iz Plave beležnice
Za tebe obe smo iste, misliš li il' sniš?
Noć sa rasutom srebrnom svetlošću, brzo se spuštala.
Bilo je sveže, ali ne neugodno.
Nasmejala sam se. - Još se veći smešak razlio po njegovom licu.
- Šta radiš? Nagnuo si se prema meni.
Imaš li neku ideju?
Nemam pojma rekoh.
Na trenutak smo ostali tako...sa diskretnom žudnjom vrlo kratkog veka.
Uhvatio me za ruku. Šta? Ja vas čak ni ne poznajem.
- Ne rekao je. - Ali poznajem ja tebe.
Teško je razumeti - rekao je.
Šta? upitah ja.
Ono što se dogodilo..zašto se dogodilo.
Znam šta ćete reči(gospodine), prekinula sam ga tihim glasom.
Nisam zaboravio ono što se dogodilo...Zar niste? upita ja.
Ne.
A bio je tako sličan - rekoh ja.
Jurio je za duhovima, baš kao i ti. O čemu vi to govorite? Nasmešila sam se kao da se sećam, ali zapravo nisam se mogla setiti kad sam te prvi put videla.
Sećanje je oživelo čim je progovorio. Odjednom mi se čini tako poznatim kao da nije prošlo mnogo vremena.
Uh - rekoh ja. Divno je videti te.
I tebe reće on,(gospodin).
Šta ako?
Volim tvoj topli dah(gospodine), pričala sam ti poljupcem. Tim nežnim poljupcem sam na tren rasplamsala strast na usnama koje su se spajale...O koliko je bilo strasti na njima...Ne bi me čudilo da su letele i varnice dok smo otvarali oči. Ali bile su zatvorene i utapale su poljupce na našem telu...
Kosim odbleskom trzaj života, slobodno, beskrajno, lepotom čistom...Došlo je što treba da dođe..i ne stigavši da postane ništa...koraknu reć.."Ti si moja"...tvoja svest je moje središte čekanjem određena...osećaš li ti to dubinom duše.
Zapravo. Slušaj...Ne želim da te lažem. I ti to znaš.Čekala sam. I čekala danima. U, Mirui Tišini, koja je govorila na drugi način.
Nije to bila ljubav. Nije to bila strast niti požuda. Ipak, to osećanje je bila mešavina sva tri i još mnogih drugih...osećanja toliko čistih i jakih koje sam osećala prema tebi...da boleli su ali prijatno.
Ispred tebe.
Još uvek govorim ono što mislim - rekla sam onda.
Zvučiš privlačno. Opuštajući..savršeno je pokretao svoje ruke ka meni...polako pa brzo, i nijednom nije prešao granicu...Al? suviše se približio. Čak bliže nego ranije.
***
Dobro, dobro. - Ništa posebno. Za trenutak sam odbila da poverujem, da mi je ožario lice kao koprivom, i nije me bilo briga dok mi je njegova brada grebuckala lice.
Ne mogu - u glasu mi se osećao prizvuk panike.
Na trenutak sam bila pokolebana...Znam, znam... Mislim da nismo spremni. Samo bojim se da ću, kad konačno odlučimo, biti suviše stara za to,(gospodine).
Biće sve u redu - Uveravao me je.
Šta misliš? nasmešila sam se.
Svake godine sve manje i manje razmišljam o "Duhu prošlog vremena" - kog nisam volela da razočaram. Uostalom, još nisam potpuno odbacila pomisao... da u bliskoj budučnosti ozbiljno porazgovaramo o tvojim idejama... za vreme vikenda u Londonu Španiji Italiji ili Parizu...A posle toga postoje samo dva završetka?
A ako ne znam, ne plašim se da to priznam, al' ne kako ti misliš.
I ti to znaš
Sledećih nekoliko dana..Nije moralo obavezno da bude tako.
Konačno
Šta to znači? Ti - Ja...
Užurbani impulsivni - istovremeno u istom gradu, Tebe i mene kao da nešto nervira. - Izgubili smo kontakt...Šta je s tobom...Aha...Zar misliš da me razvlačiš kako ti se svidi...zar ti to ne smeta? Ljudi su ljudi i, ako su usamljeni prave gluposti. Al' ti. Nećeš ni znati da me nema.
Pretpostavljam...Oprezno, mudro razumno .Polako...Znaći, ako bih i došla, ti bi svejedno mogao biti zauzet. Možda je bolje što ne mogu.
- U stvari ponosim se time što si jedini drugi muškarac. I dok sam čekala tvoj poziv, utonula sam u san misleći na tebe...
I tad...Sve je mnogo teže nego što sam zamišljala.
Oh, da mislim da mi je samokontrola popustila na trenutak.
Međutim, jedan poljubac bi nas odveo u svet na koji, oboje smo to znali, da nemamo pravo.
Nakon nekog vremena i nešto kasnije...Konačno...Prosto je letelo tvoje nevidljivo prisustvo....Osećala sam te u ritmu otkucaja srca kroz vazduh što oko mene struji...
Pomislih. Dobro je. Važo je da nisam sama....Zašto? Još uvek neznam čega si se bojao...Tad još nisam bila zaljubljena u tebe. A ti očigledno još uvek nisi zaljubljen u mena...I vrh svega svakako te nebi zamarala glupostima...a ti pod pojmom "gluposti" ne podrazumevaš isto što i ja.
Uzdahnula sam...Zaboravila sam šta se desilo tih nekoliko minuta pre pre guste mešavine, "divljenja i poštovanja sa jedne, i predrasuda i osude sa druge strane smene bola i snova.
Iz sećanja mi je isplivala, jednostavno savršena kombinacija čarobne zanesenosti mašte na prepoznatljiv način, obavivši se oko mene, obgrlivši mi telo iznutra, izazivajući skoro osećaj bola od zadovljstva a misli prepustih čistoj improvizaciji bez životne realnosti...I sve se pali dahom nerazuma...Povlaćeći me ka sebi i od sebi ka tebi klizeći u oba smera ka ivici i natrag...Ahh! - zaista lepo me je pomalo opet plašilo...
S druge strane žudela sam za svakim trenutkom razigrane volje što s plamenom toplinom klizi, provocira, pomalo pritiska, okreće se vrti - migolji...I na trenutak zagledah se po ko zna koji put u tvoje oči koje su se sručile na mene...U njima sam ugledala obris tvoje duše i okrznuvši me usnama izgovorio si reć hvala...Hvala ti...
S druge strane začu se uzdah posmatrača u liku bez maske...Znam da zna...Kroz zvuk sna sneno sklupčano telo...Nije sigurno da li je to ponizna radost po prirodi potčinjena vatrom opako satkanom od mozaičnog tkanja, snova i sečanja, želja i strahova, i strasne ljubavi u stalnom sukobu - prošlosti i sadašnjosti koja prkosi strasnom vrelom poljupcu koji struji čitavim telom kao slatka jeza... na međi dana i noći...
Dakle, da rezimiram ovu priču.
Ono što je najvažnije, prava ljubav nikad ne glumi da je ljubav, već velikodušno ostavlja za sobom trag ljubavi u čoveku. Ljubav razvijena do savršenstva, na neki me je način, navela na razmišljanje...Laž i relativna istina, oduzela je doživljaj prave ljubavi i lepote...I ponovo verovah u nju - ljubav...A, Ti? nevidljiv sa svojim dahom, možeš li sve moguće učiniti mogućim...
