Kad nje nema

                                  

slikar,Pikaso

                                XII.    iz plave beležnice
Gde bi pesma
Usamljenoj čudi
Ljubav uzdisanje
A da i ne trepnu
Osjajem svetlosti
Radosno sećanje.

S one strane kruga
Pobednik samoće
Nedohvatnom rukom
Noću al' bez buke
Steže u tišini
Skrivenu lepotu
Prohujalih dana...

Dodir sna

slika sa fb.

Ti, potpuna tišino                                       
Ti daleki trenu                                                
Ti s ljubavlju slepom
Ti novo pamćenje
S visinom u letu.

Sva tvoja daljina
U igri većeri
Noću al' bez buke
Drugačije dugo
Na ivici srca
Stoji u tišini.

Sad, Tamo i Tu
I ove većeri
Sa dodirom vetra
Sve tvoje godine
Na vratima
srebrnim i zlatnim
Svuda oko tebe,
Tvoj koračaj lagani
Vreme obrušava
S'pesmu o ljubavi,
I...dodirom  sna...

 

  Plava beležnica - sećanje

S večeri

slika, Miloša Petrovića sa fb.

Dok misli lutaju
skrivene čutanjem
zgusnuta tišina
uz žižak treperiv
baš u Tebe gleda.

Al' Ti, osta tamo
mirno i sa senkom
i onim što jesi
okrznu i sinu
pogledom u drugu
želju što te čeka.

Igra u tebi

                

                                   iz plave beležnice
                                     ...sećanja...     
IX.

Neumorni ritmu
u beskućnoj seni
na zvezdanom nebu
strasne violine igraju u tebi.

Šapatu beskraja
izađi napolje
niz tamni basamak
hoću da te gledam 
S kraja na kraj noči.

Prostoru raskoši
Laskavo nestalni
čudesni treptaju
Slapu mesečine
magični svirači
na nebu ti tkaju
Stazu  ove...noči...

 

Samo Ti znaš

slikar,Berber  Mersad

Al'sad svako veće,
uzidan s' nadom
prolaze ti dani,
s' ljubavlju što blista,
na usnama spavaš 
i misli joj širiš
Igrom milovanja.

I zbilo se čudo -
Svako svome kraju,
Ponavlja lagano
Otkud sad u nama
u ritmu kretanja
zagrljaj bez reči?

Al'
Bljesak ludovanja
u krugu vremena,
koga više nema
s plamenom u oku
Doliva radosti
sa tragom na čaši
kao vino pjeni
s ljubavlju se opi
 i drhtave ruke,
utka ispod kose...

San ili beg

            

                                                     Plave beležnice  VII deo

                                                     Spoj nespojivog, ali mogućeg

 

 

         

         Nije je strah od vezivanja ali on je  njoj nepoznat.

        "Ne!", brzo i glasno je reagovala.

