Srebrne niti V deo
II deo: Novi pogled,
"Što da ne? Dok joj se srce za nijansu ubrzava, neka drska snaga. Oseća potrebu da pobegne, a to će biti putovanje u sećanje."
Nemirna uvek veselih očiju. Ne odustaje. U mislima kroz retke rasute oblake...Čudno daleki nadolazeći život, pomalo zbrkan, menja se zaustavlja se i opet se kreće...
Ali, jedna uspomena je zaokuplja. Pušta je da prođe ispred nje. Jedan osmeh. Skriven. Jedan uzdah, glasan i dubok. Njen novi pogled bez žurbe ide gore dole, gubeći se u njegovim očima a on je u njenim...
Duboko uzdahnu. Još dublje. Hej...
Ma ne, ne ovaj. Mislim da je onaj...Evo ga, to je taj, oprezan, ozbiljan, pažljiv, pun ljubavi, možda pomalo i umoran..
"Konačno. Pa gde si do sad!?"
Da bude iskrena, želi još nešto, ali zna da to ne može imati.
Dug uzdah, srca koje kuca hiljadu u minuti, govori polako u sebi. Okreće se osluškuje vetar naginjući se blago licem okrenutim prema suncu na zalasku, što sramežljivo zrake skriva među poslednjim jesenjim lišćem kroz grane jednog drveta.
Oseća se drugačijom, čudno sigurnom.
Nejasnu radoznalost i nejasnu zebnju, zakratko preseli prema plamenu s' bezvremenim strpljenjem...I ču sa leve strane grmljavinu talasa koji se otiskuju i razbijaju oko srca.
Znala je.
Da ćeš shvatiti prolaznost boje svetlosti što kreće se niz reku vremena. I s blagotvornim predhodnikom...Dovoljno da je čvrsto drži na trenutak. Klimnu glavom I u tom pokretu Ogrtač jeseni pri odlasku pritisnu ruka zime.
***
Preko neba.
Godišnja doba sad već sustižu jedno drugo, polako su sve bliža.
"Čini joj se da nije... Al' bi to neki odsev iz budućnosti koji joj za trenutak zaiskri u duši.
Ali.
Magla se već sasvim spustila, potpuno zaklanjajući vidik. I s izvesnim osećanjem tuge, zaboravila je mnoge stvari za koje je jednom verovala da će ih večito pamtiti.
I kao što kiša spira vedrinu neba a bujno rastinje katkad zakloni cvet. Tako i bujica vremena od nekoliko godina, odnela je znatno više od sećanja.
I tako.
Buntovna samosvojna, ima ožiljak koji bol ostavlja iznutra...A bezočna grimasa kao da hoće da kaže, " Ni u snu ne možeš pomisliti kako ćeš mali izbor da imaš....Al bi suđeno da ne čuje."
I u trenutku toliko trzaja misli i osećanja utonuše , "s godinama teškog sporazumevanja, - Velike buke presvućene tišinom." I ljutito odmahnu glavom kao da prkosi sebi...I krete najednom odlučno napred, bacivši još samo jednom pogled iza sebe.
Tražila ga je, nije našla...
Igra života nikad ne prestaje. Drage volje je plaćala cenu što je na brzinu gubila i uveliko je nadomeštala premoćnoj mogućnosti manevrisanja.
Udaljavala se. Uvidela je da je zid od oblaka u koji je svojevremeno uplovila prilično redak.
Okrenula se i zaronila punom snagom kroz oblake, i u zaokretu gotovo se otkidala od sopstvenog tela, s mislima koji je pristižu a ipak ne sustižu...Odlazi. Više nije ni tamo, nije ni tu, a nije ni ovde.
Sada zna.
Dakle, treba razmišljati brzo i hladne glave, o žrtvovanju onome što ne zna ni sama šta je. A što je upravljalo njome i životom u njoj....
Vreme.
S malo besa, s malo taštine, i s mnogo tvrdoglavosti. Kretala se kroz vreme nečujno glatko kao lišće koje se izvija i ne šušti na vetru.
