S'obziom da je bio novajlija, u njenom životu, nije nikad ništa pitao. Poćeo je da pravi i suviše velike budalaštine za njegove godine. Ona začudjena zbog njegovog tmurnog pogleda koji nije bio kao nekad. Počela je i suviše često prebacivati sebi što je prešla preko one prve uvrede i pogleda koji joj i dalje s' dušno upučuje.. Ipak bila je mudra i ograničila se na to da je njemu svaki čas stavljala na znanje: Gospodine Vi ste mene zaintrigirali.
Upornost sa kojom mu je stavljala na znanje i stalno je ponavljala reč "ljubav", na posletku poćela je sa gomilanjem ove reći misleči da če ga ista iznenaditi.
Na srecu stalno mu je dodirivala lice na uramljenoj fotografiji koju joj je poklonio, a on je i dalje ostajao nem.
Njen uzvišeni osečaj da ostane mirna i pribrana i da sudi o bitnim dogadjajima iz svakodnevnog života. Njena mudrost treba da predupredi veliki gnev koji je nastao zbog malog uzroka ili zbog novonastalog dogadjaja što ih glas ljubavi preobražava i raznosi daleko !"
Za čoveka, postoji samo jedno rešenje jednog od mnogih problema koji ga svakodnevno prate, a to je: da se suoći sa istinom, da prihvati svoju fundamentalnu usamljenst (u koliko nije spreman da primi i pruži ljubav ) i samoču u svemiru koji je indiferentan prema njegovoj sudbini, da shvati da kako nema sile koja bi za njega mogla rešiti njegove probleme. Čovek mora sam prihvatiti odgovornost za sebe, kao i ćinjenicu da samo vlastitim snagama može svom životu dati smisao. Medjutim smisao ne podrazumeva i sigurnost: u stvari težnja za sigurnošću blokira traženje smisla ,
"u ljubavi i kroz ljubav"
"Oh' kad nebi pupoljak ruže procvetao!
Srce tad bi ljubavi blagodeti dalo !"
I u hodu, bez ljubavi smešeći se,
Tuđ mi pogled da l' ga ima ?
S'divljom burom i putnikom da ga prati?
I ne sazna da l' je bio strah da ode...
Ostvarenje neviđeno-slatke tajne osvrtanje...
Molim - zabezeknuto je slušala priznanje.-Kada ?
Hmmm, da se prisetim.- Zatvorio je jedno oko kao da pokušava da se koncentriše.- Mislim da je to bilo drugog dana pošto sam stigao u grad. Pijuckao je svoje piće, naslonjen na zid. Dora izadje iz kancelarije i odšeta do automata sa vodom. Dorino grlo se steglo od neprijatnosti i nekoliko trenutaka je ćutala pre nego što je uspela kiselo da odgovori - Ali to je nemoguće ! Videla bih te u hodniku. Sigurana sam da bih te primetila...
Ona je pritisnula čelo na prozorsko staklo i posmatrala ga.. Naposletku, reši da se, uprkos svojoj noćašnjoj odluci da sa njim prekine bilo kakav kontakt, ipak iznenada u njoj se javi izvesno osečanje prinude, pa čak i gneva, pomuti joj raspoloženje, njen izraz duboke vedrine bio je pomučen, oseti da razmišljajuči i dalje o njemu , u svojim mislima osečala je da je on, bio iznad svih njenih običnih životnih interesa. On joj polako prilazi diveči se njenim rukama, koje su se videle ispod šala.,prebačenog u brzini. Primetila je da mu je pogled lakom i da počiva na njoj. Za tren oka na njenom licu ukaza se ljutnja. " Samo se budala ljuti na sve ostale ljude, reče on: kamen pada zato što je težak.E, pa zato ču uvek biti dete ? Zato ču od svoje duše davati onoliko koliko i dobijam ? tako ću postovati samu sebe reće Dora". Njen pogled. Zaustavlja se i gleda za njim, zapanjena tmurnom ohološću koju je ćitala u njegovom još koliko juče milom pogledu".
Kasna je noć,poljubac. S magijom osećanja, ni u jednom trenutku nije ga okrivljavala...Nije ni pomislila da se poneo kao kukavica...A on je bio zatečen i potresen i želeo je i dalje vezati njezino srce za svoje...Svaki susret s njom mesecima ga je ispunjavao, i od toga je živeo ...Od susreta do susreta...
Kroz klonule krošnje mahnitaju zraci mesećine...Kuda nestati? Kuda sa ovim srcem...Voleti jednu osobu i maštati o njoj, a živeti s drugom, nije ni malo lako...
Ne mogu...Ne znam...
