Počeh na prevoju
puta prelivanje,
Ko pljusak kiše što
kvasi ispucalu zemlju..
Pogled pun žudnje,
ko senka što doleće!
Pogledom oko protežeš
putem dugim i strmim !
Ti, i dalje gledaš
u nepoznat lik i opet
se na prevoju prelivaš !
Nadanje radjaš i podižeš
s' ljubavlju vladaš
i upravljaš.
Bistrinu iz oka rasipaš
Pruži joj ruku da do
sunčanog kola s' tobom uzleti ...
A kad u smiraju dana
spusti se tiho veće,
Bez prekida sneka u hodu,
Na raskršću životnog puta
S' tobom -njom
će posustati i zauvek stati...
Kad bi mogo da se setiš? da ona je bila tako mudra, i pristupi ti s poverenjem !...
I budi sretan, sad kad si došo što ne traži u toj zbrci bezumnu želju,veliku tajnu,sa malo reći..
Misli, ne može biti prva, i sad se plaši,šta da radi
O, ne, ne sanja.Dobro vidi,i zna da nije nenadmašna nit važnija od svih drugih,a ipak tad u njemu je našla, kraljicu cveča božansku ružu
obavijenu sumnju !
Po mreži paukopvoj prostire zoru,dar i sreču
I, vidi niskost sa svih strana,
Al' ozbiljno ti i Ona kaže ?
Hvala,hvala "Otmeno hvala !"...
I dalje se divio njenoj lepoti i umešnosti, ali se u isto vreme bojao
njenog "duha". Da je više vremena te večeri dok su sedeli u društvu
iskoristio na ispitivanje onog što se zbiva oko nje , i za stolom,
umesto da je kuje u zvezde, osim nje on ništa i nikog nevidi i ne želi
da je ni za trenutak ostavi nasamo s ljudima koji su oko nje. Njenu
lepotu i inteligenciju koju poseduje, njom opčinjava sve oko sebe a on
, gde sam tu ja uopšte pitao se po ko zna koji put? U trenutku ražesti
se zbog njene oholosti, na to oholo ponašanje koliko puta je trebao da
zaboravi. A ona još uvek nije zaboravljala
"njega tamo", i ako je to želela . , njen prijatej, sad i ovde, on je
razumeo u čemu se sastoji njena vlast nad svima što su je okruživali.
Kad joj se neko ne bi svideo, ona bi ga umela kazniti šalom koji
je bio prebačen preko njenih ramena, i sa ukusom odabran, na oko tako
pristojna ona je taj isti šal koristila kad bi nekog iz društva želela
da uvredi, uvreda bi bivala sve veća u koliko bi se na nju više mislilo.
Malo pomalo vremenom je postajala bezobzirnija prema uvredjenom
samoljublju.
Kako nimalo nije cenila mnoge stvari koje su ostali priželjkivali, ona je u njihovim očima uvek
izgledala hladna. Druženje joj je prijalo da bi se o istom govorilo kad se izadje-ode, i to bi bilo sve.
Svojom bljutavom blagošču naposletku dosade sve oko sebe je doživljavala. On se prvi u to uverio.
A on u trenutku prislonivši svoje usne na njene počinje strasno da je ljubi. Na mah ona prihvata
i uzvrača poljupcima, neočekivano i strasno. On nastavlja i dalje da je
ljubi, u trenutku ona počinje da se čudi, znači po pitanju strasti i
osečanja njegovih prema meni nisam pogrešila. Ipak če to biti za
nezaborav ?
Ostvarenje kontinuiteta, radjanje osečanja-misli kao što se ukazuje i pojava života, tako se javlja
i osečanje-ljubav
Da bi kod čoveka došlo do koraka mišljenja-osečanja, bilo je
potrebno da kako život tako i osečanje-ljubav, istovremeno pripremi skup
činilaca čija se "providjenjem odredjena" veza na prvi
pogled ni po čemu nije mogla predpostaviti. Konačno je istina da se sve
svodi do harmonizacije po pitanju savršenijih osečanja, kako bi ona
mogla funkcionisati da bi se čitav niz drugih uslova po pitanju, njega -
nje ostvario zajedno i u isto vreme. Sam za sebe ovaj sticaj okolnosti
ne treba da nas
čudi. Ljubav ima moč da se prostire,u početku po usamljenoj niti, niti
putem ponavljanja. Ona, istovremeno, gura napred čitavo svoje
savršenstvo. Ono što trebamo da znamo to je da ljubav dolazi
odjednom, ona je neprekidan niz stanja koji se uzastopno odvija u "njemu-njoj-nama"....
