недеља, 1. март 2020.

Skoro Nežno

                                
Umetnik Kovačević Mira, Slikanje vinom
                                      III deo Plave beležnice
                                      Tihe misli III deo

                 Skoro nežno

Još uvek postoji spolja neki tihi glas
Što uporno nežno govori s' glasom u sebi.
Prvo desno pa levo
Od jednog ugla ka drugom
Očaran i sumnjičav
Teško je biti bilo šta
            Na otvorenom putu.
Sreća il' bilo to tuga ili svet mašte
Prati u stalnom iščekivanju
promenu godišnjih doba
S' ožiljkom tamnim nevidljivim
Bela svetlost  što nadahnjuje a pogled
                            iznova spaja.
Ne pretvara se
jedna je još  od mnogih drugih
Prazna i tužna misao nemoći
pred san i sada krstari
U suludoj jurnjavi
dok sneva jutro
 - želi da oseti
na užarenom vidiku otkucaj srca
Prolaznost
Ne to nisam ni  ja-ona
to je izgleda neko drugi s nostalgijom
Moćne ćutnje ćutnja što ostavlja
                          uspomenu
Intrigantnoj životnoj avanturi 
I iznova i iznova misli  vraća,
dno suštine gore.

субота, 29. фебруар 2020.

Za pamčenje

                                       
                                         III deo Plave beležnice
                                         Tiha misao II deo



Umesto sna bila je tajna
Na poćetku  još uvek
Čestica tvoje blizine
Unapred napred što se naginje
S' ohrabrujućim osmehom.
Tkajući tka u svetlosti
Unazad jedan sat po ponoći
Ej, ej, a on
Hodanje i nehodanje vidi posmatra
U sivoj svetlosti razdanja
Ljubljeno a čisto, telo u pokretu.

петак, 28. фебруар 2020.

A samo malo pre

                                                
slikar Nikola Mihajlović
                                                    Plave beležnice III, deo
                                                    Tiha misao - I deo

   
 A samo malo pre

Tiho i uznemirujuće
Bez nade i bez zabrane
Sve kroz mene. Zasigurno znam
Volim te. Svakog sledećeg dana.
Al' nije dovoljno
sa  tvojim zaglavljenim koracima
Između juće i sutra prekosutra u tišini.
Pa ipak
Kao lanac
zvecka
čekanje  
između  užasno rasipnog užitka
I jednog sata duže. Volim te
kroz  buku koju "Ti" kroz tišinu stvaraš
kroz usnuli jecaj kolone uzdaha
sopstvenog   putovanja.
U izmaglici između sna i jave
Na mestu spokoja koje zovemo
srce...
Volim bučan  bez vatre bol koji " Ti " stvaraš
Pa se opet setih
Magije svetlosti sa rečima
Sa zaludnim srcem sve dok dišem volim te.
Pa ipak, onoga dana 
kad čuješ? Da sam to bila ja
Da li će doći...
Starost ... zver, spore ruke vremena
Šta nam je ostalo ?

четвртак, 27. фебруар 2020.

Poljska poezija - Vaslava Šimborska

  
Vaslava Šimborska - Najveća dama poljske poezije.
    "Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji.  Piše zadivljujuće malo.  A ipak u tom  pisanju postoji neverovatno bogatstvo, čak rasipništvo, jer u klici pojedinih pesama ( kako piše kritičar Ježi Kvajatovski) - ima materijala dovoljno za  čitavu pesničku zbirku."
     Bila je poljska pesnikinja, esejista i prevodilac.
     Dobitnica je Nobelove nagrade za književnosti. U svojoj poeziji, Šimborrska često koristi ironiju paradoks, kontradikciju i nedorečenost da bi oslikala filosofske teme i interesovanja.
     Vaslavina biografija je dugo bila velika nepoznanica.
     Ostala je upamćena kao izuzetna pesnikinja Sa nekoliko manje poznatih ekcentričnih osobina, koje je posedovala, dodatno aktiviraju njen brilijantni um, velikodušno srce i divan osećaj za humor.
     Poezija:

       Ništa Dvaput
Dvaput se ništa ne događa
niti će se dogoditi. Zbog toga
neuvežbani smo se rodili
i nerutinski pomrećemo.

