F.Bekon - citati 2

Otpor autoritetima
Da li je moguće da sumnjate da bi Aristotel promenio svoje mišljenje, ispravio svoje knjige i prihvatio najrazumnije doktrine, kad bi video nova otkrića na nebu, sam odbacujući one koji su tako maloumni da mogu da budu navedeni da i dalje nastavljaju da ponizno zastupaju sve ono što je on ikad rekao?...
Sledbenici Aristotela su ti koji su ga krunisali autoritetom, nije(Aristotel) on to sam proglasio sebe. Zbilja, aplaudiram čitanju i brižljivom izučavanju njegovog dela, a prigovaram samo onima koji mu se kao roblje predaju slepo se priključujući svemu što on kaže i prihvatajući tako nepovrediv dekret ne tražeći bilo koje druge razloge.
Galileo Galilej, Dijalog koji se odnosi na dva glavna sistema sveta-Pitolomejev i Kopernikov(1632). Prevod iz Marvin Peri, Intelektualna istorija Evrope, str.104.)

Nova logika
Znanje je moć
3. Ljudsko znanje i moć poklapaju se u tome, što nepoznavanje uzroka onemogućuje uspeh!
Priroda se naime pobeđuje samo pokoravajući joj se, a što je kod razmišljanja uzrok, to je kod delovanja pravilo.
Frensis Bekon, Novi organon,str.37.

Nova logika i metoda saznanja.
10. Istančanost prirode umnogome nadmašuje istančanost čula, tako da su ona lepa razišljanja, ljudske spekulacije i obrazlaganja nezdrava stvar, ali nema nikoga ko bi to video

11. Kao što nauke, kakve su sada, nisu ni od kakve koristi za pronalaženje dela, tako je i logika kakva je sada, nekorisna za pronalaženje nauke.

12. Logika, koja se upotrebljava, služi više za učvršćivanje i utvrđivanje zabluda koje se temelje na običnim pojmovima, nego na istraživanju istine: stoga je više štetna nego korisna.

14. Silogizam se ne upotrebljava za princip nauke. On sebi potčinjava odobravanje, a ne stvari.
Silogizam se sastoji od sudova, sudovi su reči,a reči su znaci pojmova. Ako su dakle sami pojmovi(ono što je osnova stvari) pobrkani i naprečac izvedeni iz stvari, onda nema nikakve čvrstoće ni u onome, što je na tome sazdano.
I tako je jedina nada u pravcu indukcije. ...
19. Dva puta jesu i mogu da budu za istraživanje istine. Prvi leti od oseta i pojedinačnosti prema najopštijim sudovima, pa na osnovu tih principa i njhove nepokolebljive istinitosti sudi i pronalazi sređene sudove: taj put je sada uobičajen. Drugi izvlači sudove iz oseta i pojedinačnosti, uzdižući se neprekidno i postepeno tako da naposletku dolazi do najopštijih sudova.
To je prvi, ali još neoproban put.
Frensis Bekon, Novi organon, str.39, 4o, 41.

Susreti Beatriče i Dantea

"Od prvog dana kad ugledah njeno lice,o njemu sam pevao.
Ona je posedovala nepresušnu draž,bila moj blagoslov, uništitelj sveg zlog u meni, kraljica vrline, spasiteljka."

Ljubav! Ta reč mi zvuči tako čudesno, da mislim, sve što izvire iz ljubavi mora biti isto tako čudesno.
Dante Aligijeri

F. Bekon - citati

Idoli
38. Idoli i lažni pojmovi, koji su već zaokupili ljudski razum, pa se u njemu čvrsto ukorenjuju, ne samo da tako obuzimaju ljudski duh, da se istini teško otvara pristup, nego se oni, ako je pristup bio dan i dopušten, vraćaju i smetaju kod samog obnavljanja nauke, ako se ljudi unapred ne opomenu da se protiv njih, koliko je moguće, zaštite.

