II deo Plave beležnice
Srebrne niti XIV-deo
Tebi ću reći, kao što sam već često izgovarala ranije.
"Ne žuri pravi muškarac će doći na kraju."
- Džejn Ostin
Ja... Opustila sam svoj stisak.
Dozvolila je sebi da bude to što jeste, a Tebi da budeš ono što jesi.
Energija njenih misli ne nestaje bez traga
Juće, u prošlosti - a možda i u budućnost...teško je to reći.
Al', nakon buđenja zaboravila je svoj san.
Pre tog sna? Bio je predhodni san?... A možda si "Ti", bio taj san?
Iskreno se nadala da nije izgledala uznemireno koliko se osećala kad si Ti, u pitanju. Vešto je otkrila tvoje motive i samim tim postala još veća enigma za tebe...Smatrajući da je najkraći put između tebe i nje prava linija istine. Ili...
Može li uopšte biti drugačije.
Neobično. Kroz dijalog u mislima stvorila je svoju vlastitu stvarnost. Između "Tebe i Nje", bez prečice, jer prečice su uglavnom bolne.
Znala je da vaša stvarnost ima dve strane. A. Zapravo bilo
je sve prilićno jednostavno.
Sa žaljenjem se osvrtala na prošlost, a sa strahom je gledala u budučnost, svesno oblikujući svoju stvarnost.
U svakom slučaju
Ti. Bio si zbunjen reakcijom na nju, i s' tvojim prvim nagonom koji je bio pokušaj ka kratkoj trenutnoj intimi sa njom.
Nešto uznemirujuće razvoj događaja, kreće se ko filmska vrpca i sa njenim razumom predstavlja posmatrača. da bi generator ideje, mogao da bude više od kratke romanse avanturiste sa novom verzijom starih kockica koje nestaju bez traga... A intima bez znanja retko kad nije donosila nevolje...I ti si to znao.
***
Duboko je izdahnula i ponovo udahnula, kao da se prisetila da treba da diše.
Jesen je.
Nije žurila.
Još neko vreme moći će da se pretvara kao da se ništa nije dogodilo.
Što je manje verovala sebi, sve više oseća da je pronašla svoju istinu? Osetila je svojim umom -Novo pitanje. Ljubav koja podjednako greje i sagoreva, sirovu strast i požudu...Ponesena nije osetila to i u svom srcu.
Za nju.
Godine su hronologija dobro čuvane tajne koju je ona već odavno shvatila. Konkretno. Tiho, ne podižući pogled pomislila je.
"Da li će je prošlost osloboditi ili privući?"...A ona ipak sve poćinje da zaboravlja.
Izvukla je ruku i ozbiljno ga pogledala.
"Neveruješ?" Naglo je ustala i odmakla se, od iznenadnih tamnih oblaka koji su se pojavili u njegovim očima.
"Zaboga, ti mi i dalje ne veruješ!"
"Čak i sada?" U glasu mu se osećala napetost.
Teško je odustati od ljubavi, reči joj zbogom okrenuti leđa i otići u budučnost, gde sigurno nećeš ti biti sa onakvom ljubavlju kakvu sam sa tobom imao.
U jednom trenutku, shvatila je da nisu promenili temu ali ju je putanja razgovora zaintrigirala.I dok je u svojoj glavi pravila mentalne zabeleške pokušala je da nađe naćin da kaže dosta onom što se činilo promenljivo...uklapajući i ljubav u zbunjujuću jednačinu.
Njena smirenost je nestala kada se pojavio onaj drugi veličanstveni muškarac - sa razdraganim očima koje su caklile ispod naočara i sa poluotvorenim usnama. Odmahnuo je glavom i osmehnuo se.
Pokušala je da ti kaže da koliko god njena osećanja prema tebi su bila snažna...njegov moćan osmeh, uništio je sve što ste ti i ona imali?
Iznenada ju je tako snažno zagrlio, kao da pokušava da je otrgne od tebe.
Krenuo je, ali je zastao i ponovo je pogledao.
Hmmm? Nije želeo da se suoči sa činjenicom da od njih dvoje, on je drugi?( a u stvari:" nije bio ni prvi ni drugi on je bio rasuta svetlost juće bez danas i sutra...ono što nije ni blizu ni daleko...on je bio suština starih idila na novi način - senka i mir?"...Pomogao si joj da te lako prepozna, verovatno lakše nego što si hteo. Jasno si joj otkrio da si njen broj jedan, "što je uvek i pretpostavljala. Želiš li znati čime si joj to dao do znanja?).
I tako. Jesen je a on je najbolje oružje koje može da iskoristi najtopliji jesenji dan u njenom životu, i bez suzdržavanja prošlost da uništi.
"Da. Ispalo je da negde tu i ona pripada - ako igde ikad bude pripadala?"
Tenzija u njoj je bivala sve jača. Bilo je previše emocija među njima da bi bili stranci, a previše je godina prošlo da bi bili što drugo...Ignorisanje toga joj neće pomoći. U njoj se budila silovita želja sa pitanjem "Izvini molim te, Još nisam shvatila ko si ? - Oh, zaboga, šta se desilo ? sa udaljenim odjekom patnje, žalosti i gorčine...bivali su suviše konfuzni sa prazninom i otupljenošću koja se nije povlačila..
***
Znači, sve vreme si bio ovde?...Bilo je jednostavnije da si joj rekao..Jer vremenski prostor imao je mesta za dvoje.Ako to po tebi nije bilo u redu, onda sa ove vremenske distance nije bilo ni fer...
