недеља, 23. фебруар 2020.

Pol Elijar - Poezija

        
slikar, Mark Šagal
"Rodjen sam da te upoznam
          Da ti dam ime koje ti pripada
          Sloboda."

         Pol Eluard (Pol Elijar), predstavnik prve generacije Francuske nadrealističke poezije, rođen je 1895. godine U Sent Denisu u blizini Pariza.
         Iako po poetskoj orijentaciji nadrealista (uz Aragona,  Soupoulta,  Bretana...), Eluard je najpoznatiji po svojim ljubavnim stihovima, oslobođenim patosa, sa tako iskrenim i dubokim emocijama da je do danas ostao jedan od  najomiljenijih pesnika ljubavi. Još jedno osećanje i ideja koja dominira u Eluardovoj poeziji je sloboda (što je već tipično za nadrealizam), kao posmatranje stvari i pojava iz drugog i drugačijeg ugla,  što je najočitije u njegovoj čuvenoj pesmi "Neprijatno ružna"( eng. Barely Disfigured),  a kod nas najpoznatija pod naslovom "Dobar dan tugo"  Navedena pesma poznata je kao moto prvog romana istovetnog naziva "Dobar dan tugo" još jednog Francuskog pera književnice  Fransoaz Sagan.
         Pol Eluard je objavio preko 70 knjiga, među kojima su najpoznatije zbirke poezije: "Umreti od Neumiranja",  "Prijestonica bola",  "Javna ruža",  "Moći sve reći",  "Feniks"...
         Predstvanci nadrealizma ( Fran. Surrealisme)  su temelje za svoj izraz pronašli u psihoanalitičkoj teoriji Sigmunda Freuda.
         Suština je bila osloboditi nesvjesno, a logiku i razum držati pod kontrolom.  U procesu stvaranja nadrealističkog umjetničkog djela poželjne su bile vizije,  halucinacije i doživljaji iz snova,  jer je vladalo uvjerenje da se samo putem nesvjesnog može dosegnuti prava stvarnost.  Takosu nadrealistički pisci ( prvenstveno Eluard i Breton) počeli " automatsko pisanje", koje je u poeziju podrazumevalo spontano nizanje misli i osećanja.


                     Istovjetnost
Ja vidim polja i mora istim danom obasjane
                 nikakve razlike nema
          Između pijeska koji drijema
               Sjekire na ivici rane
          Tjela kao kite rascvjetane
I vulkana zdravljaJa vidim ubitačnu i dobru
        Gordost koja traži svoju sjekiru
I tjelo koje s punim prezirom uživa svoju slavu
         Ja vidim ubitačni i očajni pijesan
      Koji se vraća na svoje početno ležište
              I zdravlje koje sanjari.

Drhteći vulkan kao razgolićeno srceOd pohlepnih ptica barke pozobane
       I svetkovine bez sjaja bolove bez odjeka
           Lica oči kao plijen sjenke
              Smijeh kao raskršće
      Polja more dosadu kruženja nema kule
  Kule beskrajneVidim čitam zaboravljam
Otvorenu knjigu svojih zatvorenih prozora

петак, 21. фебруар 2020.

** Jednog dana - ne sad (II deo)

                                       
                                        II deo Plave beležnice
                                        Srebrne niti XIX deo

     ... Smejući se, korača vreme i sećanje i sa lepim pogledom neočekuju velike snove.
    Od  prvog susreta među njima se stvorila hemija ali ljubav tek na drugom pogledu.

"Jer ljubav nije drugo nego neutaživa žudnja duše da je se celu
  spozna i da joj se oprosti."
       Vreme je
     "Vreme je sporo, za one koji čekaju.
       Vreme je brzo, za plašljive.
       Vreme je dugo, za one koji tuguju.
       Vreme je kratko, za one koji se raduju.
       Za one koji vole, vreme ne postoji!" - Henry van Dyke


