta...živeće u ljubavnoj senci još srećnih nekoliko minuta?...Znala je...da proći će. Preživeće.
     A ono što je najbolje od svega.  Sama je sebi čestitala.
     Nasmešila mu se.  On joj je uzvratio dugim pogledom koji je izgledao tako inspiritativan da nije za prepričavanje.
     Prekrila je usta dlanom.  Nije mogla više da drži u sebi, ali ni njemu da kaže...Možda sam i previše osetljiva, ili smešna,  ali istini na volju, nije joj pomogao drugi deo nje - oštriji, hiperkritičan,  i nažalost mnogo glasniji deo, kad god pomisli na njega,  oseti leptiriće u stomaku...Oh, "Ništa" ima mnogo toga nerazjašnjenog i sve je zamršeno što dublje kopa...ovaj...Postoji neka veza, neverovatna energija između onog u izdvojenom vremenu što se desilo...al' neobično osećanje - govorilo je nešto sasvim drugo..Svet je poćela da posmatra drugim očima, izašla je iz ustaljenih okvira, ukoliko razueš na šta misli.
                                                                ***
    Zaista?
    Iako ju je do pre samo nekoliko sekundi pohotno ljubio..Kroz glavu joj je prošlo sve što je doživela... Srce joj je lupalo kao pomahnitalo...ljubio ju je onako kako je želela...I kad je prestao da je ljubi da bi došli do daha...osećala je opčinjavajuću magiju toliko jaku...da su joj se male varnice razgorevale u grudima a mali majušni leptirići u stomaku... A i adrenalin...okrenuo je stvar u svoju korist...Oh. Šta se dešava?...Nažalost morala je da uštine samu sebe i da se malo odmakne od njega.
      Nije smela da dopusti da je osećanja savladaju...Morala je brzo da razmišlja.
      Okrenuo se i prostrelio je očima. A ona ga je razumela. Napetost koja je vladala između njih dok ju je gledao očima muškarca, nikada nije bila jaća... I pre nego što se snašla, bila je pritešnjena između snage njegovog tela i prepredene sudbine koja započevši sopstveni napad ne govori ali joj čvrsto drži podignute ruke sa obe strane glave.
     "Pa ipak"
       Vatrena strast,  agonija i nežnost...Ne pružaju priliku da se predomisli...Izvini, Uredu, Jeste...Bilo joj je važno da svetlost raznese svu tamu...Prisnu, previše spajajuću s njegovog Nepoznatog ali znanog lica, sa očima još uvek skrivenim od njenog pogleda.
        Ljubavnici uprkos svemu?
        Ne...ovaj...Ma ne ovo je novi početak...zaš i ti to. U bljesku svetla, čisto zadovoljstvo možda zabranjeno voće - zvono za uzbuni...ili? Sa zarđalim zupčanicima razumno i dalje se okrećući usporavaju...usporavaju...?
       A on..Ona je bila zaljubljena u  stranca koji je bio "Ti"...uzan pojas praznog prostora, u ritmu muzike...seks nekada zakon nepobitan koliko i zakon gravitacije, sad je pobijen...
       I sve postaje mirnije, jednostavnije..".Da li smo živi." ...
      
     

Iznimka ne pravilo

        
                          

