 |
| slikar, Pablo Pikaso |
IV. deo Plave beležnice
Snena zabluda 3. deo
Sumnja i zabluda,
Stajale su?
Ne, Prijatelju
Išle, su -
I stigavši...Ušle su gotovo bez glasa...U njen život...S? blještavom sanjarijom. Tvrde tišine
U njen san ...San koji je besmislica...
Ostala je ista, mada se stalno menja. Snaga energije i dalje u njoj pleše.
Zaplet. To je zapravo misao pa slika...Sa onim što ne bi - menjajući mesto novo nenalazi do visine pravog čoveka...i ni reč ne reče...
...Sećanje koje se ukorenilo u iskustvu uklapajući ljubav u .jednačinu...Emocije i misli s jedne strane, i doživljaja s druge strane.
Sećanje, "Gomilajući asocijaciju za asocijacijom do juće pokušavalo je da joj skrati san.
Stvarnost bez iluzije. Inspiracija poput sablasnog broda ponekad bežeći od sopstvene stvarnosti plovi kroz riznicu bogatog joj unutrašnjeg sveta - nje same duboko, duboko kroz divlji, svirep, plemenit, strastan, ružan, lep i radostan život.
Putovala je nekano nedužno...ponekad ka rubu večnosti...I nedozivajući ga, doći će!...Al' ne sad upravo u ovom trenutku koji to nije....Dok je jedva čujni nepoznat glas doziva da se primakne njegovom svetu mašte...Tamo gde niko nije mogao uči, tamo gde je film koji oživljava maštu, tamo gde nisu spaljeni mostovi koji vode natrag i napred u zemlju mašte...Tamo gde stvarnost nije ni preteća ni razočaravajuća...Bio je to glas koji se rastače lelujavo varljivo zajedljivo sa mrakom kroz mrak trak svetlosti, gleda put zaboravljenog susreta kroz nj...
Pa ipak. Uskoro, misli. Svanuće
Sumnja...da li postoji...Nasuprot strancu, njoj je bilo strašno potrebno da opravda svoje postojanje...Kroz misli koje su bile toliko pune života...
Otvorila je oči...Ponekad, usred aktivnog života u kome je sagledavala sebe okrzne je neki čudan osečaj sumnje...Ne zna da li postoji...Oseća da je lako moguće da je nečiji tuđ san! Učini joj se, to, s, gotovom, telesnom opipljivošću... U prvi mah joj je oduzimao dah... Gledala bi kroz prozor u očajanju...Živim li bar ovde ja, što bi rekli, živim!
Tapkajući kroz prazninu...Probudila se u istom životu u kojem je i zaspala. Shvatila je na mahove
Ko zabluda...ona zaludna...ispred. I još pre ne htede ispred njega, već ga zaobilazi. Provlači se iza Tažeći usamljenog sebi sličnog do visine pravog čoveka...Prolaznika u sebi i tebi - slučajnog gosta...Ponovo te vidi...samo, delić sebe i delić tebe!
Pojaviće se svetlost. I shvatiće ono što ranije nije mogla da vidi kroz živi pesak poricanja.
Na kraju krajeva, još do juće imala je milion razloga-objašnjenja i opravdanja za ono što oseća...i što je strastveno branila. Al' ta filozofija ju je zaslepela.
Do juće obeshrabrena, danas je stvarno osetila da je pronašla način da i njega natera da shvati...
Al' ako ne može i dalje da vidi nešto što je očigledno, onda nešto nije uredu i postoji velika šansa da on to( ne želi), nikada neće videti.
Jedno je sigurno:" moralo je biti više od muzike-reči."...A sa tvoje tačke to izgleda kao čisti sebičluk.
Ukratko čekajući...Tvoju zamku čekanja...Shvatila je da čeka Godoa.
Ipak vreme je da nakratko promeni ritam razmišljanja.
I tako:
Tajni saučesnik...Nemoć postavlja na sledeć način...Mi - On - Ti, u stvari jednostavno različiti, previše različiti, veoma različiti...I tako. Njen život je njen život, a osoba koju je volela je deo njenog života.
I uprkos svom razmišljanju...osetila se odbačenom, poput stranca zarobljena u tuđem životu.
Ipak. Ali. Možda negde postoji neka stvarna sličnost koju je samo previdela ili zaboravila...A to je,( biti zaljubljen...veoma je teško priznati), jer na kraju krajeva, to je neko koji je mimoilazi...
Ne bi se moglo reći da ga nije volela, ali joj se svidjao "ružičasti san."
Sad, u ovom slučaju. San i život su dve izmešane stvari, čijim se međusobnim prožimanjem obrazuje njeno svesno biće...Samo nije znao ono što je ona znala, iako ni sam nije sasvim znao šta zna - ali je znala...Da je drukćije u polu-tami, posle ispijanja jutarnjeg čaja...Nikad nije posedovala nešto što bi smatrala za amajliju(zavet)...
