Domišljenost

     Ono što se spoji može i da se rastavi?
     Svakom od nas se barem jednom u životu desilo. Da pred sobom vidimo njegovo ili njeno lice,
vremenom nešto izmenjeno. Učinilo nam se kao da nam dolazi iz daleka.S'jasno ocrtanim konturama kao na fotografiji.
     Zatim sledi njegov osmeh: i naša misao pa slike.Nerešivo je povezano s verovanjem u oslobadjajuću snagu istine.Dodir sa stvarnošću, i odgovarajuća slika realnosti čini nas jačim.
     Koliko su puta umetnost, poezija, pa čak i filosofija predstavljali prirodu kao ženu vezanih očiju koja gazi po prahu smrvljenih života.... Prvi trag te prividne okrutnosti utisnut je u obilju. Kao
"Tolstojevi skakavci, život prelazi preko mosta."
     Ljubav je obuhvaćena skupom koji je širi nego što je ona sama.Ona ljubav-ne pripada više samoj sebi..
     Ona-ljubav, više nije ona, ona prenosi Život stvarniji od mnoštva života.
     Samo počevši od d u h a, ljubav dostiže vrhunac koji se oseća i rasvetljava..
     U isto vreme ljubav nije obilje osečanja koja pipaju u mraku: ljubav je domišljenost koja gradi:
ravnodušnost prema onome što nije budučnost.Ona-ljubav, raste kao jedinstvo "njega-nje."
     Svaka ljubav je na poćetku još neodredjena, okvir  rasutog zamaha, u isto vreme jedinstvo koje neće ubuduče nikad prestati, i da se kao i život koji raste savija nad samom sobom i sredjuje pred nama.
      Dakle šta je ljubav, - znaš li ?
      Ona je ko ptica koja leti, pa se vrati,
      misao nam tad podiže, diže, diže,
      u predele nepoznate,
      Kud nam srce dostiže.