Venera i Adonis - Šekspir

slikar, Charles Joseph hatoire

     Venera i Adinis pesma koju je napisao    Viliam Šekspir.  Objavljena je 1593. godine. Propraćena je posvetama grofu od Southamptona.
                      (citat) 

     U času kad sunce u licu purporno
     Posla zadnji pozdrav uplakanoj zori,
     Adonis ružolik u lov krenu žurno;
     Lov ljubaše, ali ljubav smijehom kori.
           Venera ga stigne, čežnjivo do boli
            i počne ga snubit kano prosac holi.

           Crvena ga ljubi najviše, a bjilo
           Od najviše više, još većma vesela
   
     Njemu je da bira, njoj samo da žudi,
     Po besmrtnom lijepom rukom zavjet pravi
     Da se neće s mekih maknuti mu grudi
     Dok sa suzom joj mira ne uglavi;

     Toplo je tek sunce što s nebesa svijeti,
     Ja između sunca tog i tebe legla;
     Vručina odozgo meni malo šteti,
      Strijela oko tvoga vatrom me je žegla;
           Do besmrtna nisam, života mi nije,
           Kad me sunce s neba i sa zemlje grije.

    "O ljubavi dosta!" grka lica reče.
    "Moram poći, sunce obraze mi peće".
     Jecat ću nebeskim dahom sveži
     Ohladit ću žar tog sunca šro se spušta
     Načinit ću za te hlad os svojih vlasi;
     Ako planu evo suze da ih gasi.

     Esejist i kritičar Čarls  Lem otišao je valjda najdalje u vrsti romantičarske kritike. On paradoksalno smatra da su "Šekspirovi komadi manje sračunati za prikazivanje na pozornici nego delo ma kojeg drugog dramskog pisca", a njegov razlog za to je "njihova osobita odlučnost". U njima ima tako mnogo onog što dolazi u oblasti glume, što nema nikakve veze sa okom,  glasom,  ili  pokretom. "Kad gledamo predstavu", veli on, vidimo na svoju štetu da smo umesto ostvarenja jedne ideje, samo materijalizovali i svukli jednu lepu viziju na merilo od krvi i mesa. Ispustili smo jedan san u potrazi za nedokučivim suštinstvom"....