Srebrne niti. II..
Nasmešio se više za sebe.
Ti i tvoj osmeh. Nisi ničija kopija. Sjajna si takva kakva si, i nikad se ni zbog kog nemoj menjati. Hvala. Rkoh ja.
Nego, da li ti i dalje nedostajem? Da. Kao u stara dobra vremena - odgovorih ja...
Želim da si pored mene - prošaputao je.
- I ja - odgovorila sam sa takvom žudnjom kakva prevazilazi svaku granicu uzdržanosti.
Zvučao je tako blizu, kad sam zatvorila oči, imala sam utisak da je pored mene...Pričali smo o svemu i kad se prekinula veza...Na koži osetih prijatan trag tamo gde su njegove reči sve vreme milovale i parale moje lice.
Bio je već mrak kad sam ušla u kuću. O! - Da li sam...da li sam? Ne znam. Kad je došao, sedeli smo i razgovarali do ranih jutarnjih sati...
I evo me danas...Od dugog puta zadihana i u sukobu sa srcem, zapoćela sam naš isprepleten skriven let kroz čudnu priču.
Zajedno sa tobom - uz tebe zagrljaj usijanja...polako, tiho, sporo, nevidljiv pali oganj radosti u meni. I tako mi isti, mada se stalno menjamo...I na taj način uspavasmo našu budnost do potpunog zaboravljanja na vreme.
O, bože. Znaš li...Evo me i ovde s' novim susretom, koji takoreći, uskoći u vreme...Sa zapletom lažnog spokojstva i sa čudnom bujicom bunila u glavi...I s onim vrelim rečima naslaganim u mojim grudima... što neobično jedna za drugom pljuštaše iz mojih usta.
Danas - sve je tu. Jedino još nedostaje plameni lanac sreće...plamen zamene za istinu.
I kad sam bajku, počela sama sebi pričati da bih je bolje shvatila, Postavljam tebi pitanje: O čemu je uopšte reč? Zašto? I čekajući odgovor, dopustila sam Ti, da svojim čutljivim usnama zagnjuriš poljubac što dublje u mene.
Nekazana reč, sama je sebi kriva. I uz to "žive slike...Jedne one i jedan ti...- To ste vi gospodine).
Ugrizoh se za usnu zbog te slučajne primedbe, pripremajući se za trenutak kad če mi biti potrebna hrabrost za sasvim dostojan vaš odgovor....Razmisli da li sam bila u pravu...Jer u obostranoj situaciji bilo je uzajamne i neobične simpatije.
U suštini smo, pak, bili pomalo slični, bliski...(potpuno isti kao što smo potpuno različiti.)
Zbog uspomena na pravu odanost...Ljubav ne: to se već pokazalo kao suviše drska reč...( starim prijateljima se ne sudi).
Ali izranja još nešto kasnije? Ovde nije reč samo o meni, nego i o duhu vremena...Tamo gde se rebra granaju...Čudno, ali...Pričam osećajući najsvetiju dužnost - dužnost srca... I onda sam počela uporno da te tražim - svuda...
Nezameri što ču citirati Erich From - iz knjige Čovek za Sebe
" Vjerovati" u drugu osobu znači biti siguran u pouzdanost i nepromenljivost njezinih fundamentalnih stanovišta i srži njezine ličnosti. Pod tim ne mislim da neka osoba ne smije menjati svoje mišljenje, već da njezine osnovne motivacije ostaju iste: da je, na primer, njezina sposobnost ili respekt za ljudsko dostojanstvo dio njezine ličnosti i da nije podložna promeni.
Samo je osoba koja veruje u sebe sposobna da bude verna drugima, jer jedino ona može biti sigurna da će u budućnosti biti ista kao i danas i da će zato osećati i delovati kako se sada očekuje od nje.".
A. Ti kad nešto obećaš, Veruješ li u sebe...
Нема коментара:
Постави коментар