Makar učenici
Najgluplji u školi sveta bili,
Nijednu zimu ni leto
nećemo ponavljati.

Nijedan dan se neće ponoviti,
dve slične noći ne postoje,
ni dva ista poljubca,
Ni dva jednaka pogleda u oči.

Juče, kada ime tvoje
Neko kraj mene glasno izgovori,
bi mi kao da ruža
kroz otvoren prozor pade.

Danas, kada smo zajedno
okrenula sam lice ka zidu,
Ruža? Kako izgleda ruža?
Da li je cvet?  A možda je kamen?

Zbog čega se, trenu crni,
s nepotrebnom zebnjom mešaš?
Postojiš - prema tome moraš proći.
Proći - prema tome to je lepo.

Nasmejani, zagrljeni,
pokušavamo sklad da nađemo
iako se kao dve kapi čiste vode
razlikujemo.

Prevela Biserka Rajčić

уторак, 25. фебруар 2020.

Viktor Mari Igo

     Viktor Mari Igo (fr. Victor Marie Hugo) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti.  Viktor Igo je bio pesnik,  romansijer,  i dramski pisac.  Bio je aktivni učesnik političkog života u francuskoj.
     Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na orginalno književno stvaralaštvo.  Igo je  nastupao kao otvoreni pristalica novih romantičarskih struja u književnosti.  Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma.  U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna,  da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom.  Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književnost je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije-
     Slavni pisac ostao je veran svojim idejama do kraja života.
     Igo je jedan od najvećih imena francuske kulturne istorije.  Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna života u ljudskom pravu na sreću i slobodu.
     U kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda u takvoj slavi je i umro u dubokoj starosti - 1885. godine.
     Rana poezija i proza
     Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedan od najistaknutijih književnih ličnosti u francuskoj za vreme 1800-ih.  U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu "Šatobrijan ili ništa" I njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog predhodnika.
     Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti.  Njegova prva pesnička zbirka, "Nove ode i različite pesme"( Nauvelles Odes et Poesies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826 ( Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika majstora lirike i kreativne pesme.
     Pozorišni rad
     Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je "Marion Delarme" zatim "Ernani" Danas se pamti kao podloga za Verdijevu istoimenu operu, zatim drama "Kralj se zabavlja, "Lukrecija Bordžija", "Marija Tudor", "Kromvel", "Ernani", "Ruj Blaz"...
     Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćen esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama.
     Jedno od njegovih kasnih dela. "Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt" je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike Alber kami, Čarls Dikens i Frojda Dostojevskog
     O veri je govorio
     "Vera prolazi, Bog ostaje"
     Romani
     Han Islanđanin, Klod Ge, Rabotnici na moru, Čovek koji se smeje...
     Poezija:
                    Ne zaspi
Ne zaspi! Nemoj leći,
O ti koji stalno sreći
Gledaš  Leđa:
U sumrak, kad predah mami,
Zemlja je u polutami
Mračna, smeđa.

Sa varljivog okean
Pena, para izvitlana
Kulja gusto
A kad gledaš tim vidikom!
Nigde kuće! nikog, nikog!
Pusto! Pusto!

Noću - priča svuda ista:
Kradljivčevo oko blista
Kraj tvog puta,
A družina šumskih dama
Ponekad je, jao nama!
Nešto ljuta.

One kreću sad u raju;
Nemoj samo sresti koju
Tu u tmini,
Dok zladuha zračnih jata
Započinje ples u zlatnoj
Mesečini.
Viktor Igo   

недеља, 23. фебруар 2020.

Pol Elijar - Poezija

        
slikar, Mark Šagal
"Rodjen sam da te upoznam
          Da ti dam ime koje ti pripada
          Sloboda."

