- Srebrne niti XII-deo
Čarls Dikens, jednom prilikom je rekao: Mi kujemo lance koje nosimo tokom života.
Laži i obmane učinile su da vreme prolazi a ona da ih prilepljene za nepce sa skrivenim emocijama i danas pamti...
Međutim, prošlost nije mogla izmeniti niti zanemariti...Iz nje se dosta toga dalo naučiti...
I tako.Početak nasumične vatre razbacane s' krugovima svetlosti... polako ,idu lagano a onda još laganije i nestaju iza ivice prošlosti...
Želela je da bude iskrena sa njim, znajući da zapravo i nije potrebno da objašnjava. Dobro ju je poznavao.
Zbog čega izgledaš tako zamišljeno? Posmatrao ju je...a ona mu se osmehnu.
Ne znam, možda starim i počinjem da filozofiram...Ponekad mislim da se menjam i to me plaši.
Oh, bože, da li zna da ga volim...prošaputala je...Čudan je osećaj...Ne, ne misli da će ikada zažaliti zbog toga...Naravno, bilo je lepo imati nekog da porazgovaraš s njim i da ga voliš i budeš voljen.
Nekako je preskočila srednji deo života. Dovoljan je bio poćetak...a sad je poćela da stari.
Sasvim iznenada zatekla je sebe kako razmišlja.
Tu je gde je i bila.
Šta sada?
Šta je sa mnom pomisli ona?
Po nekad nije sigurna šta želi. Možda je problem u tome...Želi slobodu. A onda je ozbiljno pogledala njega.
Usledila je beskrajna pauza.
Dakle, ko je ona. Čuo si me. Ko je ona? Ona druga? ili već koja?
Bio je to čudan dan ushićenja pomešan s tugom i razočaranjem, splet emocija koje nije razumela.
Nije fer, prošaputala je. Nema šta puno da se kaže. Promena vremena odsutno je rekla.
Al' razum se koncentrisao samo na početak...A njeno srce je ostalu tu-tamo-ovde...kod čoveka koji ga je zarobio... I poput pesme koju nije mogla da zaboravi, gorčina i osećaj da je izdata ostaje da stoji između njih.
Bilo kako bilo, sada nema povratka.
Njena osećanja su bila jedino u šta je mogla biti sigurna da među njima postoji.
***
Zastao joj je dah kada se snažno privila uz njega, a oči su joj istog trena zasijale dok je spuštala glavu ka njemu.
On je posmatrao njene oči...Te oči pune saosećanja, budile su u njemu osećaj koji mu prodire do dna duše...
"Veruješ", li u sudbinu tiho je rekao.
I ovako i onako. Jednostavno ne znam...
Ali?
Pogledala ga je i tiho rekla. Znam da još nismo našli sve odgovore, ali šta god da se desi...Reskirat ću i dalje...
Njegovo ležerno ponašanje, lukava je zamka slobodnog strelca koji bi da joj vrelim poljupcima obasipa kožu i moćnu požudu probudi u njoj.
Osmeh se polako raširio njegovim grešnim licem...Nasmejao se uzdišući.
Ali, istina je sasvim drugačija.
Vrele misli, zadivljujuća nežnost kratkotrajnog ljubavnog susreta...živeće u ljubavnoj senci još srećnih nekoliko minuta?...Znala je...da proći će. Preživeće.
A ono što je najbolje od svega. Sama je sebi čestitala.
Nasmešila mu se. On joj je uzvratio dugim pogledom koji je izgledao tako inspiritativan da nije za prepričavanje.
Prekrila je usta dlanom. Nije mogla više da drži u sebi, ali ni njemu da kaže...Možda sam i previše osetljiva, ili smešna, ali istini na volju, nije joj pomogao drugi deo nje - oštriji, hiperkritičan, i nažalost mnogo glasniji deo, kad god pomisli na njega, oseti leptiriće u stomaku...Oh, "Ništa" ima mnogo toga nerazjašnjenog i sve je zamršeno što dublje kopa...ovaj...Postoji neka veza, neverovatna energija između onog u izdvojenom vremenu što se desilo...al' neobično osećanje - govorilo je nešto sasvim drugo..Svet je poćela da posmatra drugim očima, izašla je iz ustaljenih okvira, ukoliko razueš na šta misli.
***
Zaista?
Iako ju je do pre samo nekoliko sekundi pohotno ljubio..Kroz glavu joj je prošlo sve što je doživela... Srce joj je lupalo kao pomahnitalo...ljubio ju je onako kako je želela...I kad je prestao da je ljubi da bi došli do daha...osećala je opčinjavajuću magiju toliko jaku...da su joj se male varnice razgorevale u grudima a mali majušni leptirići u stomaku... A i adrenalin...okrenuo je stvar u svoju korist...Oh. Šta se dešava?...Nažalost morala je da uštine samu sebe i da se malo odmakne od njega.
Nije smela da dopusti da je osećanja savladaju...Morala je brzo da razmišlja.
Okrenuo se i prostrelio je očima. A ona ga je razumela. Napetost koja je vladala između njih dok ju je gledao očima muškarca, nikada nije bila jaća... I pre nego što se snašla, bila je pritešnjena između snage njegovog tela i prepredene sudbine koja započevši sopstveni napad ne govori ali joj čvrsto drži podignute ruke sa obe strane glave.
"Pa ipak"
Vatrena strast, agonija i nežnost...Ne pružaju priliku da se predomisli...Izvini, Uredu, Jeste...Bilo joj je važno da svetlost raznese svu tamu...Prisnu, previše spajajuću s njegovog Nepoznatog ali znanog lica, sa očima još uvek skrivenim od njenog pogleda.
Ljubavnici uprkos svemu?
Ne...ovaj...Ma ne ovo je novi početak...zaš i ti to. U bljesku svetla, čisto zadovoljstvo možda zabranjeno voće - zvono za uzbuni...ili? Sa zarđalim zupčanicima razumno i dalje se okrećući usporavaju...usporavaju...?
A on..Ona je bila zaljubljena u stranca koji je bio "Ti"...uzan pojas praznog prostora, u ritmu muzike...seks nekada zakon nepobitan koliko i zakon gravitacije, sad je pobijen...
I sve postaje mirnije, jednostavnije..".Da li smo živi." ...
Нема коментара:
Постави коментар