II Pogled

              

                 iz Plave beležnice
                 Srebrne niti  V deo

               II deo: Novi pogled,

    "Što da ne?  Dok joj se srce za nijansu ubrzava,  neka drska snaga.  Oseća potrebu da pobegne, a to će biti putovanje u sećanje."
    Nemirna uvek veselih očiju. Ne odustaje. U mislima kroz retke rasute oblake...Čudno daleki  nadolazeći život,  pomalo zbrkan,  menja se zaustavlja se i  opet se kreće...
    Ali, jedna uspomena je zaokuplja.  Pušta je da prođe ispred nje.  Jedan osmeh. Skriven.  Jedan uzdah,  glasan i dubok.  Njen novi pogled  bez žurbe ide gore dole, gubeći se u njegovim očima a on je u njenim...
    Duboko uzdahnu. Još dublje.  Hej...
    Ma ne, ne ovaj.  Mislim da je onaj...Evo ga, to je taj,  oprezan,  ozbiljan,  pažljiv,  pun ljubavi,  možda pomalo i umoran..
   "Konačno.  Pa gde si do sad!?"
     Da bude iskrena, želi još nešto, ali zna da to ne može imati.
     Dug uzdah,  srca koje kuca hiljadu u minuti, govori polako u sebi.  Okreće se osluškuje vetar naginjući se blago licem okrenutim prema suncu na zalasku, što sramežljivo zrake skriva među poslednjim jesenjim lišćem kroz grane jednog drveta.
    Oseća se drugačijom, čudno sigurnom.
    Nejasnu radoznalost i nejasnu zebnju, zakratko preseli prema plamenu s' bezvremenim strpljenjem...I ču sa leve strane grmljavinu talasa koji se otiskuju i razbijaju oko srca.
    Znala je.
    Da ćeš shvatiti prolaznost boje svetlosti što kreće se niz reku vremena. I s blagotvornim predhodnikom...Dovoljno da je čvrsto drži na trenutak. Klimnu glavom I u tom pokretu Ogrtač  jeseni pri odlasku  pritisnu  ruka zime.
                   
                                                            ***

    Preko neba.
    Godišnja doba sad već sustižu jedno drugo,  polako su sve bliža.
  "Čini joj se da nije... Al' bi to neki odsev iz budućnosti koji joj za trenutak zaiskri u duši.
   Ali.
   Magla se već sasvim spustila, potpuno zaklanjajući vidik.  I s izvesnim osećanjem tuge, zaboravila je mnoge stvari za koje je jednom verovala da će ih večito pamtiti.
    I kao što kiša spira vedrinu neba a bujno rastinje katkad zakloni cvet. Tako i bujica vremena od nekoliko godina,  odnela je znatno više od sećanja.
    I tako.
    Buntovna  samosvojna,  ima ožiljak koji bol ostavlja iznutra...A bezočna grimasa kao da hoće da kaže, " Ni u snu ne možeš pomisliti kako ćeš mali izbor da imaš....Al bi suđeno da ne čuje."
    I u trenutku toliko  trzaja  misli i osećanja utonuše , "s godinama teškog sporazumevanja, - Velike buke presvućene tišinom." I ljutito odmahnu glavom kao da prkosi sebi...I krete najednom odlučno napred, bacivši još samo jednom pogled iza sebe.

    Tražila ga je, nije našla...
     Igra života nikad ne prestaje. Drage volje je plaćala cenu što je na brzinu gubila i uveliko je nadomeštala premoćnoj mogućnosti manevrisanja.
    Udaljavala se.  Uvidela je da je zid od oblaka u koji je svojevremeno uplovila prilično redak.
    Okrenula se i zaronila punom snagom kroz oblake, i u zaokretu gotovo se otkidala od sopstvenog tela, s mislima koji je pristižu a ipak ne sustižu...Odlazi. Više nije ni tamo,  nije ni tu,  a nije ni ovde.
    Sada zna.
    Dakle, treba razmišljati brzo i hladne glave, o žrtvovanju onome što ne zna ni sama šta je. A što je upravljalo njome i životom u njoj....
    Vreme.
     S malo besa, s malo taštine, i s mnogo tvrdoglavosti.  Kretala se kroz vreme nečujno glatko kao lišće koje se izvija i ne šušti na  vetru.