         Pol Eluard (Pol Elijar), predstavnik prve generacije Francuske nadrealističke poezije, rođen je 1895. godine U Sent Denisu u blizini Pariza.
         Iako po poetskoj orijentaciji nadrealista (uz Aragona,  Soupoulta,  Bretana...), Eluard je najpoznatiji po svojim ljubavnim stihovima, oslobođenim patosa, sa tako iskrenim i dubokim emocijama da je do danas ostao jedan od  najomiljenijih pesnika ljubavi. Još jedno osećanje i ideja koja dominira u Eluardovoj poeziji je sloboda (što je već tipično za nadrealizam), kao posmatranje stvari i pojava iz drugog i drugačijeg ugla,  što je najočitije u njegovoj čuvenoj pesmi "Neprijatno ružna"( eng. Barely Disfigured),  a kod nas najpoznatija pod naslovom "Dobar dan tugo"  Navedena pesma poznata je kao moto prvog romana istovetnog naziva "Dobar dan tugo" još jednog Francuskog pera književnice  Fransoaz Sagan.
         Pol Eluard je objavio preko 70 knjiga, među kojima su najpoznatije zbirke poezije: "Umreti od Neumiranja",  "Prijestonica bola",  "Javna ruža",  "Moći sve reći",  "Feniks"...
         Predstvanci nadrealizma ( Fran. Surrealisme)  su temelje za svoj izraz pronašli u psihoanalitičkoj teoriji Sigmunda Freuda.
         Suština je bila osloboditi nesvjesno, a logiku i razum držati pod kontrolom.  U procesu stvaranja nadrealističkog umjetničkog djela poželjne su bile vizije,  halucinacije i doživljaji iz snova,  jer je vladalo uvjerenje da se samo putem nesvjesnog može dosegnuti prava stvarnost.  Takosu nadrealistički pisci ( prvenstveno Eluard i Breton) počeli " automatsko pisanje", koje je u poeziju podrazumevalo spontano nizanje misli i osećanja.


                     Istovjetnost
Ja vidim polja i mora istim danom obasjane
                 nikakve razlike nema
          Između pijeska koji drijema
               Sjekire na ivici rane
          Tjela kao kite rascvjetane
I vulkana zdravljaJa vidim ubitačnu i dobru
        Gordost koja traži svoju sjekiru
I tjelo koje s punim prezirom uživa svoju slavu
         Ja vidim ubitačni i očajni pijesan
      Koji se vraća na svoje početno ležište
              I zdravlje koje sanjari.

Drhteći vulkan kao razgolićeno srceOd pohlepnih ptica barke pozobane
       I svetkovine bez sjaja bolove bez odjeka
           Lica oči kao plijen sjenke
              Smijeh kao raskršće
      Polja more dosadu kruženja nema kule
  Kule beskrajneVidim čitam zaboravljam
Otvorenu knjigu svojih zatvorenih prozora

петак, 21. фебруар 2020.

** Jednog dana - ne sad (II deo)

                                       
                                        II deo Plave beležnice
                                        Srebrne niti XIX deo

     ... Smejući se, korača vreme i sećanje i sa lepim pogledom neočekuju velike snove.
    Od  prvog susreta među njima se stvorila hemija ali ljubav tek na drugom pogledu.

"Jer ljubav nije drugo nego neutaživa žudnja duše da je se celu
  spozna i da joj se oprosti."
       Vreme je
     "Vreme je sporo, za one koji čekaju.
       Vreme je brzo, za plašljive.
       Vreme je dugo, za one koji tuguju.
       Vreme je kratko, za one koji se raduju.
       Za one koji vole, vreme ne postoji!" - Henry van Dyke