        S obzirom da "nije" i "tek dolazi", ni prekasno ni prerano s putujućim vremenom dogodi se ( "on-ti"), sveprožimajući i naizgled neraskidiv u onom što zaista jeste proživljeno iskustvo, prepoznaje slike, o onom što jeste:  Virtuelno se ne može osetiti,  živeti... Jer.  Stvarno je uvek različito, uz neke varijacije može se staviti u igru, i postati ono što dolazi s novim pitanjem...Uvek novi slučajni drugačiji susret...
         Dva stranca koja se najbolje poznaju...Zna da če se jednom sresti. Možda će to biti sutra...ili kad ne budu postojale nikakve šanse za  njih...
         Dok očarana i pomalo zbunjena korača.. Prepuna neizvesnosti, okrenuvši ledja sumornom analizatoru života  maštanju  i snovima..  Nešto drukčije, njene želje kroz stvarnost dobiše novu snagu....
         Sa željom da promeni pogled o vernosti u ljubavi...Bez napora i sa stilom s kojim poklanja pažnju detaljima...Ona krete na uzbudljivo putovanje kroz životni krug um...  ljubavno osećanje...Više od sreće... bez mašte.. želja postoji!
         Vratila se svom prvobitnom pitanju."Zašto sad?" Kad je to bilo juće...Ne zna.Pretpostavlja da se oseća kao da ti je sad bliža I najednom joj osmeh ozario lice...Kakva fantastika? Njoj je trebao beg od modernog života - trudila se da održi obećanje..I pogleda tamo negde iza, očiju uprtih ka nebu... Duboko uzdahnu i zatvori oči. Preboleće kad završi danas. I s tragom istine  bi spremna za čudne istrajne promene o načinu razmišljanja u svim aspektima svakodnevnog života i stavu o sebi...praštanju i ljubavi koja protiće kroz nju. A On...danas biće oslonac za čuda  u životu joj i ljubavi...Okrenu se i žurno udalji juće od nje, I tad reć od tmine udvoji:"Važno je ne dozvoliti sebi nikad da budeš u potpunosti poraže...i odusta jer ne hte da sluša laži...I oseti bol pri prvoj opasci, ali se potrudila da to ne pokaže.Izvivši usne od gorčine...i zaustavi prisećanje na trenutak od juće.
        Nekoliko godina kasnije... Dal je nešto od svega imalo smisla? i prošaputa "Ko On bi"...imao je dovoljno znakova a njih nije prepoznao ni juće...
        Beše veće. Ostavši bez društva, Ona se vrati usamljeničkom blaženstvu i poće na tren u mislima da raspliće misteriju duge i njenoj dugosti u srcu besmrtne duše. I onog dana, nekoliko godina ranije...Kad se iza planinskih grebena spremala oluja...Pod uzvitlanim oblacima, koji su ubrzano nestajali i izmicali kroz jarko sunčevo svetlo, dok je povetarac menjao, talasao i slagao dugine boje u pomalo naivnonom jedinstveno čarobnom luku...I dok je lepota tajne boravila u čarima zemaljskog sivila Ona se seti...S čudnom logikom i emocijom sad na kraju...neće više čekati "Onog" što raskinu "Zavet". I shvati da je se to više ne tiče.I odlazi sa pesmom starom bez žaljenja...za sobom ostavlja zbrkanu ljubav i laž u tvrdjavi  od kamena...A njene misli sad izvesnost i smirujuća ljubav sledi i reć istine reč istinu dirne.I dok sedeše pod svetlucavo jarko srebrnom zraku bi joj najveća utjeha razvejan vetar što neprestano luta, nad tajnim svodom neba.
       I tad  On"dans" pretiho s osmehom reče:
       Vratila si se - šapnuo je i nasmešio se..."Da"...reće Ona.Voleti bez očajničkog pridržavanja...Ljubav mora biti stvarnost u krugu života a ne samo pesma , ne samo san...A,"On",Naučiću te da voliš..."bez ljubomore  besa  mržnje  posesivnosti  dominacije i uvek pratečeg Ega...I tad reće "Ona"...voleti znači osloboditi se svih otrova... a životno iskustvo da polako dobije oblik.

       Vesela slika traje i danas.

      Telom su joj prolazili trnci kada bi čula njegov glas...Svaki put išla bi ispred nje tišina puna nade...Dečiji snovi...Ljubav, dva lica koja su se dogodila ili koja će se dogoditi. Posebna. Drugačija za ceo život...u skrivenom pogledu,  u slučajnom zagrljaju,  u jednom poljupcu...  kroz vreme.