    On.
   Možda jeste bio njen prijatelj,  možda jeste osoba koja je zadobila njeno poverenje,  ali jedva ga je mogla prepoznati.  Iskrivila je usne u poluosmeh,  mada ju je stezalo u grlu.
   Tražila je ruke. Bio je to neophodan napor volje kako ne bi pokazala koliko se iznenadila.
I nastavila je da gleda ispred sebe... I znala je da je i on ranjiv, ali veoma dobro zaštičen...Biće joj potrebno vreme da se probije kroz njegovu zaštitu.  U stvari joj je potrebno vreme da provali kako se uplela u svu tu zbrku.
    A on.
    Bio je neodlučan. Oprezno je otvorila oči.  Zapljusnuo ju je val tuge i iscrpljenosti...ovaj sve je u redu?  Pokušala je reći.  Ali usne se nisu htele pomaknuti.
    I baš kad je poćela ludovati u vlastitoj glavi.  Usledila je neugodna tišina.  Zvuk prazan.  Ništa ne govori svemu što se kreće.   I s nekom neprirodnom lukavošću nepokolebljivo i trijunfalno udaljavalo se proteklo vreme od nje i sve se slivalo u jedno neodoljivo  drugo.  Pokušavajući da oživi ono što vredi,  ono što je pravo...

                                                            ***

     I tako.
     Svi razgovori sa "njim" , bili su poput minskog polja,  gde je i najmanja nepromišljena reč mogla eksplodirati nelagodno.
     I tako ni on a ni ona nisu pogrešili, barem ne na način koji bi bio dokaziv,  ni njemu ni njoj niti ikom drugom.
     Povratak na početak.
     S drugim pogledom koji je pružao teško objašnjivi unutarnji mir.  I to bi još jedan test za telo i dušu.
     A ona i on,  bili su i ostali jednako nedokučivi sa svojim životom koji su imali.
     Danas.
     Bilo je nečega što je plenilo u njegovom osmehu,  njegova toplina bila je zarazna.
     Stajao je pored nje,
   "Senzibilnost je prirodno stanje nekih ljudi", reće.  Ti više nisi od tih a nisam ni ja, ali nije ni važno reće novi sagovornik...
    "Šta je onda važno upita ona."
      On kao da je tražio pravi odgovor.
     "Važno je da dođeš do svoje sveukupnosti.  Ti imaš dosta nepovezanih krajeva koje ćeš u životu morati čvrsto da pritegneš."
       Prišao joj je bliže i prošaputao joj na uvo...
       Krenimo prošetajmo.
       Nežno ju je uhvatio za ruku i šapnuo...
     "Znam da ćeš otići" , i dok su polako koračali nogu pred nogu,  stvarnost je doprla do njene svesti i uzdahnuvši klimnula je glavom.
      I tad je shvatila.
      Da on sve predhodne godine nije razumeo. "Ona nije tražila da bude izuzetno sretna,  samo je tražila da ne bude nesretna kao pre njega."
      A njen sagovornik danas dobro je shvatio.  Jesen..kroz zračni sjaj prohujalih prozračnih dana...zagonetnog sećanja...Srce njenog drugog pogleda bilo je želja...Sa svetlim nestvarno opojnim ushućenjem, i nije njena greška što se radaovala svemu...Njena greška je što je sve vreme tražila objašnjenje...
     Ne reće on(njen današnji sagovornik). Tvoja greška je u tome što si tražila pogodno objašnjenje, objašnjenja koja odgovaraju tebi i tvom svetu.  Ti si tražila odraz svojih ideja  sažet u tri reči.
" Tražim ono najbolje."
   I sad je na tebi odgovornost.  Prikupi dovoljno snage i pritegni tas vage...Saznaćeš da li si svo vreme jurila nedostižno.
    Ah, da, večno dobar izgovor.  Vreme je da pođem dalje...Niko ne može predvideti budućnost.
Nemirne,  uvek veselih očiju s novim pogledom... Ne može da se menja... Ali, pokušaće da se prilagodi...    

Kratka istorija filozofije

II/1
Dejvid Hjum - citatati
Poreklo ideja
Ukratko, sav materijal mišljenja potiče od spoljnih ili od unutrašnjih opažanja.Samo njihovo mešanje i sastavljanje pripada duhu ili volji. Ili da se izrazim filozofskim jezikom. sve naše ideje, ili slabiji opažaji jesu kopije naših utisaka ili življih opažanja. Dejvid Hjum. Istraživanje o ljudskom razumu str.70.