Minuti i sati,dani i noći
Licem u lice, ledja uz ledja,
Agoniji zablude žeđ srca
okupano sećanjem,
ima snage da kaže:
Zagonetno udvaranje,
čekaj..stani..poslušaj me,
Čekanjem odredjen novi gost,
sličan tvom liku? s radošću
i toliko ljubavi lice miluje
Dok tvoja noć bez ljubavi
prepoznatim hodom...
u galeriji sečanja nestaje.
Al'
da l' postoji? onda i sad
zastor sudbinom spojenih
što vapajom sumnju povija
u mreži igre skrivanja
s' burnim zanosom susreta
s' draguljem sreče u nesreći
pomešan s ukroćenim čarima,
divne lepote čekanja...
S'obziom da je bio novajlija, u njenom životu, nije nikad ništa pitao. Poćeo je da pravi i suviše velike budalaštine za njegove godine. Ona začudjena zbog njegovog tmurnog pogleda koji nije bio kao nekad. Počela je i suviše često prebacivati sebi što je prešla preko one prve uvrede i pogleda koji joj i dalje s' dušno upučuje.. Ipak bila je mudra i ograničila se na to da je njemu svaki čas stavljala na znanje: Gospodine Vi ste mene zaintrigirali.
Upornost sa kojom mu je stavljala na znanje i stalno je ponavljala reč "ljubav", na posletku poćela je sa gomilanjem ove reći misleči da če ga ista iznenaditi.
Na srecu stalno mu je dodirivala lice na uramljenoj fotografiji koju joj je poklonio, a on je i dalje ostajao nem.
Njen uzvišeni osečaj da ostane mirna i pribrana i da sudi o bitnim dogadjajima iz svakodnevnog života. Njena mudrost treba da predupredi veliki gnev koji je nastao zbog malog uzroka ili zbog novonastalog dogadjaja što ih glas ljubavi preobražava i raznosi daleko !"
Za čoveka, postoji samo jedno rešenje jednog od mnogih problema koji ga svakodnevno prate, a to je: da se suoći sa istinom, da prihvati svoju fundamentalnu usamljenst (u koliko nije spreman da primi i pruži ljubav ) i samoču u svemiru koji je indiferentan prema njegovoj sudbini, da shvati da kako nema sile koja bi za njega mogla rešiti njegove probleme. Čovek mora sam prihvatiti odgovornost za sebe, kao i ćinjenicu da samo vlastitim snagama može svom životu dati smisao. Medjutim smisao ne podrazumeva i sigurnost: u stvari težnja za sigurnošću blokira traženje smisla ,
"u ljubavi i kroz ljubav"
"Oh' kad nebi pupoljak ruže procvetao!
Srce tad bi ljubavi blagodeti dalo !"
I u hodu, bez ljubavi smešeći se,
Tuđ mi pogled da l' ga ima ?
S'divljom burom i putnikom da ga prati?
I ne sazna da l' je bio strah da ode...
Ostvarenje neviđeno-slatke tajne osvrtanje...
Molim - zabezeknuto je slušala priznanje.-Kada ?
Hmmm, da se prisetim.- Zatvorio je jedno oko kao da pokušava da se koncentriše.- Mislim da je to bilo drugog dana pošto sam stigao u grad. Pijuckao je svoje piće, naslonjen na zid. Dora izadje iz kancelarije i odšeta do automata sa vodom. Dorino grlo se steglo od neprijatnosti i nekoliko trenutaka je ćutala pre nego što je uspela kiselo da odgovori - Ali to je nemoguće ! Videla bih te u hodniku. Sigurana sam da bih te primetila...
