Istine, istinite stvarnosti

    "Istina donosi katastrofu svima onima koji nisu dovoljno jaki da je podnesu"

                               ( Preuzete reči iz teksta: Portret  Štefice Galić )

4.  Istine, istinite stvarnosti  

                                                       Plava beležnica VIII. deo                                                                                              Dvostruki smisao      

                                                                                

  Razdvojeni izborima, spojeni sudbinom.

  U njegovim očima videla je jasan svet.

  Postala je omiljena igra njegove ( tvoje ), sinteze mišljenja.

  Još uvek stranci jedno drugom.

  Kao u nekom živom snu, ti joj se svide - tebe zadrža u glavi.

  S druge strane u snopu svetlosti, jednog nezaboravnog dana, bez pitanja kako dalje - znajući da zauvek  nebi dugo potrajalo. Struja misli vodi bljeskovitu alternativu - duhom kao nešto šro zna i druga istina, nakon što se jedanput pojavi,        mora se pojaviti,  dva, tri ili  više  puta                                                                       

   Pokušala je napraviti smisao od njegovog ponašanja.

   Pustio joj je ruke i držeći je za vrat naginjući je sve dok joj nije gledao u oči.

   Okrenla se.  Čista agonija je prošla kroz nju, u tom trenutku, očaj ju je terao na traženje rešenja.

   Pogledaj me, njegov glas je tražio.

   Hodajući na prstima prati glas koji počinje da joj tutnji u ušima - "reči" koje mu sleću sa usana.

   On je znao da ona zna. Granicu između privida i stvarnosti.

   Konačno, njegovo lice u visini njenih očiju...oči nemirne i nestrpljive.

   Uz osmeh koji mu razvlači usne, zainteresovano pita: " Uz njega  pak - onoga nikad."

   Okleva.  Najzad. Udahnu... Slušaj reče joj on... Ti idi svojim putem. Život je isuviše kratak za rasprave.

Uz ogroman napor zadržava bezličan ton..." Mi smo kao dva kamena - stvorena da izazivaju varnice među sobom... Da reče ona...Varnice mogu da upale vatru koja greje...I guta tkanje našeg "sada", ili nekog budućeg doba?.I sve snove i nadanja. Sve te emocije koje je od tebe krila rasle se iz dana u dan...Prema tebi, uvek prema tebi...

   Gleda ga. Sve u njoj i dalje budi ovaj čovek, i samo ovaj čovek, izbacuje je iz koloseka, zašto?.

   Dolazi k sebi i trijumfalno bez svesne volje, obavija mu ruke oko vrata, a prsti joj se gube u njegovoj kosi na njegovom potiljku. Bez daha i snage bila je svesna da su im preostali pokreti svedeni na jedva pokretljivo pomeranje.

   Želela je da dođe do daha...Bože, o bože, šta mi to radi? pomisli ona...Zatvorivši oči ubrzano diše rastavljenih usana, dok divlje miriše njegovu kožu.

   Bezumno čvrsto zatvorenih očiju putuje.Nije želela da nju ljubi a misli na drugu, to joj je bilo ponižavajuće.

   A on...Nasmejao se u sebi rekavši "To je moj tajni recept...karta za sad - uzmi ili ostavi ostaje da vidi.

   Možda ima pravo pomisli ona...dok je privlačio i nežnim vrelim poljupcima joj isključuje mozak...U svoj toj vrelini bilo je i nečeg drugog...Čežnja ma koliko duboka gasi se lagano.

   I kao hod  koji ostavlja trag, prepoznaje u  sebi ženu onakvu kakva je zarobljena iza ljudskog lika. i žurnim korakom upire oči u njega...Ljubio je sa nežnošću čoveka koji voli. Podiže glavu za trenutak i pogleda ga očima zamagljenim od strasti, boreći se za vazduh...želela ga je.  Krila je strast, on je probudio ono iskonsko u njoj...obuhvatio joj lice rukama privlačeći njene usne svojima.

   Shvatila je da  on sve zna o čudesnoj magičnoj igri duše s dušom, svu radost i strah prisutan među njima.

   Tišina

   Zastaje

   Gde se nalazi istinito za nju, ali ne i za tebe.

   Moć razuma - sumnja, poput kruga, osećanje ne shvata stvarnost

   trik najdublje tajne spušta oči  osluškuje nemir

   prislu-škuje..ne tvoje koraka, već otkucaje tvoga srca

   Nesklad između snova i navike. Čarolija sa druge strane kontra smer. Kroz sećanje budnih misli

   Dve različite faze svom svojom snagom dah strasti ovija dušu, zaviruje u sve predele srca i ne znajući okovan nežno  tihi jecaj gori bez ostatka i napušta telo.

   Vrela čežnja  kliznu  za drugom željom uz šapat mek - reč u tišini alternativa...