Razlika matematike i prirodnih nauka
Svi predmeti ljudskog uma ili istraživanja mogu se prirodno podeliti u dve vrste,naime u odnosu ideja i u činjenice. Prvoj vrsti pripadaju nauke geometrije, algebre i aritmetika i ukratko svaka tvrdnja koja je intuitivno ili demonstrativno izvesna. Da je kvadrat nad hipotenuzom jednak kvadratu nad ostalim dvema stranicama je stav koji izražava odnos među tim figurama. Da je tri puta pet jednako polovici od trideset, izražava odnos među tim brojevima. Stavovi te vrste mogu se otkriti samo misaonom radnjom, nezavisno od onoga što postoji bilo gde u svemiru. Da u prirodi nikad nije bilo kruga ili trougla istine, koje je dokazao
E u k l i d, zauvek bi zadržale svoju izvesnost i očiglednost.
str.81.
Čini se da sva zaključivanja o činjenicama temelje na odnosu uzroka i posledice, jedino pomoću tog odnosa možemo poći dalje od očiglednosti našeg pamćenja i naših čula...
str.82.
Kad se pita: kakva je priroda svih naših zaključivanja o činjenicama?, čini se da je pravi odgovor da se one temelje na odnosu uzroka i posledica. A kad se pita: šta je temelj svih naših zaključivanja o tom odnosu?, može se odgovoriti i jednom reči: I S K U S T V O. Ali, ako nas naše istraživačko raspoloženje tera još dalje i pitamo: šta je temelj svih zaključaka iz iskustva?, to uključuje novo pitanje, koje je možda teže rešiti i protumačiti.
str.87.

Što se tiče prošlog iskustva može se dopustiti da ono daje neposredna i sigurna obaveštenja samo upravo o onim predmetima i onom vremenskom periodu koje je ono upoznalo.
Postoji neki drugi princip koji deluje kad on ( bilo ko ) stvara takav zaključak. Taj je princip običaj ili navika. Jer kada god ponavljanje nekog određenog postupka ili radnje proizvodi sklonost ka ponavljanju istog postupka ili radnje, bez prisile bilo kakvog zaključivanja ili razumskog procesa, uvek kažemo da je ta sklonost posledica običaja. Upotrebljavajući tu reč ne tvrdimo da smo naveli poslednji razlog te sklonosti. Mi samo ukazujemo na jedan princip ljudke prirode koji je široko priznat i dobro poznat po svojim posledicama...Svi zaključci iz iskustva su zato posledica navike, a ne umovanja.
str.97 - 98.

Hjum je uverljivo pokazao da ogroman deo naših znanja ne nastaje po analogiji sa logikom i matematikom. Ukoliko uzmemo da logika i matematika počivaju samo na razumu ispostavlja se da ostala znanja imaju i van-razumsku osnovu u široko shvaćenoj ljudskoj prirodi. Pa ipak, i Hjum kaže da razum ima svoju ulogu i u tim znanjima: npr. u etici, razumno otkrivamo koja sredstva treba upotrebiti da bi se postigao neki cilj. Time je otvorena mogučnost da se na naš razum gleda drugačije. Ranije je razum često posmatran kao deo božanskog uma u kome su skrivene ideje o tajnama kosmosa i božijih namera koje treba otkriti razmišljanjem, dok sa Hjumovom kritikom razum prestaje to biti i postaje prvenstveno instrument za rešavanje praktičnih problema koje život postavlja pred čoveka.

Renesansna filozofija, F. Bekon - citati I

Nove mogučnosti čoveka
Shvatio sam zbog čega je čovek najsrećnije od svih stvorenja i samim tim vredan sveg divljenja ...(Bog je) uzeo čoveka kao stvorenje neodređene prirode i,odredivši mu mesto u središtu sveta, ovako mu se obratio: Priroda svih ostalih stvari je ograničena i prinudna u okviru granica zakona koje smo Mi propisali. Ti ćeš, nesputan ograničenjima, u saglasnosti s tvojom slobodnom voljom...propisati za sebe granice svoje prirode. Postavili smo te u centar sveta kako bi odatle lakše mogao da posmatraš sve ono što postoji na svetu. Nismo te stvorili ni od neba ni od zemlje, niti smrtnim niti besmrtnim, tako da sa slobodom izbora i sa čašću, kao tvorac i uobličitelj samoga sebe, možeš sebe da uobličiš u koji god oblik ti želiš.
Đovani Piko delo Mirandola(1463-1494)Govor o dostojanstvu čoveka(Prevod iz Marvin Peri, Intelektualna istorija Evrope, str.74.)