Ne razumem, rekla sam...Valjda jednu od njih više voliš...Ne možeš obe voleti jednako.. a možda ni jednu ne voliš dovoljno, rekla sam...Najbolje ti je da nađeš treću...Uostalom vreme će pokazati...Pa dobro kažem ja njemu..ja stvari vidim drugačije...Da zaboravljam da si ti još uvek slobodan strelac...i s prvim osmehom krećeš u napad...A može čak i ovako. ..Ti njih sigurno mno-ogo voliš?..rekoh mu ja pevušavim glasom...
Potez, a ne slučajnost...Šta je sa preljubom? Zamišljam kako bi se osećao kad bi mu rekla "Hej šta god da uradiš, ja se slažem."...Odgovor na ostala pitanja neće morati da bude odlučan, ali odgovor na ovo pitanje mora biti...Uklapanje ljubavi u jednačinu - preduslov za ljubav...to jeste da li uopšte ima ljubavi...ljubavi koja je beskrajno tajanstvena ali pomaže ako znamo da je ljubav moguća..."Pa da uradimo to "zaljubimo se."
E, to je kuvanje...
Zatvorio je oči i zamislio se..." Da li se kuvanje računa?" pitao je...Ukoliko nije sezona uragana...jer Ja jesam: Vetar i idem u pravcu u kome sam htela...Zamisli da si se zaljubio u vetar pre nego što postane jako...jako...snažan...dok je još uvek bio blagi povetarac...
Dakle...Test privlačnosti...Još uvek nije bio siguran da ima posla sa pravom osobom...
I tako čežnja koja prelazi u ljubav pokreće pogled prazan...zadržava ga i neda mi da dahnem ni da uzdahnem...pogledavši gotovo...
" Bez ljubavi čovek je sam, a u isto vreme je u odnosu s' ljubavlju i životom. Čovek biva utoliko sam kao jedinstveno biče ukoliko nevoli i nije voljen, i ukoliko je svestan svoga "ja", kao zasebnog bića. Čovek mora biti sam kad treba da presudi ili donese odluku pomoću snage svog razuma..
Čovek ljubav stvara, neguje i on je može prihvatiti, ili odbaciti u vremenu kad nastaje ili se gasi.
Ljubav je nastala i opstaje kao hrabrost i mudrost u ćoveku. Jedana od važnih činjenica je da je ljubav jedinstvo izmedju njega - nje.."
A ja, (ona). Kakva izgledam, takva ću biti ostaću kao večni pokret nevidljivim dobom...dete u duši...Al' ne ono dete mentalno nezrelo...več detinja nevinost koja i dalje leži u dnu srca...a glas...moj postaje eho ćutanja u zasenjenim očima s' kojima se sliva...u raspevanom jutru svakog narednog...i narednog novog dana!...A Ti, uskladi ritam ako ga možeš osetiti, značu da me poznaješ, a poznavati me, već je pola puta do savršene ljubavi...uskladi ritam...Bajka je zaista lepa...
Kako to?Istinito i lepo, zar ne treba da se sjedine
da obrazuju dobro?Ti bi..bio..si..Psihička i moralna ravnoteža,razboritost,vrednost saopštavanja.Siguran da sam te primetila-To znači...hoću da kažem...ti...-Šta si hteo da mi kažeš? Lice ti je bili sasvim blizu...i osmeh iskren...dal bi?
-Hte si da kažeš da...to može da sačeka...pokret tvojih usana i reć...Osećamo i znamo...ti to znaš
lepota razumevanja...korak spajanja...Ipak...pa ipak neće biti ni ti ni ja - samo bezličn sat...I ti u svesti i umu - sretno srce....Misli...fantazije...osećaji i želje sa svim strahovima i lepota i sjaj ljubavi....Obečanje...
Obečanje. Čudesni otvarać izmedju razuma i ljubavi.Bi, glas, reć bela svetlost duše plemenit...
prkosni pogled oči u oći, dostojanstveno kljuca cilj obavijen strahom a navala ljubav pojaćava !
Za sobom vuće ružičast pogled niz telo,kamenog srca, gde srce njeno nije boravilo.
A ona , sa svojom svetiljkom obečanja, bespomoćno istrgnuta iz kamena, laži, lutal a-i-
lutajići koračala sa svojim drugim "Ja"...doživela kao magični električni udar...uzbudljivo zadovoljstvo..koliko smo samo različiti...-Po drugi put nas.Na, žalost nisi...hoću da kažem,nismo ranije...izvini Na trenutak nisam shvatila ko si.-Hvala ti što si ipak otišao...idi!
A ja one većeri ,stajala sam ispod konture meseca koji je zalazio...Ali ti to nisi video.Već si otišao...