                                                     II

     Jednog dana ćeš "Ti". shvatiti da postoje ljudi koji nikada ne izdaju. Al' "ona" tad neće biti tu. Napusitiće istinu skrivenu pod staklenim zvonom   koju ćeš "Ti",  uz sav odgovarajući oprez, sam prepoznati.
     I tad, dal' ćeš saznati? i dal' ćeš shvatiti? Da su dobrota, nežnost, ljubav - odluka unutrašnje snage,
     ...tanke linije između njenih reći rasutih u nemirnim noćima...koje bi da vrate korake i dane na  kazaljkama sata nazad.
     Jednog dana. Unutrašnja lepota, - poput ljubavi koja po vazduhu piše reći ljubavi a život poput bezobzirnog rasipnika menja.. Pitaju  dal' želi promenu žestokog vetra koji menja izgled neba i okiva ljubav..
      Škrgutajući zubima, prisila se je na osmeh.
      Znaš da zna.
      Želela je da zna da "Ti" znaš.
     Morala je da se prilagodi, za nadolazeće nešto potpuno novo...Znala je da svaka promena izaziva krizu samopouzdanja..
     Ako ima volju imaće i način.
     Istog trena čim je to pomislila...shvatila je da će morati da se dokaže sebi....Jer ova njena odluka je intuitivne prirod. I  za nju je izazov da pređe iz stanja nadanja u stanje da veruje da si "Ti" pravi izbor...  za nju?
     Uradiće ono što je već jednom uradila.
     Misli, želi korak napred. Ne očekujući previše. Počeće jednostavno ovako. Sadašni trenutak je čudo.
    "Svaka promena zahteva vreme i sopstvenu snagu."
    Dobro je znala da je njena kontrola došla do ivice, da plako nestaje.
    Duboko je udahnula vazduh. Nije me briga. Sada je trenutak koji mi niko ne može oduzeti. Upravo sada je život. Želim da imam prijatelja kome mogu da verujem.
    To si "Ti"
     Dovraga! To si stvarno Ti! Uporan i istrajan u nameri da ona  bez pitanja i bez prošlosti ostane samo tvoja...
     Posesivan i racionalan,
     Nisi ostao u prošlosti gde si u stvari pripadao...I kao elektricitet, opet si je privukao.  I vrh svega,
    Krenula je da kaže . Da je toliko toga u njoj već bilo uništeno. Al' s tobom još uvek nepoznatim. Trenutak po trenutak, nije bilo ničeg drugog do ljubavi koju je osećala prema  tebi, je najbolji deo nje, s' poslednjom mrvicom iluzije, u njenoj duši  si "Ti". S' kojim nije planirala budućnost preko prošlosti, već se trudila da  sve zaboravi..
     Zvižduk iz neposredne blizine vraća je u stvarnost.
     Do đavola.
   "Zna i žao joj je", pokunjeno kaže i odlučuje da kaže zašto.
     Zaista joj je žao. Duboko uzdiše. Sve do sad nije joj uspelo da nađe onog pravog...Međutim to nije osujetilo njenu nepopravljivu romantičnu dušu.
     Nedostaje joj ono što želi. A želela je, Tebe. Kako ona hoće..
     Sa lica joj pada osmeh, ustupajući mesto sumornim oblacima koji joj nabiru čelo. U glavi iskopava svoj spisak i dodaje još jedno pitanje koje bez cenzure prolazi kontrolu.
     Očekivala je... Čudo koje je zaista moguće.
    "Ti" - Ona i ko još?. Memorija je ne služi najbolje.
    "Divno".
     Savršeno. Ponovo je podigla pogled. U mislima je zamišljala sebe u zanimljivoj i zabavnoj tvojoj igri u kojoj tebe sledi. I dok joj je kosa zavodnički padala oko lica, uzvrača ti pogledom i  nikako ne uspeva pobeći, s nerešenim pitanjem vlastite istine.
     Titrala je od znatiželje."Ti". Dali se kriješ s' druge strane istine. I zašto svaki dan upada naivno u jednu te istu tvoju zamku.  Dok je ti grabiš za ruku.Sa dodirom toplim ponovo vraćaš onu plamenu vatru...
    
