Ali! lišen senke mašte i sećanja,
Sve nam je tudje, sečaš se? Onaj si ?
Ti ! i l' onaj drugi dalje ?Gde si?
Bezok kroz snove bezumni vrisak
Lišen svetla,izlazi iz sebe samog,
Združen s' pesmom lažne nade,
Predugo rastaćeš svest u bol..
Nevidljiv uspavljuješ krotku krhku ruku,
Sa razdeljenim srcem na parče...
Al-i,il' u jurnjavi nedrima beskraja,
S' divotom većeri i jutra koje sledi,
Pre - iza tebe vraški zbrkana osama,
Trći ruševinama beskraja u sanjiv kutak
Onom što je blizu utkan u povorku sećanja?
Il' ako još se veruje veruj tamo u pamćenju,
I posle tol'ko znanja imal' opraštanja ?......
mart,2018.g.
Koji si ti?iz onih nežnosti nesreću stvaraš,
Ljubavlju prožeta prozirna prevara.
Budni mamac za nju.. u svakom trenu..
Usmeren da l' nazireš u kojoj sam ja?
Je l' tako ?Da l' smo bili to- ti i ja ?
Brzinom gonjena ne htede natrag,
Magičnim krugom,onde tad i ne sad,-
sve si palio i sve upali dolaskom većeri,
I više još više da si ti bio ti -ka sebi
Ka meni čovek ? i više još!
Gde stoji neizveštačen
zanos u drugačijem ritmu
koji zamenjuje ponavljanje
s' malim nežnostima,
kružne ljubavi bez nade.
Al'u zanosu radosti,
Ona zaboravlja što otišo je,
Ona ne čeka nimalo što prošlo je.
Po nekad čuje,čas što stremi
S'zveckanjem kluča na kraj srca
nesposobano da dosegne
slobodu...?
Sad, kad je ostavila sve iza sebe osetila je kako joj je pao kamen sa srca, dok je sedela na terasi i ispijala čaj. Gledala je u voćnjak prepun stabala, povetarac je raznosio latice procvetalih pupoljaka bele boje kao snežne pahuljice.On je i dalje prićao. Moja supruga je preminula pre mnogo godina, ja sam više voleo da ostanem na imanju, nego da živim sam u vili koja se nalazi u gradu. Odgovara mi što je imanje udaljeno kilometrima od grada. Volim okolinu, reku koja protiće kroz moje imanje i otiće ka dolini, volim i ovaj mali most, koji je sad sav obrastao u bršljen, a zavoleću i tebe Dora. Bilo je nećeg čarobnog u vazduhu dok je izgovarao reći, učinilo joj se kao da pripada nekom drugom izgubljenom svetu, na koji se nabasa slućajno. Znaći od sad mogu slobodno da tumaram po tvom imanju reće Dora.Da do mile volje od danas svaki dan.Dok budemo sutra ispijali čaj gleda ćeš,ples sičušnih vilenjaka, patuljaka, kao zavodljivu igru sunčevog zraka., koji će te jedno vreme zavoditi umesto mene.
U trenutku Dora primeti da mu se ruke vidno tresu, i da mu pogled luta.Prišavši bliže Dori, obuhvati joj ruku i poče nežno da je ljubi. Hvala reće Dora, vreme je da krenem. Sutra. Da sutra reće Dora..
Dorina osečanja polako su dovedena pod kontrolu. Umesto da osečanja prevladaju poput neke slepe sile, da izvršavaju svoj zadatak, kao carstvo nužnosti. Dorina osečanja sad su istinsko carstvo slobode. Nije želela više da preživljava istinsku slabost. Svako novo osećanje spekulira s tim da drugom stvori novu potrebu, da bi ga prisililo na novu žrtvu, da bi ga stavilo u novu zavisnost, i da bi ga zaveo na nov naćin, uživanja i stvorio sebi potrebu.
Po Dori, to bi sad bila potencija uzajmnog varanja. To bi bio krug koji bi se širio a ona nije više
spremna niti dovitljiva, nije ni neumerena, tako da ne prihvata neprirodno izmišljene požude.
Dok se vozila ka gradu, razmišljala je da ne dozvoli da samovoljan, hir,njegov ili njen ovlada.
Ovog puta lukavstvo neće zadobiti milost, neću prihvatiti mamac, neću više biti slaba kao mušica na lepku.Ipak ću otići sutra, obečala sam....
Čuješ li ? lom horde vetra u vazduhu,
Jadikovke protivurečnosti .....sate uspomene,
Nemoj se lepotom mojom nikad pokolebati...
I seti se, seti se samo...samo se seti...
Sve dok splet mojih latica, cvetnu draž pruža,
Da i ja pupoljak bi, izmedju krošnje i korena -
"Zgurena tišina - treperava svetlost u lišću."
Bili su-Bi smo u tihoj zamci zaustavljenog vetra bliski,
Snažno s ljubavlju dosezali lepršavu draž,istine svesti,
Čekali pripijeni preko zasvodjenog jezika najlepšu pesmu,
Čekala misli što ulaze kroz stotinu lica,s' ljubavlju poćiva,a ne čuje ništa,
Čekali, nišući se izmedju odanosti i sećanja strpljenje da prodje -
čudno tiho, užasno tiho vreme, godine mladosti, zaobilazak težek,
Al' ona ne čeka, da vineš se iz vrtloga kutije egoizma, oslonjen
na okrnjeno sećanje nedostojno pažnje..lepote i dopadanja,
Razbarušenom kroz svetlost u lišću - juće i prekljuće,ne izaziva vetar,
Ne želi izazov na putu što vijuga, i ne priziva nečujno ništa...dok kosa ti sedi,
Sad,naklon tvom poklonu,malom maleckom veselom naokolo šo pleše,
Iluziji- sečanju što kruži i traga ka,pramenovima belim,što dotiču lice,
Prvom i poslednjem koraku nedodirnute ljubavi u padu i veliko ništa...
"Zar treba proći kroz ledenu pustinju apstrakcije, da se dodje do konkretnog razgovora - da ljubav ipak jeste- prebogata riznica koja se ne smešta u neki izdvojeni deo, nedodirljivo postolje..Ona je apsolutno postavljene u sebi samoj i izvan sebe u vremenu - dostupna volji pojedinca !"..
A ko je bio u zabludi?progutana iskrenost ogrešena o odanost,uspomena
kroz pesmu bez poniženja, život vredan pažnje pkazaće....
Zar opet surovost?priča-slika igra smeh,
Kikoće se kliberi, raduje kroz podsmeh,
I, stalno nešto potmulo neprekidno smišlja,
Dolazi sav očajan, zeza se zbunjen i gleda mrko,
Na čudan način njuška s' malo il' više buke,
Razočarenja ga ne drži pa opet put pod noge.
U senci oblaka ritmički jednoličan izazov
Kroz prostor ko izveštaj se naginje i pruža telo!
Metaforički poeta suvoćom erotskog stila
poćetniku poeti podmeće svoju ogoljenu nogu
Al'vreme je gibak polemički izazov....
I evo nek sa sledećim stihom počne
iskusnog poete gramatićka pesma.....