   U igri suprotnosti ono suprotno dalje-bi-će  i dalje - laž il' istina neobuzdana kao ton duboko traje između snova i navike vešto prikriva telo što srcem se ori kroz njeno-gde niko više ne ulazi, al' neznaš ti ono što misli da zna istina neiskazane misli u lavirintu života- srce u čutanju sazna za ljubav i sakri da voli neizreciv sjaj zalutalog sanjara koji će je povesti kroz vihor života.

Ti često kolebljiv

    " Najvažnija i jedna od najlepših stvari u životu čoveka je da bude svoj."

3. Ti često kolebljiv                                                                Plava beležnica VIII deo

                                                                                   Moć koja razara život i dušu - a zove se čovek

Postepeno tako zaplićeš nagonitost ka ne baš

dalekoj budučnosti različnije prevred-novanje životnog poriva

stare romantike - zabluda.

Zašto, čemu praviš ove čudne skokove i stranputice? 

Između dve postoji samo jedna od njih...

Postoji ljubav koja veže i okiva,

Postoji ljubav koja priželjkuje podele...

Scenario se vešto vrti oko zapleta - osobe koja se smeje i kad je tužna?  Jer samo to razlikuje besanicu od vesnika nove istine...Nje same kao neke budale.

   Pod njenim perom bilo je moguće da idealizuje ljubav do njene titravosti.

   Osećanje,  saznanje,  buđenje:

   Snažna  emocionalna pobuđenost dovršava misao dodajući joj napetost između stvarnog - postojećeg bez ograničenja na ovde i sad...

   Korak sudbine ne mora biti sutra tako kako je danas.

   Sutra menja svoj život.  Ne sutra većeras, jer svaki trenutak  njoj je važan.

   Razume.

   Između mašte i realnosti vatrena beskompromisna tišina ne čuje bliske - pomalo slične al' različite.

   A ipak.  Vremenski tok kružnom zbivanju oduzima postojanje po meri one druge strane.

   U stvarnom životu njena  komunikativna ličnost?  nastoji da pronikne svuda i u svemu prisutne al'  teško uhvatljive igre "reči", ljubav.

   Lebdeći među senkama noći obasjane mesećino.  Zbunjen i izbuđen sjaj duše oseća odviše jaku želju magije što zakuca kroz srce vatrom koja prožima telo.

   Ali on ne može drugačije da voli srebrni sneg je prava suprotnost njegovoj mnogo puta ljubavi u glavi kad zna da ostatak ostatka neće poći nikud i nikad...Jer sve što bi skriveno s druge strane voli nadmetanje za lepotom laskave mladosti kroz harmoniju ritma pri odlasku.

    Novo  rađanje bi da  začne moć i snagu simfonije stvarnog života u bojama dana i noći bi da su njegovi.

   Realnost odlučnim zaokretom nije više ono što je bila.  Nostalgija dobija pun smisao.  "Stvarno" ona, više nije stvarna.

   Danas razume.

   Dakle, bio si zamka u hipotezi moguće... ostvareno mesto ( tvoje ), za sva moguća tumaćenja ( njena )

jedinstvo ivice tvoje...Ali ko da razmrsi svu tu zbrku između želje i ljubavi...Zagonetku neponovljivog vremena...Dok skrivena senka s druge strane - nedaleko napred potpuno svesno s pobunom bočne ogoljene ograde " ne želi da bude  u kavezu" - drugog drukčije " slepe mrlje ( Frojdov izraz), magične vere istinitije od istine zablude il verovanje - telom i dušom...doživljava i oseća predrasude rasuđivanja.

   Uzdah, a zatim tiho " Da?"  A sada napokon sutra, "Da sutra." trgnu je iz sanjarenja važno pitanje ima snagu da prekine obruč tišine  - a iskušenje   će imati snage da se otrgne zagrljaju  senke...Ova misao tek danas joj pade na pamet.

Obične reči

    Zbog osmeha, dodira, ponosa neizgovorene reči.  Kad razmislim nije  samo prošlost  Uzlet koji predoseća neshvaćeno srce.  Put trnovit, a vreme prolazi

    Na tvojim pod nebom rukama

    šanse su minimalne da sve bude kao pre

    Učtivo nasmešena lagana igra

    radost i strah

    premešta pogled... još jedan susret - obična reć i s prikrivenim pogledom uskoči u vreme...

    Ne... ipak, s naporom - odjednom

    Samo jedna - posebna, a sutra - opet poslednja!