                                                     II

     Jednog dana ćeš "Ti". shvatiti da postoje ljudi koji nikada ne izdaju. Al' "ona" tad neće biti tu. Napusitiće istinu skrivenu pod staklenim zvonom   koju ćeš "Ti",  uz sav odgovarajući oprez, sam prepoznati.
     I tad, dal' ćeš saznati? i dal' ćeš shvatiti? Da su dobrota, nežnost, ljubav - odluka unutrašnje snage,
     ...tanke linije između njenih reći rasutih u nemirnim noćima...koje bi da vrate korake i dane na  kazaljkama sata nazad.
     Jednog dana. Unutrašnja lepota, - poput ljubavi koja po vazduhu piše reći ljubavi a život poput bezobzirnog rasipnika menja.. Pitaju  dal' želi promenu žestokog vetra koji menja izgled neba i okiva ljubav..
      Škrgutajući zubima, prisila se je na osmeh.
      Znaš da zna.
      Želela je da zna da "Ti" znaš.
     Morala je da se prilagodi, za nadolazeće nešto potpuno novo...Znala je da svaka promena izaziva krizu samopouzdanja..
     Ako ima volju imaće i način.
     Istog trena čim je to pomislila...shvatila je da će morati da se dokaže sebi....Jer ova njena odluka je intuitivne prirod. I  za nju je izazov da pređe iz stanja nadanja u stanje da veruje da si "Ti" pravi izbor...  za nju?
     Uradiće ono što je već jednom uradila.
     Misli, želi korak napred. Ne očekujući previše. Počeće jednostavno ovako. Sadašni trenutak je čudo.
    "Svaka promena zahteva vreme i sopstvenu snagu."
    Dobro je znala da je njena kontrola došla do ivice, da plako nestaje.
    Duboko je udahnula vazduh. Nije me briga. Sada je trenutak koji mi niko ne može oduzeti. Upravo sada je život. Želim da imam prijatelja kome mogu da verujem.
    To si "Ti"
     Dovraga! To si stvarno Ti! Uporan i istrajan u nameri da ona  bez pitanja i bez prošlosti ostane samo tvoja...
     Posesivan i racionalan,
     Nisi ostao u prošlosti gde si u stvari pripadao...I kao elektricitet, opet si je privukao.  I vrh svega,
    Krenula je da kaže . Da je toliko toga u njoj već bilo uništeno. Al' s tobom još uvek nepoznatim. Trenutak po trenutak, nije bilo ničeg drugog do ljubavi koju je osećala prema  tebi, je najbolji deo nje, s' poslednjom mrvicom iluzije, u njenoj duši  si "Ti". S' kojim nije planirala budućnost preko prošlosti, već se trudila da  sve zaboravi..
     Zvižduk iz neposredne blizine vraća je u stvarnost.
     Do đavola.
   "Zna i žao joj je", pokunjeno kaže i odlučuje da kaže zašto.
     Zaista joj je žao. Duboko uzdiše. Sve do sad nije joj uspelo da nađe onog pravog...Međutim to nije osujetilo njenu nepopravljivu romantičnu dušu.
     Nedostaje joj ono što želi. A želela je, Tebe. Kako ona hoće..
     Sa lica joj pada osmeh, ustupajući mesto sumornim oblacima koji joj nabiru čelo. U glavi iskopava svoj spisak i dodaje još jedno pitanje koje bez cenzure prolazi kontrolu.
     Očekivala je... Čudo koje je zaista moguće.
    "Ti" - Ona i ko još?. Memorija je ne služi najbolje.
    "Divno".
     Savršeno. Ponovo je podigla pogled. U mislima je zamišljala sebe u zanimljivoj i zabavnoj tvojoj igri u kojoj tebe sledi. I dok joj je kosa zavodnički padala oko lica, uzvrača ti pogledom i  nikako ne uspeva pobeći, s nerešenim pitanjem vlastite istine.
     Titrala je od znatiželje."Ti". Dali se kriješ s' druge strane istine. I zašto svaki dan upada naivno u jednu te istu tvoju zamku.  Dok je ti grabiš za ruku.Sa dodirom toplim ponovo vraćaš onu plamenu vatru...
    