Traži se nova mudrost
(Govori Ludost)
Dakle, pošto sam tako prihvatila pohvalu za hrabrost i vrednoću, šta bi ste rekli ako bih sad počela da hvalim i svoje mudrosti. Ali će neko možda reći da je to isto toliko moguće kao pomešati vatru i vodu. Ja se, međutim nadam da ću vas uveriti u to, samo ako me budete slušali pažljivo, kao što ste dosad činili. Pre svega ako mudrost leži u iskustvu, ko više zaslužuje da nosi ime mudrac: da li je pametan, koji se nešto iz stida, nešto iz plašljivosti ne prihvata ničega, ili ludak, koga ni od jedne namere ne odvraća ni stid(jer ga nema) ni opasnost( jer ne razmišlja)? Mudrac se zagnjuruje u knjige starih pisaca, gde se nauči nekom preteranom cepidlaćenju. Ludak, naprotiv ako se ne varam, baš stoga što neprestano učestvuje u svemu i ne haje za opasnost, stiće pravu mudrost. To je dobro uočio i Homer, iako je bio slep, jer veli: i lud se nauči u nevolji.
Erazmo Roterdamski, Pohvala Ludosti, str.65.

Johan Gete

 Johan Gete - citat

Misli o ljubavi:Ako ljubav, radost,toplotu i slast ja sam sa sobom ne nosim - neće mi ih ni drugi dati. A ja, sa srcem punim blaženstva, neću drugog usrećiti ako ono stoji preda mnom hladno i bez snage.

o trenucima, Času, stani malo, tako si lep.

o strastima,Naše strasti su prave ptice Feniksi:kad strada izgori, iz njenog pepela se diže nova.

Ljubavna poezija - Zauvek
Sve što čoveku od sreće prianja
uz ljudski život, blaženskim imenom zva
vernosti sklad, što ne zna kolebanja,
i prijateljstvo, što bez sumnje cva,
luč, što mudraca, put vrlih misli
proganja.

Jungovo vidjenje Psihe

Verovao je da je psiha samoregulišući sistem koji, baš poput tela, teži da održi odredjenu ravnotežu izmedju suprostavljenih krajnosti dok raste i razvija se, koji proces Jung naziva individuacijom.
Senka(mračni delovi naše ličnosti koji nam se ne dopadaju i koje bi smo radije zamenili).
Persona(društveno prilagodjen Self, deo ličnosti koji ispoljavamo pred drugima, maska koju stavljamo u javnosti) Anima i Animus( delovi ili arheotipovi psihe suprotnog pola prisutni u nama, pri čemu Anima postoji u svakom muškarcu a Animus u svakoj ženi, kao dve polovine iste celine).
Karl Jung tvrdi da je senka potisnuti mračni deo nečije ličnosti.
Svako ima senku rekao je Jung i što je manje osvešćena, tamnija je i gušća.
Senka predstavlja sve ono što subjekt odbija da obznani o sebi i predstavlja taj uzan prolaz, tesna vrata kroz koja mora da prođe svako ko je voljan da se spusti u dubine mračnog bunara podsvesti.
Svetla strana senke. Jung je govorio da gde ima svetlosti, tu ima i senke, ako svetlost pada na nešto.
Jung je verovao da mnogi ljudi izbegavaju da sagledaju senku direktno upravo zbog njenog intenziteta,a često i neprimerenosti osobine koje često ne možemo da podnesemo kod drugih, sami posedujemo, a ne želimo to da vidimo. Kritike upućene drugima često bi mogle da budu kritike upućene sopstvenoj Senci, ukoliko bismo je postali svesni.
Sigmunde Frojd - Nikad nije otkrio tajnu ženske duše.
Veliko pitanje na koje nikad nije odgovoreno i na koje nisam bio kadar da odgovorim, uprkos tridesetogodišnjem istraživanju" Ženske Psihe " glasi:ŠTA TO ŽENE ZAPRAVO ŽELE,verovatno je najpoznatija izgovorena misao Sigmunda Frojda.
Kvantna medicina: Izmenjena stanja svesti mogu se pojaviti, pod dejstvom odredjene konfiguracije ogledala. Pre svega to su konkavna ogledala koja fokusiraju neku nevidljivu energiju i aktiviraju određene zone mozga i samim tim uvode čovekovu svest u izmenjeno stanje.

