Nekompletan mozaik

                                    III deo Plave beležnice
                                    Tiha misao "Ti" XVI., deo

    - " Ne shvatam - govori ona često - verovatno uvek prerano prestane da misli.  Tako da stvari ostaju u njoj samo dopola uobličene i  pomaljaju se samo do pasa..."
      Bilo kako bilo.  krenula je u postelju, s ključem pred očima.  A te misli, opet u dodiru s rečima isto se brzo gase kao reči u dodiru s mislima.
      Veština tajne misli rođene iznad vetra , prošlosti i budućnosti, sva zbivanja plivali su istopljena u plamenoj reci vremena, izmešana kao sapun s vodom...
      S tim mislima zaboravlja da pred sobom ima samo dve mogučnosti.  Ali alternativa da izabere treću?, još uvek nepostoji.
      Hitar - zdrav razum navodi je da se opredeli,  da se opredeli za nešto dobro - ne u apsolutnom smislu - već kao predhodno iskustvo...Uslovljeno stalnim pokušajem da umanji i prikrije povrede... koje i dalje vidi, jednom neumoljivom logikom, pred kojom njena svest ne želi da  odustane, pod teretom obaveza prerano ostarelih čula.
     Ali, želja da joj se snovi ostvare vodi je ka akciji nagoneći je na neodložno i bezuslovno delovanje, prilagođavajući je neposrednoj realnosti života, a kroz duši da učini lakim hod onom što nije čovek, a u glavi ono što nije glava, a to joj stalno govori  reć, reč...koja nastavlja da se  i dalje hrani tišinom...sve dok se ne sretne i ona sama sa sobom..
     Da li je sve do sada priča? U sagledavanju same sebe i dubine koju nikada neće otkriti, u stalnom otkrivanju njega, koji je svaki put iznova iznenađuje...Ili su jedno drugom suviše malo rekli, o nadi i razočaranju, i čežnjom za veoma moćnom slikom ljubavi, slika koja ih kontroliše i oblikuje njihovu odluku po pitanju toga šta da urade... sa svim onim zbog čega odlazak izgleda zastrašujući...U mirnom skrivenom kutku.  Sutra. - Sutra će možda svariti sumnja, s nekoliko dosadno bezličnih reči...Bez vaganja ogromnih, kabastih gomila dokaza " za i protiv".I bez slušanja suprostavljenih glasova koji pružaju beskrajne argumente ali veoma malo odgovora.
     Srećom, postoji i bolja alternativa, ona koja će bez žaljenja osmeh da joj povrati na licu...Zaustavivši se u mestu...Vreme koje drhtavim treptajem pritiska prošlost beskrajnom pesmom bola i srece...Sad misli u tišini... Srcu svejedna nije, snaga - trenutka moći - sudbinske ravnoteže, žrtvovanih godina, neuobičajeno prepuštanje beskrajnom proticanju života...unapred pomireno s mišlju da se nakon svetlosti približava suton.
                                                             ***

      Pa ipak. Sadašnjost u ime budućnosti s rasejanom malom tugom, putuje u njenoj mašti do sjajne zvezde.
     Odmah je prepoznala. Ej, ti! pesmo. Ne moraš da kao ptica u vazduhu, ošamućena i zbunjena, zagonetno da kružiš.  Dal' se vraćaš?
      Šašavo pomisli. Za jednom olujom nailazila je još jedna - druga, s' tupim nemirom.
      Znala je kuda joj se valja provlaćiti da bi stigla do tebe... koji si se strmo protezao - levo - desno -  dole - gore naviše.  Ali dobro je znala da su sve to sporedne stvari i da ne predstavljaju smisao novog života koji očekuje.
      Pravi smisao je ovde, lepši i tajanstveniji, njega kroz čudesno opijanje oseća, s' bojažljivom čežnjom. Što struji kroz vene s' tajanstvenim pitanjem vetru u mesećevom vrtu...Koješta! Odgovor i ne očekuje od dana u vremenu Ne bi joj uspelo da  sada tamo ostane...Jedna po jedna slika života veličanstveno močno, još uvek se smeši. Konačno. Probuđenom iskustvu zamagljenog sutona što prolazi sa još jednim snom.
      Ali negde na izmaku. Sasvim iznenada. Sreća i stid oduzimaju dah, izazovnom pogledu bez grča i ljutnje, sa lepom slikom iz snova,  tajni grčevito stisnute šake, "ljubav bez iluzije", šaki mučenoj željom za neuhvatljivim leptirom, što krilima iznad nje prhnu van vrtloga besanih noći .
      I sve  izgleda čudno. Pomalo neobično.
      Upijajući u sebi prošlost.Seća se, a to znači i tebe, ne kao sreće nego kao radosnog napora...Zato joj je bilo tako iscrpljujuće teško da bude srećna? Ali sve je to davno prošlo. Smirila se je otkako više nije srećna.A o bojažljivoj igri dražesne čulnosti - od ljubavi dubljoj...Tebi jačem od bilo koje oluje s upitnim pogledom i s trzajem u hodu, još uvek najskrivenija misao bez kljuća  unutar nje stoji pritajno.
      Al'. Ako si to ipak bio ti?  Grleći talas juće, na stepeništu ka sutra. Ritam ludosti - opsena šarmantnog nemira bezizgledne Nade. Sve vreme "ti" sa tobom i dalje razgovara na "vi", čudesno iskustvo oštrih krivina, druge strane suprotnog pravca.
                                                        ***