Nagnuo se nad njom pokušavajući da joj pomogne.
Način na koji ju je gledao, govorio joj je da očigledno samo kupuje vreme, skoro kao da čeka da ona nešto kaže, i otvori vrata njegovoj ponuđenoj joj ruci.
Okidač je izvučen i samo je pitanje vremena kada će biti skupa.
Veoma nežno. Dovoljno taktično je izgovorio. Znam. O, da, znaš i ti. "Ne možemo promeniti ono što biti mora..." I s licem veoma blizu jedno drugom, želeo ju je onakvu kakva postaje a tako se je i ponašao...naginju ći se nad nju pridržavajući joj rukama gavu...Kavaljerski, kako se uvek ponašao kada je u društvu žene...Zabacio joj je glavu unazad kako bi mogao bolje da je vidi. Obavio je to tako lako, bez emocija.
Jako dugo se nije pomerala, samo je zurila u njega. Zatim "Nemoj svemu da pridaješ previše važnosti", u šali je rekla...Znala je da hoda po ivici i da mora da ima savršen balans...
"Čemu žaljenje?"
Njegovi prsti su bili snažni ali nežni. Koža mu je bila veoma preplanula. Tu vrstu preplanulosti nije bilo moguće dobiti ležanjem na suncu.
Ali. Osećala je hladnu jezu. Pokreti su mu bili usporeni, delovao je smireno dok joj je temparamentnom bliskošću praznio mozak.. Odgurnula mu je ruku i ustuknula jedan korak unazad.
Ali među njima sad su stajale propuštene godine, i za nju su te godine bile pune događaja i emocija koje su zauvek promenili nju kakva je mogla biti...Oklevala je, a zatim čvrstim tonom dodala..."Duguješ mi. Duguješ mi vreme koje si uzeo a da nisi otišo."
Njegov prijateljski način nove neočekivane mogučnosti bio je pokušaj da je natera da se opusti i postane manje oprezna, kako bi uvideo stvarnu prirodu njenih osećanja.
Kakav čudan preokret
***
Šta ako...?
Prisetila se. "To je suludo"... Obrušio se nad njom dok je ona mirno čekala..."
Konačno se usudila. "Naravno!" E pa sad ću pokušati da odolim njegovom udvaranju. Uzmicala je, i pošto je u njenom ponašanju uočio odbojnost stao je.
Ohrabrila se u sebi i odgovorila na njegov pogled sa onoliko smirenosti koliko je uspela da prikupi. Ipak. Nasmejala se uprkos svemu...
Trenutno su emocije bile zbrkane i konfuzne...Bol, gubitak ogorčenost, ljubav, snovi, udaljenost, žudnja...sve je to osečala, a bila je sigurna da je i on.
Dašak olakšanja - uprkos svemu - drvo je olistalo. Al' negde ispod suve, ispucale kore i krtih grana još uvek je postojala neka žila života. Naravno to nije bila nova emocija, ali ga je ipak uznemiravala više nego inače i delovala mu je pomalo nejasno.
Posmatrala je i slušala.. Visila je u vazduhu zato što nije pogledala dole...I sve dok ti nisi rekao nešto , što joj je uključilo alarm u glavi, i tad je videla da ispod njene ljubavi tad nije bilo ničeg osim cirkusa za utočište...Sa prepoznatim posebnim tonom u tvom glasu, i to ju je trgnulo.
Počela je da misli da ne treba ni sa kim više da bude bliska...Kao sa njim pre mnogo godina. I pitala se da li je ostala nakon svega dužna samoj sebi...Plašeći se da je njeno osećanje... jedina spona sa prošlošću?
A sada pogledaj , ali požuri, napravi neko neobuzdano puno mašte malo čudo da bi joj privukao pažnju.
Učutala se nejasno zbunjena. Već je izgubila svaku nadu da će doći... Ali On je znao da hoće."Možda, kasnije, uvek je tako govorio. Ali mnogo kasnije biće prekasno, to su znali oboje...A onda dok je izdaleka dopirao nejasan glas jedne od njegovih uobičajenih priča...Privukavši je još bliže u znak ljubavi, potrebe i očaja...Ja ću, ja ću, rekao je i odmah zaćutao je osluškujući...i učinilo im se kako u tišini, koja je nastala...čuju neki drugi glas, čudno različit koji je u njima palio neko novo svetlo.
Ukratko
Polako, polako! Najzad je shvatila...Njena ljubav bi urezana u svaku njenu čeliju...
Dakle, gde je On"...Ponekad tako odluta sama. Očekuje da će se pre mraka vratiti sutra. Nadala se da hoćeš. Zaista se nadala.
A ako se ne vratiš? Ostaće ona zaista prijatna spona između tebe"Juće"...s' osećajem bliskosti koja će trajati još dugo, dugo, dugo.
Izraz lica joj je sad bio potpuno ozbiljan, a oči trezvene. Biče malo više oprezna...I potpuno svesna bola jučerašnjega dana i s onim što je u njenoj žili života slabo vidljivo a još uvek pulsira s' previše boli unutra...Kasno je, kazala je...Ipak sve je nestvarno
Osetila je...Prigušen korak koji se i dalje otvoreno i uzbudljivo udvara...Korak zavodnika podrugljivo hladnog..Ošamućena i zbunjena, pažljivo i dugo je gledala čudesno lepe blede nočne oblake kako klize nebom ne ostavljajući za sobom trag vredan pamčenja..
A...Ti.. razborit, slućajno ponekad... podigni glavu, pogledaj ne žuri...
Poezija Bei Dao