F.Bekon - citati 2

Otpor autoritetima
Da li je moguće da sumnjate da bi Aristotel promenio svoje mišljenje, ispravio svoje knjige i prihvatio najrazumnije doktrine, kad bi video nova otkrića na nebu, sam odbacujući one koji su tako maloumni da mogu da budu navedeni da i dalje nastavljaju da ponizno zastupaju sve ono što je on ikad rekao?...
Sledbenici Aristotela su ti koji su ga krunisali autoritetom, nije(Aristotel) on to sam proglasio sebe. Zbilja, aplaudiram čitanju i brižljivom izučavanju njegovog dela, a prigovaram samo onima koji mu se kao roblje predaju slepo se priključujući svemu što on kaže i prihvatajući tako nepovrediv dekret ne tražeći bilo koje druge razloge.
Galileo Galilej, Dijalog koji se odnosi na dva glavna sistema sveta-Pitolomejev i Kopernikov(1632). Prevod iz Marvin Peri, Intelektualna istorija Evrope, str.104.)

Nova logika
Znanje je moć
3. Ljudsko znanje i moć poklapaju se u tome, što nepoznavanje uzroka onemogućuje uspeh!
Priroda se naime pobeđuje samo pokoravajući joj se, a što je kod razmišljanja uzrok, to je kod delovanja pravilo.
Frensis Bekon, Novi organon,str.37.

Nova logika i metoda saznanja.
10. Istančanost prirode umnogome nadmašuje istančanost čula, tako da su ona lepa razišljanja, ljudske spekulacije i obrazlaganja nezdrava stvar, ali nema nikoga ko bi to video

11. Kao što nauke, kakve su sada, nisu ni od kakve koristi za pronalaženje dela, tako je i logika kakva je sada, nekorisna za pronalaženje nauke.

12. Logika, koja se upotrebljava, služi više za učvršćivanje i utvrđivanje zabluda koje se temelje na običnim pojmovima, nego na istraživanju istine: stoga je više štetna nego korisna.

14. Silogizam se ne upotrebljava za princip nauke. On sebi potčinjava odobravanje, a ne stvari.
Silogizam se sastoji od sudova, sudovi su reči,a reči su znaci pojmova. Ako su dakle sami pojmovi(ono što je osnova stvari) pobrkani i naprečac izvedeni iz stvari, onda nema nikakve čvrstoće ni u onome, što je na tome sazdano.
I tako je jedina nada u pravcu indukcije. ...
19. Dva puta jesu i mogu da budu za istraživanje istine. Prvi leti od oseta i pojedinačnosti prema najopštijim sudovima, pa na osnovu tih principa i njhove nepokolebljive istinitosti sudi i pronalazi sređene sudove: taj put je sada uobičajen. Drugi izvlači sudove iz oseta i pojedinačnosti, uzdižući se neprekidno i postepeno tako da naposletku dolazi do najopštijih sudova.
To je prvi, ali još neoproban put.
Frensis Bekon, Novi organon, str.39, 4o, 41.

Susreti Beatriče i Dantea

"Od prvog dana kad ugledah njeno lice,o njemu sam pevao.
Ona je posedovala nepresušnu draž,bila moj blagoslov, uništitelj sveg zlog u meni, kraljica vrline, spasiteljka."

Ljubav! Ta reč mi zvuči tako čudesno, da mislim, sve što izvire iz ljubavi mora biti isto tako čudesno.
Dante Aligijeri

F. Bekon - citati

Idoli
38. Idoli i lažni pojmovi, koji su već zaokupili ljudski razum, pa se u njemu čvrsto ukorenjuju, ne samo da tako obuzimaju ljudski duh, da se istini teško otvara pristup, nego se oni, ako je pristup bio dan i dopušten, vraćaju i smetaju kod samog obnavljanja nauke, ako se ljudi unapred ne opomenu da se protiv njih, koliko je moguće, zaštite.