Ona je pritisnula čelo na prozorsko staklo i posmatrala ga.. Naposletku, reši da se, uprkos svojoj noćašnjoj odluci da sa njim prekine bilo kakav kontakt, ipak iznenada u njoj se javi izvesno osečanje prinude, pa čak i gneva, pomuti joj raspoloženje, njen izraz duboke vedrine bio je pomučen, oseti da razmišljajuči i dalje o njemu , u svojim mislima osečala je da je on, bio iznad svih njenih običnih životnih interesa. On joj polako prilazi diveči se njenim rukama, koje su se videle ispod šala.,prebačenog u brzini. Primetila je da mu je pogled lakom i da počiva na njoj. Za tren oka na njenom licu ukaza se ljutnja. " Samo se budala ljuti na sve ostale ljude, reče on: kamen pada zato što je težak.E, pa zato ču uvek biti dete ? Zato ču od svoje duše davati onoliko koliko i dobijam ? tako ću postovati samu sebe reće Dora". Njen pogled. Zaustavlja se i gleda za njim, zapanjena tmurnom ohološću koju je ćitala u njegovom još koliko juče milom pogledu".
Kasna je noć,poljubac. S magijom osećanja, ni u jednom trenutku nije ga okrivljavala...Nije ni pomislila da se poneo kao kukavica...A on je bio zatečen i potresen i želeo je i dalje vezati njezino srce za svoje...Svaki susret s njom mesecima ga je ispunjavao, i od toga je živeo ...Od susreta do susreta...
Kroz klonule krošnje mahnitaju zraci mesećine...Kuda nestati? Kuda sa ovim srcem...Voleti jednu osobu i maštati o njoj, a živeti s drugom, nije ni malo lako...
Ne mogu...Ne znam...
Ne razumem, rekla sam...Valjda jednu od njih više voliš...Ne možeš obe voleti jednako.. a možda ni jednu ne voliš dovoljno, rekla sam...Najbolje ti je da nađeš treću...Uostalom vreme će pokazati...Pa dobro kažem ja njemu..ja stvari vidim drugačije...Da zaboravljam da si ti još uvek slobodan strelac...i s prvim osmehom krećeš u napad...A može čak i ovako. ..Ti njih sigurno mno-ogo voliš?..rekoh mu ja pevušavim glasom...
Potez, a ne slučajnost...Šta je sa preljubom? Zamišljam kako bi se osećao kad bi mu rekla "Hej šta god da uradiš, ja se slažem."...Odgovor na ostala pitanja neće morati da bude odlučan, ali odgovor na ovo pitanje mora biti...Uklapanje ljubavi u jednačinu - preduslov za ljubav...to jeste da li uopšte ima ljubavi...ljubavi koja je beskrajno tajanstvena ali pomaže ako znamo da je ljubav moguća..."Pa da uradimo to "zaljubimo se."
E, to je kuvanje...
Zatvorio je oči i zamislio se..." Da li se kuvanje računa?" pitao je...Ukoliko nije sezona uragana...jer Ja jesam: Vetar i idem u pravcu u kome sam htela...Zamisli da si se zaljubio u vetar pre nego što postane jako...jako...snažan...dok je još uvek bio blagi povetarac...
Dakle...Test privlačnosti...Još uvek nije bio siguran da ima posla sa pravom osobom...
I tako čežnja koja prelazi u ljubav pokreće pogled prazan...zadržava ga i neda mi da dahnem ni da uzdahnem...pogledavši gotovo...
" Bez ljubavi čovek je sam, a u isto vreme je u odnosu s' ljubavlju i životom. Čovek biva utoliko sam kao jedinstveno biče ukoliko nevoli i nije voljen, i ukoliko je svestan svoga "ja", kao zasebnog bića. Čovek mora biti sam kad treba da presudi ili donese odluku pomoću snage svog razuma..
Čovek ljubav stvara, neguje i on je može prihvatiti, ili odbaciti u vremenu kad nastaje ili se gasi.
Ljubav je nastala i opstaje kao hrabrost i mudrost u ćoveku. Jedana od važnih činjenica je da je ljubav jedinstvo izmedju njega - nje.."
A ja, (ona). Kakva izgledam, takva ću biti ostaću kao večni pokret nevidljivim dobom...dete u duši...Al' ne ono dete mentalno nezrelo...več detinja nevinost koja i dalje leži u dnu srca...a glas...moj postaje eho ćutanja u zasenjenim očima s' kojima se sliva...u raspevanom jutru svakog narednog...i narednog novog dana!...A Ti, uskladi ritam ako ga možeš osetiti, značu da me poznaješ, a poznavati me, već je pola puta do savršene ljubavi...uskladi ritam...Bajka je zaista lepa...