       I kako Fromm, reće:"Ne treba zaboraviti da u svakom pojedincu postoje "muške i ženske težnje",,,

Tanka nit - žudnja

                     
                                  

slika,Gustav Klimet

                                  V,      iz plave beležnice

        I jedva da se osvrnula. U početku nije  bila sigurna.Dal' da čeka... a neizgleda kao neko ko čeka.
        I opet ne da joj mira osećanje da jednostavno razlikuje laž od istine . Možda zato istinu oseća kao ljubav a laž kao mržnjom. I nije htela da sazna koliko joj je potreban. Želela je da veruje kako On treba Nju...Lepo zar ne?
       Nije, ali nije ni neuobičajeno...što "On bi prošlost u sadašnjosti i sadašnjosti u prošlosti". Ali činilo joj se da je "Sa žudnjom u srcu i ružičastom pesmom na usnama"... "tanku nit - možda i poslednje žudnje" želela  u mislima da ubije  svojom rukom...Znala je da drukčije ne može. I tad reče u sebi...Prekini još danas s tim...pre nego što budeš morala  da utvrdiš svoju glupost..." prestani da razmišljaš o simfoniji sunćanog zalaska - i različitosti koja više nije sjaj i lepota... jutarnja rumen u osvitu  života. Sve beše to osećaj sene drugačijeg središta...I pre nego što bude  otvorila vrata koja je pre mnogo godina zatvorila...Ti...tamo. Morao si znati da kasni...kasni šapat nočni sati u neprekidnoj tišini kao začaran što otkri lik te ne ču... zbrisano vetrovima  jezik iskustva njoj jasno prevede. To više nije bio "On" nesaznatljivo jedinstven...A ti i ako skriven tad ne ču kako te tiho zove Ti, tad bi zarobljen zvuk i magija u priči ljubavi nove...
        Al' novi razvejan glas...već luduje zbog juće.
        I reće joj..."Divna si...Ti si luda, ali ja te volim, i sretan sam zbog tebe...Želim da te zagrlim  ..zapravo sad sam se setila...Ne hvala ti, dragi...ne danas... može li sutra? Ma vidi ti nju! Šta si naumila danas-večeras? A njoj bi mučno...hvala ti...za promenu oboje su se nasmejali...Da? Koliko dugo? Do viđenja...sutra... on još osta na istom mestu...Bez pozdrava i ponovnog upoznavanja rukovanja ili "zdravo"...I samo se obazirao nakolo tražeći sebe il' Tebe..Oh' s kim?- si sad Ti...upita ga Ona...i znala je šta to sad znači...I po prvi put oseti  u blizini beše joj čovek ...Ne budi smešna...Pa to je previše...Koliko ti je godina...ali za mene ni to nije važno...važno je što nikad više nećeš videti samo maglu... al možda ni to uopšte nije važno? ...  ona  tada upita sebe "nije li već ispunila što joj je odredjeno...Možda je i to bilo to da joj se život neprestano ponavlja."
        Al' zašto da ne? On...danas je pristojan, ljubazan podnošljiv i ni malo dosadan...i zna da joj se dopada i da će se sutra setiti njegovog imena...I sve to ju je jako zbunilo i krete ka vratima plamtećih očiju...Ne želi se više zadržavati...samo želi otići...odlazi a da nezna zašto.
        To odista nema smisla reće On...Znam da ništa nije bolnije nego razmišljati o sretnim danima kojih više nema, ili naprosto o prošlom vremenu...Ah...dal' imaš vesti od njega? Da na neki način-rekla je neodređeno..Šta to znači upita On? Znači da on meni piše a ja njegova pisma cepam i bacam...Zar ih se bojih upita On?...Da, bojim se prebacivanja reči savršeno smišljenih onako kako ne želim da ih slušam...Al' ne brini ...Učinila je šta je trebalo i ne želi to s' njim analizirati. A ako je znao? Da nije greh imati slabost, ni poslužiti se snagom voljene osobe sve dotle dok je ne upotrebiš zlonamerno...
        Jesi li ojačala upita On?
        Jača sam nego što sam slutila-
        I sretnija- To je bila srž svega-
        I imam ono što jesam...I sa smeškom uputi se ka njemu...Osmehujući se i pitajući se imali Ona i On pravo na sutra?...Znali su šta misle a njoj se sviđao njegov stil...Sad još ne...možda dans kasnije biću u potrazi za Tobom reće On...I seti se "Pina Bauš": Uostalom ovako počinje il' završava...a može se predstaviti na sledeči način:Telo kao forma, slika ili simbol može biti veliko ili malo, staro ili mlado, muško ili žensko. Tjelo kao iskustvo može biti samo jedno - tjelo koje želi, koje hoće, koje žudi i.
        Tjelo je žudnja.
        