39. Četiri su vrste idola, koji zaokupljaju duh ljudski
41. Idoli plemena imaju svoj temelj u samoj ljudskoj prirodi i u samom plemenu ili rodu ljudskom. Pogrešno se, naime, tvrdi, da je čovečije čulo merilo stvari: nego naprotiv, sve percepcije kao čula, tako i uma zbivaju se primereno čoveku, a ne univerzumu. Ljudski je razum poput neravnog ogledala za zrake stvari, koje svoju prirodu meša s prirodom stvari, pa ih iskrivljuje i prlja.
42. Idoli pećine su idoli pojedinog čoveka. Svako naime, pored zabluda ljudske prirode uopšte, ima posebnu pećinu ili rupu koja lomi i kvari svetlo prirode, bilo zbog svačije posebne i pojedinačne naravi ili zbog vaspitanja i opštenja sa drugima, bilo zbog čitanja knjige ili autoriteta onih koje neko ceni ili im se divi, ili zbog različitosti utisaka koji se javljaju u pristrasnoj duši s predrasudima ili u mirnoj ravnodušnoj duši ili tome slično, tako da je zaista ljudski duh, kako je on disponiran kod pojedinih ljudi, nešto različito, potpuno smućeno i, tako reći slučajno.
Stoga dobro veli Heraklit: Ljudi traže znanje u manjim svetovima, a ne u višem ili zajedničkom.
43. Idol trga. Ljudi se naime druže uz pomoć govora ali se reći određuju prema narodnom shvatanju. I tako to loše i nezgodno određivanje reči na čudan način stešnjava razum. Reči očigledno vrše nasilje nad razumom i sve brkaju, pa dovode ljude do praznih i bezbrojnih protivurečnosti i izmišljotina.
44. Ima konačno idola, koji su ušli u ljudske duše iz različitih filozofskih dogmi, a takođe i iz naopakih zakona dokazivanja. Njih nazivamo idolima pozorišta, da ima isto toliko proizvedenih i prikazanih drama, koje su stvarale izmišljene scenske svetove, koliko i prihvaćenih ili izmišljenih filozofija..
Frensis Bekon, Novi Organon, str.45-48.
Bekonova filozofija dobro opisuje scenu na kojoj će se odigravati moderna filozofija.Ona uzima kao svoj zadatak da upozna prirodu razuma. Čovek se sad tumači prvenstveno preko te svoje osobine da ima razum,što znači da predstavlja biče koje je sposobno da otkriva istinu, daje i sluša razloge za tvrdnje o svetu itako formira svoje mišljenje. Iako jednako rasporedjen svim ljudima, kako će kasnije reći Dekart, razum nije instrument koji uvek dovodi do ispravnih zaključaka. Oko tih pitanja trude se; racionalizam, u okviru koga ćemo obraditi, Dekarta, Spinozu i Lajbnica i empirizam, koji ovde predstavlja Lok i Hjum...