39. Četiri su vrste idola, koji zaokupljaju duh ljudski
41. Idoli plemena imaju svoj temelj u samoj ljudskoj prirodi i u samom plemenu ili rodu ljudskom. Pogrešno se, naime, tvrdi, da je čovečije čulo merilo stvari: nego naprotiv, sve percepcije kao čula, tako i uma zbivaju se primereno čoveku, a ne univerzumu. Ljudski je razum poput neravnog ogledala za zrake stvari, koje svoju prirodu meša s prirodom stvari, pa ih iskrivljuje i prlja.
42. Idoli pećine su idoli pojedinog čoveka. Svako naime, pored zabluda ljudske prirode uopšte, ima posebnu pećinu ili rupu koja lomi i kvari svetlo prirode, bilo zbog svačije posebne i pojedinačne naravi ili zbog vaspitanja i opštenja sa drugima, bilo zbog čitanja knjige ili autoriteta onih koje neko ceni ili im se divi, ili zbog različitosti utisaka koji se javljaju u pristrasnoj duši s predrasudima ili u mirnoj ravnodušnoj duši ili tome slično, tako da je zaista ljudski duh, kako je on disponiran kod pojedinih ljudi, nešto različito, potpuno smućeno i, tako reći slučajno.
Stoga dobro veli Heraklit: Ljudi traže znanje u manjim svetovima, a ne u višem ili zajedničkom.
43. Idol trga. Ljudi se naime druže uz pomoć govora ali se reći određuju prema narodnom shvatanju. I tako to loše i nezgodno određivanje reči na čudan način stešnjava razum. Reči očigledno vrše nasilje nad razumom i sve brkaju, pa dovode ljude do praznih i bezbrojnih protivurečnosti i izmišljotina.
44. Ima konačno idola, koji su ušli u ljudske duše iz različitih filozofskih dogmi, a takođe i iz naopakih zakona dokazivanja. Njih nazivamo idolima pozorišta, da ima isto toliko proizvedenih i prikazanih drama, koje su stvarale izmišljene scenske svetove, koliko i prihvaćenih ili izmišljenih filozofija..
Frensis Bekon, Novi Organon, str.45-48.
Bekonova filozofija dobro opisuje scenu na kojoj će se odigravati moderna filozofija.Ona uzima kao svoj zadatak da upozna prirodu razuma. Čovek se sad tumači prvenstveno preko te svoje osobine da ima razum,što znači da predstavlja biče koje je sposobno da otkriva istinu, daje i sluša razloge za tvrdnje o svetu itako formira svoje mišljenje. Iako jednako rasporedjen svim ljudima, kako će kasnije reći Dekart, razum nije instrument koji uvek dovodi do ispravnih zaključaka. Oko tih pitanja trude se; racionalizam, u okviru koga ćemo obraditi, Dekarta, Spinozu i Lajbnica i empirizam, koji ovde predstavlja Lok i Hjum...