    Odlučno reče: " Pa to je jasno...Između bi bilo

   Kad bi...                                                                                            Plava beležnica VIII deo

                                                                                                                   Tiho šapuču

2. Obične reči   

 

Čudna slučajnos

zna

živi

to neodređeno " samo"

Da Ti - on nije

zna tvoje srce il' moje

Nagoni

vatrom obuze  lakomu noć

Oko mene

Dublji no ikad tvoj glas

zemaljskom stazom

menja padine jutra

tvoj rasterećen smeh

i posle svega

prema tebi bez snova

nespretno telo prokleto dobro 

pomera bezumne ruke strast

rasteže utišava tanku liniju

onako

zagonetno zavodljivo najdublje osećanje

trči, poskakuje kao da žuri

prkosi  vremenu

rastapa dušu trenutak jedan

treperi

U nočnoj tmini

pogled  dug  bez oklevanja..

                                                                    

                                                                                                      

                                 

   

Razum i nada

                                       

                                       Plava beležnica VIII. deo
                                                  - Bez ti

1.
I opet zbunjuje
Oko
umorno
gleda lik
što potajno budi neizlečenu ranu
Probuđen
u noći izluđen
brzo korača
sivilo života
duševna plitkost
korak nazad
ponor
u glasu reč reče
Sve to kamenje trnje
grizu
iznova i iznova
na ruševini naslonjene ruke

Da to su bile one

o njegove oslonjene Njene

Njene oslonjene na  vetru trepere
zapravo čista poza pravila nema
Neraspuknuto celo
Najzad
Ona ja
oseti dodir dah
čarolije u ritmu srca
stegnutu usnu
Većeras drukčije
poklapam usnama svojim
Licem - stvarno toplim
dodirujem
Dugom strasti želju
koja vremenom bledi
i ne znajući
iznenada
praznina
odole u vremenu trenutak..
što zove Život
Dobra noć?
Tvoja

                      

Vrtlog stvarnog postojanja

    Istina je da su patnja i sreća međusobno povezani:  jedna ne može da postoji bez druge.  Zahvaljujući savladavanju poteškoća u našoj vezi,  mi možemo da produbimo svoju ljubav.                                     

                                                    (Autor: Tič Nat Han: odlomak iz knjige "Umeće ljubavi" )

 

   

30. Vrtlog stvarnog postojanja                                              Plava beležnica  VII. deo 

                                                                                             Dve različite manifestacije                    

      Dani su i dalje prolazili kao da se ništa nije promenilo, mada se ona osećala drugačije.

     On je bio i ostao njena jedina neostvarena želja.

     On je živeo za trenutak, a ona je žudela za nečim jačim što lako ne prolazi.

     I danas prožimajuća misao brzo broji dane, poput korita u kojem se uliva reč, jedne misli ( o tebi ), ludo  ironično smatra da je bolji?  U stvarnom životu prvi korak, što kroz trajanje krije sve snove u danu, sa jednim običnim prekosutra.

     Ti juće, bi tiha želja - Žar bez predigre.

     Al'

     Doći će posle možda sutra?  tren onog doba što opija do nemoći...Sve što je krila u svojim grudima,  buknulo je poput plamena.  Ta vatra ostavila je ožiljak koji nosi i danas.  Taj osećaj je bio zarobljen u njoj i nije dozvolila nikom da  ga ukrade.

     Ritam sreće u pokretu koraća sa posustalom moći snova, duboko ljudski u neprozirnom oklopu duše a strastvena ljubav u ime ljubavi oblikuje korak ispred neustrašivo zanesene zbunjene želje.

     Udahnuvši tebe, ponekad nezaustavljivi plamen čuje - ko si ti uopšte?

     U ogledalu na zidu ponekad gleda svoj izgled s' iskrom ženske sujete.

     U pohlepnoj nepravilnosti plamena  dotakla je preteči požar tihe predaje. Ironija sudbine jedva je obuzdala reči koje su želele da joj pređu preko usta...Možda joj se ti sviđaš, ali znala je kad treba da stane.  Bila je svesna činjenice da ste se sreli u drugim okolnostima, vaš susret sigurno bi bila drugačija intima zbog koje  bi  gubila samokontrolu i donosila pogrešne odluke-

     Znala je.

     Da bi krv vrela šumela telom i da bi je neka nepoznata snaga vukla u mračni vrtlog uzbuđenja.

     Znala je sigurno

     Žar bez predigre sadrži tajnu, vlastitu priću, i u datom trenutku opasno je biti blizu njega...

     Trznula se i okrenula...Odgovor joj je zastao u grlu. Iskušavaš me. Uputila mu je upozoravajući pogled...Biti deo tvoje ljubavi znači biti psiholog u naslućivanju tajni.

     Potpuno nesvesna onog što je činila, stojeći na ivici litice izazivala je sudbinu.  Ali ne zbog potencijalnog pada sa litice, već zbog igre  pogledom koji vodi sa tobom.