                                                             ***

     Priznaje - uživajući u  odmeravanju snage, ispod krute spoljašnjosti sa istančanim smislom za humor. Shvatila je da je  ovde  zbog tebe.  I kao da je želela još nešto da kaže, ali nije bila sigurna da li je pametno.
    Verovatno ne bi trebalo da ti kaže...S' iskustvom iz prve ruke. Dali si "Ti", uopšte tamo?
    I kao ni jedna druga - Moćna misao poljupca, konstatuje da  "Strast je ubitačno oružje u rukama iskusnog muškarca".  S usnama koje lebde iznad njenih, govoriš svoje ime. Dok tvoj  topao dah pomešan s mirisom viskija miluje joj obraz, a tvoja kolonska voda ispunjava joj pluća...
    To je onaj zanimljiv deo
    Sećanje od juće...Uzimajući moje ruke, ponovo si se nasmejao, duboko i tiho, privlaćiš me prma  sebi rukama omotanim oko mog struka... Privlaćiš me još bliže, "još bolje" Dodiruješ moje usne
sa  Tvojim  usnama. Tvojim toplim usnama. Ravno kroz mene  s tvojim poljupcima prožimaš...
     "O - oh!" Promucala je
     Ponovo su tvoje usne zarobile njene. Ovog puta se tvoj jezik pridružio napadu. S ostacima tebe rasutim po njenoj duši.
    On je moj. Neću ga oslovljavati imenom. To ću zadržati za sebe.
    U deliču sekunde, mozak joj je utrnuo od šoka. U svom tom ludilu puls joj se ubrzava.
    Dobro, dokle. Zbunjeno ju je pogledao. "Moguli dvoje tvrdoglavih ljudi da dokažu svoju ljubav a da ne povrede jedno drugo".
    Vid joj se izoštrava. Zastala je zapanjena čežnjom koju mu je videla u očima pre nego što su  strele - meci  jurili ka njenim mislima i pogađale centar koji je goreo. Odmahnula je glavom boreći se da je razbistri. od sebe same.
   Vreme polako prolazi dan po dan.
   Još jedan dan zaglavljen između prošlosti i sadašnjosti, vreme koje tiho prolazi i zauvek nestaje ostavljajući samo trag nemoći da bilo šta učini?
   "Uhhh"
    Možda ovo nije pravi trenutak.
    Pauza.
    Težak put do ljubavi -
    Može li se neko stvarno promeniti zbog ljubavi ili je to samo nešto što se dešava u ljubavnim romanima.
    Vladala je tišina.
    Otvorila je vrata i izašla u toplu noć, osluškujući tišinu.                   
  
