 |
| slika, Vasilije Vase Delovačkog |
- sećanje -
Nastala je pauza.
Nakratko se opustila u kavezu lukavog sjaja njegovih zenica.... A zatim je video kako se "ona", ukočila kad je shvatila...Da je "on" čovek nestalan...nemirnog duha, i da poseduje čitavu galeriju ženskih portreta.
Zaustila je da ga pita o promeni vremena...i da li se oluja smirila... S' tajnom melodijom ukradenog vremena...Što se talasa i sudara ranije nego pre,s' poluglasnim drhtavim krikom prošlosti i s' prividnom varkom obmane ...Što dade u nepovrat, neodoljive čari s mirisom uzbuđenja.
U njenom kratkom osmehu se naziralo olakšanje. Njena uspomena na njega bila je jasno fiksirana u njenom umu. I pre nego je krenula putem istine...Dnevni sjaj skida maske iznenadnom naletu uhvaćenom u mreži vlastitog svetla unutar nje same...kojem nije mogla da uđe u trag.
Dok joj se pogled zaustavljao na njegovo lice, tamno oko, izdvojeno osmehom...dade joj znak.
Ljubav život!
Oh! kakva strasna žeđ za saznanjem! Do kakvih li če blistavih osećanja dovesti. Zar je moguće da je neizvesnost, makar i najmanja tako teška? I preseli nekoliko puta sa njegovog lica pogled na drugu stranu.
Misli...misli i želje. Želela je...Sva čula su je terala da se okrene njemu...čudesnom vatrometu uronjenom u njeno srce što s nekom zbunjujućom vatrenom radošću na mah udara...leluja i s bleskom kroz nju neprestano struji.
***
I to njeno "da", "on", gotovo nije ni čuo. Da imaju više od početka...Od uzaaludnosti i nemoći uzidane nade koja jedino ima moć da poruši harmoniju dugog čekanja trenutka..." A znala je da si ovde."
Eto!
Hoćeš li da mirno sedimo i da ništa ne govorimo - kaže ona tiho.
U svako slučaju trebalo bi da proslavimo, i to nešto govori zar ne? Uzvratio joj je osmehom...I. Pomilovao ju je rukom po kosi...pritisnuvši je strasno uza se.
A sad? prećutao je "on" Bezbroj puta želeo je da joj kaže, ali opreznost ga je terala da ćuti-
Znao je.
Da je "ona" bila, dosetljiva i bistrog uma s' ležernim smislom za humor, i da će shvatiti...i ako nadasve još uvek sanja...a sanjalica i dalje veruje u snove...i nada se?
I tad...
Laganim talasanjem u zanosu radosti dižu se i plešu jedno uz drugo...opijani svojom strašću...
Ne zadugo zatim...s ohrabrujućim osmehom na licu on odahnu...I sa dolaskom zore, došlo je vreme.. da on uzme njnu ruku u svoju. Zar još nisi shvatila zahuktalu skrivenu igru orkana...Dok njegov topao dah milozvučno šapuče njenom uhu...Ja ću otići kao što sam i došao...i niko neće saznati da si bila...s' onim što je bio. "Nada"
Al' ona.
Želela je da san traje večito...I bez pozdrava poput zanosne strelice patuljka iz bajke...što nezvan dolazi i zaustavlja snove...s prividnom srećom vrati u sadašnjost varku života.
Pa ipak,"znaš li rekla je tiho... Pitanje je samo bilo, ko je deo moje mašte ?
Nastala je pauza.
Nakratko se opustila u kavezu lukavog sjaja njegovih zenica.... A zatim je video kako se "ona", ukočila kad je shvatila...Da je "on" čovek nestalan...nemirnog duha, i da poseduje čitavu galeriju ženskih portreta.
Zaustila je da ga pita o promeni vremena...i da li se oluja smirila... S' tajnom melodijom ukradenog vremena...Što se talasa i sudara ranije nego pre,s' poluglasnim drhtavim krikom prošlosti i s' prividnom varkom obmane ...Što dade u nepovrat, neodoljive čari s mirisom uzbuđenja.
U njenom kratkom osmehu se naziralo olakšanje. Njena uspomena na njega bila je jasno fiksirana u njenom umu. I pre nego je krenula putem istine...Dnevni sjaj skida maske iznenadnom naletu uhvaćenom u mreži vlastitog svetla unutar nje same...kojem nije mogla da uđe u trag.
Dok joj se pogled zaustavljao na njegovo lice, tamno oko, izdvojeno osmehom...dade joj znak.
Ljubav život!
Oh! kakva strasna žeđ za saznanjem! Do kakvih li če blistavih osećanja dovesti. Zar je moguće da je neizvesnost, makar i najmanja tako teška? I preseli nekoliko puta sa njegovog lica pogled na drugu stranu.
Misli...misli i želje. Želela je...Sva čula su je terala da se okrene njemu...čudesnom vatrometu uronjenom u njeno srce što s nekom zbunjujućom vatrenom radošću na mah udara...leluja i s bleskom kroz nju neprestano struji.
***
I to njeno "da", "on", gotovo nije ni čuo. Da imaju više od početka...Od uzaaludnosti i nemoći uzidane nade koja jedino ima moć da poruši harmoniju dugog čekanja trenutka..." A znala je da si ovde."
Eto!
Hoćeš li da mirno sedimo i da ništa ne govorimo - kaže ona tiho.
U svako slučaju trebalo bi da proslavimo, i to nešto govori zar ne? Uzvratio joj je osmehom...I. Pomilovao ju je rukom po kosi...pritisnuvši je strasno uza se.
A sad? prećutao je "on" Bezbroj puta želeo je da joj kaže, ali opreznost ga je terala da ćuti-
Znao je.
Da je "ona" bila, dosetljiva i bistrog uma s' ležernim smislom za humor, i da će shvatiti...i ako nadasve još uvek sanja...a sanjalica i dalje veruje u snove...i nada se?
I tad...
Laganim talasanjem u zanosu radosti dižu se i plešu jedno uz drugo...opijani svojom strašću...
Ne zadugo zatim...s ohrabrujućim osmehom na licu on odahnu...I sa dolaskom zore, došlo je vreme.. da on uzme njnu ruku u svoju. Zar još nisi shvatila zahuktalu skrivenu igru orkana...Dok njegov topao dah milozvučno šapuče njenom uhu...Ja ću otići kao što sam i došao...i niko neće saznati da si bila...s' onim što je bio. "Nada"
Al' ona.
Želela je da san traje večito...I bez pozdrava poput zanosne strelice patuljka iz bajke...što nezvan dolazi i zaustavlja snove...s prividnom srećom vrati u sadašnjost varku života.
Pa ipak,"znaš li rekla je tiho... Pitanje je samo bilo, ko je deo moje mašte ?
Dal' onaj što je proša ili dolazi? Evo ga. Sa puno strasti, ispred otvorenih vrata.
Нема коментара:
Постави коментар