                                                             ***

     Priznaje - uživajući u  odmeravanju snage, ispod krute spoljašnjosti sa istančanim smislom za humor. Shvatila je da je  ovde  zbog tebe.  I kao da je želela još nešto da kaže, ali nije bila sigurna da li je pametno.
    Verovatno ne bi trebalo da ti kaže...S' iskustvom iz prve ruke. Dali si "Ti", uopšte tamo?
    I kao ni jedna druga - Moćna misao poljupca, konstatuje da  "Strast je ubitačno oružje u rukama iskusnog muškarca".  S usnama koje lebde iznad njenih, govoriš svoje ime. Dok tvoj  topao dah pomešan s mirisom viskija miluje joj obraz, a tvoja kolonska voda ispunjava joj pluća...
    To je onaj zanimljiv deo
    Sećanje od juće...Uzimajući moje ruke, ponovo si se nasmejao, duboko i tiho, privlaćiš me prma  sebi rukama omotanim oko mog struka... Privlaćiš me još bliže, "još bolje" Dodiruješ moje usne
sa  Tvojim  usnama. Tvojim toplim usnama. Ravno kroz mene  s tvojim poljupcima prožimaš...
     "O - oh!" Promucala je
     Ponovo su tvoje usne zarobile njene. Ovog puta se tvoj jezik pridružio napadu. S ostacima tebe rasutim po njenoj duši.
    On je moj. Neću ga oslovljavati imenom. To ću zadržati za sebe.
    U deliču sekunde, mozak joj je utrnuo od šoka. U svom tom ludilu puls joj se ubrzava.
    Dobro, dokle. Zbunjeno ju je pogledao. "Moguli dvoje tvrdoglavih ljudi da dokažu svoju ljubav a da ne povrede jedno drugo".
    Vid joj se izoštrava. Zastala je zapanjena čežnjom koju mu je videla u očima pre nego što su  strele - meci  jurili ka njenim mislima i pogađale centar koji je goreo. Odmahnula je glavom boreći se da je razbistri. od sebe same.
   Vreme polako prolazi dan po dan.
   Još jedan dan zaglavljen između prošlosti i sadašnjosti, vreme koje tiho prolazi i zauvek nestaje ostavljajući samo trag nemoći da bilo šta učini?
   "Uhhh"
    Možda ovo nije pravi trenutak.
    Pauza.
    Težak put do ljubavi -
    Može li se neko stvarno promeniti zbog ljubavi ili je to samo nešto što se dešava u ljubavnim romanima.
    Vladala je tišina.
    Otvorila je vrata i izašla u toplu noć, osluškujući tišinu.                   
  
                                                         ***
     Ispravno ili pogrešno?
     Žudnja za zabranjenim
     Izgubila je glavu za njim, volela ga je do ludila. Između njih se pojavila neočekivana suluda privlačnost i morala je da odluči kako je najbolje da se postavi.
     Nije bilo teško predpostaviti: "Život ne čeka nikoga, on samo teče neprekidno, stalno i uvek, a ono što u međuvremenu prolazi jeste vreme.
     Borba za ljubav je teška i prljava...Nije želela prljavo da igra kako bi ga zadržala. Tešila je sebe...Nije patila zato što život teće dalje, već zato što nije mogla da vrati vreme i ispravi staru grešku. A "On" - Da li je vredan njenih tamnoplavih od strasti - dubokih očiju širine, prepune tananih ženskih čari koje su dolazile iz duše jer je u njoj skrivala nešto za šta reči nisu postojale.
     Na tren se ukipila i iznenađeno ga pogledala širom razrogačenih očiju. Zatim su se njene oči ispunile emocijama.
     Nešto novo. Ali ne zna kako će se završiti.
     Za početak divila se njegovom osmehu.
     Osetila je vrtoglavicu, i tup šok blaženog mućenja kao nikada ranije.
     Čula je sopstveni drhtaj.
    "Moram li da žurim?", pitala ga je.
    "Volim te", prošaputao je.  Volim da gledam tvoje oči kad te dodirujem.  Volim da te dodirujem reče "on". Uzdahnuo je, a u njemu su vrile ispreplitane ljubavne želje. Mislio je da će izgoreti od njih.
      Spustio je usne na njene usne.  Među njima se desila varnica. Želeo je da se spoje u snažnoj ljubavi koja ih je oboje izuzetno tiho u naručje nosila, a sa njom i osećaj  u kom pravcu njihova veza ide.
     U njegovim rukama
    Divnim talasima osečaja očajnički je želela njega. Želela je da odagna tamu koja ju je obavijala, s konfuzijom i bolom...A on, polako je otkrivao ostatke nje.
   Vrelina se podigla u njene obraze...znaš već osećam se...drugačije...i imam prilično bujnu maštu...
   Upoznala je njega kroz nerazgovetni šapat...ljubavi...
   Strast je izazvala napetost među njima, ali ljubav je bila ta koja ju je isidrila i ojačala.
   Kako se ljubav pojavila nestala je i poslednja barijera koja ih je razdvajala.  Bliskost snažnija, a spajanje kompletnije.
   Na sreću život se dogodi.  Ljubav se dogodi...Moraćemo malo da rizikujemo reće on.
   Više nema povratka.
    Glas joj je bio tek šapat. Omamljena njegovim dodirima i uzbuđena kao nikada do tad, topila se od vreline i nikako nije mogla da prestane...jer je iskustvo nije pripremilo za ono što će doći.
    U trenutku koji je trajao kao većnost susreli su im se pogledi.  Gledala je njegovo lice s kog je polako spadala maska.
   "Život se igra sa nama na načine kojih nismo ni svesni.  Ali sadašnjost je ono što je tu da nas rashladi. Jer ništa ne boli tako poučno kao činjenica da nemaš ono što je tvoje.
   Zašto? Jer si "Ti " to prokockao u prošlosti reće ona...Ne ne bi ja to da rizukujem da je samo to u pitanju...nije tako jednostavno..reće on.
   "Ne želim da ti ponavljam jedno te isto reće ona...Ali moraš da se suočiš sa činjenicom da si stavio na kocku..." prirodu mojih osečanja ...A laž i ljubav ne idu zajedno ruku pod ruku.
    Trebaće vremena, podseti ga ona...A nemamo ga puno. Polako se odmakla. Bolje kreni...Nije želela da sjajan plamen ljubavi čak i onaj koji nosi u sebi ubije mrak...
    Podigla je pogled k' nebu, na njemu su još uvek oblaci gusti sivi i vetar je vlažan.
    Dugo je šetala,  samo činilo joj se da se  svo vreme vrtela  u krug.

