Samo jedanput

     
                      

slikar, William Hogarth

                                  iz plave beležnice
                                     - Sećanje -

     Da, - rekla je...
     Da vidi. Ako se dobro seća...Blag vetar koji joj duva u lice...Osvajao ju je suptilno, ali uporno...
     A, ona nije pokušavala da razluči zašto ju je toliko  obradovala toplina koju je osetila oko srca.
     I bi joj po nešto jasno, kad god bi slučajno uhvatila kako je gledaš očima punim vatrenog plamena... I sponom sa prošlošću nešto kasnije...Snažno je zagrlivši oko njenog ramena...Npokon ču pev ponoćnog sazvežđa, s' glasom što lebdi tajnom porukom zagonetnoj tišini...negdašnjeg zanosa...
     Bilo joj je potrebno neko vreme da shvati. Bez dodira i bez poljupca . Prihvati da oboje progutate iskrenost.
     I kao metar koji se skuplja...bi, kao da se, "Ti" držiš ne za njeno telo već za njenu senku.
     Al' glasno bunilo namrštenog lica, sa glasom nejasnim što lebdi...Presta da stoji s' onom što stoji kraj njega. A ona s' ove strane s iskrenim pitanje, pokuša da se od  tebe sakrije. Zaboravi na to, prošaputao si "ti"...Ne mogu..."a ne možeš ni ti"..I naglo otvorivši  vrata ti ,pruži obe ruke, uzevši njene u svoje i oseti drhtanje koje nije bilo vidljivo...I s' jednim njenim pitanjem, "gde si baš mene našao."
Sa tvojim rukama koje behu jasan podsetnik... "Da nije suva grančica koju možeš da preko kolena prelomiš."
     Ej...nasmeja se on...zarobivši joj isprekidani dah divljim poljupcem...I privuće je k sebi.
     I dok su uzdasi vezanih očiju puzali,sa izlivom čežnje jezik je ocrtavao donju liniju ubrzanog disanja...A njegovi duboki poljupci pratili su uzbuđenje njenog novog iskustva...po licu s vlažnim glasnim poljupcem.
     Ej...nasmejala se...S' tobom dal sam u neizvesnost krenula sa zakašnjenjem i izusti neodlučno zapravo viknu... - Dižeš me...dižeš me u nebesa...s' jednim dodirom na dlanu i ukoliko ne postane deo nje, pretvoričeš je u mračnu, praznu dolinu tuge...Način na koji ju je gledao, govorio je da očigledno kupuje vreme, čekajući da ona još nešto kaže.
     Prekini više s tim, naredila je sebi... pre nego što počne previše da boli. Osetivši hladan dodir po licu, pogledala ga je, usresredivši se na njegove ruke pa na lice... Da li je to ono što želi... ranjivost  koje se plašila... - Tj - uzdahnula je, i tako se desilo da je zaboravila da zatvori vrata.
   I, dok si ti stajao na korak od nje..Podigavši pogled ona upita...Stvarno. Kako si rukom uhvatio kvaku ljubavnog zagrljaja...Možda bi smo mogli da podelimo nekdašnji zanos malo kasnije bez da izbegnemo istinu ...Il' sve je istina il' laž, bojažljivo je rekla  glasno...
     Neću te ostaviti na miru ni sekundu...Reće on.
     Naravno ukoliko me pustiš ...da zatvorim vrata.
     Da, - rekla je dok si je dodirivao učinivši je bespomoćnom...I ponovo pronašavši njena usta dok je kroz nju žamorila neizreciva čežnja...osetila je kako tone u predaju...Dok  si zabavnu igru igrao sa njom!...Pa onda - Poput uzburkanog talasa... Šala i to je takođe bilo nešto... "A nema potrebe za tim." Govorila je kroz smeh...