      Tišina. Ne prigovara izgubljenoj emociji vezanoj sa hiljadu niti vremenom.  Al' čini joj se kao da želi  da te na nešto podseti. Na mnogo dublje sećanje,, onom što se javlja s proleća, kad usklasaju trave na putu srebrne kopče sa plavo - zelenim plaštom koji nosi u srcu..Ali, začudo. Podseća je na nešto rasuto al' ne tuđe spone izgubljeno u njoj.
      Napolju, na nekoliko metara od nje.Instiktivno se iza zatvorenih vrata hladan vetar što šiba usamljenost polako udaljava.
      U njenoj glavi sve je pomešano.
      Tako je to.
      Okreće se umirena prijatnim glasom.
      Njen pratilac vreme, stoji pored nje. Hoda brzo ka jednom obećavajućem poćetku bez upozorenja dok vetar nemilosrdno ujeda...
      Svaki gospodar svoj život ljubi...Ali u najvećoj tajnosti i s izuzetnom pažnjom nije saznala šta i dali ti je nešto značila?
      Polako nestaju tajanstveni snovi.  Nekompletan mozaik., oseća kao da ga budi nečiji umor, kao što izjutra oseća da da će usniti  nekog  negde koji se oseća ispavano...Ona i ti, imate među sobom spojene sudove  a  snaga sve više nju  napušta u noći koja pada  i gura u umor i san...uzviknu iz noći a ne iz dana...čuje se drugačije šum koraka koji dolazi od onog koji se vraća...I malo-pomalo
"Učini joj se  da čuje sve same pouke... Što ih jezik iskustva njoj jasno prevodi... a, penušavoj  tišini  ostale su vidljive njene oči i njihov pogled... i začudo dal' sa tobom pređe na ti? Al' sa svih strana u noć zvezda... muklo i nemo i dalje sputava je polet vetra...rastanka i odlaženja...Udaljena od tebe seti se kako si zanosno...Nudio uvek drugo voće sve slađe i slađe...nesaznavši "da l' ti je srce crno il' zlatno"...
    Da bude precizna. Bosonoga - romantična sanjalica...Nemože da razume šta je to što je pritiska i što je nagoni...Da dozvoli sebi da narcistički izdvoji u svakom svom tekstu kroz  sviloprelj koja se iz zastora reći skriva i na izvestan način kombinuje  pompezni lik ( uvek "ti"), koji se iznova i iznova isti kao on,  kao iskušenje neičezava ostaješ i ćuteći   nasmejan blistaš sa istinom koja u pokretu čita samu sebe...

 

 

                              

                                                                  slika sa fb

Prvi put ili iznova

      "Najveći broj ljudi ne zna šta hoće, ali veliki broj ljudi ne znaju koliko mogu.  Najređi je slučaj čoveka koji zna šta hoće i koliko može."

       Pisac koji je ovo zabeležio, Jovan Dučić, znao je i jedno i drugo.

 

 

25.                                                                                    Plava beležnica VII deo

Prvi put ili iznova                                                                 Duh zanosa

 

Nastavak, "Ti"

 

     I ovaj put "ti"

     Skriven remetiš tišinu.

     Javljaš se u njenim snovima.

     Javljaš se kao probuđena glad kroz,

     Primamljiv i uočljiv izazovni pogled već viđen zagreva krv.