    (i tako; žudeći u svakom trenu jednim jedinim plamenom  prodro si "Ti" s' razornom košavom do nje  recimo u vremenu od 2015 pa nedalje...poćela je da piše o tebi-tebi, a "Ti" i sam znaš da ona "nit je pisac a nit pesnik. Ipak hvala ti na prozirnim i jasnim danima)...
     



    
 

четвртак, 20. фебруар 2020.

Frida Kalo - slikarka



       Frida  Kalo, bol i četkice:  Stopala moja, šta ćete mi vi kada imam krila da poletim.
       Slikarka koja je na svojim delima oslikala svoju stvarnost,  a ne snove.  Iz njenih slika naslućujemo kako je doživljavala sve što joj se u životu dešava.  U Meksiku, koji je bio središte muralističkog pokreta, javljaju se znaci promene s pojavom Fride Kalo.  Kretala se između veselih boja i potpunog crnila, sreće i najdublje tuge,  između straha i pesme,  kojima je volela da privlaći pažnju.
piše: Ljiljana Božić
       U tišini i samoći njenog ateljea, iz najveće nesreće,  nastajale su slike.  Umetnost Fride Kalo imala je korene u Meksičkoj kulturi te gotovo na svakoj slici prepoznajemo elemente i simbole koji na to aludiraju.  Svojim opusom i bićem ostavila je trag revolucije u svetu.  Njeno progovaranje o sopstvenim patnjama povezanim sa ženskom seksualnošću svrstale su je u red prvih feminiskinja.
       Odlučila je da živi svoj život kako ona hoće, bila je strastvena žena koja se nije zadovoljavala time da ostane u senci svoje velike ljubavi,  Slikara  Dijega Rivere.  Njena dela su svedoćanstvo pokreta magičnog realizma u kojima prepoznajemo teme ženske seksualnosti,  boli,  patnje i samoće.  Njene slike su odraz njenog unutrašnjeg stanja,  onoga što joj je u određenom životnom trenutku zaokupljalo pažnju,  te prikazi događaja koji su joj izazivali emocije i potresali život.  Sama Frida kako je kazala:  "Slikam sebe, zato što sebe najbolje poznajem.  Nikada ne slikam snove niti noćne more. Slikam sopstvenu stvarnost."
      "Za mene je slikanje onoga što mi se dešava bio način da prevaziđem svoje patnje,  da nastavim da živim i slavim život."

