Bilo je to... večeri,2015/16. godine... Dora je sedela u stanu na sofi i gledala fotografije. I tad iznenada opet on, ponoc je prošla, dopisivanje je otpočelo, i tako iz večeri u veče. Do kad ? Pitala se ?
Verovatno iz dosade ubija vreme, i stvara krug navike-"paukovu mrežu." Sedela je i čekala da je Aleks nazove. Nešto ranije on je sav iscrpljen završio u bolnici na nekoliko dana.Zbunjivale su je i plašile njegove nagle promene raspoloženje.Da li će ikad uspeti da u potpunosti upozna tog muškarca, svog prijatelja.
Posle napora izazvanih njegovim silnim putovanjima. kolosalni poslovi su ga okupirali. U jednom
trenutku sve je dovelo do čudnog i zamršenog problema, koji je Aleksu oduzimao dosta vremena.
Iz njegove telefonske poruke, Dora je shvatila da mora hitno da otputuje. Znala je ona da čelićna konstrukcija Aleksovog tela neče podleči novonastalim naporima. Radio je i po l5, sati dnevno, a često, kako ju je uveravao i po pet dana bez prekida.. Pobeda koju je izvojevao svojim radom nije ga mogla spasiti od posledice strahovitog naprezanja. Znala je Dora da Aleks beži od nečeg, da li od istine što je jednog trenutka priznao da je voli ? Nakon razgovora sa njim, zamrzla je ljupki osmeh na licu- i ako bi da ujeda,i poluotvorena usta trenutak pre nego što je prekinula razgovor. Vidno je raširila oči. Tajanstveni sivi krugovi oko zenica su još malo potamneli. Jezikom je pokušala da ovlaži iznenada potpuno suve usne. Usne kojima je oblikovala iznenadjenje, " pa zar opet "?
Nakon ručka u obližnjem restoranau, Doru su odvezli do kuće. Istina je ipak pomisli, ja se plašim da započnem romansu sa Aleksom, obzirom na raniji neuspeh koji je još uvek tumarao po njenim mislima. Sad kad je sama, saznala je šta se dešava, i da neki od njenih prijatelja lude pokušavajuči da joj udju u trag ili kako su pojedinci van sebe od bola. Nije djabe bacila mobilni telefon. Zavukla je ruke u djepove jakne i zgrčila ramena. Preko neba su se navukli oblaci, vazduh je bio maglovit i vlažan, kiša je polako počela da pada.
- Za duh koji se srodio sa fantastičnom dimenzijom ljubavi, sve izgleda sasvim prirodno, zato što su u pravcu misli, kao i u pravcu vremena i prostora sjedinjuje. Jedno je u svakom slučaju sigurno a to je da, čim se usvoji realan pogled, stanje osečanja postaje jasno, jer se otkriva sasvim jednostavan smisao dubokih nemira koji potresaju Njega - Nju. Kod njih se pojavljuje dvostruka kriza koja je počela u prošlosti, i ista se približava svom maksimumu i prouzrokuje psihološko jedinstvo.. Oni mogu dalje da budu samo ako se medjusobno prožimaju.Ljubav je u stvari nešto pozitivno, nešto snažno, nešto tako stvarno. Zna, Dora da ko traži naći će, mada je naći sreća - bura bez iluzije "Ljubav voli mladost a uvažava - poštuje starost......
Sad več podrugljivim pogledom prelazila je preko zvanica pozvanih u vili prijatelja. Ni Aleks a ni Dora nisu se nadali, a prijatelj je želeo da ih iznenadi, priredivši prijem u Dorinu čast.Dora je odavno ostavila ovakav život za sobom. Onog dana pre mnogo godina, kad je njen život bio obeležen tragedijom. Tada u trenutku sve je stalo, sve je nestalo. Povukla se nije se više javno pojavljivala, živela je nekako čudno , s' uspomenama sečanjem u njoj je to tinjalo razaralo joj dušu.U samoči koja je njen pratilac, te zimske večeri ugledala je njega. Gledala je i pitala se, Kako ? Zašto?
I koje on uopšte, što počinje da okupira njenu pažnju sad več iz većeri u veče. Znala je da če on u njoj izazvati osečaj sa ukusom jednom več zaboravljene boli.