                            II deo Plave beležnice
                             Srebrne niti - X deo

     
      Bilo je to jedne od onih ležernih većeri kada se činilo da je sve, uključujući i vreme ogroman živi mozaik.. Koji za sobom ostavlja trag...zbunjujućih boja.
      U sećanju je čuvala njegov lik otmenog čoveka i neobuzdanu strast,  ..."Ako je on zaboravio,ona nije...njega što je malkice čudan"
      I, pažljivo prešavši nekoliko koraka napred preokrenula je svoj život naglavačke.
      Slućajno je pogledala muškarca čije lice je čini se, pokušavalo reći da se ne događa ništa neobično, ne nimalo neobično.
      Imao je tamnu put, a tamna kosa bila je sklonjena sa čela.
      "I tako", izjavi ona koja je zvučala u isto vreme duhovito i zbunjeno, " ne želim biti ničija zamena".
       Njegove oči postaše sjajne a izraz lica sada je otkrivao sigurnost.
       I ona u trenutku bi puna nade, iako nije tačno znala zašto.
     "U redu, dakle",
       Sve do slučajnog susreta, oko nje je bila spuštena neka čudna zavesa.  I sve je izgledalo potpuno nestvarno...I zausti da kaže.  Moraš imati na umu da nisam mogla da bira koga ću da volim..
     "Stvar je, naime, u prolasku vremena. U našim životima.  Znaš kako se kaže ponekad se čini da sve ide ubrzano napred, a potom je sve mirno i nepokretno?  izvesno vreme.  Ponekad je imala osećaj da je zapela u vremenu-od nekoliko godina, - a zatim joj se činilo da ju je vreme preteklo, ili je požuruje, suviše brzo?...Takav je životni tempo.  I pri pomisli na tebe...mislila je da je sve sasvim slučajno,  da joj se priviđa i da je u pitanju sigurna greška.."Smiri se, pa samo razgovaraš sama sa sobom rekla bi ona.
      I sada kad sam na odlasku...Zapravo ne ne još ne znam...Mogu se vratiti, zar ne?
      Naravno da mogu " Da li ću," Najbrže što mogu...To zaista još uvek ne znam...
      Vrhunac užasa dogodio se kada je pokušavao nametati joj svoje želje...Ali, ujedno izjava koja je u njoj, izazivala divljenje...Biti tako muški poseban, čvrst i neukrotiv, pa još uživati , i o tome pričati s ponosom, odista znači biti poseban

                                                             ***
      Izmedju sjene i stvarnosti
      Hodala je zamišljeno.A, to je, dakle, značilo.
    "Dovoljno je za danas"  Reće "On"...Sutra je novi dan u zbiru vremena...njegove reči su zvučale kao vodopad zvezdanog kristala, a budućnost joj se činila tako dalekom kao polumesec koji je svetleo na nebu...
      Uveren da je ostavio neizbrisiv trag...Od susreta do susreta...mnogo romantičniji, mekšeg srca, dok trepče očima zavodi-još pritom kaže da za ljubav daje sve...A pod tim "ljubav" on(ti) podrazumeva avanturu, i ništa više od toga...
      Međutim...
      Napred je sve dalje, i nikako da se reši da najzad krene obrnutim pravcem...
      I naravno. U međuvremenu  smišljao je još  mnogo toga, ali svi su planovi pali u vodu zbog njegovog odlučnog stava...a to je...da je i dalje "On"..."avanturista lakog života"...s prstenjem   koje svetluca u polumraku...
     "Dakle, igrajmo se!" Al' ne sa  starom povredom i ožiljkom koji još boli...
     "Pa to je neverovatno"..."život je bajka", i pogleda me vrlo oštro...
       O.K., ja jesam nezadovoljna žena al' sam na putu da postanem zadovoljna i sretna! kažem po ko zna koji put sebi...
       Znaš šta...nisam ostarela uz tebe, nego čekajući te... Zašto je to tako?  Kad sam se zaljubila ti si me osvojio a ja  sam se predala kaže ona...e sada je dosta... 
       Tvoj lični pečat.  Krade  sa  lica osmeh i nudi grub okov života...Lomljivoj - krhoj neobuzdanog karaktera... Kroz  maštu  bez ljubavi...tražeći uvek više? neopisiva ludosti koja se ukazala  na njenim usnama traži od poljupca više...još više..
      Korak po korak ...Gipkim pokretom čekajući da vidi čudo. Koračao je redosled s pitanjem..
    - Jesi li siguran da je i ona tu-ovde?..I ubrzo zatim...Pitala se šta je bilo to što ju je gurnulo  u zonu senki stvarnosti..I ko si "Ti" što u prstima držiš kraj niti  klupka ispunjenog čežnjom između njenog sveta i skrivene čežnje što u njenom telu gori...u koju niko ranije nije zalazio  i to najintimnije otkriće krila  je čak i od sebe same.
      I pružajući ruke da dodirne njega
      Radoznalost svojstvena njenoj prirodi nalik vrtoglavici...Nadnela se nad nepomičnu senku tajanstvenoga bunara ljubavi a umršene misli nisu uspela da odole zovu provalije

