iz plave beležnice
-Ne razumem ovo. - Još mu se malo približila i spustila obraz na njegovu ruku. Šta tu ima da se
ne razume? - tiho je upitao. Grlio ju je jednom rukom dok joj je drugom milovao kosu. Milovanje je bilo sporo i provokativno, sa jednom namerom..Podigao je njenu glavu i uznemireno upitao. Da li sam te povredio ? - Ne, ne - Molim te...trudila se da zvuči prekorno ali se slatko nasmejala...Blago je odmahnula glavom i rekla: - Izvini...hoću da kažem, nismo ranije...
-A on - mrmljao je usana pripijenim uz njene rekavši - Divna si. - Usnama je nastavio da je muči i zadirkuje, al' Ona je znala da je sve izgubljeno. Bitka je bila gotova pre nego što je i počela jer nije ni bilo protivnika.Oh, bože izvini....- promucala je i proklela sebe zbog sopstvene zbunjenosti...- Da, gospodine, razumem - Želela ga je baš koliko i on nju. Zadovoljno je primetila da joj On smireno uzvraća pogled.Lice mu je bilo na milimetar od njenog i osećala je njegov dah na svojim vrelim obrazima...
- A On...Zarobio ju je svojim usnama i još čvršće stegao uz sebe.. I tad joj uputi pitanje:postoji li bilo šta zbog čega ne bi trebalo ovo da radim? Da...On...Nisam varoravala... Da ga je Kroz stotinu duša... vodio put...A tebe,...Ja sam pretrčala granicu izmeđuu srca i duše...gluposti i plitkoumnosti kao da je nije ni bilo...I shvatila da na očekivanja nije odgovoreno. " I šta onda-sad?" Jednostavno...Nemirni vetar može po razapetoj žici bešumnim hodom da nastavi svoj put do novog smera...
Da! Bilo je stotinu razloga. Bezbroj. Slika drugog lica- pojavile su joj se pred očima, ali je Ona odbila da ih vidi.A on sad i ovde,ljubio ju je i milovao, polako je zario svoje lice duboko u udubljenje njenog ramena... Konačno se odmakao i tiho nasmejao njenoj postidjenosti. Dugo su ležali tihi i zamišljeni, zadovoljni u osečanju topline, dodira bliskosti. Nastavio je da je gleda sa puno nežnosti dok je kažiprstom prelazio preko njenih, od poljubaca otečenih, vrelih usana, Tiho je ohrabrujuće rekao:-Reci mi nešto o njemu...I. Izvesno je da to ljudsko stvorenje više neću sresti...
" Čovek živi uvek u odredjenom času života "sa danim mogučnostima ali i svešču povezan i sa celinom svoga života. Taj čas i ta celina, koji su ponajčešće protivrečni, a u isti mah doživljeni.
Zbilja i ideal predstavljaju takodjer suprotnost, koja je uvek aktuelna, a u časovima spajanja upućena već pod zadatke novog ideala te tako pod nove suprotnosti. Vremenitost i većnost predstavljaju takodjer nužnost u kojoj ćovek nužno živi, a isto tako i relacije koja se neprestano skokovima menja. Svaki čovek u svojoj opstojanosti predstavlja nešto novo, nešto osebujno, nešto jednom samo dano. Ćovek u svojoj svesti-zaprvo samosvesti-može sam sebe razumeti iz sebe samoga kao odeljeni pojedinaćni fenomen, kao pojedinačna vrednost. A ujedno i njegova vrednost"Nije u tome da je pojedinac ovo ili ono, nego da je on on sam"...I ona je istog trenutka bila svesna da se nešto dogodilo...A On, samo je duboko uzdahnuo...Ali igru velike stvarnosi nije zaboravio...Jer, on je iznutra sav bio u plamenu što zahuktalim krvotokom juri kroz njega...I to bi dovoljno da nestane kao priviđenje u zanosnoj varki...i da će , izvesno...ona mirno da živi u sreći bez iznenađenja...slućajno usamljenog zvuka...vetra...
ne razume? - tiho je upitao. Grlio ju je jednom rukom dok joj je drugom milovao kosu. Milovanje je bilo sporo i provokativno, sa jednom namerom..Podigao je njenu glavu i uznemireno upitao. Da li sam te povredio ? - Ne, ne - Molim te...trudila se da zvuči prekorno ali se slatko nasmejala...Blago je odmahnula glavom i rekla: - Izvini...hoću da kažem, nismo ranije...