Domačica je bila nepoznata žena koju je prijatelj predstavio rekavši da je ona njegova dugogodišnja prijateljica. S' izveštačenim i prodornim pogledom prišla im je žena u godinama, ali još uvek privlačna, ponosna što je domačica večeri,izveštačenog i krajnje ozbiljnog lica, trudila se oko nadodurnog, i krajnje privlačnog našeg prijatelja kome je smoking lepo pristajao. A on kao da je ignoriše. Ona se okrete ka grupi koja je bila nedaleko od Aleksa i Dore, i počela je da ih zabavlja zlobnim tračevima o modi. Verovatno ima dodira sa modom, pomisli Dora. Domačica večeri Dora joj nije upamtila ime,nekad je imala manekenski stas, godine su učinile da nosi odeču koja je prikrivala novonastale obline, koje je naš prijatelj neizmerno voleo.
Sve u svemu, sve poznata lica bogatih, a bilo je i onih slavnih.
Dok je domačin pozdravljao prisutne, ona ga je čvrsto držala ispod ruke i isto se dalo primetiti pogledom iskusnog oka. Uperivši svoj ni malo prijatan i preteči pogled kretala se ka Dori i Aleksu.
Pogledom zmije i njenim nastupom Dora, primeti njen pogled pun zlobe, polako se okrete da vidi kome upučuje taj bezmalo preteči pogled. Mi se poznajemo reče pružajući ruku, ne reče Dora, nikad videla ni srela, mi smo dva na sreču različita sveta. Plavokosa i plavooka koja je koristila i suviše šminku, nekad veoma privlaćna, sad samo u tragovima, zapoće razgovor. Dorine oči odbiše komandu
racionalnog dela mozga i skrete pogledom na drugu stranu, prezrivo joj stavljajuči na znanje da je nepoželjna. Dora obučena nemarno, ne baš za ovu priliku zamoli Aleksa da polako napuste prijem. Dodjavola ! Šta je to sa tobom ? Upita Aleks Doru tek smo stigli ? Prevarila ga je rekavši da se ne oseča dobro. Pogled domačice dugo je pratio Doru. Kakva brzopleta žena pomisli Dora u sebi, ima nešto jako čudno i zagonetno u njenom pogledu zaključi. Aleks je uze za ruku dok je otvarao vrata automobila i poče nežno da je miluje i ljubi. Ti dobro znaš, ti sve znaš draga, došlo je naše vreme.
Oslobodiču te sečanja, oslobodiču te neostvarene ljubavi, moja ljubav če nadoknaditi sve do sad propušteno, bičemo slobodni, oslobodjeni svih i svega..samo ne reci u našim godinama. Dosta je godina prošlo. - Aleks pomislivši na onog drugog samo se strese i nastavi da je ljubi...
Ljubav koja misli: To nije greška perspektive, to nije izobličavanje, to je novi početak, novo doba za njih. Ljubav ih menja iz osnova i još više oni pronalaze svoju dušu. Postavlja se okvir pojave, u njegovim pravim razmerama medju stepenicama života koje su prelazili. Paradoks čovek-ljubav se rešava, time što postaje nemerljiv i unosi sklad izmedju njih, ovo na početku zbunjuje. Budučnost koja bi bila isključivo namenjena, koju bi samoživi uspeli da stignu do kraja granice, "svako za sebe"
Nema ljubavi koja bi mogla da raste, a da to ne bude sa partnerom koji je priljubljen uz nju - njega. Ljubav je kapija budučnosti, ona se ne otvara za nekoliko privilegovanih, niti za pojedine izabrane izmedju svih ostalih. Ljubav popušta pred naletom svih zajedno, u pravcu u kome če da se spoje i dovrše započeto, jasno odredjeno stepenom realnosti....
Ushićeno oko
još odiše tobom lagani korak
brži od ognja, plamen u plamenu
nad blještavom svetlošću
niz misli u novom danu.
Nije tu ? a tu je:
Vešt, grub i lukav trenutak,
novih ludosti vetrom uskovitlan,
zalog većne ljubavi,
vraća se sebi samom!
A ti znaš zašto...
ljubav još ima reć neiskazanu..
Tvoj korak, u prvoj tišini noći rasutu svetlost s' kristalnom vatrom spaja ,
Tvoj pogled - raspaljenu maštu kroz snove grize do bola,
Tvoja nestašna ćud - u dalekom kutku
bosonog osećaj sa zorom što stiže uvija...
Tvoja vatra uzida mali vidik u sklonište
srebrnog oblaka - ljubav nezaustavljiva
Svaku noć s' tobom i ona
preko gornje granice oblaka
u plavetnoj daljini vlada...
A on i ona - dan sunca noć meseca
Nastanjuju vidik plavetno sivi
sa srebrnim velom umesto zida,
Izlaze zalaze - ti ih vodiš
Kroz čuteći mir ka horizontu
Tvoj lik? mada nije,možda jeste...
