"Najveći broj ljudi ne zna šta hoće, ali veliki broj ljudi ne znaju koliko mogu. Najređi je slučaj čoveka koji zna šta hoće i koliko može."
Pisac koji je ovo zabeležio, Jovan Dučić, znao je i jedno i drugo.
25. Plava beležnica VII deo
Prvi put ili iznova Duh zanosa
Nastavak, "Ti"
I ovaj put "ti"
Skriven remetiš tišinu.
Javljaš se u njenim snovima.
Javljaš se kao probuđena glad kroz,
Primamljiv i uočljiv izazovni pogled već viđen zagreva krv.
Oseća te upija, ne negira slabost, iznova traži, zove. Da vratiš trenutke koji kriju ovu ili onu reč izuzev laži sa gomilom finih reči. Nepouzdanim svojim pamćenjem užaren nestrpljiv iznova i iznova glas luta.
San ljubavni još sanja...igra ni po čemu različita od drugih a opet usred plesa jednostavno ogoljena tihost nosi misao korača istim putem čudesno vreme.
Od početka jasno brzo pogledom mamiš - pozivaš da dođe...Sa kišom pomešana, na crnom asfaltu ulice prerušena tišina tumara zaviruje razočarana utehu traži lako razmaknuta reč, uzmi ostavi plamen što razgoreva
ples jeseni drugačiji od one prve i druge vazduh u njoj je guši. U njoj jača ogoljena zima spava...Možda je tako dan za danom...potiskuje usnama tišinu pogrešnih želja...Jednom...samo jedna reč...Možda drugi put?
Dođi naglo preskoči redosled. Iskoči iz ritma koji prkosi logici. Ti, ostatku života zrelosti...Zaveso bela bi ruka preko ramena njenog, putanja ljubavi misli bez reči i više od toga...natprirodna smelost kapi kiše na njenom licu, na njenim usnama i međ prstima...Neobuzdana kap rose zasta po znojnom telu...gde zvezde sanjaju prepusti se tebi.kroz dah pretapa uspomene u želju blago njihanje tela, kroz brzo i sporo nihanje vazduha trzaj kroz igru ne beži nema bega.
Ka tebi klizi putokaz oblikovan vremenskim iskorakom vlažnih noći u njoj samo do pola uobličene pomaljaju se do srca neuhvatljive misli utabanim korakom po tlu na kome stoji:
Blaženo neznanje preteško
Nećeka, prati osećaj
Nektar života - strast
Kao bujica ruši sve pred sobom...
Svetluca telesna privlačnost
Udubljuje u oči
Eksploziju osećanja ugraviranu u pogledu koji izlazi iz njih.
Nadati se s' ključem pred očima-misli u dodiru s rečima brzo se gase kao i reči u dodiru s mislima.
Čarolija:
Kuda da ide?
Dali da započne ili ne ići do samog kraja. Okreće se.
Gde ona?
A ti gde hoćeš?
Srce se otvara. Zašto da ne?
Uravnoteženo emocionalno funkcionisanje donosi lakoću suptilne energije. Bez obzira na veličinu tvojih osećanja... Danas je važno...
U glavi joj klijaju i rascvetavaju se nepoznate vrste gladi, ali poput ploda sporo sazrevaju i lepljivo prianjaju danas za sutra, "da" nadajući se da onda neće umreti zajedno sa glađu.
Između sna i jave, zbunjeno te gleda.
Senke su se razdvojile i otvorile joj put.
Zadrhtala je i spustila glavu...Drhtaj olakšanja prošao je njenim telom..
Zna da ne može poneti sve što poseduje duh zanosa, ali nije mogla ni ostaviti sve što je u prošlosti posedovala.
"Bio je to samo san," izgovorila je naglas
Gospode, pomislila je, zaljubila sam se u njega. To je nemoguće. To je za nju bilo sasvim novo, sveže i još nepoznato osećanje. Ono na koje je čekala celog života....Mislila je da je to prava ljubav koja ruši sve pred sobom i menja čoveka do srži.
Pogled, osmeh, suza i prvo razočaranje...dok su zvezde padale bila je otvorena knjiga u njegovim rukama i samo jedan pogled bio je dovoljan da je pročita...Koliko može da izdrži - koliko dati i koliko oprostiti u momentu.
Život je potraga za ličnom moći
Prvu godinu si joj ukrao. Druge godine imao si ukradeno...Svake naredne godine nisi želeo da ona postane stvarnost. Dok ona na ogromnom gradilištu života svakog jutra ponavlja "Preživela sam juče, preživeću i danas."
Strpljivo čekajući, možda bi i shvatila.
Ali istina je mnogo kompleksnija od sna.
