 |
| slikar Pikaso |
Tiha misao XI deo
Pišem ti a, ...Samo reči pričaju. Kako to?..Ovde a "Ti", tamo.
Istina je, u krajnjoj liniji Ali... ko je u pravu?
Nije, dakle, bila greška. Sve ostalo su samo reči - nagađanje.
I to je bio kraj dijaloga. Tako ti bi samnom da završiš.
A ja. Zaklela sam se da ičiću pravo prijatnim i opreznim hodom.
I tako nastavih put. Tamo. Uzdignutih ruku i spuštene glave, onamo kuda je "On" pokazao,
Od tog časa sve se dešavalo slučajno.
U silnom lutanju s kraja na kraj mraka najzad nazreh put, s tananim predosećajem
sa jedne strane, u uverenju da još treba živeti!
A tek želja. Dakle, znači bez oklevanja - Pa ipak treba živeti,
a život, Jedan od Prvih "Ti" - bi moć, "Oštra", a ne reč.
Ko zna - Sreća i blaženstvo zamisliv put a,
Uzburkana krv nerazmišlja a oseća.
A ti? Šta očekuješ još? Da prva kažem.
Možda susret bez čežnjive sudbine kroz pogled ptice sa bezbroj nogu što kroz prošlost
sadašnjost daruje.. Gde mu to dođe? Došapni mi da više nebi lutala noću da ne pomislim
da sam ja ona druga, prvom,
Razočarano nesamostalno vreme s tobom što uvek u mestu tapkaš
Sa detaljnim opisom od nekoliko tekstova, pri kraju što liči
na ogroman cvet, potom samo na pupoljak i onda više ništa, sa jednim od mnogih, onaj duboki
istiniti prvi u koloni između - ljubav, ljubomora, sukob, svađa,
Prića i pomirenje, a ponekad neznanje.
Još pamtim blistavi sjaj jedne crte što razvi "Ti", koji zasenjuješ sve ostale zaseni.
Izazivački sočan u poređenju kroz najsrečnije doba ljubavi i strasti s ' unutrašnjim životom
sečanjem od fantazije, snova, slasti i čežnje za ljubavlju, s nekoliko vrlo grubih
pitanja o mojoj prošlosti, potom malo smiren mojim bezazlenim odgovorom
Tvoj prezir prema meni dobi blagonaklon prizvuk, i čak se namršti.
Ipak, "Ti", i dalje tapkaš u mestu oštar al' reč puke neuhvatljive vesele misli ponekada
slušaj. Umesto razuma misaonu komponentu Emocije na prstima tvoje ruke,
Učinilo mi se... Ne nisi mi dotakao lice, al' srce i dušu "Da"...