     Oseća te upija, ne negira slabost, iznova traži, zove.  Da vratiš trenutke koji kriju  ovu ili onu reč izuzev  laži sa gomilom finih reči. Nepouzdanim  svojim pamćenjem užaren nestrpljiv iznova i iznova glas luta.

      San ljubavni još sanja...igra ni po čemu različita od drugih a opet  usred plesa jednostavno ogoljena tihost nosi misao korača istim putem čudesno vreme.

     Od početka jasno brzo pogledom mamiš - pozivaš da dođe...Sa kišom pomešana, na crnom asfaltu ulice  prerušena tišina tumara  zaviruje  razočarana utehu traži lako razmaknuta reč, uzmi ostavi plamen što razgoreva 

ples jeseni drugačiji od one prve i druge vazduh u njoj je guši. U njoj jača  ogoljena zima spava...Možda je tako dan za danom...potiskuje usnama tišinu pogrešnih želja...Jednom...samo jedna reč...Možda drugi put?

     Dođi naglo preskoči redosled. Iskoči iz ritma koji prkosi logici. Ti, ostatku života zrelosti...Zaveso bela bi ruka preko ramena njenog, putanja ljubavi misli bez reči i više od toga...natprirodna smelost kapi kiše na njenom licu, na njenim usnama i međ prstima...Neobuzdana kap rose zasta  po znojnom telu...gde zvezde sanjaju prepusti se tebi.kroz dah pretapa uspomene u želju blago njihanje tela, kroz brzo i sporo nihanje vazduha trzaj kroz igru ne beži nema bega.

     Ka tebi klizi putokaz oblikovan vremenskim iskorakom vlažnih noći u njoj samo do pola uobličene pomaljaju se do srca neuhvatljive misli  utabanim korakom po tlu na kome stoji:

     Blaženo neznanje preteško

     Nećeka, prati osećaj

     Nektar života - strast

     Kao bujica ruši sve pred sobom...

     Svetluca telesna privlačnost

     Udubljuje u oči

     Eksploziju osećanja ugraviranu u pogledu koji izlazi iz njih.

     Nadati se s' ključem pred očima-misli u dodiru s rečima brzo se gase  kao i reči u dodiru s mislima.

     Čarolija:

     Kuda da ide?

     Dali da započne ili ne ići do samog kraja. Okreće se.

     Gde ona?

     A ti gde hoćeš?

     Srce se otvara. Zašto da ne?

     Uravnoteženo emocionalno funkcionisanje donosi lakoću suptilne energije.  Bez obzira na veličinu tvojih osećanja... Danas je važno...

     U glavi joj klijaju i rascvetavaju se nepoznate vrste gladi, ali poput ploda sporo sazrevaju i lepljivo prianjaju danas za sutra, "da" nadajući se da onda neće umreti zajedno sa glađu.

     Između sna i jave, zbunjeno te gleda.

     Senke su se razdvojile i otvorile joj put.

     Zadrhtala je i spustila glavu...Drhtaj olakšanja  prošao je njenim telom..

     Zna da ne može poneti sve što poseduje duh zanosa, ali nije mogla ni ostaviti sve što je u prošlosti posedovala.

     "Bio je to samo san," izgovorila je naglas

     Gospode, pomislila je, zaljubila sam se u njega. To je nemoguće. To je za nju bilo sasvim novo, sveže i još nepoznato osećanje. Ono na koje je čekala celog života....Mislila je da je to prava ljubav koja ruši sve pred sobom i menja čoveka do srži.

     Pogled, osmeh, suza i prvo razočaranje...dok su zvezde padale bila je otvorena knjiga u njegovim rukama i samo jedan pogled bio je dovoljan da je pročita...Koliko može da izdrži - koliko dati i koliko oprostiti u momentu.

     Život je potraga za ličnom moći

     Prvu godinu si joj ukrao. Druge godine imao si ukradeno...Svake naredne godine nisi želeo da ona postane stvarnost. Dok ona na ogromnom gradilištu života svakog jutra ponavlja "Preživela sam juče, preživeću i danas."

     Strpljivo čekajući, možda bi i shvatila.

     Ali istina je mnogo kompleksnija od sna.

     Istina je kao i život delikatna partija šaha u kojoj reč ljubav zapravo nije značila ljubav....Visoko iznad buke samo je tvoj glas remetio njenu tišinu.

     Osećala se kao životinja zarobljena u kavezu iz kog  noktima pokušava da se izvuče na slobodu...

     Svakog dana varka budi je kad već bi jesen i kao u snu ostavila je jabuku i čeka da dune vetar.