     Znala je da je probudila radoznalost u tebi.  Sigurno sam ti delovala pomalo nestvarno. Osetila  sam da me posmatraš i konačno okrećem glavu prema tebi...

     Znaš---

     Želela sam kompletan san bez utehe...Mada sad bolje razumem strast rekla je i podigla ruke u znak odobravanja...zadovoljan...s' iskušenjem...sve osim ljubavi...Po prvi put shvatila je da bez tebe život ide dalje.

     U trenutku čula je oprosti.

     Šta si rekao? ciknula je jezikom

     Neko je uhvaćen u laži.  Uzbuđenje koje je namah osetila pripisuje besu.

     Čekala je tvoj odgovor, a onda je shvatila da ćutanje znači rastanak.

     San nije došao

     Ali

     Snažne  prožimajuće pokatkad uspomene jesu

     Nezaustavljivo plamti srž istine u pokretu

     hrabro korača...možda sutra?

     Čeka - na lestvama svetlosti

     U rajskom vrtu tvoji koraci otkrivaju misli koje vladaju pijanstvom jutra koje posećuješ.

     Pa ipak prošla je ćutke u neznanju tiha predaja..."A bilo je potrebno samo nekoliko sekundi koncentracije da je shvatiš ."

Ako se vratimo na početak

 29. Ako se vratimo na početa                                                          Plava beležnica VII. deo

       Misli drugačije                                                                              U bilo koje vreme

       Osećaj za budućnost

       Osećaj za prošlost

       Istinski ljudski

       Mesto i vreme

       i dalje čuje sporo kruženje kazaljki na satu.

       Želja moja - zadovoljstvo i sreća

       zaustavlja se da utoli žeđ

       Ali

       Čeznem da ne čujem reči:

       Da, ali prekasno sam došla

       Danas

       Okrenem se

       čujem

       Stvari su drugačije

       Sa šaćicom skrivenih želja

       Uspomena na tebe

       Na nas

       govori kao robot

       Da. Ne. Ne,

       zamahnem rukom i ispustim zvuk

       Spor i snažan govori mekim glasom

       Ljubav radosno iščekuje

       moć sadašnjeg trenutka

       sa malomo trunkom hrabrosti

       mali uzdah, tišina

       zatvara oči i pušta da san zameni dan.                                                                                         

 

Možda jednom

     Na raskrsnici između idealnog i realnog - Plamen ljubavi donosi jesen i menja svet oko mene toplinom magije nove.

                                                                                                     Plava beležnica VII deo

28.  Možda jednom                                                                         Ima smisla  

U datom trenutku

Nesvesno biram

gde prestajem ja

reč sazdanu

Mi jesmo - ti

Sve što se dešava

sve se desilo

Unutra nas nešto drugačije

spojeni 

posebnom

tihom

Uzavrelom željom

sveprisutne bujice

čežnja i žar

za tebe

Ogoljena nežna  topla

Ooh, bez prepreke

izmiče stalno

U novom preko

ne može zakasniti

Al'

srce puno

priča o tebi

u fazonu zajedno zauvek

nežno i vešto

samo načas

Prepušta se toplom  vetru

u središtu novog stvaranja

Želi te

želi te zauvek

nervoznog umornog

Vreme

brzo leti seti se

pun žive vatre, erotizam

očarava drugačije

Predveče il' rano izjutro

Između neba i zemlje

gde se ukršta veliko i malo

malo i veliko

širom otvara sve prolaze svoje duše

iskustvo i toplina

stoji kao nadahnuće svetlost luda...                                                                                                             

Realnost

                                                                    Plava beležnica VII.deo
                                                                             Osećanje
27.
Percepcija...
Kakva divna osoba sa savršenim osobinama za...možda i "Mene"
Osećanje...Zaljubljena..."JA"...
Pomalo tužno  jedan san
je
Deo iluzije
Ali negde
Između tri i šest
Na izmaku
igra 
samo  beše igra
Takođe
Razum i svest
Prvi put poklekli 
tren tek
Prošao je samo
Dva puta - drugi put
Između...Mnogo običnih stvari
Dakle
Ljubav želi da ljubi
I
Da
to
Bude Blesak..
...Munja
Prislonja usne na  usta
S'
Puno ljubavi licem u lice
Nestašne usne preklapaju
Ležernu kombinaciju
Mudrost - taktika
O, bože
S'
Visinom u prednosti
Dobro došao
Ti!
poljubac
dolazi
ranije
A...
Uveče ostaje do kasno
Ljubav!
Ah, već zna
Sebe kao vazduh
neobično vreme
puno strepnje
S'
Nemom
čudljivom burom ljubavi,
ćuva
ideju o sreći
od
Svakog  nerazumevanja i sukoba
Do današnjeg dana
Usplamti kratko žestina i slast
još
još  uvek plamti
Zvezda kao nebesko telo
Razmišlja
kao opijena Plava leptirica...
Uvek je bila zaljubljena u svoju   Akciju
Al'
Akcija
... sve više  razvija ...
Ljubav...
Na ova pitanje nije uvek lako odgovoriti...
Izazovnom pogledu..
Već
(...) Dan posle.Vreme se zaustavilo...iako je u istom ritmu  svuda okolo  sat otkucavao
beskonačnu  šetnju bez cilja
Ravnoteža ...Nikada nismo zaista bili zadovoljni jedno drugim, taj osećaj...  pita  šta to čekam?
Ah, nije ni važno...Uostalom, ne znam...
 Ipak! U dobru i zlu..  .kroz likove.istinski novi vidik
Desiće se.Žena i muškarac.. Ljubav...energija koji će srce otvoriti... i zauzvrat dobiti sve što se može dobiti  A onda, konačno, Otići ili Ostati. Korak po korak. Redosled pitanja je pažljivo određen 
Istina o ljubavi i ljubav prema istini.  Veza s bezbroj niti. Slučaj ili sudbinska ravnoteža Ali najlepša će biti ona,  ni slepa ni glupa. "Možda"  Lj u b a v.