Što poziva zrake mile medju vama,
Zaboravljen s vetrom briše,
U mislima srcu nadu uništenu,
Bez oblaka dah udahni
Kao pesmu putnikovu,njegov šapat
Neka živi, neka tinja neka sniva.
Još se čuje ko to pita? -
on je, on će, ko'okovan
Tu je još se skriva sve do zore,
da kraj njega svako jutro
a i podne do većeri sa njim biva...
Bez straha!
Uzdignut vidiš li?
Na zvezdanom nebu
Izmedju četiri besmrtne tačke
Zrakast trzaj -
Rasute srebrne svetlosti.
U noć, noći boginje ljubavi
Svetlost, vidiš li?...
"Jedan od najpoznatijih paradoksa koji datira iz stare Grče,
glasi: "Znam da ništa ne znam.", a pripisuje se Sokratu, kao
čuvenom filozofu koji je težio dostizanju istinskog saznanja i navođenje drugih da razumno dođu do saznanja.
Sviđaju mi se te reći, pomisli dok je izlazila. Tako dobro
zvuče. Baš su mi legle.
Ovakvo njeno predstavljanje sebe nikako nije bilo lažno...Otkrila je da joj kad piše kroz slike i reči, vreme
prosto leti...Bila je, dakle, to prava stvarnost, zaista istinita...Ona...
Videla je. "Naizgled apsurdno, ali ipak istinito"
Poput ogledala,istinu...U sredini je bio život a pri krajevima je postojala ljubav koja je bila potpuno drugačija od snova koji su samo san..
- hvatala ju je za ruke i neprestano ju je okretala u krug.
Pogledala je oko sebe, ali nikoga nije videla...Pomisli,
"moram da požurim. Kasnije kada prebrodim odlutale misli
sakriču se od nabujalih osećanja pokuša ću da prodišem i da se smiri... "moram da požurim". I mog dragog prijatelja - gospodina da pogledam duboko u oči. I bilo je nečega u njegovim očima, taman pogled koji nije ranije upoznala.
Zatim se sve desilo odjednom.
Pomalo razveseljena varljivom realnošču iluzije ponovo se upustila u lepi svet fantazije. A na usnama joj se pojavi blagi smešak...
Nebojim se, ali me je strah.
Ušavši upita. Otkud ti ovde?, zbunio se. Ja sam mislio smešeći se. Ne, ti si mislili da je sve igra svetlosti . Naslonila se na zid, osvrnula se i pogledala.Iznenađeno je skočila kad su je s leđa obuhvatile njegove snažne ruke i kad je osetila poljubac iza uha. Zdravo kazao je veselo... Ovaj...jeste Opet jedan od tvojih pokušaja jedan ali neuspeo. On stade sav besan ... Okrenula se ka njemu, uspevši da se odmakne. Protraćio si vreme. U ostalom šta treba da uradim da nebih pao u tvojim očima ? Mnogo štošta. Po neki put ona je posmatrala sagovornika da bi dokućila da li se možda i sama ne ruga onome što on kaže, obzirom da je njenom sagovorniku ruganje prešlo u naviku.
. Uspela je da se suzdrži. Zatim je promenila temu i njen glas je postao ljubazniji.
Zaustila je da ga pita...Ali on ju je uhvatio za ramena.
Ako misliš da možemo da uspemo, rekao je tiho, "spreman sam da pokušam.Obečavam ti."
Nasmešio joj se.
Ko je to rekao ? upita ona.
Ja, upravo.
To je bio znak da je vreme za promenu..vreme da krene dalje...Osećala je nemir.
S vremena na vreme se sporečkaju pa se onda izvesno vreme nepojavljuje "Nije li to rešenje zagonetke"?
Nije bilo ono što je očekivala...Bilo je previše fizičkog prisustva, previše inteligencije i percepcije ( draži koje deluju na čula i ranije iskustvo kojem više nebi pridavala značenje) i previše planova...Ignorišuci njegov upitni pogled posmatrala ga je . Bilo je nešto nedokučivo u njegovoj srži. Bila je neobično svesna svojih čula u njegovoj blizini i bez neke potrebe da zadrži reči...mirno ga je gledala.
Nagnuo se ka njoj...Polako, polako! reče ona...Uzdahnuvši odsutno se pitala, "da li će susret praćen olujom postati stvar volje. Osećaj je bio neobićan...i , nepravilnim ritmom hladne racionalnosti um posta nesigurna i pomalo zbunjena... reakcijom a i mala varnica u njoj nije joj pružila odgovor..