Tvoj neslućen lik,cilj med'svima
Izmedju kajanja i straha trepti tišina
Bezglasnog bez sene međ svima
nerasudna žudnja najlepšem nemiru
bez mašte i moći nije rekla reć; i takvu
lepotu tišine,ona još uvek voli...
Stani...Ne čekaj...poslušaj me
Stani ne gori od lude bezumne želje
Stani kakva je ovo čudnog čuda zbrka
što bez sećanja sa olujnim vetrom besni
Stani ti što laskaš čineči čuda
a usput sreću piješ
Stani ti, Ti to po mraku što otkri
sa suzom strasti osvojiti ne možeš
Stani ti isti praštaj i kad mrziš
Stani na isti način lavirint mudrovanja
dvaput osvojit ne možeš
Stani i ne sanjaj dug san u nedogled Tamo
Stani...zastani, stani al' bez mržnje...
Ti si svetlo i sjena u tragu
vremena zagljena čekanjem
bojama sna zlatno srebrno sivim.
U kraljevstu postojanja
tvoja neprolaznost
pevanje vetra briše..
I,dosežeš dalje - mnogo dalje
Ti si planina koja od
davnina postoji-živi.
Odaješ čast usnuloj lepoti
što kroz vekove spava,
Znanjem stišavaš bure,
I svki naredni dan,
Lepotom obasjavaš !..
Razuzdana bezumno luda želja!
Upozna ona naglog gosta ,
Nestašnu vatru sa puno žara
Što srce lomi i uzdah stvara,
Zna to i ona, najdublja tajna..
Što neda oku suze da roni
...znaš to Ti, a i oni !
Da je u pokretu s pesmom oblaka
Na krilima brzim s' uzdem strasti
Pokušala da teši shvata i oprašta
ljubav zagonetnu u svom hodu
A onda, tu su suze i uzdah
Razmeću se medj' dve sumnje
Sa senom ljubavi na drugi način
Kroz zagonetno "Crno i zlatno srce"svako...
Navikao da dobija sve što poželi, odlučan je da zavede i nju.
Znajući koliko je zatvorena za nove veze, naravno, između njih se javlja hemija...koja počinje onog trenutka kad im se pogledi sretnu i ona mu se nasmeši.
- Sjajno - oglasi se on tiho...
I u tom času ...
Umesto odgovora koje, uostalom, i ne očekuje, nalazi novo pitanje...S otupelim osećajem za vreme..Ljubav, nežnost i beskrajna odanost...Da to je bila ona, ispunjena nemirnim zadoviljstvom i vremenom koje je deo njenog života .
Vreme je prolazilo brzo i lako...Kroz iskustvo sa svojim osećanjem po pitanju onoga što se u životu dešava, i gde se njene granice nalaze. Znala je da je od te većeri toliko toga u igri i da se mora usresrediti na sad i ovde - bez reči,... kao da je znala da neće stići, ionako neće stići sve, ionako neće stići ništa, pa prema tome bar ovo, i bar još ovo, i još ovo a to si Ti...koji to znaš.
Ti si došao k' njoj... Veseloj punoj nade ...U pogrešno vreme na pogrešnom mestu, kad je već bilo kasno sa izazovnim pogledom i s misterijom razlike... Ubeđen da treba da nastaviš tvoju beskonačnu šetnju...
Strpljenja, strpljenje, strpljenje!...za duži razgovor kad za to dođe vreme....
I tako s obmanom sećanje koje se - dobro svršilo i sa planovima za budućnost koji nisu delovali ubedljivo:::Vrelina koja je neizvesnost pritiskala rasla je iz dana u dan.
Dan posle
... tog lepog večernjeg susreta, osetila je prijatnost koja joj je već duži period nedostajala.
U stvari. njen Život i laž...-Ja reće ona - bez obzira na sve uvek ću ti reći istinu.
Nežna skrivena draž, u svom skrovištu bez sumnjive senke dugo u kroz noć gleda uvek isti i uvek nov tvoj lik o kom je toliko puta sanjala u svojim začaranim dubinama prošaranog života nastavljajući da čeka i dalje tebe.
A onda dođe dan...i ti se vraćaš igri zagonetne veze sa svetlom koje vas okružuje...I tako nekadašnja radost opet dobija čar...sutra znajući da u neku daleku budućnost neće biti lako pratiti te i držati korak s tobom...
Postoji ipak nešto čega ne želim da se odreknem... A to je, lik čoveka koji nosi u srcu, sa čežnjom koja prelazi u snagu i to Ti dobro znaš - nadnosi ti se svako jutro nad lice i pažljivo te ispitivaćki posmatra...toliko da i neznaš šta se događa jer odraz nebroji godine.. uzajamno zbunjenoj simpatiji...