Nekompletan mozaik

                                    III deo Plave beležnice
                                    Tiha misao "Ti" XVI., deo

    - " Ne shvatam - govori ona često - verovatno uvek prerano prestane da misli.  Tako da stvari ostaju u njoj samo dopola uobličene i  pomaljaju se samo do pasa..."
      Bilo kako bilo.  krenula je u postelju, s ključem pred očima.  A te misli, opet u dodiru s rečima isto se brzo gase kao reči u dodiru s mislima.
      Veština tajne misli rođene iznad vetra , prošlosti i budućnosti, sva zbivanja plivali su istopljena u plamenoj reci vremena, izmešana kao sapun s vodom...
      S tim mislima zaboravlja da pred sobom ima samo dve mogučnosti.  Ali alternativa da izabere treću?, još uvek nepostoji.
      Hitar - zdrav razum navodi je da se opredeli,  da se opredeli za nešto dobro - ne u apsolutnom smislu - već kao predhodno iskustvo...Uslovljeno stalnim pokušajem da umanji i prikrije povrede... koje i dalje vidi, jednom neumoljivom logikom, pred kojom njena svest ne želi da  odustane, pod teretom obaveza prerano ostarelih čula.
     Ali, želja da joj se snovi ostvare vodi je ka akciji nagoneći je na neodložno i bezuslovno delovanje, prilagođavajući je neposrednoj realnosti života, a kroz duši da učini lakim hod onom što nije čovek, a u glavi ono što nije glava, a to joj stalno govori  reć, reč...koja nastavlja da se  i dalje hrani tišinom...sve dok se ne sretne i ona sama sa sobom..
     Da li je sve do sada priča? U sagledavanju same sebe i dubine koju nikada neće otkriti, u stalnom otkrivanju njega, koji je svaki put iznova iznenađuje...Ili su jedno drugom suviše malo rekli, o nadi i razočaranju, i čežnjom za veoma moćnom slikom ljubavi, slika koja ih kontroliše i oblikuje njihovu odluku po pitanju toga šta da urade... sa svim onim zbog čega odlazak izgleda zastrašujući...U mirnom skrivenom kutku.  Sutra. - Sutra će možda svariti sumnja, s nekoliko dosadno bezličnih reči...Bez vaganja ogromnih, kabastih gomila dokaza " za i protiv".I bez slušanja suprostavljenih glasova koji pružaju beskrajne argumente ali veoma malo odgovora.
     Srećom, postoji i bolja alternativa, ona koja će bez žaljenja osmeh da joj povrati na licu...Zaustavivši se u mestu...Vreme koje drhtavim treptajem pritiska prošlost beskrajnom pesmom bola i srece...Sad misli u tišini... Srcu svejedna nije, snaga - trenutka moći - sudbinske ravnoteže, žrtvovanih godina, neuobičajeno prepuštanje beskrajnom proticanju života...unapred pomireno s mišlju da se nakon svetlosti približava suton.
                                                             ***