Pitala je promuklo. "Zašto bih ja to sa njim želela ?" Blago je klimnula glavom shvativši da je njen izbor načinjen s njenim rukama oko njegovog vrata i sa željom koju je malo razumela. I da pitanja i odgovori ipak za sad su važni, po pitanju osećaja...Pomisli, da on zamišlja da ju je osvojio i da je vreme da krene dalje...i dok je u ludom ritmu ljubavi delovalo srce ... i sa osećajem da je vatrena ruka hvata za lice...Trenutak kasnije...iskustvo bez osećaja... veoma mirnim tonom reće... E sada ti meni reci, šta je sve ovo ? ...Bez da s osmehom kreneš u napad...I znajući da je istina sasvim drugačija i da njegova kratka ljubav oživljava iluziju i da je samo trenutno prividnog osećanja -za njega hobi, pa tek onda ljubav...Jednostavno rečeno I ne treba mnogo da razmišljam ...Moja sjena si ti.. ti što možeš da se uvučeš u nečiji krevet samo zato što ti to tvoje telo kaže...ali ja ne mogu I pomalo nevoljno naredi svojim prstima da spuste ruke sa njegovg vrata..
Ne tako davno
Znala je da je voleo da sakuplja trofeje i da je zaljubljenik kako žena ...
Osetila je kao da je neka ledena ruka povlači ka ponoru rekavši, "evo me tebi najzad" dato joj je da sagleda i drugu krajnost svog položaja! Tako sagledane stvari leče ćoveka od zavisnosti".I nakon višegodišnjeg pokušaja u kakvom se položaju nalazi, ona ? kao na žeravici brzo donese zaključak. Želi da pokuša, pokuša će da se nađe pored njega, i da započnu samo razgovor.. o onom što joj nedostaje... a to jeste druženje koje ju je zbližilo sa njim.
I bi to zapravo onaj trenutak razarajuće začaranosti u kojem ona nije bila slepa al' ipak opčinjena
pokušala je da se uspenje ka velikoj visini oblaka...A sunce koje je toplom svetlošću malopre obasjavalo njihovo lice, nestade iza oblaka...
Stalno čuje ponavljanje: " Tvoja me voda više ne osvežava reče žedni duh,oduvek je bio neko drugi - on nije on, zaboravi"...
Čovek svoj život mahom"proživljava", on sam mora živeti. Čoveku je dozvoljeno da se može dosadjivati, on može biti nezadovoljan.Čovek sve probleme mora rešavati sam. Svoju harmoniju pronalazi u ljubavi, stoga kako razvija svoj razum tako razvija i ljubav. Ljubav razvija sve dok ne postane gospodar i samog sebe. Pojava ljubavi stvara u čoveku energiju koja ga neprestano tera da nadgradjuje ljubav novim rešenjem. Dinamizmom osečanje nužno proizilazi iz postojanja "njega-nje" i ljubav, i sa njom počinje da je razvija i da stvara vlastiti svet u kojem se oseča bezbrižno-srećno.Ne postoji urodjena "težnja za napretkom" u čoveku, već ga sama ljubav primorava da sledi put koji sebi postavi.Izgubivši ljubav sa samim sobom, postao bi večiti lutalica. Samim tim ljubav ga prisiljava da ide napred i da neprestanim naporom čini nepoznato poznatim,ispunjavajući odgovorima prazninu koju ljubav nameće. Jer ljubav neprestano traži da joj se polaže račun.Njenim postojanjem i prihvatanjem, ona postaje harmonija koja traži postojanost i trajnost. Ne želi biti unutrašnji rascep, več želi da prevlada i ovlada celim bičem ka "apsolutno Ja ljubav".....
Još uvek to je prolaznost jedna mimo druge
Što kao lopov na krilima strasti grabi i protivreči
Jedno drugom jedna pored drugog i jedna u drugom
Dok te druga ona druga il' trća iznutra zapljuskuje
Kobnim prelomom na izmaku dana.
Al'. Blagost i dobitak večnog oproštaja
Igru našu ako zastane slatko bi da zavarava
Talasom žudnje što prvo zakašnjava a posle žuri
Ka tihoj patnji što je odenu izatkano ruho jeseni.
Tu je..." ne beži ne skriva se kroz zanos i šapat"
U gluvo doba noći u ognju skriven vapaj običnog života,
Zalutalom nauk pleše bez daha na usni nepomične žudnje
Strgnut iz sna dodiruje me uvek i posvuda dalje stoji..
I s njegovom blistavom zvezdom u noći nikad ne zaluta...