Rene Dekart - citat

Kroz Dekartove reči kao da čovek novog veka kaže:Ja sam tu, imam oči i uši i sposobnost shvatanja. Nemojte da me zaobilazite.
On misli da ako nešto treba da bude istinito ili dobro, on sam mora moći da se uveri da je to tako.
U racionalizmu, pravcu čiji je Dekart začetnik, to svedočanstvo treba naći u vlastitom razumu(lat.racio). On veruje da svako poseduje "prirodno svetlo razuma", odnosno "urođene ideje" pomoću kojih može doći do sigurnih istina. Međutim, to ne znači da uvek dolazi.
U potrazi za primerom sigurne istine, Dekart se, dakle, pita: Šta se dešava ako posumnjam u ono što sam naučio od drugih, i u ono što mi kazuju čula, pa čak i matematičke istine - šta ostaje kao istina u koju se ne može sumnjati? Odgovor je bio da čak i ako sumnjam u sve, ne mogu sumnjati da postojim ja koji sumnjam. Ovu istinu on je izrekao u čuvenom stavu: Mislim, dakle jesam(na latinskom: cogito ergo sum).
Ovu istinu saznajem potpuno jasno i razgovetno i bez pomoći čula. Dekart se bavio potragom za takvom istinom da bi dobio primer koga treba slediti i u saznanju ostalih stvari.
Tako on ustanovljava četiri pravila metode kojih se treba pridržavati u nauci:
1.Treba prihvatiti samo one istine koje saznajemo potpuno jasno i razgovetno.
2.Složenije probleme treba razložiti na jednostavne i lakše shvatljive delove.
3.Ono što ostane neobjašnjeno treba objasniti pomoću ovih prostijih stvari.
4.Na kraju treba još jednom preći ceo proces, da bi se izbegle moguće greške.
Dekart je smatrao da se ovo pravilo uspešno primenjuje u matematici i da njene metode treba proširiti ka ostalim naukama.
Smatrao je da je metafizika osnov sveg saznanja i da iz nje slede ispravna fizika, a zatim i sve ostale nauke.
Po Dekartu sve je podeljeno na dve supstancije - misaonu i prostiruću( materijalnu) supstanciju
One mogu da postoje nezavisno jedna od druge. Misaona supstancija sadrži sve ono čime se bavimo kad mislimo, ali takođe i osećanja, htenja i maštu. Prostiruća supstancija odlikuje se time da zauzima prostor, ima težinu i kreće se: u njoj takođe deluju fizičke sile.
Ovakva slika sveta odgovarala je mehanici, nauci koja je bila u punom razvoju. Fizički svet je trebalo da bude objašnjen jednostavnim i univerzalnim zakonima o kretanju čvrstih tela, a ne bezbrojnim i različitim unutrašnjim formama koje je pretpostavljao Aristotel.
Taj svet se u svom funkcionisanju ne obazire na naše želje. zato ispitivanje aristotelovskih svrha treba isključiti iz nauke.
Tela se neprestano ponašaju prema zakonima prirode, ne želeći time da postignu nikakvu svrhu. O ljudskim svrhama treba da brine samo čovek, menjajući svet oko sebe.

Erih From: Umeće ljubavi i šta nas sprećava da ovladamo njime.

"Teško da postoji neka aktivnost,neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav."
Nemački psihoanalitičar, filozof i socijalni psiholog Erih From, tvrdio je u svom remek-delu "Umeće ljubavi" da je ljubav aktivnost za koju treba dosta znanja i truda, da se ne događa slučajno, već je za nju potrebno izvesno umeće koje se stiće dugim i upornim delovanjem.
From piše:
"Ova knjiga želi da pokaže da ljubav nije osećaj u koji lako može biti bilo ko upušten, bez obzira na to koliki je stepen zrelosti dosegnuo.
Ona želi da ubedi čitaoca da su svi njegovi pokušaji na ljubav osudženi na neuspeh sem ako ne pokuša najaktivnije da razvije svoju celokupnu ličnost, tako da postigne produktivnu orijentaciju, bez prave poniznosti, hrabrosti vere i discipline. U kulturi u kojoj su ovi kvaliteti retki, postizanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće."
- From smatra našu skrivenu potenciju ljubavi crno belom.
"Većina ljudi shvata problem ljubavi prvenstveno u tome kako biti voljen, pre nego kako voleti, u sposobnosti da voli. Stoga, problem za njih je kako biti voljen, kako biti dopadljiv." Ljudimisle da je ljubav jednostavna, ali da je pronaći pravi objekat ljubavi ili biti voljen teško.

Razlika između zaljubljenosti i trajnog stanja ljubavi.

"Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što smo svi mi, iznenada dopusti da se zid između njih sruši i osećaju se blisko, osećaju se kao jedno, ovaj trenutak jedinstva jedan je od najradosnijih, najuzbudljivijih iskustava u životu.
From dalje piše:
"Prvi korak koji se preduzima da se postane svestan da je ljubav umeće, kao što je i življenje Umeće: ako želimo naučiti kako da volimo mi moramo naučiti druga umeće, recimo muziku i td. Ovladavanje umećem mora biti stvar ultimativne zainteresovanosti: ne sme postojati ništa na svetu važnije nego to umeće ovo je istinito i za ljubav. Uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju skoro sve ostalo se smatra važnijim od ljubavi: uspeh, prestiž, moć skoro sva naša energija korišćena da se naući kako postići ove ciljeve, a skoro ništa za učenje umeća ljubavi."

