On!
u sivom sećanju preobražaj slomljene slike, mimo puta sam čekanjem obnavlja ništa,
Sa sutonom nesličnoj nudi udvostručeno poluvreme zaborav i ..laku noć.
A? ona
..partija s' vremenom u naručju mašte,
Večita radost malog skoka događaj u nizu..lutalica.. izmedju zamisli i stvaranja,okove nepodnosi...
Ona je nežnost i mir- karta bez trajanja...
Ti !neočekivano iskušenje u vremenu,
I,znao i neznao,ponovo te videh,
Svuda u svemu, ni prijatan ni zao,
izgubismo se kao sutra opet,
Dodir čutanje prati u vremenu,
s' izgubljenim vremenom vreme.
Ti u gomili drugih ne beše sprdnja !
Znanac neznanac videh te kako se krećeš....
Ovaj drugi pre nego ovaj prvi drugoj,
Daleko ispred ostali, ah kasni...kasni.. kasniš !
Sad znaš!
Izmedju fikcije i života...
misao-dah opet a sad i Ti,
Misli il' zbunjena uobrazilja
oslobađa se onog što neće
I ponovo izmedju nas
Tebe i mene ravnodušna misao
s' ogradom tišine,
Mahnitim žarom bez traga,
potire splet okova bez navike....
Kako? se ustalio...ne...a ne znam kako,
Şlepa zabuna iluzije koja prolazi,
Iz straha uspomena danas izlazi,
Besmislen smiraj al' bilo je tako,
On danas ovde, tu, kroz život prati
Kroz život budna da mogu zamisliti,
Nepoznat pogled želja nad senkom,
Iz malih događaja da...se ostvari
Delo siromašnije od njegovog osmeha....
Rembrandt/slika/
Ona i on - dve sene te tako daleke,
daleko ..daleko prošlo vreme,
Starije od svih snova, daleko od danas,
Utamničeno veće uzburkanog sjaja,
Emocijom zavitlan od prošlosti srce odvaja
I smelo i lako...sudbini zahvaln...tvoj zov,
Bestelesna radost sanjalici mističnog sjaja,
S'lepotom čistog sećanja..odlazi bez straha
Ali! lišen senke mašte i sećanja,
Sve nam je tudje, sečaš se? Onaj si ?
Ti ! i l' onaj drugi dalje ?Gde si?
Bezok kroz snove bezumni vrisak
Lišen svetla,izlazi iz sebe samog,
Združen s' pesmom lažne nade,
Predugo rastaćeš svest u bol..
Nevidljiv uspavljuješ krotku krhku ruku,
Sa razdeljenim srcem na parče...
Al-i,il' u jurnjavi nedrima beskraja,
S' divotom većeri i jutra koje sledi,
Pre - iza tebe vraški zbrkana osama,
Trći ruševinama beskraja u sanjiv kutak
Onom što je blizu utkan u povorku sećanja?
Il' ako još se veruje veruj tamo u pamćenju,
I posle tol'ko znanja imal' opraštanja ?......
mart,2018.g.
Koji si ti?iz onih nežnosti nesreću stvaraš,
Ljubavlju prožeta prozirna prevara.
Budni mamac za nju.. u svakom trenu..
Usmeren da l' nazireš u kojoj sam ja?
Je l' tako ?Da l' smo bili to- ti i ja ?
Brzinom gonjena ne htede natrag,
Magičnim krugom,onde tad i ne sad,-
sve si palio i sve upali dolaskom većeri,
I više još više da si ti bio ti -ka sebi
Ka meni čovek ? i više još!
Gde stoji neizveštačen
zanos u drugačijem ritmu
koji zamenjuje ponavljanje
s' malim nežnostima,
kružne ljubavi bez nade.
Al'u zanosu radosti,
Ona zaboravlja što otišo je,
Ona ne čeka nimalo što prošlo je.
Po nekad čuje,čas što stremi
S'zveckanjem kluča na kraj srca
nesposobano da dosegne
slobodu...?
Sad, kad je ostavila sve iza sebe osetila je kako joj je pao kamen sa srca, dok je sedela na terasi i ispijala čaj. Gledala je u voćnjak prepun stabala, povetarac je raznosio latice procvetalih pupoljaka bele boje kao snežne pahuljice.On je i dalje prićao. Moja supruga je preminula pre mnogo godina, ja sam više voleo da ostanem na imanju, nego da živim sam u vili koja se nalazi u gradu. Odgovara mi što je imanje udaljeno kilometrima od grada. Volim okolinu, reku koja protiće kroz moje imanje i otiće ka dolini, volim i ovaj mali most, koji je sad sav obrastao u bršljen, a zavoleću i tebe Dora. Bilo je nećeg čarobnog u vazduhu dok je izgovarao reći, učinilo joj se kao da pripada nekom drugom izgubljenom svetu, na koji se nabasa slućajno. Znaći od sad mogu slobodno da tumaram po tvom imanju reće Dora.Da do mile volje od danas svaki dan.Dok budemo sutra ispijali čaj gleda ćeš,ples sičušnih vilenjaka, patuljaka, kao zavodljivu igru sunčevog zraka., koji će te jedno vreme zavoditi umesto mene.
U trenutku Dora primeti da mu se ruke vidno tresu, i da mu pogled luta.Prišavši bliže Dori, obuhvati joj ruku i poče nežno da je ljubi. Hvala reće Dora, vreme je da krenem. Sutra. Da sutra reće Dora..
Dorina osečanja polako su dovedena pod kontrolu. Umesto da osečanja prevladaju poput neke slepe sile, da izvršavaju svoj zadatak, kao carstvo nužnosti. Dorina osečanja sad su istinsko carstvo slobode. Nije želela više da preživljava istinsku slabost. Svako novo osećanje spekulira s tim da drugom stvori novu potrebu, da bi ga prisililo na novu žrtvu, da bi ga stavilo u novu zavisnost, i da bi ga zaveo na nov naćin, uživanja i stvorio sebi potrebu.
Po Dori, to bi sad bila potencija uzajmnog varanja. To bi bio krug koji bi se širio a ona nije više
spremna niti dovitljiva, nije ni neumerena, tako da ne prihvata neprirodno izmišljene požude.
Dok se vozila ka gradu, razmišljala je da ne dozvoli da samovoljan, hir,njegov ili njen ovlada.
Ovog puta lukavstvo neće zadobiti milost, neću prihvatiti mamac, neću više biti slaba kao mušica na lepku.Ipak ću otići sutra, obečala sam....