Istina je kao i život delikatna partija šaha u kojoj reč ljubav zapravo nije značila ljubav....Visoko iznad buke samo je tvoj glas remetio njenu tišinu.
Osećala se kao životinja zarobljena u kavezu iz kog noktima pokušava da se izvuče na slobodu...
Svakog dana varka budi je kad već bi jesen i kao u snu ostavila je jabuku i čeka da dune vetar.
S punim ušima gustog mraka gleda...
Na dlanu i dalje ima komadić vremena koje je na trenutak vraća ka onom što zna...
"Laku noć, ljubavi moja."
Moj smešak je skrivena pobuda potčinjenog "ja" iz kojeg zrači neobjašnjiva nadmoc "Istine, surove istine"... shvati...
Jedan pogled je podizala, a drugi kao da nije mogao da pronađe onaj prvi s igrom života u sebi...Kroz uski kapak onog što je na površini i ono što je na dnu shvata kao beskonačan niz reči koje ispisuje tvrda tišina.
"Ona čeka"
Još uvek sanja.
Zna. Već je bilo kasno, da se suoći sa duhovima koji su u njoj ostali.
Razume. Ipak, jedno je bilo jasno kao dan
Jesen je njen ukras, svaka godina breme čeka na vratima zime.
I poput uobičajnog zapleta ti već znaš, da je nalazila tebe u sebi i sebe u tebi kao upaljen vazduh na užarenoj zemlji - vatru što se pod nebom gustim hrani vatrom.
Njeno čudesno "Ja"
Osećanja su prostrujala njenim biće i slila joj se pravo u srce...Njeno srce više nije bilo bezbedno. Čak više i nije bilo njeno. Želela ga je nazad, očajniči je želela da može da se okrene, ostavi ga i vrati se svom životu.
Opet ima košmar?
"Š š š"...procedila je kroz zube.
Čeka na tebe. I dok te čeka iz noći u noć po njoj veju dani i uvlaće se u svaki kut njene duše kao voda iz vatre i vatra iz vode ulovljena u prostornom kavezu neopipljivog vremena...
Baš te je izmorila, je li?
Nešto je propustila. - Ništa joj ne duguješ.
Njen sat na zidu, ovog proleća žuri
Zato što si ti bio ti, i zato što je ona bila ona koja se slučajno dogodila...u Paradoksu svakodnevnice koje ne poznaje sutra, a zaboravlja juće... Izvlači se iz klopke na sasvim drugom kraju al' tvoja usta sačekaše je na drugoj strani i obeležiše joj život.
Gleda - Vidi sebe kako se obrće unazad kroz vreme i prostor
Disala je i otvorila se još više.
Nije bilo teško učiti nove trikove, ali je bilo teško odučiti se od starih.
Moć volje. Sjajno. Znala je da ne može biti sa nekim koga nemože slobodno da zagrli.
Ljubav je bila sasvim jasno...njena energija koliko i disanje. Motivisao si je da bude radoznala, znatiželjna da se probudi i budna da mašta.
Zadavali ste jedno drugom neizmeran bol i dolazili po još.
Gledala je tvoje lice i ugledala je tvoj osmeh.
Osetila se je slobodnom od tereta njene prošlosti i nakupljene mudrosti godinama, osećala je mir
U datom trenutku činilo joj se da nekoj prilično nepoznatoj osobi daje ključ od srca u kome čuva svoje dragocene tajne, koje su "tananije od vlasi kose sa stopalama kao u mrava, u obliku magle, nevidljive kao vazduh."
Ponekad se iz sna budi očiju punih sasušenih suza; "kada ih protrlja, one se razbijaju i krenu pod prstima kao komadi polomljenog stakla."
Bilo kako bilo, njeno telo se menja sa godinama ali ćud ostaje ista.
Blagonaklono njeno "Ja?", poćelo je sa tobom "Početak Ti" A gde će se završiti zavisi od slike iz okvira koju preliva neobuzdani vrtlog tišine.
Život, jednostavno nije toliko naivan.
Pa ipak.
Znala je da postoje ptice koje pevaju u kavezu i ptice koje kada su u kavezu nepevaju.
Cilj njenog puta kome su upravljene sve njene misli...ne može da upravljaju događajima, ali ona upravljam sama sobom, ali ne umem mudro da vodi i upravlja stvari sebi u korist..tj. još uvek lebdi između bitnih tamo-amo između straha i nade i nebitnih stvari...Što je još gore. Opet nečuje ništa, mekana zemlje smanjuje korak, a odasvud se oseća tišina. Obrisala je suzu koja joj se skotrljala niz obraz.
Kasno je. Ispod rašaptalog lišća, oseća u sebi prisutne šumove ali i daleke ...nisi bio ti...Zamisli to je samo vrbov vetar...