Misao o mislima

                      Misao o mislima - Psihologija

 - Snaga misli je ključ za stvaranje naše stvarnosti. Sve što vidimo ima svoje poreklo u nevidljivom, unutrašnjem svetu misli i uverenja. Da bi smo postali gospodari svoje sudbine,  moramo naučiti kontrolisati prirodu svojih uobičajenih misli.  Na taj način,  moći će mo da u svoj život privući ono što želimo.

- Naše misli su prepune energije.  Naše misli su žive.  Svaki put kada se stvara određena misao, ona emituje vrlo specifučnu energiju koja odgovara frekvenciji ili vibraciji.

- Osnovna premisao Zakona privlačnosti je da slična energija privlači sličnu.  Može privuči stvari i okolnosti koje su u skladu s našom dominantnom frekvencijom, koju određuje naš mentalni stav, uobičajene misli i uverenja.  Ako želimo znati kako misli izgledaju, samo pogledajmo oko sebe.  Imajmo na umu ove tri reči " misli su stvari".

- Misao može biti tačna i netačna ( može da bude totalno neprihvatljiva za ono ko ju je umislio i to je u redu, a onda se ona odbacuje kao nebuloza - nešto što je maglovito).

 Iskustvo je dete misli, a misao dete akcije. Ne možemo ljude učiti iz knjige
(Bendžamin Dizraeli)

- Perfekcija misli i konfuzija ciljeva je izgleda naš najveći problem.
(Albert Ajnštajn)

- Misliti je zanimljivije nego znati, ali manje zanimljivo nego posmatrati.
(Volfgang fon Gete)

- Mi smo ono što verujemo da jesmo.
(C.S.Levis)

Čovek nije istakao tkanje života

"Čovek nije istakao tkanje života,on je samo nit u njemu. Što god čini tkanju, čini sam sebi." Poglavica Seatile

Fizičko tijelo - ogledalo duše - Citat

Ono što duša nosi, svetlo ili sjenu, to ona predaje svojem omotaču. Tim vibracijama ona aktivira atomsku strukturu čoveka koji je tad obeležen onako kako duša zrači.
Stoga se zemaljsko telo naziva i misaonim telom, jer su misli čoveka ogledalo svijetle ili grešne duše. Ogledalo duše počiva na tome što je čovek uneo u svoju dušu svojim čuvstvovanjem, mišljenjem, govorom, postupanjem, svojim željama, svojim strastima svojim čežnjama ili ispunjenjem božanskih zakona.
Svetla duša deluje u njenom fizičkom telu da je čovek plemenit, fin, dobar, da je za svog bližnjeg i da je sa svojim bližnjim. Sjene izazivaju mržnju, zavist, neprijateljstvo, netrpeljivost, oholost, podcjenjivanje bližnjeg, strast za užicima i još više od toga.
Na različite načine bivaju duša i čovek upozoreni na postojeće grehe, tako da ih čovek može na vreme prepoznati i da ih očisti s bližnjim pre nego uzroci izbiju.
"Njegovo oko Božije knjigovodstvo - Mikrokozmos u Mikrokozmosu"
(Izdavač Univerzalni život,Zagreb l997)

Psihologija

Alfred Adler
Je tvorac pravca u psihologiji koji je poznat kao individualna psihologija.
Rođen u Beču,(1870-1937)
Bio je član Bečkog psiho-analitičkog društva ali ga je zbog neslaganja sa Frojdovom teorijom napustio 1911. i osnovao novo Društvo slobodne psihoanalize koje je ubrzo promenilo naziv u Društvo individualne psihologije.

