 |
| Skulptura Noć ispod statue Lorenca Medičia |
Mikelanđelo Buonaroti kroz poeziju
Mada mnogi smatraju je je tumaćenje Mikelanđelovih pesama posve subjektivno, ako se još dodatno vodimo mišljenjem njegovih biografa, istoričara umetnosti i poznatih književnika koji su se bavili temom Mikelanđelovog lika, možda i autorka ponudi neko od mogućih rešenja - ko je bio Mikelanđelo Buonaroti? Saznajemo li dovoljno od istorijskih izvora gledanjem njegovih skulptura ili slika Sikstine? Mnogo madrigala, distiha, aktova i soneta napisao je Mikelanđelo o lepoti, ljubavi, smrti, životu i svom radu. Među njima ima i ljubavnih, duhovnih i šaljivih stihova. Ovaj Firentinac je sebe smatrao vajarem, znatiljom po njegovom mišljenju, ali proširujući svoje delatnosti svaki umetnik otkrije vrlo brzo da jedna umetnost rađa drugu.
I tako Mikelanđelo od vajara i slikara postao pesnik. Da bi se otkrila jednačina njegovog lika i pozadine njegovih dela, moramo se posvetiti njegovoj poeziji.
Istoričari i njegovi biografi smatraju da su ljubav prema poeziji kod ovog Firentinca probudile dve osobe. To su bili Tomazo Kavalijeri i Vitorija Kolone.
Postoje špekulacije da je možda Mikelanđelo bio homoseksualac, s druge strane postoje verovanja da su nežna pisma upućena Tomazu bile zapravo reči posvećene Vitoriji, nakon čije smrti se i sam umetnik potpuno povukao u sebe i mnogi zaključuju - posvetio Bogu.
" Duše blažite sred vode i plama,
Ne dajte mi natrag do sebe sama,
Muško i ženskom kroz usta joj zbori,
I još više od toga,
Kao da slušam boga nekog,
Svoj nisam, niti ču da se stvorim,
Van sebe ja se borim,
Tu gde me ona skloni,
Milost da nađem odnekuda, spolja;
Pukom željom ne gorim,
Lepi njen lik me goni,
Za sve druge čari mrtva je volja.
O, gospo, od svih bolja,
Taj talent, njegove pesme, koje bez pogovora možemo smatrati najznačajnijim autobiografskim ali i istorijskim podatkom, razvila je jedna žena. Ona je Mikelanđela uspevala da opčini, svojom duhovnošču. Vitorija Kolane, na osnovu čijeg lika je radio mnoge slike i crteže, ponovo je Mikelanđelu otvorila svet vere. Učinila je ona još više, ona je dala poleta njegovom pesničkom geniju koji je probudio ljubav prema Kavalijeriju. " Sve do igrača i svirača na leutu, ako budu u svojoj umetnosti izvrsni, moći će da čine od mene šta budu hteli!" tako je upoznao pesnika Tomaza Kavalijerija kome se jako divio, prema nekim autorima, do granica ludila.
" Šta moć, Amore, dobi,
Kroz moje oči da se slije
U srce, da raspe, a mesta malo?
šta ako se prelije?
Govorili su da je Mikelanđelo mnoge svoje radove poklanjao ovom mladom pesniku diveći se njegovoj lepoti ali pre svega pesničkom umeću. Koje je u renesansnom vajaru otkrio još jedan talent u nizu.
Patnja rađa inspiraciju i otuda velika dela, umetnost traži mnogo, ona želi celog čoveka za sebe, pa i više od toga. Žrtvovao je sve i hteo je da drugi to čine, pisao je Romen Rolan.
" Već gušu dobih od silnog truda...kičica kaplje,
Lice nalik kori posta, od boja razasutih svuda...
Koža sve duža Napred biti poče,
Kad hoću nazad krljušti se skupe,
Zapet sam poput sirijskoga luka
Često je Mikelanđelo bio usamljen u svojoj boli i sa svojim stremljenima koja su bile samo njegova.
Večni život! Pribežište onima kojima nikako neuspeva da na zemlji žive! Vera-često je samo nedostatak vere u život, nedostatak vere u budućnost, nedostatak vere u samoga sebe, nedostatak smelosti i nedostatak radosti. Mikelanđelo je sudeći po stihovima verovao da je savršenstvo lepote došlo upravo s neba.
"Stvoritelj svega i čast svaku sazda,
Potom najlepšu odabra među njima
Da nam pokaže božanska veština
Kao sad, stvari uzvišene vazda.
Najpoznatiji stih onaj koji je zapravo najviše govorio o ovom Firentincu jeste onaj posvećen skulpturi Noć ispod statue Lorenca Medičija.
San mi je mio, a još milije što sam od kamena, dok zločin i sramota truju. Ne videti, ne osećati, velika je sreća za mene; Zato ne budi me, oh, govori tiše.
Treba nagovestiti da je Mikelanđelo često govorio kroz svoju poeziju o smrti
" Ako pomislim, smrt me živim tvori
I srećan živim sred sudbine hude,
Ko ne zna kako jad, smrt, život bude
U plam nek dođe gde ja patim, gorim.
Ono što je nediskutabilno jeste Mikelanđelova zaostavština svetu. Ne samo kroz izuzetna vajarska dela, čak i ona nedovršena jer i ona takva nose određenu poruku ili njihovom nedovršćenošću možemo jasno nazreti Mikelanđelova lutanja ili konačne odluke, veći kroz slike i poeme.
Neophodno je napomenuti da je Mikelanđelo ipak sebe više smatrao vajarem, kamenu je bio posvećen i u njemu je stvarao i ostavio život.
" Ja bejah Brači, bez duše se mojem,
lepote; prah i kosti; Molim kamen
Da me okruži čvrsto, lep i stamen
U onom ko me ljubaše da trajem
Tekst pripremila,
za P.V.L.S.E:KJ.
Нема коментара:
Постави коментар