      Pa ipak. Sadašnjost u ime budućnosti s rasejanom malom tugom, putuje u njenoj mašti do sjajne zvezde.
     Odmah je prepoznala. Ej, ti! pesmo. Ne moraš da kao ptica u vazduhu, ošamućena i zbunjena, zagonetno da kružiš.  Dal' se vraćaš?
      Šašavo pomisli. Za jednom olujom nailazila je još jedna - druga, s' tupim nemirom.
      Znala je kuda joj se valja provlaćiti da bi stigla do tebe... koji si se strmo protezao - levo - desno -  dole - gore naviše.  Ali dobro je znala da su sve to sporedne stvari i da ne predstavljaju smisao novog života koji očekuje.
      Pravi smisao je ovde, lepši i tajanstveniji, njega kroz čudesno opijanje oseća, s' bojažljivom čežnjom. Što struji kroz vene s' tajanstvenim pitanjem vetru u mesećevom vrtu...Koješta! Odgovor i ne očekuje od dana u vremenu Ne bi joj uspelo da  sada tamo ostane...Jedna po jedna slika života veličanstveno močno, još uvek se smeši. Konačno. Probuđenom iskustvu zamagljenog sutona što prolazi sa još jednim snom.
      Ali negde na izmaku. Sasvim iznenada. Sreća i stid oduzimaju dah, izazovnom pogledu bez grča i ljutnje, sa lepom slikom iz snova,  tajni grčevito stisnute šake, "ljubav bez iluzije", šaki mučenoj željom za neuhvatljivim leptirom, što krilima iznad nje prhnu van vrtloga besanih noći .
      I sve  izgleda čudno. Pomalo neobično.
      Upijajući u sebi prošlost.Seća se, a to znači i tebe, ne kao sreće nego kao radosnog napora...Zato joj je bilo tako iscrpljujuće teško da bude srećna? Ali sve je to davno prošlo. Smirila se je otkako više nije srećna.A o bojažljivoj igri dražesne čulnosti - od ljubavi dubljoj...Tebi jačem od bilo koje oluje s upitnim pogledom i s trzajem u hodu, još uvek najskrivenija misao bez kljuća  unutar nje stoji pritajno.
      Al'. Ako si to ipak bio ti?  Grleći talas juće, na stepeništu ka sutra. Ritam ludosti - opsena šarmantnog nemira bezizgledne Nade. Sve vreme "ti" sa tobom i dalje razgovara na "vi", čudesno iskustvo oštrih krivina, druge strane suprotnog pravca.
                                                        ***

      Tišina. Ne prigovara izgubljenoj emociji vezanoj sa hiljadu niti vremenom.  Al' čini joj se kao da želi  da te na nešto podseti. Na mnogo dublje sećanje,, onom što se javlja s proleća, kad usklasaju trave na putu srebrne kopče sa plavo - zelenim plaštom koji nosi u srcu..Ali, začudo. Podseća je na nešto rasuto al' ne tuđe spone izgubljeno u njoj.
      Napolju, na nekoliko metara od nje.Instiktivno se iza zatvorenih vrata hladan vetar što šiba usamljenost polako udaljava.
      U njenoj glavi sve je pomešano.
      Tako je to.
      Okreće se umirena prijatnim glasom.
      Njen pratilac vreme, stoji pored nje. Hoda brzo ka jednom obećavajućem poćetku bez upozorenja dok vetar nemilosrdno ujeda...
      Svaki gospodar svoj život ljubi...Ali u najvećoj tajnosti i s izuzetnom pažnjom nije saznala šta i dali ti je nešto značila?
      Polako nestaju tajanstveni snovi.  Nekompletan mozaik., oseća kao da ga budi nečiji umor, kao što izjutra oseća da da će usniti  nekog  negde koji se oseća ispavano...Ona i ti, imate među sobom spojene sudove  a  snaga sve više nju  napušta u noći koja pada  i gura u umor i san...uzviknu iz noći a ne iz dana...čuje se drugačije šum koraka koji dolazi od onog koji se vraća...I malo-pomalo
"Učini joj se  da čuje sve same pouke... Što ih jezik iskustva njoj jasno prevodi... a, penušavoj  tišini  ostale su vidljive njene oči i njihov pogled... i začudo dal' sa tobom pređe na ti? Al' sa svih strana u noć zvezda... muklo i nemo i dalje sputava je polet vetra...rastanka i odlaženja...Udaljena od tebe seti se kako si zanosno...Nudio uvek drugo voće sve slađe i slađe...nesaznavši "da l' ti je srce crno il' zlatno"...
    Da bude precizna. Bosonoga - romantična sanjalica...Nemože da razume šta je to što je pritiska i što je nagoni...Da dozvoli sebi da narcistički izdvoji u svakom svom tekstu kroz  sviloprelj koja se iz zastora reći skriva i na izvestan način kombinuje  pompezni lik ( uvek "ti"), koji se iznova i iznova isti kao on,  kao iskušenje neičezava ostaješ i ćuteći   nasmejan blistaš sa istinom koja u pokretu čita samu sebe...

 

 

                              

                                                                  slika sa fb

Prvi put ili iznova

      "Najveći broj ljudi ne zna šta hoće, ali veliki broj ljudi ne znaju koliko mogu.  Najređi je slučaj čoveka koji zna šta hoće i koliko može."