                                                         ***
     Ispravno ili pogrešno?
     Žudnja za zabranjenim
     Izgubila je glavu za njim, volela ga je do ludila. Između njih se pojavila neočekivana suluda privlačnost i morala je da odluči kako je najbolje da se postavi.
     Nije bilo teško predpostaviti: "Život ne čeka nikoga, on samo teče neprekidno, stalno i uvek, a ono što u međuvremenu prolazi jeste vreme.
     Borba za ljubav je teška i prljava...Nije želela prljavo da igra kako bi ga zadržala. Tešila je sebe...Nije patila zato što život teće dalje, već zato što nije mogla da vrati vreme i ispravi staru grešku. A "On" - Da li je vredan njenih tamnoplavih od strasti - dubokih očiju širine, prepune tananih ženskih čari koje su dolazile iz duše jer je u njoj skrivala nešto za šta reči nisu postojale.
     Na tren se ukipila i iznenađeno ga pogledala širom razrogačenih očiju. Zatim su se njene oči ispunile emocijama.
     Nešto novo. Ali ne zna kako će se završiti.
     Za početak divila se njegovom osmehu.
     Osetila je vrtoglavicu, i tup šok blaženog mućenja kao nikada ranije.
     Čula je sopstveni drhtaj.
    "Moram li da žurim?", pitala ga je.
    "Volim te", prošaputao je.  Volim da gledam tvoje oči kad te dodirujem.  Volim da te dodirujem reče "on". Uzdahnuo je, a u njemu su vrile ispreplitane ljubavne želje. Mislio je da će izgoreti od njih.
      Spustio je usne na njene usne.  Među njima se desila varnica. Želeo je da se spoje u snažnoj ljubavi koja ih je oboje izuzetno tiho u naručje nosila, a sa njom i osećaj  u kom pravcu njihova veza ide.
     U njegovim rukama
    Divnim talasima osečaja očajnički je želela njega. Želela je da odagna tamu koja ju je obavijala, s konfuzijom i bolom...A on, polako je otkrivao ostatke nje.
   Vrelina se podigla u njene obraze...znaš već osećam se...drugačije...i imam prilično bujnu maštu...
   Upoznala je njega kroz nerazgovetni šapat...ljubavi...
   Strast je izazvala napetost među njima, ali ljubav je bila ta koja ju je isidrila i ojačala.
   Kako se ljubav pojavila nestala je i poslednja barijera koja ih je razdvajala.  Bliskost snažnija, a spajanje kompletnije.
   Na sreću život se dogodi.  Ljubav se dogodi...Moraćemo malo da rizikujemo reće on.
   Više nema povratka.
    Glas joj je bio tek šapat. Omamljena njegovim dodirima i uzbuđena kao nikada do tad, topila se od vreline i nikako nije mogla da prestane...jer je iskustvo nije pripremilo za ono što će doći.
    U trenutku koji je trajao kao većnost susreli su im se pogledi.  Gledala je njegovo lice s kog je polako spadala maska.
   "Život se igra sa nama na načine kojih nismo ni svesni.  Ali sadašnjost je ono što je tu da nas rashladi. Jer ništa ne boli tako poučno kao činjenica da nemaš ono što je tvoje.
   Zašto? Jer si "Ti " to prokockao u prošlosti reće ona...Ne ne bi ja to da rizukujem da je samo to u pitanju...nije tako jednostavno..reće on.
   "Ne želim da ti ponavljam jedno te isto reće ona...Ali moraš da se suočiš sa činjenicom da si stavio na kocku..." prirodu mojih osečanja ...A laž i ljubav ne idu zajedno ruku pod ruku.
    Trebaće vremena, podseti ga ona...A nemamo ga puno. Polako se odmakla. Bolje kreni...Nije želela da sjajan plamen ljubavi čak i onaj koji nosi u sebi ubije mrak...
    Podigla je pogled k' nebu, na njemu su još uvek oblaci gusti sivi i vetar je vlažan.
    Dugo je šetala,  samo činilo joj se da se  svo vreme vrtela  u krug.

    (i tako; žudeći u svakom trenu jednim jedinim plamenom  prodro si "Ti" s' razornom košavom do nje  recimo u vremenu od 2015 pa nedalje...poćela je da piše o tebi-tebi, a "Ti" i sam znaš da ona "nit je pisac a nit pesnik. Ipak hvala ti na prozirnim i jasnim danima)...
     



    
 

четвртак, 20. фебруар 2020.

Frida Kalo - slikarka



       Frida  Kalo, bol i četkice:  Stopala moja, šta ćete mi vi kada imam krila da poletim.
       Slikarka koja je na svojim delima oslikala svoju stvarnost,  a ne snove.  Iz njenih slika naslućujemo kako je doživljavala sve što joj se u životu dešava.  U Meksiku, koji je bio središte muralističkog pokreta, javljaju se znaci promene s pojavom Fride Kalo.  Kretala se između veselih boja i potpunog crnila, sreće i najdublje tuge,  između straha i pesme,  kojima je volela da privlaći pažnju.
piše: Ljiljana Božić
       U tišini i samoći njenog ateljea, iz najveće nesreće,  nastajale su slike.  Umetnost Fride Kalo imala je korene u Meksičkoj kulturi te gotovo na svakoj slici prepoznajemo elemente i simbole koji na to aludiraju.  Svojim opusom i bićem ostavila je trag revolucije u svetu.  Njeno progovaranje o sopstvenim patnjama povezanim sa ženskom seksualnošću svrstale su je u red prvih feminiskinja.
       Odlučila je da živi svoj život kako ona hoće, bila je strastvena žena koja se nije zadovoljavala time da ostane u senci svoje velike ljubavi,  Slikara  Dijega Rivere.  Njena dela su svedoćanstvo pokreta magičnog realizma u kojima prepoznajemo teme ženske seksualnosti,  boli,  patnje i samoće.  Njene slike su odraz njenog unutrašnjeg stanja,  onoga što joj je u određenom životnom trenutku zaokupljalo pažnju,  te prikazi događaja koji su joj izazivali emocije i potresali život.  Sama Frida kako je kazala:  "Slikam sebe, zato što sebe najbolje poznajem.  Nikada ne slikam snove niti noćne more. Slikam sopstvenu stvarnost."
      "Za mene je slikanje onoga što mi se dešava bio način da prevaziđem svoje patnje,  da nastavim da živim i slavim život."