Kako to?Istinito i lepo, zar ne treba da se sjedine
da obrazuju dobro?Ti bi..bio..si..Psihička i moralna ravnoteža,razboritost,vrednost saopštavanja.Siguran da sam te primetila-To znači...hoću da kažem...ti...-Šta si hteo da mi kažeš? Lice ti je bili sasvim blizu...i osmeh iskren...dal bi?
-Hte si da kažeš da...to može da sačeka...pokret tvojih usana i reć...Osećamo i znamo...ti to znaš
lepota razumevanja...korak spajanja...Ipak...pa ipak neće biti ni ti ni ja - samo bezličn sat...I ti u svesti i umu - sretno srce....Misli...fantazije...osećaji i želje sa svim strahovima i lepota i sjaj ljubavi....Obečanje...
Obečanje. Čudesni otvarać izmedju razuma i ljubavi.Bi, glas, reć bela svetlost duše plemenit...
prkosni pogled oči u oći, dostojanstveno kljuca cilj obavijen strahom a navala ljubav pojaćava !
Za sobom vuće ružičast pogled niz telo,kamenog srca, gde srce njeno nije boravilo.
A ona , sa svojom svetiljkom obečanja, bespomoćno istrgnuta iz kamena, laži, lutal a-i-
lutajići koračala sa svojim drugim "Ja"...doživela kao magični električni udar...uzbudljivo zadovoljstvo..koliko smo samo različiti...-Po drugi put nas.Na, žalost nisi...hoću da kažem,nismo ranije...izvini Na trenutak nisam shvatila ko si.-Hvala ti što si ipak otišao...idi!
A ja one većeri ,stajala sam ispod konture meseca koji je zalazio...Ali ti to nisi video.Već si otišao...
Tvoj neslućen lik,cilj med'svima
Izmedju kajanja i straha trepti tišina
Bezglasnog bez sene međ svima
nerasudna žudnja najlepšem nemiru
bez mašte i moći nije rekla reć; i takvu
lepotu tišine,ona još uvek voli...
Stani...Ne čekaj...poslušaj me
Stani ne gori od lude bezumne želje
Stani kakva je ovo čudnog čuda zbrka
što bez sećanja sa olujnim vetrom besni
Stani ti što laskaš čineči čuda
a usput sreću piješ
Stani ti, Ti to po mraku što otkri
sa suzom strasti osvojiti ne možeš
Stani ti isti praštaj i kad mrziš
Stani na isti način lavirint mudrovanja
dvaput osvojit ne možeš
Stani i ne sanjaj dug san u nedogled Tamo
Stani...zastani, stani al' bez mržnje...
Ti si svetlo i sjena u tragu
vremena zagljena čekanjem
bojama sna zlatno srebrno sivim.
U kraljevstu postojanja
tvoja neprolaznost
pevanje vetra briše..
I,dosežeš dalje - mnogo dalje
Ti si planina koja od
davnina postoji-živi.
Odaješ čast usnuloj lepoti
što kroz vekove spava,
Znanjem stišavaš bure,
I svki naredni dan,
Lepotom obasjavaš !..
Razuzdana bezumno luda želja!
Upozna ona naglog gosta ,
Nestašnu vatru sa puno žara
Što srce lomi i uzdah stvara,
Zna to i ona, najdublja tajna..
Što neda oku suze da roni
...znaš to Ti, a i oni !
Da je u pokretu s pesmom oblaka
Na krilima brzim s' uzdem strasti
Pokušala da teši shvata i oprašta
ljubav zagonetnu u svom hodu
A onda, tu su suze i uzdah
Razmeću se medj' dve sumnje
Sa senom ljubavi na drugi način
Kroz zagonetno "Crno i zlatno srce"svako...
Navikao da dobija sve što poželi, odlučan je da zavede i nju.
Znajući koliko je zatvorena za nove veze, naravno, između njih se javlja hemija...koja počinje onog trenutka kad im se pogledi sretnu i ona mu se nasmeši.