       Pisac koji je ovo zabeležio, Jovan Dučić, znao je i jedno i drugo.

 

 

25.                                                                                    Plava beležnica VII deo

Prvi put ili iznova                                                                 Duh zanosa

 

Nastavak, "Ti"

 

     I ovaj put "ti"

     Skriven remetiš tišinu.

     Javljaš se u njenim snovima.

     Javljaš se kao probuđena glad kroz,

     Primamljiv i uočljiv izazovni pogled već viđen zagreva krv.

     Oseća te upija, ne negira slabost, iznova traži, zove.  Da vratiš trenutke koji kriju  ovu ili onu reč izuzev  laži sa gomilom finih reči. Nepouzdanim  svojim pamćenjem užaren nestrpljiv iznova i iznova glas luta.

      San ljubavni još sanja...igra ni po čemu različita od drugih a opet  usred plesa jednostavno ogoljena tihost nosi misao korača istim putem čudesno vreme.

     Od početka jasno brzo pogledom mamiš - pozivaš da dođe...Sa kišom pomešana, na crnom asfaltu ulice  prerušena tišina tumara  zaviruje  razočarana utehu traži lako razmaknuta reč, uzmi ostavi plamen što razgoreva 

ples jeseni drugačiji od one prve i druge vazduh u njoj je guši. U njoj jača  ogoljena zima spava...Možda je tako dan za danom...potiskuje usnama tišinu pogrešnih želja...Jednom...samo jedna reč...Možda drugi put?

     Dođi naglo preskoči redosled. Iskoči iz ritma koji prkosi logici. Ti, ostatku života zrelosti...Zaveso bela bi ruka preko ramena njenog, putanja ljubavi misli bez reči i više od toga...natprirodna smelost kapi kiše na njenom licu, na njenim usnama i međ prstima...Neobuzdana kap rose zasta  po znojnom telu...gde zvezde sanjaju prepusti se tebi.kroz dah pretapa uspomene u želju blago njihanje tela, kroz brzo i sporo nihanje vazduha trzaj kroz igru ne beži nema bega.

     Ka tebi klizi putokaz oblikovan vremenskim iskorakom vlažnih noći u njoj samo do pola uobličene pomaljaju se do srca neuhvatljive misli  utabanim korakom po tlu na kome stoji:

     Blaženo neznanje preteško

     Nećeka, prati osećaj

     Nektar života - strast

     Kao bujica ruši sve pred sobom...

     Svetluca telesna privlačnost

     Udubljuje u oči

     Eksploziju osećanja ugraviranu u pogledu koji izlazi iz njih.

     Nadati se s' ključem pred očima-misli u dodiru s rečima brzo se gase  kao i reči u dodiru s mislima.

     Čarolija:

     Kuda da ide?

     Dali da započne ili ne ići do samog kraja. Okreće se.

     Gde ona?

     A ti gde hoćeš?

     Srce se otvara. Zašto da ne?

     Uravnoteženo emocionalno funkcionisanje donosi lakoću suptilne energije.  Bez obzira na veličinu tvojih osećanja... Danas je važno...

     U glavi joj klijaju i rascvetavaju se nepoznate vrste gladi, ali poput ploda sporo sazrevaju i lepljivo prianjaju danas za sutra, "da" nadajući se da onda neće umreti zajedno sa glađu.

     Između sna i jave, zbunjeno te gleda.

     Senke su se razdvojile i otvorile joj put.

     Zadrhtala je i spustila glavu...Drhtaj olakšanja  prošao je njenim telom..

     Zna da ne može poneti sve što poseduje duh zanosa, ali nije mogla ni ostaviti sve što je u prošlosti posedovala.

     "Bio je to samo san," izgovorila je naglas

     Gospode, pomislila je, zaljubila sam se u njega. To je nemoguće. To je za nju bilo sasvim novo, sveže i još nepoznato osećanje. Ono na koje je čekala celog života....Mislila je da je to prava ljubav koja ruši sve pred sobom i menja čoveka do srži.

     Pogled, osmeh, suza i prvo razočaranje...dok su zvezde padale bila je otvorena knjiga u njegovim rukama i samo jedan pogled bio je dovoljan da je pročita...Koliko može da izdrži - koliko dati i koliko oprostiti u momentu.

     Život je potraga za ličnom moći

     Prvu godinu si joj ukrao. Druge godine imao si ukradeno...Svake naredne godine nisi želeo da ona postane stvarnost. Dok ona na ogromnom gradilištu života svakog jutra ponavlja "Preživela sam juče, preživeću i danas."

     Strpljivo čekajući, možda bi i shvatila.

     Ali istina je mnogo kompleksnija od sna.

     Istina je kao i život delikatna partija šaha u kojoj reč ljubav zapravo nije značila ljubav....Visoko iznad buke samo je tvoj glas remetio njenu tišinu.