-A on - mrmljao je usana pripijenim uz njene rekavši - Divna si. - Usnama je nastavio da je muči i zadirkuje, al' Ona je znala da je sve izgubljeno. Bitka je bila gotova pre nego što je i počela jer nije ni bilo protivnika.Oh, bože izvini....- promucala je i proklela sebe zbog sopstvene zbunjenosti...- Da, gospodine, razumem - Želela ga je baš koliko i on nju. Zadovoljno je primetila da joj On smireno uzvraća pogled.Lice mu je bilo na milimetar od njenog i osećala je njegov dah na svojim vrelim obrazima...
- A On...Zarobio ju je svojim usnama i još čvršće stegao uz sebe.. I tad joj uputi pitanje:postoji li bilo šta zbog čega ne bi trebalo ovo da radim? Da...On...Nisam varoravala... Da ga je Kroz stotinu duša... vodio put...A tebe,...Ja sam pretrčala granicu izmeđuu srca i duše...gluposti i plitkoumnosti kao da je nije ni bilo...I shvatila da na očekivanja nije odgovoreno. " I šta onda-sad?" Jednostavno...Nemirni vetar može po razapetoj žici bešumnim hodom da nastavi svoj put do novog smera...
Da! Bilo je stotinu razloga. Bezbroj. Slika drugog lica- pojavile su joj se pred očima, ali je Ona odbila da ih vidi.A on sad i ovde,ljubio ju je i milovao, polako je zario svoje lice duboko u udubljenje njenog ramena... Konačno se odmakao i tiho nasmejao njenoj postidjenosti. Dugo su ležali tihi i zamišljeni, zadovoljni u osečanju topline, dodira bliskosti. Nastavio je da je gleda sa puno nežnosti dok je kažiprstom prelazio preko njenih, od poljubaca otečenih, vrelih usana, Tiho je ohrabrujuće rekao:-Reci mi nešto o njemu...I. Izvesno je da to ljudsko stvorenje više neću sresti...
" Čovek živi uvek u odredjenom času života "sa danim mogučnostima ali i svešču povezan i sa celinom svoga života. Taj čas i ta celina, koji su ponajčešće protivrečni, a u isti mah doživljeni.
Zbilja i ideal predstavljaju takodjer suprotnost, koja je uvek aktuelna, a u časovima spajanja upućena već pod zadatke novog ideala te tako pod nove suprotnosti. Vremenitost i većnost predstavljaju takodjer nužnost u kojoj ćovek nužno živi, a isto tako i relacije koja se neprestano skokovima menja. Svaki čovek u svojoj opstojanosti predstavlja nešto novo, nešto osebujno, nešto jednom samo dano. Ćovek u svojoj svesti-zaprvo samosvesti-može sam sebe razumeti iz sebe samoga kao odeljeni pojedinaćni fenomen, kao pojedinačna vrednost. A ujedno i njegova vrednost"Nije u tome da je pojedinac ovo ili ono, nego da je on on sam"...I ona je istog trenutka bila svesna da se nešto dogodilo...A On, samo je duboko uzdahnuo...Ali igru velike stvarnosi nije zaboravio...Jer, on je iznutra sav bio u plamenu što zahuktalim krvotokom juri kroz njega...I to bi dovoljno da nestane kao priviđenje u zanosnoj varki...i da će , izvesno...ona mirno da živi u sreći bez iznenađenja...slućajno usamljenog zvuka...vetra...
Нема коментара:
Постави коментар