       Patnja i strast
       Iako se rano susrela sa smrću, slavila je život kroz stvaralaštvo i fizičku ljubav.
       Dijego Rivera, čovek koji je bio presudan za Fridino bavljenja umetnošću, koji je primetio njeno stvaralaštvo,  postao je čovek njenog života i čovek njenog bola.
       Sećanje Dijega
       Nešto ju je izdvajalo iz mase.  Imala je neobično dostojanstvo i samopouzdanje,  vatru u očima, Bila je detinje lepa.
      -Sedela je tri sata u tišini i posmatrala me,  njene oči su prikovane za svaki moj potez četkicom.  Tada je naišla Lupe( njegova tadašnja žena) i u naletu ljubomore vređala je devojku.  Ali ona nije obraćala pažnju na nju.  Frida ju je pogledala kruto i ledeno bez reči;  Lupe mi je posle nekog vremena rekla: "Pogledaj tu devojku, tako mala i sitna, a ne boji se visoke jake žene kao što sam ja. Sviđa mi se."  Nisam imao pojma da će jednog dana Frida postati moja žena."
       Frida Kalo  Dijegu Riveri
       Ne umem da pišem ljubavna pisma, ali želim da ti kažem da je moje srce otvoreno za tebe.  Otkad sa se zaljubila sve se promenilo i svuda vidim sreću i lepotu.  Ljubav je kao miris,  kao reka,  kao kiša...(1946)
       Ostaci i sećanje na njihovu ljubav mogu se videti u Fridinoj porodičnoj kući, koja je danas muzej  Plava kuća u meksiku.
       Zbog toga je Plava kuća simbol velike ljubavi između ovo dvoje umetnika,  koja je izvana bila haotična,  ali iznutra je, ipak bila istinska i neraskidiva ljubav.
       Fridina urna nalazi se u Plavoj kući, a Djegova poslednja želja je bila da njegovo telo bude kremirano i da njegov pepeo bude izmešan s Fridinim,  ali njegova porodica mu nije ispunila poslednju želju...

уторак, 18. фебруар 2020.

Francuska poezija - Žak Prever

   

  
Francuski pesnik. Prever  veoma je popularan među mladima pedesetih godina XX veka. Poznat po scenariju za Filmove Marsela Karnea: "Obala u magli",  "Hotel Sever",  "Deca raja", i "Ljubavnici iz Verone", Zatim: "Tesna vrata",  "Noćni posetilac",  "Dan se rađa",  "Većernji posetilac", "Stvar je svršena".
     Odmetnik i sanjar, Prever u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima,  Prever ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće.
     Nazvan je "pesnik Pariza".
     Od smrti Viktora Igoa do Prevera,  Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja.
     Poezija:

     Uvelo lišće

Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladan vetar odnosi ih
Zajedno sve u noći zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Al život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika

     Žak Prever

понедељак, 17. фебруар 2020.

*** Poezija Marije Dejanović

      

     
slikar Van Gog
Marija Dejanović je pesnikinja koja je svoje pesme i kritike objavljivala u raznim časopisima od Poezije do Foruma, Republike, Zareza, Fantoma  slobode, Zbornicima i na internetskim portalima u regiji.  Pesme su joj prevođene na engleski, rumunski i slovenski jezik
       Godine 2018. osvojila je nagradu za mlade pesnike "Etika kruha i konja" i nagradu Zdravko Pucar za rukopis "Središnji grad".

                 Čiste metalne zvezde

Zveckaju jedna po jedna
Od stakla tvog prozora
Otvori
Srebrn i plav

Odabran si sasvim slučajno
da te probudim iz sna
Hodala sam jako dugo

Orijentisala se putokazima za skupe
Hotele u kojima ne odsjedam
I orijentisala se kartama nacrtanim od
Ruku kojima nije bitno hoću li stiči sigurno
I orijentisala se suhim raskrižjima
I spavajućim  zgradama
Koje nikad nisu čule moje ime.

Otvori
Prosut ću ti zvezde po tepihu
Otvori
I zidovi će postati kazalište sjene
Otvori
I prostorija će postati
Simulakrum

Dok se zlatna kugla kotrlja niz grad
Potekla iz sterilnih krovova katrana.