                                                                      ***
   
      Dakle, danas. Sada. Nije li to bajka u nezasitoj potrazi za srećom...u zamci moćne osobe koja će odlućiti da li će biti srećnija ako ostane ili ako ode..I vrativši se na staru  temu upita...
      A kako idu reči? Ah, reči!
      Najpre bi morala da znam Šta nije uredu? U mraku, al? nije baš sasvim mračno..za malo mudrosti i malo znanja.Za sigurnu luku bliskosti sve ostalo je u našim rukama...reće ona.
      Tako se njoj činilo,
       Jedan skok mali...sagnuo se i strasno je ljubio u usta...I svaki put topila se u magiji njegovih vrelih i vlažnih poljubaca, Dok je on i dalje želeo sve više i više ona je nazirala njegovu neobuzdanu strast, koja je isijavala iz unutrašnjosti njegovog bića i nije se odnosila samo na njeno lice...već i telo...Učinilo joj se kao da joj neko na uho prića...Slušaj...Pogledaj podigni glavu...misli ti je umrsio haos...Al' u potpunom transu nije mogla da dokući ko je to bio...kao da je gledala kroz zamagljeno staklo...Polako je otvarala oči...Usta su joj bila suva kao pesak i s  velikom mukom dok je njegovo telo drhtalo u zemljotresu strasti izgovorila je...Ej, Bol i izdaja kroz veo zbunjenoszi razmišljaju srcem...I kao što svetlost ne stvara sjenu, a sjena ne stvara svetlost...Sjene sjena odraza njene stvarnosti još uvek si "Ti"...
     "
     "U svojoj autobiografiji "Sećanja i snovi, razmišljanja" Karla Junga, citirajući  "Novi zavet", kaže da "Ljubav sve podnosi' i' sve trpi!" Jung smatra da ove reči "govore sve što ima da se kaže" o ljubavi.Ali zatim je dovoljno iskren da prizna:"U svojoj lekarskoj praksi i u privatnom životu veoma često sam bivao suočen sa misterijom ljubavi, ali nikada nisam uspeo da je objasnim"
                                                                                                          

Psihologija - Memorija

    
     

Memorija je jedna od funkcija ljudske psihe. U istoriji mnogi poznati ljudi su imali fenomenalnu memoriju, kao što su Julije Cezar,   Aleksandar Veliku - znali su imena i do 30 hiljada vojnika i filozofa...
     
      Za funkciju memorije Umberto Eko, rekao je:
      Funkcija memorije nije samo
      sećati se, već takođe
      odabirati.  Memorija ima
      smisla jedino kada dolazi do
      selekcije-  Odabir sećanja
      sledi različite pravce, često
      misteriozne.