Pojam
Životni stil kao bazično načelo po kome funkcioniše ličnost-citat

Ličnost čoveka Adler shvata kao celinu koja je okrenuta ka budućnosti. Svaka ličnost je celina, neponovljiva, jedinstvena: njen celokupni život oblikovan je jednim osnovnim ciljem formirajući pri tom njen unikatni životni stil.
Životni stil je upravo skup načina, sve ono što i kako čovek misli na putu do cilja. Osoba pamti i uči sve ono što se uklapa u njen životni stil, dok sve ostalo minimizira ili potpuno zanemaruje.
Formiranje i uobličavanje životnog stila odvija se pod uticajem osećanja manje vrednosti usled nekog sopstvenog nedostatka, fizičkog ili psihičkog,realnog ili izmišljenog.
Adler je razlikovao četiri karaktera ili životnih stilova. Ova podela služi kao orijentir i ne treba je se pridržavati doslovno
- Dominantni, superiorni tip
To su osobe koje imaju sklonost da dominiraju drugima, agresivne su i energične, ne trpe osujećenje. Po svaku cenu teže ka potvrđivanju osećanja lične moći, pri čemu ne biraju sredstva i pokazuju spremnost da svakoga uklone sa tog puta.
- Oslanjajući ili zavisan tip karaktera
Podrazumeva osobe koje bez oslonca u drugima ne mogu da se nose sa životnim problemima, i pri tom imaju malo energije.
- Izbegavajući tip
Svrstavaju se osobe koje se povlače od života izbegavaju socijalna interakcije i klone se ljudi generalno bez energije i sa težnjom da se zatvore u sopstveni mali svet.
- Društveno koristan tip
To je energičana, zdrava ličnost, orijentisana ka društvu a ne ka sebi. Postupa rukovodeći se opštim dobrom a ne sopstvenim željama. Međutim,ovako pojednostavljeno i mehaničko shvatanje ljudske prirode nije bilo dovoljno dobro za samog Adlera te on ubrzo razvija pojam stvaralačkog samstva.

Adler stvaralačko Ja opisuje kao
"Jedinstvenog, doslednog vladara celokupne ličnosti čoveka."

Izvori:

- Adler, Poznavanje čoveka, Divit(1999)

Epistemologija i psihologija

Kao i ostali racionalisti, Spinoza razlikuje dve vrste predstave: putem mašte i putem intelekta. Mašta je predstava preko koje nastaje unutrašnja slika stvari, odnosno kao posledica čulnog opažanja. Intelektom se stvaraju odgovarajući koncepti, ne slika stvari.
- Prvo i niže na skali naziva mišljene, mašta(opinio, imaginatio).Ovde uključuje "slučajno i neodredjeno iskustvo"(ehperientio vaga), takodje saznanje iz druge ruke,(preko tudjeg iskustva) i saznanje koje se može steći preko simbola i znakova. Zaključuje da ova vrsta saznanja zavisi od "zbunjujućih i neprecizno odredjenih podatala", znači posredno i preko čulnih opažanja, te stoga nije prikladna kao baza filozofsku argumentacije.
- Drugo i više na skali, dolazi putem razuma(ratio), koje zavisi od karakteristika i prirode strukture stvari, tj,"zajedničko za sve i isto u delu i sveobuhvatnosti", ili odgovarajuće saznanje o supstanciji, ili pak suprotno esenciji.
- Treće i najviše na skali, definiše kao " intuitivno saznanje"(scientio intuitiva).Intuitivno saznanje, po Spinozi, dolazi preko odgovarajućeg saznanja o supstanciji i atributima božanskim, kao i saznanja o samoj esenciji stvari. Takvu vrstu saznanja je moguće steći jedino putem odgovarajućeg "redosleda akcije i reakcije."
- po Baruh de Spinozi:
Duša se ne pobedjuje oružjem,
nego ljubavlju i blagodarnošću.

Žene mogu pružiti onoliko
prijateljstva koliko pozajme od
ljubavi.

Anima i Animus u Jungovoj psihoanalizi.