       Patnja i strast
       Iako se rano susrela sa smrću, slavila je život kroz stvaralaštvo i fizičku ljubav.
       Dijego Rivera, čovek koji je bio presudan za Fridino bavljenja umetnošću, koji je primetio njeno stvaralaštvo,  postao je čovek njenog života i čovek njenog bola.
       Sećanje Dijega
       Nešto ju je izdvajalo iz mase.  Imala je neobično dostojanstvo i samopouzdanje,  vatru u očima, Bila je detinje lepa.
      -Sedela je tri sata u tišini i posmatrala me,  njene oči su prikovane za svaki moj potez četkicom.  Tada je naišla Lupe( njegova tadašnja žena) i u naletu ljubomore vređala je devojku.  Ali ona nije obraćala pažnju na nju.  Frida ju je pogledala kruto i ledeno bez reči;  Lupe mi je posle nekog vremena rekla: "Pogledaj tu devojku, tako mala i sitna, a ne boji se visoke jake žene kao što sam ja. Sviđa mi se."  Nisam imao pojma da će jednog dana Frida postati moja žena."
       Frida Kalo  Dijegu Riveri
       Ne umem da pišem ljubavna pisma, ali želim da ti kažem da je moje srce otvoreno za tebe.  Otkad sa se zaljubila sve se promenilo i svuda vidim sreću i lepotu.  Ljubav je kao miris,  kao reka,  kao kiša...(1946)
       Ostaci i sećanje na njihovu ljubav mogu se videti u Fridinoj porodičnoj kući, koja je danas muzej  Plava kuća u meksiku.
       Zbog toga je Plava kuća simbol velike ljubavi između ovo dvoje umetnika,  koja je izvana bila haotična,  ali iznutra je, ipak bila istinska i neraskidiva ljubav.
       Fridina urna nalazi se u Plavoj kući, a Djegova poslednja želja je bila da njegovo telo bude kremirano i da njegov pepeo bude izmešan s Fridinim,  ali njegova porodica mu nije ispunila poslednju želju...

уторак, 18. фебруар 2020.

Francuska poezija - Žak Prever

   

  
Francuski pesnik. Prever  veoma je popularan među mladima pedesetih godina XX veka. Poznat po scenariju za Filmove Marsela Karnea: "Obala u magli",  "Hotel Sever",  "Deca raja", i "Ljubavnici iz Verone", Zatim: "Tesna vrata",  "Noćni posetilac",  "Dan se rađa",  "Većernji posetilac", "Stvar je svršena".
     Odmetnik i sanjar, Prever u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima,  Prever ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće.
     Nazvan je "pesnik Pariza".
     Od smrti Viktora Igoa do Prevera,  Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja.
     Poezija:

     Uvelo lišće

Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladan vetar odnosi ih
Zajedno sve u noći zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Al život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika

     Žak Prever

понедељак, 17. фебруар 2020.

*** Poezija Marije Dejanović

      

     
slikar Van Gog
Marija Dejanović je pesnikinja koja je svoje pesme i kritike objavljivala u raznim časopisima od Poezije do Foruma, Republike, Zareza, Fantoma  slobode, Zbornicima i na internetskim portalima u regiji.  Pesme su joj prevođene na engleski, rumunski i slovenski jezik
       Godine 2018. osvojila je nagradu za mlade pesnike "Etika kruha i konja" i nagradu Zdravko Pucar za rukopis "Središnji grad".