"Ja sam. A ko si ti?" Hajde, pomozi mi!"Ti mi se dopadaš jer si drugačija...reće Ti.
Konačno. "Čekao sam te?"A ona (ja)... ona je samo klimnula glavom.I u tom času pomisli, "On se još uvek s čudnim čudom od mene krije".
I s bojažljivom čežnjom... njen pogled bi prepun iščekivanja i ljubavi. Ali,ljubav ne treba da moli, ni da zahteva a ni da se izvinjava ...osećala je sebe nekako čudno sa takvom lakoćom, kao ptica u vazduhu...koja se brzo okreće.
Tek kasnije se setila da za svo vreme dok te je ga gledala ti nisi rekao ni jednu reč.
..I tako... prolazi vreme a njen san .. i njene uzbuđene usne dodiruju tvoje usne... a ljubav dal'samo igra beše? Jer se ispred najviše prve, pojavljuje neka još više prva, a pre te najviše prve - opet naka "naj" itd., itd,...i taj tvoj beskrajni period u nizu ne može ni imati svoj kraja...
.Nezadovoljna, na pola puta da sve zaboravi na osunčajnoj ivici,s' varanjem koje te ne beše prošlo u duši bi zahvalana što je ostala jedna, a ispred i iza nje postoji i druga, koja bi samo uvod početka prema kraju...
I tako ti tužno zamišljen što žar i srce koje su - jedno bez obzira na sva primamljivanja stojiš i ne... nisi mogao da se sliješ kroz buru uzdaha jer ni njih nije više bilo...
Nezadovoljan i mučen željom za neuhvatljivom, izgarao si u besanim nočima od neke do tad tebi nepoznate žudnje...
A u njoj...Sve je tu. Jedino plamen nedostaje, plamen koji je zamena za ... Progutanu istinu s izazovnim pogledom sladostrasne radosti.
Nerazumlje početka okrznu je senkom prethodnog dana. I ma koliko bilo bolno, barem je bila lišena straha dal' češ je čuti, dok govori glasno, al ipak šapatom.
Najpre je bila samo radoznala, pomalo zbunjena. Sve češće je osećala neobuzdanu želju da izgovori tvoje ime, al' nije znala kako se zoveš...kako ti je ime? Ogorčenje i bol zaustaviše joj dah.
"Ko ? Zar i ti ?Znaš dobro da ... nije svejedno s tobom ili bez Tebe. Pomisao da bi i u ljubavi mogao da se ponašaš vešto. Zapanjena i ljutita, naglo se okrete. Zaboravlja, da, da, zaboravih da ne poznajem put i da sam prikovana za vreme i još sam uvek bezimen putnik, u svom srcu...Ja.
On,(ti) u vremenu besmislen,postaješ smislen, i još uvek razaznajem tvoje lice...i opet tišina pokriva trenutak u vremenu...vreme.
Ko' nepoznat neko. Okleva.I onda stade, opomena kao kameni kip,ćutanje...s' osmehom i suzom.Ostavlja znak pitanja da visi u vazduhu.
Neko kraj nas... taj neko je vreme, još uvek pita ? Ona-to bejah (ja), taj gost sećana daleko za sobom... dok dan još traje, i danas... uvek preostajem za tebe ... (Ja). Celina na istom mestu? Sad stvarno ne znam...šta da radim sa uhvaćenim vremenom...Da sve zaboravim i da počnem iz početka?
Je li to san ? svirka sna praznina ljudskog bića? ne govori ni reč ...A pomamno srce .. kuca između dve krajnosti između sjaja vizije i neznanja , koje je malčice uzmaklo s očima u beskraj.
Sumrak tajne, nepoznata greška, nebo je svetlo...a njegova senka još uvek polako lebdi...
Slast života nevezuje nežno i blisko. Ali! to beše juće - jedne sumorne večeri u decembru il' martu...I opet jutro kad minu ...i svako drugo jutro ja ti ne priđoh, ne al' stvarno ne znam zašto...I još uvek koračam nepoznatim putem...a senka postaje dublja...ne neznam stvarno zašto...? Putuješ stalno samnom nepoznat svima...?
I po navici nešto uznemirujuće sparna neobično pridavljena tišina unese joj se s osmehom u lice tražeći ... bezbrižnog strastvenog najljubavnika sa neverovatnom količinom reči i s magijom osečanja... kroz neobično putovanje...s iluzijom što je još ima...Svašta, baš svašta...bila sam onakva kakva uopšte nisam...Realna slika zaljubljena u privid....