     Fragmenti po pitanju pamćenja:
     Pamćenje je bilo predmet filozofskih spekulacija najmanje dve hiljade godina. Njegovo naučno istraživanje započelo je tek pre nešto više od jednog veka, kada se nemački psiholog  Herman Edinghays odvažio da eksperimentalno istražuje ovaj kognitivni proces, ispitujući najpre samo jednu osobu-sebe samog.  Od tog vremena pa do danas iskristalisala su se dva preovlađujuća istraživačka pristupa ljudskom pamćenju:  Asocijacionistički i Konstruktivistički.
     Kada je reč o pojavi savremenog konstruktivizma u psihologiji, smatra se da je presudan uticaj izvršio Kant svojim postuliranjem kontegorija čistog uma i njihovog učinka u periodu čulnog iskustva.
     Međutim prema nekim istraživanjima (npr., Hermans, 1993;   Mahoney, 1988,  Shotter, 1984) istorijski izvori savremene konstruktivističke misli uopše, a posebno konstruktivističkog tumačenja pamćenja,  mogu se trasitati sve do perioda renesanse - tačnije do italijanskog filozofa i istoričara (ili: filozofa istorije) Đambatiste Vikoa kao važnog idejnog predhodnika ovih novijih misaonih tokova i razumevanja prirode sećanja.
     Đambatista Viko
     Kada je reč o ljudskom pamćenju, odnosno sećanju, Viko je pravio razliku izmedju tri vrste ili aspekta pamćenja:  Pamćenje kao pamćenje po sebi(memorija),  Pamćenje kao imaginacije(fantasia) i Pamćenje kao invencije,  izmišljanja ili pronalaženja novog(ingegno).  Što odlikuje sve oblike ljudskog pamćenja?
     Prvi aspekt naglašava moć pamćenja da prizove stvari koje nisu prisutne u sadašnjosti: odnosno da materijalizuje u sadašnjosti onošto se smatra delom prošlosti..Tako, pamćenje kao memorija ističe sposobnost uma da prenese u sadašnjost ono što se već dogodilo.  Suprotno tome, pamćenje kao fantasia-odnosno, kao imaginacija, što je, uzgred sposobnost koju poseduju samo ljudska bića i koja traje dobar deo našeg života-ilustruje činjenica da rekonstrukcija počinje u trenutku opažanja.  To je otuda što, za Vikoa, ne postoji slikovni realizam. Objekti su uvek preuređeni ličnim terminima ljudi, a njihovo prisećanje nužno održava ovu osnovnu prvobitnu rekonstrukciju.  Pamćenje kao fantazija otuda naglašava zavisnost sećanja od tumačenja.  A to, drugim rečima, znači da se naglašava činjenica da autobiografsko pamćenje(sećanje) nije doslovno reprodukcija psihološki "balsamovanih" događaja, nego da je, kao što se dva velika kasnije psihologa Frederik Barttlet izrazio, mnogoviše stvar naših konstrukcija.  Konačno pamćenje kao invencija (ingegno) ističe dodatni doprinos značenju koji se daje u samom činu prisećanja.  "Svest ljudskog značenja je totalitet", primećuje Veren( Verene, 1981) u svom tumaćenju Vikoa, u kojem svaki čin značenja vodi na sveukupnom sistemu značenja i njegov je deo(str.105) Otuda je osnovno pretpostaviti da je prisećanje nekog iskustva uslovljeno promenljivom mrežom značenja na koju je ono "prevedeno". Moglo bi se reći da ono uključuje ponovno razumevanje tog iskustva. Ovaj aspekt ljudskog pamćenja kao invencije, onda, naglašava činjenicu da je (pri)sećanje u potpunosti zavisno od našeg shvatanja.  Zbog toga bi, kao što neki savremeni istraživači u ovoj oblasti sugerišu, razvojne promene u shvatanju nužno uticale na autobiografsko pamćenje, sećanje na događaje iz sopstvenog života pojedinaca (videti npr. Fitzgerald, 1988:   Nelson, 1988)
      Svaka od ove tri odlike pamćenja koje je izdvojio Viko-njegov kapacitet da prizove u sadašnjosti, ono što je stvar prošlosti, "prevođenje" događaja ličnim terminima ljudi, i zavisnost sećanja (pamćenja) danas je predmet istraživačke pažnje u konstrutivističkim objašnjenjima autobiografskog pamćenja.
      Bartletov istraživački rad takođe spada u važne istorijske korene savremene kognitivne psihologije.
      Osim toga, sa pojavom Bartleta teoretisanje i istraživanje u oblasti pamćenja dobilo je jedan suštinski novi kvaliter koji je kasnije snažno uticao ne samo na moderne kognitivne psihologe nego uz prepoznavanje paradigmatske promene.
      Tako, u postmodernoj nauci o ljudskom umu( ili mentalnom životu), proučavanje pamćenja dobija novi istraživački program.
      Literatura, fragment iz Droisma, D.(2008): kako sećanja uobličavaju našu prošlost:
      Evans J.St. B.T. (1991) Theoris of human reasoning: The Fragmented
      State of the art theory & Psychology, 1, 83-lo5...
 

Morfopsihologija

     Jeste li čuli za morfopsihologiju?

