Bili su-Bi smo u tihoj zamci zaustavljenog vetra bliski,
Snažno s ljubavlju dosezali lepršavu draž,istine svesti,
Čekali pripijeni preko zasvodjenog jezika najlepšu pesmu,
Čekala misli što ulaze kroz stotinu lica,s' ljubavlju poćiva,a ne čuje ništa,
Čekali, nišući se izmedju odanosti i sećanja strpljenje da prodje -
čudno tiho, užasno tiho vreme, godine mladosti, zaobilazak težek,
Al' ona ne čeka, da vineš se iz vrtloga kutije egoizma, oslonjen
na okrnjeno sećanje nedostojno pažnje..lepote i dopadanja,
Razbarušenom kroz svetlost u lišću - juće i prekljuće,ne izaziva vetar,
Ne želi izazov na putu što vijuga, i ne priziva nečujno ništa...dok kosa ti sedi,
Sad,naklon tvom poklonu,malom maleckom veselom naokolo šo pleše,
Iluziji- sečanju što kruži i traga ka,pramenovima belim,što dotiču lice,
Prvom i poslednjem koraku nedodirnute ljubavi u padu i veliko ništa...
"Zar treba proći kroz ledenu pustinju apstrakcije, da se dodje do konkretnog razgovora - da ljubav ipak jeste- prebogata riznica koja se ne smešta u neki izdvojeni deo, nedodirljivo postolje..Ona je apsolutno postavljene u sebi samoj i izvan sebe u vremenu - dostupna volji pojedinca !"..
A ko je bio u zabludi?progutana iskrenost ogrešena o odanost,uspomena
kroz pesmu bez poniženja, život vredan pažnje pkazaće....
Нема коментара:
Постави коментар