     Osećala se kao životinja zarobljena u kavezu iz kog  noktima pokušava da se izvuče na slobodu...

     Svakog dana varka budi je kad već bi jesen i kao u snu ostavila je jabuku i čeka da dune vetar.

     S punim ušima gustog mraka gleda...

     Na dlanu i dalje ima komadić vremena koje je na trenutak vraća ka onom što zna...

     "Laku noć, ljubavi moja."

Moj smešak je skrivena pobuda potčinjenog "ja" iz kojeg zrači neobjašnjiva nadmoc "Istine, surove istine"...  shvati...

     Jedan pogled je podizala, a drugi kao da nije mogao da pronađe onaj prvi s igrom života u sebi...Kroz uski kapak onog što je na površini i ono što je na dnu shvata kao beskonačan niz reči koje ispisuje tvrda tišina.

     "Ona čeka"

     Još uvek sanja.

     Zna. Već je bilo kasno, da se suoći sa duhovima koji su u njoj ostali.

     Razume. Ipak, jedno je bilo jasno kao dan

     Jesen je njen ukras, svaka godina breme čeka na vratima zime.

     I poput uobičajnog zapleta ti već znaš, da je nalazila tebe u sebi i sebe u tebi kao upaljen vazduh na užarenoj zemlji - vatru što se pod nebom gustim hrani vatrom.

     Njeno čudesno "Ja"

     Osećanja su prostrujala njenim biće i slila joj se pravo u srce...Njeno srce više nije bilo bezbedno. Čak više i nije bilo njeno. Želela ga je nazad, očajniči je želela da može da se okrene, ostavi ga i vrati se svom životu.

     Opet ima košmar?

     "Š š š"...procedila je kroz zube.

     Čeka na tebe. I dok te čeka iz noći u noć po njoj veju dani i uvlaće se u svaki kut njene duše kao voda iz vatre i vatra iz vode ulovljena u prostornom kavezu neopipljivog vremena...

     

    Baš te je izmorila, je li?

    Nešto je propustila. - Ništa joj ne duguješ.

    Njen sat na zidu, ovog proleća žuri

    Zato što si ti bio ti, i zato što je ona bila ona koja se slučajno dogodila...u Paradoksu svakodnevnice koje ne poznaje sutra, a zaboravlja juće... Izvlači se iz klopke na sasvim drugom kraju al' tvoja usta sačekaše je na drugoj strani i obeležiše joj život.

     Gleda - Vidi sebe kako se obrće unazad kroz vreme i prostor

     Disala je i otvorila se još više.

     Nije bilo teško učiti nove trikove, ali je bilo teško odučiti se od starih.

     Moć volje. Sjajno.  Znala je da ne može biti sa nekim koga nemože slobodno da zagrli.

     Ljubav je bila sasvim jasno...njena energija koliko i disanje. Motivisao si je da bude radoznala, znatiželjna da se probudi i budna da mašta.

     Zadavali ste jedno drugom neizmeran bol i dolazili po još.

     Gledala je tvoje lice i ugledala je  tvoj osmeh.

     Osetila se je slobodnom od tereta njene prošlosti i nakupljene mudrosti godinama, osećala je mir

     U datom trenutku činilo joj se da nekoj prilično nepoznatoj osobi daje ključ od srca u kome čuva svoje dragocene tajne, koje su  "tananije od vlasi kose sa stopalama kao u mrava, u obliku magle, nevidljive kao vazduh."

     Ponekad se iz sna budi očiju punih sasušenih suza; "kada ih protrlja, one se razbijaju i krenu pod prstima kao komadi polomljenog stakla."

     Bilo kako bilo, njeno telo se menja sa godinama ali ćud ostaje ista.

     Blagonaklono njeno "Ja?", poćelo je sa tobom "Početak Ti" A gde će se završiti zavisi od slike iz okvira koju preliva neobuzdani vrtlog tišine.

     Život, jednostavno nije toliko naivan.

     Pa ipak.

     Znala je da postoje ptice koje pevaju u kavezu i ptice koje kada su u kavezu nepevaju.

     Cilj njenog puta kome su upravljene sve njene misli...ne može da upravljaju događajima, ali ona upravljam sama sobom, ali ne umem mudro da vodi i upravlja stvari sebi u korist..tj. još uvek lebdi između bitnih tamo-amo između straha i nade i nebitnih stvari...Što je još gore. Opet nečuje ništa, mekana zemlje smanjuje korak, a odasvud se oseća tišina. Obrisala je suzu koja joj se skotrljala niz obraz.

     Kasno je. Ispod rašaptalog lišća, oseća u sebi prisutne šumove ali i daleke ...nisi bio ti...Zamisli to je samo vrbov vetar...