- Sjajno - oglasi se on tiho...
I u tom času ...
Umesto odgovora koje, uostalom, i ne očekuje, nalazi novo pitanje...S otupelim osećajem za vreme..Ljubav, nežnost i beskrajna odanost...Da to je bila ona, ispunjena nemirnim zadoviljstvom i vremenom koje je deo njenog života .
Vreme je prolazilo brzo i lako...Kroz iskustvo sa svojim osećanjem po pitanju onoga što se u životu dešava, i gde se njene granice nalaze. Znala je da je od te većeri toliko toga u igri i da se mora usresrediti na sad i ovde - bez reči,... kao da je znala da neće stići, ionako neće stići sve, ionako neće stići ništa, pa prema tome bar ovo, i bar još ovo, i još ovo a to si Ti...koji to znaš.
Ti si došao k' njoj... Veseloj punoj nade ...U pogrešno vreme na pogrešnom mestu, kad je već bilo kasno sa izazovnim pogledom i s misterijom razlike... Ubeđen da treba da nastaviš tvoju beskonačnu šetnju...
Strpljenja, strpljenje, strpljenje!...za duži razgovor kad za to dođe vreme....
I tako s obmanom sećanje koje se - dobro svršilo i sa planovima za budućnost koji nisu delovali ubedljivo:::Vrelina koja je neizvesnost pritiskala rasla je iz dana u dan.
Dan posle
... tog lepog večernjeg susreta, osetila je prijatnost koja joj je već duži period nedostajala.
U stvari. njen Život i laž...-Ja reće ona - bez obzira na sve uvek ću ti reći istinu.
Nežna skrivena draž, u svom skrovištu bez sumnjive senke dugo u kroz noć gleda uvek isti i uvek nov tvoj lik o kom je toliko puta sanjala u svojim začaranim dubinama prošaranog života nastavljajući da čeka i dalje tebe.
A onda dođe dan...i ti se vraćaš igri zagonetne veze sa svetlom koje vas okružuje...I tako nekadašnja radost opet dobija čar...sutra znajući da u neku daleku budućnost neće biti lako pratiti te i držati korak s tobom...
Postoji ipak nešto čega ne želim da se odreknem... A to je, lik čoveka koji nosi u srcu, sa čežnjom koja prelazi u snagu i to Ti dobro znaš - nadnosi ti se svako jutro nad lice i pažljivo te ispitivaćki posmatra...toliko da i neznaš šta se događa jer odraz nebroji godine.. uzajamno zbunjenoj simpatiji...
"Ja sam. A ko si ti?" Hajde, pomozi mi!"Ti mi se dopadaš jer si drugačija...reće Ti.
Konačno. "Čekao sam te?"A ona (ja)... ona je samo klimnula glavom.I u tom času pomisli, "On se još uvek s čudnim čudom od mene krije".
I s bojažljivom čežnjom... njen pogled bi prepun iščekivanja i ljubavi. Ali,ljubav ne treba da moli, ni da zahteva a ni da se izvinjava ...osećala je sebe nekako čudno sa takvom lakoćom, kao ptica u vazduhu...koja se brzo okreće.
Tek kasnije se setila da za svo vreme dok te je ga gledala ti nisi rekao ni jednu reč.
..I tako... prolazi vreme a njen san .. i njene uzbuđene usne dodiruju tvoje usne... a ljubav dal'samo igra beše? Jer se ispred najviše prve, pojavljuje neka još više prva, a pre te najviše prve - opet naka "naj" itd., itd,...i taj tvoj beskrajni period u nizu ne može ni imati svoj kraja...
.Nezadovoljna, na pola puta da sve zaboravi na osunčajnoj ivici,s' varanjem koje te ne beše prošlo u duši bi zahvalana što je ostala jedna, a ispred i iza nje postoji i druga, koja bi samo uvod početka prema kraju...
I tako ti tužno zamišljen što žar i srce koje su - jedno bez obzira na sva primamljivanja stojiš i ne... nisi mogao da se sliješ kroz buru uzdaha jer ni njih nije više bilo...
Nezadovoljan i mučen željom za neuhvatljivom, izgarao si u besanim nočima od neke do tad tebi nepoznate žudnje...