                 Čiste metalne zvezde

Zveckaju jedna po jedna
Od stakla tvog prozora
Otvori
Srebrn i plav

Odabran si sasvim slučajno
da te probudim iz sna
Hodala sam jako dugo

Orijentisala se putokazima za skupe
Hotele u kojima ne odsjedam
I orijentisala se kartama nacrtanim od
Ruku kojima nije bitno hoću li stiči sigurno
I orijentisala se suhim raskrižjima
I spavajućim  zgradama
Koje nikad nisu čule moje ime.

Otvori
Prosut ću ti zvezde po tepihu
Otvori
I zidovi će postati kazalište sjene
Otvori
I prostorija će postati
Simulakrum

Dok se zlatna kugla kotrlja niz grad
Potekla iz sterilnih krovova katrana.

субота, 15. фебруар 2020.

Jednog dana - ne sad ( I deo)

                               
                                           II deo Plave beležnice
                                         - Srebrne niti XVIII deo


      "Paukova mreža s ljubavlju i pažnjom plete svog pauka."
                                                              Afrička izreka

                                                              I

     Znala je da se, Nova stvarnost ne dobija, već se ostvaruje.
     "Čekala je"...Dobro sad sam ovde. Bez trunčice oklevanja rekla je. A zatim je dodala.
     Neshvatljiva tišina, nemirne noći, oseća dodir većite borbe srca i razuma.  A onda je samo nestala...smešeći se..."Nekoliko godina kasnije zakoračila je ka Novoj stvarnosti.
     Na putu do srca, reči koje bujaju, zakloniše cvet za koji nije znala da postoji.
     U njenim očima napetost zamaskirana samokontrolom i kontrolisanim glasom. Svaki dan osluškuje da li će doći? "Za par sati."  ili bilo bi previše savršeno da bi bilo stvarno...Ali, nalet emocija ju je ošamutio i iznenadio. Unervozila se zbog sećanja koja su je u trenutku preplavila.
     Odmetnut od prošlosti:Čarobni susret lebdi u vazduhu i ukršta se sa zastorom dana, juće i danas u žeđi srca nežnošću prožet... 
     Osetila je kako se smiruje. Opušena sam. Opušteno,  uzalud je bežala, uzalud se opirala kiši ljubavi.
     Nije ličilo na nju da se ponavlja, pa joj se pogled skupio. Rekla je nešto što je već kazala sebi.
    "Ko hoće nešto da učini, nađe način, ko neće ništa da učini, nađe opravdanje. -(Pablo Pikasao)
    Samo je ...nekako zvučalo mnogo gore kad je čula . "Jednog dana ". Kratak pogled bio je dovoljan da raspali bol  promene stav prema njenoj ljubavi.
     Teško joj je bilo da shvati "ljubav postoji u nečemu s' čim se nosi i  ne može pobeći" a to je prošlost s prislonjenim prstom preko očiju...S' kojom je spojena nedokućivom tajnom vezom divlje ptice u kavezu koja traži utočište u pobuni tišine, pomislila je i osmehnula se u mraku...
    Zapravo, njene reći su govor protiv nje. A opet. Nije mogla da kaže da nikad nisi bio ovde.
    Konačno.
    I maestralno reće glas tišini...Da li je odlućila šta će biti kad naiđe "Uragan sa munjom i gromom."- Od njega neće moći da se sakrije. Taj razgovor je odzvanjao u njenom mozgu dugo nakon što je mogla da čuje..."Nije li sve to do sada bilo iskušenje?"...
   Iznenadio ju je taj jedan glas što stalno remeti tišinu. A istina je bila mnogo kompleksnija od iskušenja.
     Dugo je stajala i gledala...a u očima joj se naziralo oklevanje. Zatvorila je oči i progutala knedlu koja joj je stajala u grlu..
     Samo što, prošaputala je...sve ovo je pitanje moje savesti.
     I u trenutku je shvatila da ništa nije zaboravila. Ama baš ništa.
     On je bio? Ko je bio on? Nije razumela preveliku bol da bi mogla da izbegne pokušaj da razjasni čitavu stvar.
     Nervozno je rekla:
     A "On" nije mogao da bude neko drugi, mogao je da bude ono što jeste - "stranac u noći"- putnik kroz njeno vreme visoko iznad buke...S izuzetnim njenim strpljenjem, iz druge perspektive.
     Ubeđivala je sebe. U svakom slučaju. Dal' će je naći. Od njega zavisi. Dakle, hoće li? Da krene ka njoj na slepo.
     Ako hoće?  Ono što će se desiti svakako će biti realnost. Srce joj je ludasčki tuklo a koža joj je bila vrela.
                                                                 ***
     Skočila je na noge.
     Baš je nezgodno. - A kako onaj drugi i ona druga izgledaju danas?
     Isprva nije shvatila na šta misli, a onda se setila.
     Ja sam - rekla je, pomirena sa sudbinom. Mozak joj je smišljao izgovor za očigledno Zašto?, kao i uvek do sad. Možda nikad i nisam imala izbor...
     Dah joj se ubrzao. Nije mogla da se zaustavi.
     Dah joj je postao jecaj. Još jednom, pa još jednom rekla je glasno...
     "Je li?"
     Prekasno, prekasno! Bilo  je za njega što bi urezan u njenom srcu.
     Taj mali eksperiment  bio  je greška, rekla je. A borba...borba je njena.  Borba jaća od nje i od napetosti koja se u njoj skrivala, a svaka žaoka od vremena samo je doprinosila intenzitetu "dal' i kad?"
    "Ljubav je stvar osećanja, a ne volje. Ne mogu voleti zato što hoću, a još manje zato što moram, stoga je obavezna ljubav glupost. - ( Imanuel Kant )
     Oklevala je ali. Osetila je kako želja u njoj raste umanjujući sumnje u dvoumljenje. Želela je da ga zagrli, da oseti njegove usne na svojim...Želela je da zaboravi da bi bili išta drugo osim žena i muškarac...Želje su joj bile jednostavne, jasne, na njih nije uticala nikakva sumnja, strah, nepoverenje.
     "Kuda idem?", pitala se. Trebalo bi da joj bude neprijatno što su joj se osećanja tako jasno videla na licu.
     Onda je poćela da se kreće. "Opet je uhvatila korak. Hodala je onoliko brzo koliko joj to dopuštaju noge."
     Mada je bila uzdrmana do srži. Koraćala je opušteno između "nje i njega, hvatajući ritam u skladu sa lupanjem srca. U redu je glasno kaže, al' glas joj sa svakim napetim nervom, zvuči  čudno prazno...
                                                              ***

