Paradoks

                        iz Plave beležnice

"Jedan od najpoznatijih paradoksa koji datira iz stare Grče,
glasi: "Znam da ništa ne znam.", a pripisuje se Sokratu, kao
čuvenom filozofu koji je težio dostizanju istinskog saznanja i navođenje drugih da razumno dođu do saznanja.

    Sviđaju mi se te reći, pomisli dok je izlazila. Tako dobro
zvuče.  Baš su mi legle.
    Ovakvo njeno predstavljanje sebe nikako nije bilo lažno...Otkrila je da joj kad piše kroz slike i reči, vreme
prosto leti...Bila je, dakle, to prava stvarnost, zaista istinita...Ona...
    Videla je. "Naizgled apsurdno, ali ipak istinito"
    Poput ogledala,istinu...U sredini je bio život a pri krajevima je postojala ljubav koja je bila potpuno drugačija od snova koji su samo san..
- hvatala ju je za ruke i  neprestano  ju je okretala u krug.
    Pogledala je oko sebe, ali nikoga nije videla...Pomisli,
"moram da požurim. Kasnije kada prebrodim odlutale misli
sakriču se od nabujalih osećanja pokuša ću da prodišem i da se smiri... "moram da požurim". I mog dragog prijatelja - gospodina da pogledam duboko u oči. I bilo je nečega u njegovim očima, taman pogled koji nije ranije upoznala.
     Zatim se sve desilo odjednom.
     Pomalo razveseljena varljivom realnošču iluzije ponovo se upustila u lepi svet fantazije. A na usnama joj se pojavi blagi smešak...
    Nebojim se, ali me je strah.                
Ušavši upita. Otkud ti ovde?, zbunio se. Ja sam mislio smešeći se. Ne, ti si mislili da je sve igra svetlosti . Naslonila se na zid, osvrnula se i pogledala.Iznenađeno je skočila kad su je s leđa obuhvatile  njegove snažne ruke i kad je osetila poljubac iza uha. Zdravo kazao je veselo... Ovaj...jeste Opet jedan od tvojih pokušaja jedan  ali neuspeo. On stade sav besan ... Okrenula se ka njemu, uspevši da se odmakne. Protraćio si vreme.   U ostalom šta treba da uradim da nebih  pao u tvojim očima ? Mnogo štošta. Po neki put ona je posmatrala sagovornika da bi dokućila da li se možda i sama ne ruga onome što on kaže, obzirom da je njenom sagovorniku ruganje prešlo u naviku.
.     Uspela je da se suzdrži. Zatim je promenila temu i njen glas je postao ljubazniji.
      Zaustila je da ga pita...Ali on ju je uhvatio za ramena.
      Ako misliš da možemo da uspemo, rekao je tiho, "spreman sam da pokušam.Obečavam ti."
Nasmešio joj se.
     Ko je to rekao ? upita ona.
     Ja, upravo.
     To je bio znak da je vreme za promenu..vreme da krene dalje...Osećala je nemir.
     S vremena na vreme se sporečkaju pa se onda izvesno vreme nepojavljuje "Nije li to rešenje zagonetke"?
      Nije bilo ono što je očekivala...Bilo je previše fizičkog prisustva, previše inteligencije i percepcije (  draži koje deluju na čula i ranije iskustvo kojem više nebi pridavala značenje) i previše planova...Ignorišuci njegov upitni pogled posmatrala ga je . Bilo je nešto nedokučivo u njegovoj srži. Bila je neobično svesna svojih čula u njegovoj blizini i bez neke potrebe da zadrži reči...mirno ga je gledala.
      Nagnuo se ka njoj...Polako, polako! reče ona...Uzdahnuvši odsutno se pitala, "da li će  susret praćen olujom postati stvar volje. Osećaj je bio neobićan...i , nepravilnim ritmom hladne racionalnosti um posta nesigurna i pomalo zbunjena... reakcijom a i mala varnica u njoj nije joj pružila odgovor..
     Pitala je promuklo. "Zašto bih ja to sa njim želela ?" Blago je klimnula glavom shvativši da je njen izbor načinjen s njenim rukama oko njegovog vrata i sa željom koju je malo razumela. I da pitanja i odgovori ipak za sad  su važni, po pitanju osećaja...Pomisli, da on zamišlja da ju je osvojio i da je vreme da krene dalje...i dok je u ludom ritmu ljubavi delovalo srce ... i sa osećajem  da je vatrena ruka hvata za lice...Trenutak  kasnije...iskustvo  bez osećaja... veoma mirnim tonom reće... E sada ti meni reci, šta je sve ovo ? ...Bez da s osmehom kreneš u napad...I znajući da je istina sasvim drugačija  i da  njegova kratka ljubav oživljava iluziju i da je samo trenutno prividnog osećanja -za njega hobi, pa tek onda ljubav...Jednostavno rečeno  I ne treba mnogo da razmišljam ...Moja sjena si ti.. ti što možeš da se uvučeš u nečiji krevet samo zato što ti to tvoje telo kaže...ali ja ne mogu  I pomalo nevoljno naredi svojim prstima  da spuste ruke sa njegovg vrata..
      Ne tako davno
     Znala je da je voleo da sakuplja  trofeje i da je zaljubljenik kako žena ...
      Osetila je kao da je neka ledena ruka  povlači ka ponoru rekavši, "evo me tebi najzad" dato joj je da sagleda i drugu krajnost svog položaja! Tako sagledane stvari leče ćoveka od zavisnosti".I nakon višegodišnjeg pokušaja u kakvom se položaju nalazi, ona ? kao na žeravici brzo donese zaključak. Želi da pokuša, pokuša  će  da se nađe pored njega, i da započnu samo razgovor.. o onom što  joj nedostaje... a to jeste druženje koje ju je zbližilo sa njim.
       I bi to zapravo onaj trenutak razarajuće začaranosti u kojem ona nije bila slepa al' ipak opčinjena
pokušala je da se  uspenje ka velikoj visini oblaka...A sunce koje je toplom svetlošću malopre obasjavalo njihovo lice, nestade iza oblaka...
       
      Stalno čuje ponavljanje: " Tvoja me voda više ne osvežava reče žedni duh,oduvek je bio neko drugi - on nije on, zaboravi"...
     Čovek svoj život mahom"proživljava", on sam mora živeti. Čoveku je dozvoljeno da se može dosadjivati, on može biti nezadovoljan.Čovek sve probleme mora rešavati sam. Svoju harmoniju pronalazi u ljubavi, stoga kako razvija svoj razum tako razvija i ljubav. Ljubav razvija sve dok ne postane gospodar i samog sebe. Pojava ljubavi stvara u čoveku energiju koja ga neprestano tera da nadgradjuje ljubav novim rešenjem. Dinamizmom osečanje nužno proizilazi iz postojanja "njega-nje" i ljubav, i sa njom počinje da je razvija i da stvara vlastiti svet u kojem se oseča bezbrižno-srećno.Ne postoji urodjena "težnja za napretkom" u čoveku, već ga sama ljubav primorava da sledi put koji sebi postavi.Izgubivši ljubav sa samim sobom, postao bi večiti lutalica. Samim tim ljubav ga prisiljava da ide napred i da neprestanim naporom čini nepoznato poznatim,ispunjavajući odgovorima prazninu koju ljubav nameće. Jer ljubav neprestano traži da joj se polaže račun.Njenim postojanjem i prihvatanjem, ona postaje harmonija koja traži postojanost i trajnost. Ne želi biti unutrašnji rascep, več želi da prevlada i ovlada celim bičem ka "apsolutno Ja ljubav".....