On.
Možda jeste bio njen prijatelj, možda jeste osoba koja je zadobila njeno poverenje, ali jedva ga je mogla prepoznati. Iskrivila je usne u poluosmeh, mada ju je stezalo u grlu.
Tražila je ruke. Bio je to neophodan napor volje kako ne bi pokazala koliko se iznenadila.
I nastavila je da gleda ispred sebe... I znala je da je i on ranjiv, ali veoma dobro zaštičen...Biće joj potrebno vreme da se probije kroz njegovu zaštitu. U stvari joj je potrebno vreme da provali kako se uplela u svu tu zbrku.
A on.
Bio je neodlučan. Oprezno je otvorila oči. Zapljusnuo ju je val tuge i iscrpljenosti...ovaj sve je u redu? Pokušala je reći. Ali usne se nisu htele pomaknuti.
I baš kad je poćela ludovati u vlastitoj glavi. Usledila je neugodna tišina. Zvuk prazan. Ništa ne govori svemu što se kreće. I s nekom neprirodnom lukavošću nepokolebljivo i trijunfalno udaljavalo se proteklo vreme od nje i sve se slivalo u jedno neodoljivo drugo. Pokušavajući da oživi ono što vredi, ono što je pravo...
***
I tako.
Svi razgovori sa "njim" , bili su poput minskog polja, gde je i najmanja nepromišljena reč mogla eksplodirati nelagodno.
I tako ni on a ni ona nisu pogrešili, barem ne na način koji bi bio dokaziv, ni njemu ni njoj niti ikom drugom.
Povratak na početak.
S drugim pogledom koji je pružao teško objašnjivi unutarnji mir. I to bi još jedan test za telo i dušu.
A ona i on, bili su i ostali jednako nedokučivi sa svojim životom koji su imali.
Danas.
Bilo je nečega što je plenilo u njegovom osmehu, njegova toplina bila je zarazna.
Stajao je pored nje,
"Senzibilnost je prirodno stanje nekih ljudi", reće. Ti više nisi od tih a nisam ni ja, ali nije ni važno reće novi sagovornik...
"Šta je onda važno upita ona."
On kao da je tražio pravi odgovor.
"Važno je da dođeš do svoje sveukupnosti. Ti imaš dosta nepovezanih krajeva koje ćeš u životu morati čvrsto da pritegneš."
Prišao joj je bliže i prošaputao joj na uvo...
Krenimo prošetajmo.
Nežno ju je uhvatio za ruku i šapnuo...
"Znam da ćeš otići" , i dok su polako koračali nogu pred nogu, stvarnost je doprla do njene svesti i uzdahnuvši klimnula je glavom.
I tad je shvatila.
Da on sve predhodne godine nije razumeo. "Ona nije tražila da bude izuzetno sretna, samo je tražila da ne bude nesretna kao pre njega."
A njen sagovornik danas dobro je shvatio. Jesen..kroz zračni sjaj prohujalih prozračnih dana...zagonetnog sećanja...Srce njenog drugog pogleda bilo je želja...Sa svetlim nestvarno opojnim ushućenjem, i nije njena greška što se radaovala svemu...Njena greška je što je sve vreme tražila objašnjenje...
Ne reće on(njen današnji sagovornik). Tvoja greška je u tome što si tražila pogodno objašnjenje, objašnjenja koja odgovaraju tebi i tvom svetu. Ti si tražila odraz svojih ideja sažet u tri reči.
" Tražim ono najbolje."
I sad je na tebi odgovornost. Prikupi dovoljno snage i pritegni tas vage...Saznaćeš da li si svo vreme jurila nedostižno.
Ah, da, večno dobar izgovor. Vreme je da pođem dalje...Niko ne može predvideti budućnost.
Nemirne, uvek veselih očiju s novim pogledom... Ne može da se menja... Ali, pokušaće da se prilagodi...
Нема коментара:
Постави коментар