   "Misao je ideja u prolazu. - ( Pitagora ) 
    Po ko zna koji put do sad. - Dobro - rekla je, zapanjena. Uz ono što već znam o njemu, sve u vezi s njim doživljavala je prenaglašeno.  Tvoje lice....Takvo lice pamti dugo nakon prvog susreta.
   Hitro je stisnula usne i pokušala da se seti još nečeg što bi mogla  reći. Muk. Na pamet joj nije padalo baš ništa...Nije imala odgovor, barem ne onakav  kakav bi podelila s tobom danas... A on. Znao je istog trenutka da ona više ne može da mu odoleva..
  Premda su joj sva čula gorela, njene emocije su otupele od preplavljujuće snage njegove strasti.
  Ali i "Ti" moraš znati, "Ne bih mogla da te zaustavi, ne  nebi to ni pokušala"
  Tako je, ne bi.To bi bilo neoprostivo...I...
  "Ljubav ne poznaje srednji put - upropasti ili spase. ( Viktor Igo )

                                                                  ./..








петак, 14. фебруар 2020.

Džordž Gordon Bajron

 






 Džordž Gordon Bajron ili kraće - lord Bajron, Bio je Engleski plemić, pesnik, političar i i videća ličnost u romantizmu.  Smatra se jednim od najvećih britanskih pesnika i ostaje široko čitan i uticajan. Među njegovim najpoznatijim delima nalaze se dugačke narativne pesme  Don Žuan i Hodočašće Čajld Harolda, kao i kratka lirska pesma Ona hoda u lepoti.
     U neku ruku, kroz Don Žuana koji  i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim "drugim ja" iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16ooo hiljada stihova imao je Don Žuan.
     Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina.
     Lord Gordon bio je najstariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji.