     S punim ušima gustog mraka gleda...

     Na dlanu i dalje ima komadić vremena koje je na trenutak vraća ka onom što zna...

     "Laku noć, ljubavi moja."

Moj smešak je skrivena pobuda potčinjenog "ja" iz kojeg zrači neobjašnjiva nadmoc "Istine, surove istine"...  shvati...

     Jedan pogled je podizala, a drugi kao da nije mogao da pronađe onaj prvi s igrom života u sebi...Kroz uski kapak onog što je na površini i ono što je na dnu shvata kao beskonačan niz reči koje ispisuje tvrda tišina.

     "Ona čeka"

     Još uvek sanja.

     Zna. Već je bilo kasno, da se suoći sa duhovima koji su u njoj ostali.

     Razume. Ipak, jedno je bilo jasno kao dan

     Jesen je njen ukras, svaka godina breme čeka na vratima zime.

     I poput uobičajnog zapleta ti već znaš, da je nalazila tebe u sebi i sebe u tebi kao upaljen vazduh na užarenoj zemlji - vatru što se pod nebom gustim hrani vatrom.

     Njeno čudesno "Ja"

     Osećanja su prostrujala njenim biće i slila joj se pravo u srce...Njeno srce više nije bilo bezbedno. Čak više i nije bilo njeno. Želela ga je nazad, očajniči je želela da može da se okrene, ostavi ga i vrati se svom životu.

     Opet ima košmar?

     "Š š š"...procedila je kroz zube.

     Čeka na tebe. I dok te čeka iz noći u noć po njoj veju dani i uvlaće se u svaki kut njene duše kao voda iz vatre i vatra iz vode ulovljena u prostornom kavezu neopipljivog vremena...

     

    Baš te je izmorila, je li?

    Nešto je propustila. - Ništa joj ne duguješ.

    Njen sat na zidu, ovog proleća žuri

    Zato što si ti bio ti, i zato što je ona bila ona koja se slučajno dogodila...u Paradoksu svakodnevnice koje ne poznaje sutra, a zaboravlja juće... Izvlači se iz klopke na sasvim drugom kraju al' tvoja usta sačekaše je na drugoj strani i obeležiše joj život.

     Gleda - Vidi sebe kako se obrće unazad kroz vreme i prostor

     Disala je i otvorila se još više.

     Nije bilo teško učiti nove trikove, ali je bilo teško odučiti se od starih.

     Moć volje. Sjajno.  Znala je da ne može biti sa nekim koga nemože slobodno da zagrli.

     Ljubav je bila sasvim jasno...njena energija koliko i disanje. Motivisao si je da bude radoznala, znatiželjna da se probudi i budna da mašta.

     Zadavali ste jedno drugom neizmeran bol i dolazili po još.

     Gledala je tvoje lice i ugledala je  tvoj osmeh.

     Osetila se je slobodnom od tereta njene prošlosti i nakupljene mudrosti godinama, osećala je mir

     U datom trenutku činilo joj se da nekoj prilično nepoznatoj osobi daje ključ od srca u kome čuva svoje dragocene tajne, koje su  "tananije od vlasi kose sa stopalama kao u mrava, u obliku magle, nevidljive kao vazduh."

     Ponekad se iz sna budi očiju punih sasušenih suza; "kada ih protrlja, one se razbijaju i krenu pod prstima kao komadi polomljenog stakla."

     Bilo kako bilo, njeno telo se menja sa godinama ali ćud ostaje ista.

     Blagonaklono njeno "Ja?", poćelo je sa tobom "Početak Ti" A gde će se završiti zavisi od slike iz okvira koju preliva neobuzdani vrtlog tišine.

     Život, jednostavno nije toliko naivan.

     Pa ipak.

     Znala je da postoje ptice koje pevaju u kavezu i ptice koje kada su u kavezu nepevaju.

     Cilj njenog puta kome su upravljene sve njene misli...ne može da upravljaju događajima, ali ona upravljam sama sobom, ali ne umem mudro da vodi i upravlja stvari sebi u korist..tj. još uvek lebdi između bitnih tamo-amo između straha i nade i nebitnih stvari...Što je još gore. Opet nečuje ništa, mekana zemlje smanjuje korak, a odasvud se oseća tišina. Obrisala je suzu koja joj se skotrljala niz obraz.

     Kasno je. Ispod rašaptalog lišća, oseća u sebi prisutne šumove ali i daleke ...nisi bio ti...Zamisli to je samo vrbov vetar...