Navikao da dobija sve što poželi, odlučan je da zavede i nju.
Znajući koliko je zatvorena za nove veze, naravno, između njih se javlja hemija...koja počinje onog trenutka kad im se pogledi sretnu i ona mu se nasmeši.
- Sjajno - oglasi se on tiho...
I u tom času ...
Umesto odgovora koje, uostalom, i ne očekuje, nalazi novo pitanje...S otupelim osećajem za vreme..Ljubav, nežnost i beskrajna odanost...Da to je bila ona, ispunjena nemirnim zadoviljstvom i vremenom koje je deo njenog života .
Vreme je prolazilo brzo i lako...Kroz iskustvo sa svojim osećanjem po pitanju onoga što se u životu dešava, i gde se njene granice nalaze. Znala je da je od te većeri toliko toga u igri i da se mora usresrediti na sad i ovde - bez reči,... kao da je znala da neće stići, ionako neće stići sve, ionako neće stići ništa, pa prema tome bar ovo, i bar još ovo, i još ovo a to si Ti...koji to znaš.
Ti si došao k' njoj... Veseloj punoj nade ...U pogrešno vreme na pogrešnom mestu, kad je već bilo kasno sa izazovnim pogledom i s misterijom razlike... Ubeđen da treba da nastaviš tvoju beskonačnu šetnju...
Strpljenja, strpljenje, strpljenje!...za duži razgovor kad za to dođe vreme....
I tako s obmanom sećanje koje se - dobro svršilo i sa planovima za budućnost koji nisu delovali ubedljivo:::Vrelina koja je neizvesnost pritiskala rasla je iz dana u dan.
Dan posle
... tog lepog večernjeg susreta, osetila je prijatnost koja joj je već duži period nedostajala.
U stvari. njen Život i laž...-Ja reće ona - bez obzira na sve uvek ću ti reći istinu.
Nežna skrivena draž, u svom skrovištu bez sumnjive senke dugo u kroz noć gleda uvek isti i uvek nov tvoj lik o kom je toliko puta sanjala u svojim začaranim dubinama prošaranog života nastavljajući da čeka i dalje tebe.
A onda dođe dan...i ti se vraćaš igri zagonetne veze sa svetlom koje vas okružuje...I tako nekadašnja radost opet dobija čar...sutra znajući da u neku daleku budućnost neće biti lako pratiti te i držati korak s tobom...
Postoji ipak nešto čega ne želim da se odreknem... A to je, lik čoveka koji nosi u srcu, sa čežnjom koja prelazi u snagu i to Ti dobro znaš - nadnosi ti se svako jutro nad lice i pažljivo te ispitivaćki posmatra...toliko da i neznaš šta se događa jer odraz nebroji godine.. uzajamno zbunjenoj simpatiji...
"Ja sam. A ko si ti?" Hajde, pomozi mi!"Ti mi se dopadaš jer si drugačija...reće Ti.
Konačno. "Čekao sam te?"A ona (ja)... ona je samo klimnula glavom.I u tom času pomisli, "On se još uvek s čudnim čudom od mene krije".
I s bojažljivom čežnjom... njen pogled bi prepun iščekivanja i ljubavi. Ali,ljubav ne treba da moli, ni da zahteva a ni da se izvinjava ...osećala je sebe nekako čudno sa takvom lakoćom, kao ptica u vazduhu...koja se brzo okreće.
Tek kasnije se setila da za svo vreme dok te je ga gledala ti nisi rekao ni jednu reč.
..I tako... prolazi vreme a njen san .. i njene uzbuđene usne dodiruju tvoje usne... a ljubav dal'samo igra beše? Jer se ispred najviše prve, pojavljuje neka još više prva, a pre te najviše prve - opet naka "naj" itd., itd,...i taj tvoj beskrajni period u nizu ne može ni imati svoj kraja...
.Nezadovoljna, na pola puta da sve zaboravi na osunčajnoj ivici,s' varanjem koje te ne beše prošlo u duši bi zahvalana što je ostala jedna, a ispred i iza nje postoji i druga, koja bi samo uvod početka prema kraju...
I tako ti tužno zamišljen što žar i srce koje su - jedno bez obzira na sva primamljivanja stojiš i ne... nisi mogao da se sliješ kroz buru uzdaha jer ni njih nije više bilo...
Nezadovoljan i mučen željom za neuhvatljivom, izgarao si u besanim nočima od neke do tad tebi nepoznate žudnje...
A u njoj...Sve je tu. Jedino plamen nedostaje, plamen koji je zamena za ... Progutanu istinu s izazovnim pogledom sladostrasne radosti.
Nerazumlje početka okrznu je senkom prethodnog dana. I ma koliko bilo bolno, barem je bila lišena straha dal' češ je čuti, dok govori glasno, al ipak šapatom.
Najpre je bila samo radoznala, pomalo zbunjena. Sve češće je osećala neobuzdanu želju da izgovori tvoje ime, al' nije znala kako se zoveš...kako ti je ime? Ogorčenje i bol zaustaviše joj dah.
"Ko ? Zar i ti ?Znaš dobro da ... nije svejedno s tobom ili bez Tebe. Pomisao da bi i u ljubavi mogao da se ponašaš vešto. Zapanjena i ljutita, naglo se okrete. Zaboravlja, da, da, zaboravih da ne poznajem put i da sam prikovana za vreme i još sam uvek bezimen putnik, u svom srcu...Ja.
On,(ti) u vremenu besmislen,postaješ smislen, i još uvek razaznajem tvoje lice...i opet tišina pokriva trenutak u vremenu...vreme.
Ko' nepoznat neko. Okleva.I onda stade, opomena kao kameni kip,ćutanje...s' osmehom i suzom.Ostavlja znak pitanja da visi u vazduhu.
Neko kraj nas... taj neko je vreme, još uvek pita ? Ona-to bejah (ja), taj gost sećana daleko za sobom... dok dan još traje, i danas... uvek preostajem za tebe ... (Ja). Celina na istom mestu? Sad stvarno ne znam...šta da radim sa uhvaćenim vremenom...Da sve zaboravim i da počnem iz početka?
Je li to san ? svirka sna praznina ljudskog bića? ne govori ni reč ...A pomamno srce .. kuca između dve krajnosti između sjaja vizije i neznanja , koje je malčice uzmaklo s očima u beskraj.
Sumrak tajne, nepoznata greška, nebo je svetlo...a njegova senka još uvek polako lebdi...
Slast života nevezuje nežno i blisko. Ali! to beše juće - jedne sumorne večeri u decembru il' martu...I opet jutro kad minu ...i svako drugo jutro ja ti ne priđoh, ne al' stvarno ne znam zašto...I još uvek koračam nepoznatim putem...a senka postaje dublja...ne neznam stvarno zašto...? Putuješ stalno samnom nepoznat svima...?
I po navici nešto uznemirujuće sparna neobično pridavljena tišina unese joj se s osmehom u lice tražeći ... bezbrižnog strastvenog najljubavnika sa neverovatnom količinom reči i s magijom osečanja... kroz neobično putovanje...s iluzijom što je još ima...Svašta, baš svašta...bila sam onakva kakva uopšte nisam...Realna slika zaljubljena u privid....
Нема коментара:
Постави коментар