Prema Jungovom mišljenju, ženski princip u nesvesnom jednog muškarca je anima, a animus je muški princip u nesvesnom žene. Reči "anima" i "animus" su preuzeti od ženskog i muškog oblika latinskog naziva za dušu. U funkcionalnom smislu reči, animus i anima su arhetipivi nesvesnog zaduženi za komunikaciju između ega(budne svesti) i kolektivnog nesvesnog.
Jung je rekao da ukoliko je "susret sa senkom uzorak u individualnom razvoju...susret sa animom je remek-delo." Jung je smatrao da je proces razvoja anime jedan od najvažnijih izvorišta stvaralačke sposobnosti.
Jung je verovao da razvoj anime prolazi kroz četiri različita nivoa, kojima on nadeva imena, Eva, Helena, Marija i Sofija. Šire posmatrano, čitav proces razvitka anime u muškarcu tiče se otvaranja muškog subjekta ka emocionalnosti i time ka široj duhovnosti,stvaranjem nove svesne paradigme koja obuhvata intuitivne procese, kreativnost i maštu i psihičku osetljivost prema sebi i drugima, tamo gde ranije nisu postojali.
EVA
Prva je Eva, koja je dobila ime po uzoru na Adama i Evu iz Starog Zaveta. Ona se odnosi na pojavu žene kao predmeta žudnje muškarca. To je čulna žena koja ga zavodi i kuša na greh.

HELENA
Druga je Helena, što predstavlja aluziju na Helenu Trojansku ig grčke mitologije. U ovoj fazi muškarac vidi žene kao sposobnost za uspeh u svetu i kao samopouzdana, inteligentna bića, čak i ako nisu u potpunosti moralna ili puna vrlina. Druga faza pokazuje snažan raskol između spoljašnjih sposobnosti (ppr. poslovnih ili konvencionalnih veština) i nedovoljno razvijenih ili nedostajućih unutrašnjih kvaliteta(nesposobnost za vrline, nedostatak vere ili mašte)

MARIJA
Treća faza je Marija, koja je dobila ime prema hrišćanskom teološkom učenju o Devici Mariji (Isusovoj majci). Na ovom nivou razvoja, čini se da muškarci smatraju da žena poseduje vrline(čak i na ezoteričan ili dogmatski način), isto tako kao što se određene aktivnosti koje se svesno smatraju nemoralnim ne mogu primeniti na njih.

SOFIJA
Četvrta i konačna faza razvoja anime je Sofija, koja je dobila ime po grčkoj reči Mudrost. Ovde dolazi do potpune integracije koja dopušta muškarcu da vidi ženu i odnosi se prema njima kao prema posebnim ličnostima koje poseduju kako dobre tako i loše osobine. Najznačajni aspekt ovog poslednjeg nivoa je to što anima manifestuje (u snovima) kao personifikaciju "mudrosti" i postaje pomoćnica muškarcu u kreativnim izazovima. Anima je sad dovoljno razvijena da nijedan pojedinačan subjekat ne može u potpunosti i za stalno sadržati slike sa kojima je povezan( i koje je po svojoj prilici, predstavljaju).
Jung je verovao da svaka žena poseduje pravu riznicu predstava animusa u sebi, dok se muška anima sastoji samo od jedne dominantne slike.
Jung je tvrdio da postoje četiri uporedna nivoa razvoja animusa u žene.
- Čovek pretežno fizičke snage
Animus se "najpre pojavljuje kao personifikacija puke fizičke snage- na primer kao atletski šampion..."
- Čovek od akcije ili romanse...poput britanskog pesnika 19.veka, Šelija:ili čovek od akcije-poput heroja, lovca i slično.
- Čovek kao profesor, sveštenik i govornik
- Čovek kao koristan vodić za (samo) razumevanje žene.
Animus se pojavljuje kao Hermes, ili glasnik bogova: u snovima on je vodič koji pokazuje put."Poput Sofije, ovo je najviši nivo posredovanja izmedju nesvesnog i svesnog Uma.