Rene Dekart - citat

Kroz Dekartove reči kao da čovek novog veka kaže:Ja sam tu, imam oči i uši i sposobnost shvatanja. Nemojte da me zaobilazite.
On misli da ako nešto treba da bude istinito ili dobro, on sam mora moći da se uveri da je to tako.
U racionalizmu, pravcu čiji je Dekart začetnik, to svedočanstvo treba naći u vlastitom razumu(lat.racio). On veruje da svako poseduje "prirodno svetlo razuma", odnosno "urođene ideje" pomoću kojih može doći do sigurnih istina. Međutim, to ne znači da uvek dolazi.
U potrazi za primerom sigurne istine, Dekart se, dakle, pita: Šta se dešava ako posumnjam u ono što sam naučio od drugih, i u ono što mi kazuju čula, pa čak i matematičke istine - šta ostaje kao istina u koju se ne može sumnjati? Odgovor je bio da čak i ako sumnjam u sve, ne mogu sumnjati da postojim ja koji sumnjam. Ovu istinu on je izrekao u čuvenom stavu: Mislim, dakle jesam(na latinskom: cogito ergo sum).
Ovu istinu saznajem potpuno jasno i razgovetno i bez pomoći čula. Dekart se bavio potragom za takvom istinom da bi dobio primer koga treba slediti i u saznanju ostalih stvari.
Tako on ustanovljava četiri pravila metode kojih se treba pridržavati u nauci:
1.Treba prihvatiti samo one istine koje saznajemo potpuno jasno i razgovetno.
2.Složenije probleme treba razložiti na jednostavne i lakše shvatljive delove.
3.Ono što ostane neobjašnjeno treba objasniti pomoću ovih prostijih stvari.
4.Na kraju treba još jednom preći ceo proces, da bi se izbegle moguće greške.
Dekart je smatrao da se ovo pravilo uspešno primenjuje u matematici i da njene metode treba proširiti ka ostalim naukama.
Smatrao je da je metafizika osnov sveg saznanja i da iz nje slede ispravna fizika, a zatim i sve ostale nauke.
Po Dekartu sve je podeljeno na dve supstancije - misaonu i prostiruću( materijalnu) supstanciju
One mogu da postoje nezavisno jedna od druge. Misaona supstancija sadrži sve ono čime se bavimo kad mislimo, ali takođe i osećanja, htenja i maštu. Prostiruća supstancija odlikuje se time da zauzima prostor, ima težinu i kreće se: u njoj takođe deluju fizičke sile.
Ovakva slika sveta odgovarala je mehanici, nauci koja je bila u punom razvoju. Fizički svet je trebalo da bude objašnjen jednostavnim i univerzalnim zakonima o kretanju čvrstih tela, a ne bezbrojnim i različitim unutrašnjim formama koje je pretpostavljao Aristotel.
Taj svet se u svom funkcionisanju ne obazire na naše želje. zato ispitivanje aristotelovskih svrha treba isključiti iz nauke.
Tela se neprestano ponašaju prema zakonima prirode, ne želeći time da postignu nikakvu svrhu. O ljudskim svrhama treba da brine samo čovek, menjajući svet oko sebe.

Erih From: Umeće ljubavi i šta nas sprećava da ovladamo njime.

"Teško da postoji neka aktivnost,neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav."
Nemački psihoanalitičar, filozof i socijalni psiholog Erih From, tvrdio je u svom remek-delu "Umeće ljubavi" da je ljubav aktivnost za koju treba dosta znanja i truda, da se ne događa slučajno, već je za nju potrebno izvesno umeće koje se stiće dugim i upornim delovanjem.
From piše:
"Ova knjiga želi da pokaže da ljubav nije osećaj u koji lako može biti bilo ko upušten, bez obzira na to koliki je stepen zrelosti dosegnuo.
Ona želi da ubedi čitaoca da su svi njegovi pokušaji na ljubav osudženi na neuspeh sem ako ne pokuša najaktivnije da razvije svoju celokupnu ličnost, tako da postigne produktivnu orijentaciju, bez prave poniznosti, hrabrosti vere i discipline. U kulturi u kojoj su ovi kvaliteti retki, postizanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće."
- From smatra našu skrivenu potenciju ljubavi crno belom.
"Većina ljudi shvata problem ljubavi prvenstveno u tome kako biti voljen, pre nego kako voleti, u sposobnosti da voli. Stoga, problem za njih je kako biti voljen, kako biti dopadljiv." Ljudimisle da je ljubav jednostavna, ali da je pronaći pravi objekat ljubavi ili biti voljen teško.

Razlika između zaljubljenosti i trajnog stanja ljubavi.

"Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što smo svi mi, iznenada dopusti da se zid između njih sruši i osećaju se blisko, osećaju se kao jedno, ovaj trenutak jedinstva jedan je od najradosnijih, najuzbudljivijih iskustava u životu.
From dalje piše:
"Prvi korak koji se preduzima da se postane svestan da je ljubav umeće, kao što je i življenje Umeće: ako želimo naučiti kako da volimo mi moramo naučiti druga umeće, recimo muziku i td. Ovladavanje umećem mora biti stvar ultimativne zainteresovanosti: ne sme postojati ništa na svetu važnije nego to umeće ovo je istinito i za ljubav. Uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju skoro sve ostalo se smatra važnijim od ljubavi: uspeh, prestiž, moć skoro sva naša energija korišćena da se naući kako postići ove ciljeve, a skoro ništa za učenje umeća ljubavi."