Nije više sama

               

slika Dejana -Deki Milivojevića

                                IV,          iz plave beležnice

      Pa, bolje bi bilo da krene.
      Oblaci su potamneli i počela je kiša.A njoj se žurilo da zatvori priču-od juće-Izabrala je drugačiji život. I nije htela ništa da ima sa svojim starim životom, i to je sve.
       Imala je i Ona svoje snove. Ako mi daš koji sekund, verovatno ću se prisetiti šta ono bi Juće...Al' ne moraš da brineš ni to nebi davno....Rekao je On pokušavajući da je ponovo nasmeje.Radi se o onom što si napisala?...Ono obavijeno velom tajne...objašnjenje za "ono drugo"...Sad je dosta ljutito je uzviklnula Ona...Sita sam gluposti na tu temu.Kad sam to spomenula mislila sam na"Prostor-Vreme, juće-danas-sutra."
        Nakon nekog vremena, lišena senki...Započe novi dan.Bez  tišine i tame bez obale...Ona ga odmeri s dečijom ljubopitljivošču."Izgledaš drugačije, kazala je Ona tvrdoglavo." Ludost reče On... moglo bi se tako nazvati...."Besmislenost ludost opasnost i šarm...reće Ona"Pod uslovom da još nisam pronašla sve to?...Da blesavo zvuči i to da sam idealista. Ali i to će biti do sutra, a ostatak prostora od Juće...To bi pogled na raskršće izmedju danas i juće reće Ona.I na trenutak tako kratak izbi na površinu njen spokojan pogled. I bez talasajuće ironije koja bi da bar nagovesti ono što se kreće u nevidljivoj dubini njenog toplog osmeha koji kroz oblak radosti osta sjedinjen s nevidljivim dahom...slobodnim od straha.Puštajući da je radoznalost povede što dalje u divljinu... I,Tamo je tad povede njen um i večno rastuća misao.
       I baš kad ju je hrabrost bezmalo napustila,začula je povik muškarca koji dolazi.Dugo si hodala sama-kako se Ti zoveš...Sutra reče Ona..sad sam razvejana bez sumnje i krenuću sa tobom preko brda a zatim i dolinom koja se pruža podno Tebe....Ti znaš " Da ja volim da zamišljam kako se nešto čarobno desilo u dvadeset do seda"...pre mnogo godina i zauvek zaustavilo sat; nešto romantično i čudno i to bi bilo "ono drugo",Kroz igru svetla, kao ples sićušnih vila...il' možda je  bila   po sredi samo zavodljiva igra sunčevih zraka....Voli taj protok koji vrluda i protiče ka dolini i voli onaj uzdignut zid, koji je sad gotovo sav obrastao u bršljan vremena iz njene mašte...I bi nečeg čarobnog u njemu, kao da je pripadao nekom izgubljenom svetu na koji čovek nabasa...Namerno il' slučajno...i kao da oseća da nema pravo da bude Tu..."I to Drugo to če ostati doveka jer to je " nemo gnezdo u neznanoj pusinji Vremena  Prostor!."
       I misli da je njeno nadahnuće nastalo Onde...A možda će i Tvoje? I tad se On nalakti na sto...- Ne budi blesava...I znaš li šta se onda desilo upita On?...A Ona zakoluta očima i izašavši ostavi odškrinuta vrata.