Stoji na obali zagledana preko reke u ravnicu koja se pruža kao linija koja svet i sve uokolo uokviruje i s njom sve nestaje, samo voda kao da utiče u nebo i večnost koja ovde traje, i zaodenuta u misterioznu plavu maglu koja se polako spušta, ta ista reka je nekoliko kilometara od seoske kuće, gore na brdu i nad istom se nebo sastavlja sa zemljom, sa tek uzoranim oranicama i sa još po kojim zakasnelim prolaznikom. Dah vetra kao da šapuće, mekanim šapatom vrati se gore na brdo i šetaj. I ako zna da u okolini nikog nema, pogledom luta traži nada se da če ga ipak sresti, videti !
Oko nje, sve je nestvarno malte ne vanvremensko, vreme kao da je stalo tako ona želi. A vetar
kao da joj i dalje šapče, vrati se kuči-gore na brdo, možda usput i njega sretneš. I ? ni sa leve ni desne
strane nema nikog, osim drveča a na drveću još po koji požuteli list, i isti u njoj budi sečanje. Sve je opustelo. Samo obala koja se pod nagibom survava u mutnu reku. Nedaleko, na obali vatra je nedavno progutala deo drvoreda ostavivši ugljenisan trag kao opomenu preostalom drveču, a to isto drveče kao da stenej pod teretom obavijeno tugom što je u momentu počelo da nestaje..
A, Dora. Duboko pogodjena, sečanjem i bespomočna da bilo šta izmeni, korača polako i vrača se u seosu kuću.
Koračajući imala je osečaj da je i dalje zarobljena u mašti, koja nedozvoljava zaboravu da ovlada. Vetar je sve jaće i jaće duva. Sunce polako zalazi, i noć počinje da se spušta. Da li je sve ovo klopka, a ona se ponaša kao brodolomnik bez nade. Dok korača, nadolazi sečanje i "on ". U mislima pribija usne uz njegove i oseča sladak ukus njegove ljubavi. On nju i dalje mami - u njenim mislima zamišlja ga kako joj pruža neku vrstu utehe, u njenoj usamljenosti. Romantično, nikad nije prestao da je zadivljuje umešnošču. Stapao se sa njom, veselom i romantičnom. Sad me doziva i preko likova koje samo ona zamišlja i može da vidi i razazna, a tih zamišljenih likova je bezbroj i gotovo u svima njima razaznaje njegov lik, kako raširenih ruku, svako jutro, svaki dan i svako veče jedno drugom trće u zagrljaj. Obzirom da ima bujnu maštu, možda to i nije "on", nije ljubav, možda je to samo leptir koji traži i pronalazi cvet na koji bi da sleti-predahne i nastavi dalje ?....Ili zalutala ptica ?
Poreklo nelagodnosti, dakle, malo-pomalo je osnovni uzrok uznemirenosti, i isti je uobičajan za ljubav "osečanje - prostor - vreme ", je osečaj koji se ispoljava utiskom stvarnosti i izlišnosti pred ogromnošću ljubavnog prostranstva. Ogromnost se oseča, ona je, i najupečatljivija. Ko se samo jednom u životu, usudio da ljubav pogleda u lice, i da pokuša da "doživi", nju-ljubav, sazdanu od osečanja - mašte, na daljinama od bezbroj kilometara ? I ko nije, pošto je pokušao, izašavši iz nje duboko pometen u svojim verovanjima ? I ko nije, čak i kada je pokušavao da zatvori oči pred onim
nam nametnuto ona otkriva. Nju - ljubav, kao nejasno osečanje kao neku divovsku senku koja dolazi, kao vedrina i radost ? A ljuba ! Da li če se i sutra još kretati ?.... Zavisi od nas i vas ......i od Dore!..
Нема коментара:
Постави коментар