    Prepev i beleške Tanja Bošković

   Ona hoda po krasoti
 
   Sjenke tu više, zraka manje tamo,
   Ljepota bez imena razbi se na pola
   i preplavi uvojke kose tamo - amo
   Rasvjetli se onda to lice bez bola
   I misli njime što otkrivaju samo
   Čista i dražesna utočišta gola.

  A sa tog obraza, a sa te obrve
  Mekani o nečujni osmjesi se šire
  i blistavilom okolne poglede mrve,
  A ipak iz njih čiste duše vire,
  Viri um koji zna za radosti prve
  I za nevinog srca ljubavi igrarije 

четвртак, 13. фебруар 2020.

Hilda Doolittle- Euridika

           
Hilda Doolittle: Euridika
       Euridika je pisana u formi dramskog monologa i tek je u skorije vreme pobudila znatno veću pažnju u odnosu na njene druge pesme koje su pisane u ovoj formi.  Euridika se može čitati kao vlastiti povik  očaja i bijesa.
       U pesmi se H.D. kao govornik postovječuje s Euridikom i iz donjeg sveta se obraća Orfeju. Sažaljenje koje govornik izaziva u čitaocu nije prema Orfeju, koji je dva puta izgubio svoju voljenu dragu, već prema Euridiki, koja je dva puta izgubila život na zemlji.

      Isečak pesme Euridika

                      I
I  tako si me vratio nazad,
Mene što sa živim dušama sam mogla
Da hodam iznad zemlje,
Mene što mogla sam da spavam
S cvećem živim:

I tako zbog tvoje drskosti
I tako se zbog tvoje nemilosrdnosti
Ja vratih nazad
Gde lišaj umrtvljeni iskopava
Trule ugarke po mahovini pepela;

I tako se zbog tvoje drskosti
Ja konačno slomih
Ja, što lutala sam po neznanom
Ja, koju svi gotovo da su zaboravili

Da si me pustio da čekam,
Ja bih stanje mrtvila prešla
U tišini
Da si me pustio da s mrtvima
Počivam,
Zaboravila bih na tebe
I na sve.

               IV
Rub po rub
Plavih šafrana,
Šafrani okačeni o vlastito plavilo,
Plavilo te gornje zemlje,
Plavilo u dubine u dubini cvijeća,
Sve izgubljeno

Prepevala sa engleskog Tanja Bokić
    

понедељак, 10. фебруар 2020.

Konačno

                                         II deo Plave beležnice
                                        - Srebrne niti XVII, deo

 Zna,drugi glas sećanja
Onog što lišen senke reč nema
Zna onog hirovitog tajanstvenog
Sa srebrnim trzajem što izranja
I neki čudni nemir zna :
Onga što je došao i prošao,
Putem magijskog vatrometa -
do zvezda, do neba - do beskraja.
Al' ne zna  juće dal' će pogledat sutra?


субота, 8. фебруар 2020.

***Arapska Poezija

    
Nazik Al-Melaike (rođ. 1923; Irak


                 Na  Kraju  Stepenica

Prohujaše ugasli dani
ne sretosmo se, ne sastavi nas ni fatamorgana
a ja sam sama i živim od slušanja koraka tama
za oknom grubim, za vratima
Ja sam sama . . .
Prohujaše dani
Hladni vukući . . .  nespokojstvo
vukući se ljenjo za vratima
dok osluškujem i ponavljam bat im nemiran
Prođe li to vreme? Il' je to drhtaj spokoja?
Utonusmo u iluzije
Minuše dani
dani što ih sledi moja strast. Gde sam?
I dalje uporno gledam uz stepenište -
ono ima početak i kraj?
Počinje mi u srcu u kome su nemir i tama
Gde li su vrata skrivena?
Vrata stepeništa?

                               *
                             * *
Prohujaše dani
Sresti se više nećemo, ti si tamo, za snovima
na obzorju u kom stoji Nepoznati
a ja koračam, gledam i spavam ...