Viktor Mari Igo (fr. Victor Marie Hugo) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je bio pesnik, romansijer, i dramski pisac. Bio je aktivni učesnik političkog života u francuskoj.
Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na orginalno književno stvaralaštvo. Igo je nastupao kao otvoreni pristalica novih romantičarskih struja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književnost je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije-
Slavni pisac ostao je veran svojim idejama do kraja života.
Igo je jedan od najvećih imena francuske kulturne istorije. Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna života u ljudskom pravu na sreću i slobodu.
U kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda u takvoj slavi je i umro u dubokoj starosti - 1885. godine.
Rana poezija i proza
Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedan od najistaknutijih književnih ličnosti u francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu "Šatobrijan ili ništa" I njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog predhodnika.
Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka, "Nove ode i različite pesme"( Nauvelles Odes et Poesies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826 ( Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika majstora lirike i kreativne pesme.
Pozorišni rad
Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je "Marion Delarme" zatim "Ernani" Danas se pamti kao podloga za Verdijevu istoimenu operu, zatim drama "Kralj se zabavlja, "Lukrecija Bordžija", "Marija Tudor", "Kromvel", "Ernani", "Ruj Blaz"...
Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćen esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama.
Jedno od njegovih kasnih dela. "Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt" je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike Alber kami, Čarls Dikens i Frojda Dostojevskog
O veri je govorio
"Vera prolazi, Bog ostaje"
Romani
Han Islanđanin, Klod Ge, Rabotnici na moru, Čovek koji se smeje...
Poezija:
Ne zaspi
Ne zaspi! Nemoj leći,
O ti koji stalno sreći
Gledaš Leđa:
U sumrak, kad predah mami,
Zemlja je u polutami
Mračna, smeđa.
Sa varljivog okean
Pena, para izvitlana
Kulja gusto
A kad gledaš tim vidikom!
Nigde kuće! nikog, nikog!
Pusto! Pusto!
Noću - priča svuda ista:
Kradljivčevo oko blista
Kraj tvog puta,
A družina šumskih dama
Ponekad je, jao nama!
Nešto ljuta.
One kreću sad u raju;
Nemoj samo sresti koju
Tu u tmini,
Dok zladuha zračnih jata
Započinje ples u zlatnoj
Mesečini.
Viktor Igo