     Morfopsihologija, poznatija pod nazivom "čitanje lica", zapravo je alternativna nauka koja se bavi proučavanjem i objašnjavanjem karaktera ili psihe na osnovu oblika lica.
     Lous Corman utemeljuje morfopsihologiju 1937.godine u svom radu " 15 lekcija morfopsihologije". Rečima samog osnivača Cormana, " znanost morfopsihologije kombinira strogost zakona logike i živu intuiciju pokretljivosti".
     Corman postavlja seriju tzv. "zakona života" koji nam omogučuju analizu obrisa lica kako bismo mogli zaključiti kakva je osoba koja se krije iza tog lica. Bitno je napomenuti kako ovo istraživanje nije napravljeno kako bi ljude ocenili ili rangirali prema nekoj lestvici.  Ne postoji evolucija u vidu dobrog ili lošeg, već se različiti ljudi različito prilagođavaju situacijama.  Morfopsihologija nam može otkriti gde leži potencijal neke osobe i usmerava nas kako to lakše postići te nam tako može pomoći  u privatnom,  društvenom i profesionalnom svetu.
     Ako želimo biti "svoji" moramo se prvo bolje upoznati.  Kroz morfopsihologiju na zabavan način možemo otkriti koji smo tip osobe i kako nas drugi ljudi vide.  Takođe možemo bolje razumeti druge kako bi mogli lakše pregovarati ili ugovarati nova poslovanja.
Svesni sebe i svog potencijala, postajemo cenjeniji od strane naših kolega, jer zračimo samopouzdanjem i odlučnošću.
      Kratka metodologija čitanja lica
      Kako bi smo započeli s analizom lica prvi korak je pogled na celokupnu sliku (prednju i bočnu stranu lica), a zatim dolazi analiza detalja ( čelo, obrve, oči, jagodične kosti, nos, usne, brada i vrat...). Sa svim tim informacijama započinjemo raditi na analizi.
      Nemoguće je izolirati jedan element na osnovu toga raditi analizu, pojedinac se mora razmatrati kao celina i na osnovu toga se donosi zaključak.
      Koraci analize proučavanja:
   - dužina i širina lica ukazuju na dominantni instikt
   - tri nivoa lica pokazuju koji su naši glavni interesi
   - tekstura kože pokazuje kako pojedinac komunicira s okruženjem u kojem se nalazi
   - čvrsto lice ukazuje na aktivnost i kontrolu
   - omjerom između očiju, nosa i usana te širinom lica određujemo globalno ponašanje.
     Prema  morfopsihologiji postoje četiri tipa oblika lica: oblik trokuta,  obrnuti trokut,   četvrtasto i oblo lice.  Svaki od njih nam govori nešto o ljudskoj prirodi i ima svoje osobine.  Naša osobenost se krije u najizraženijem delu lica. Najčešće su uši i čelo ti koji ispisuju naše veštine i komunikacijske sposobnosti., a da toga nismo niti svesni.  Oblik i veličina nosa nastavlja analitički niz.  Manje prilagodljivi ljudi su oni s malim nosom, dok osobe s velikim i tankim nosom žude za slobodom, dinamičnosti i znatiželji u poslu i međuljudskim odnosima.
     Ono što zovemo ogledalo duše, najčešće jest pravi pokazatelj ko smo mi zaista.
     Oči ne mogu sakriti osećaje i misli koje nam se previru po glavi, a određeni oblici boja,  veličina, i razmaknutost faktori su koji nam jako puno mogu reći o osobi.
     Boja očiju se najčešće koristi za procenu karaktera, pa se tako ljudi sa  plavim očima kategorizuju kao otvorene osobe,  nežne i osetljive,  dok zelene oči kriju kreativnost,  inventivnost i puno energije.
     Smeđe oči su obično pokazatelj velikodušnosti,  lojalnosti i radišnosti.
     Crne oči su dominantne i kriju tajanstvenost i neku misteriju prema kojoj ljudi vode svoj život.  Vrlo se teško "čitaju"
     Crte našeg lica,  držanje i pokreti neprimetni su komunikatori koji nas nesvesno odaju i pričaju priču o našem karakteru.  Koliko puta smo se pitali šta krije nečiji pogled i o čemu osoba razmišlja u određenom trenutku dok spušta pogled, trepče očima ili namerno gestikulira?  Morfopsihologija nam omogućuje da bolje upoznamo svet oko sebe, ali i sebe same analizirajući kroz metod čitanja lica.
Tekst preuzet od: Dolores Marčetić