A u njoj...Sve je tu. Jedino plamen nedostaje, plamen koji je zamena za ... Progutanu istinu s izazovnim pogledom sladostrasne radosti.
Nerazumlje početka okrznu je senkom prethodnog dana. I ma koliko bilo bolno, barem je bila lišena straha dal' češ je čuti, dok govori glasno, al ipak šapatom.
Najpre je bila samo radoznala, pomalo zbunjena. Sve češće je osećala neobuzdanu želju da izgovori tvoje ime, al' nije znala kako se zoveš...kako ti je ime? Ogorčenje i bol zaustaviše joj dah.
"Ko ? Zar i ti ?Znaš dobro da ... nije svejedno s tobom ili bez Tebe. Pomisao da bi i u ljubavi mogao da se ponašaš vešto. Zapanjena i ljutita, naglo se okrete. Zaboravlja, da, da, zaboravih da ne poznajem put i da sam prikovana za vreme i još sam uvek bezimen putnik, u svom srcu...Ja.
On,(ti) u vremenu besmislen,postaješ smislen, i još uvek razaznajem tvoje lice...i opet tišina pokriva trenutak u vremenu...vreme.
Ko' nepoznat neko. Okleva.I onda stade, opomena kao kameni kip,ćutanje...s' osmehom i suzom.Ostavlja znak pitanja da visi u vazduhu.
Neko kraj nas... taj neko je vreme, još uvek pita ? Ona-to bejah (ja), taj gost sećana daleko za sobom... dok dan još traje, i danas... uvek preostajem za tebe ... (Ja). Celina na istom mestu? Sad stvarno ne znam...šta da radim sa uhvaćenim vremenom...Da sve zaboravim i da počnem iz početka?
Je li to san ? svirka sna praznina ljudskog bića? ne govori ni reč ...A pomamno srce .. kuca između dve krajnosti između sjaja vizije i neznanja , koje je malčice uzmaklo s očima u beskraj.
Sumrak tajne, nepoznata greška, nebo je svetlo...a njegova senka još uvek polako lebdi...
Slast života nevezuje nežno i blisko. Ali! to beše juće - jedne sumorne večeri u decembru il' martu...I opet jutro kad minu ...i svako drugo jutro ja ti ne priđoh, ne al' stvarno ne znam zašto...I još uvek koračam nepoznatim putem...a senka postaje dublja...ne neznam stvarno zašto...? Putuješ stalno samnom nepoznat svima...?
I po navici nešto uznemirujuće sparna neobično pridavljena tišina unese joj se s osmehom u lice tražeći ... bezbrižnog strastvenog najljubavnika sa neverovatnom količinom reči i s magijom osečanja... kroz neobično putovanje...s iluzijom što je još ima...Svašta, baš svašta...bila sam onakva kakva uopšte nisam...Realna slika zaljubljena u privid....
Bilo je to... večeri,2015/16. godine... Dora je sedela u stanu na sofi i gledala fotografije. I tad iznenada opet on, ponoc je prošla, dopisivanje je otpočelo, i tako iz večeri u veče. Do kad ? Pitala se ?
Verovatno iz dosade ubija vreme, i stvara krug navike-"paukovu mrežu." Sedela je i čekala da je Aleks nazove. Nešto ranije on je sav iscrpljen završio u bolnici na nekoliko dana.Zbunjivale su je i plašile njegove nagle promene raspoloženje.Da li će ikad uspeti da u potpunosti upozna tog muškarca, svog prijatelja.
Posle napora izazvanih njegovim silnim putovanjima. kolosalni poslovi su ga okupirali. U jednom
trenutku sve je dovelo do čudnog i zamršenog problema, koji je Aleksu oduzimao dosta vremena.
Iz njegove telefonske poruke, Dora je shvatila da mora hitno da otputuje. Znala je ona da čelićna konstrukcija Aleksovog tela neče podleči novonastalim naporima. Radio je i po l5, sati dnevno, a često, kako ju je uveravao i po pet dana bez prekida.. Pobeda koju je izvojevao svojim radom nije ga mogla spasiti od posledice strahovitog naprezanja. Znala je Dora da Aleks beži od nečeg, da li od istine što je jednog trenutka priznao da je voli ? Nakon razgovora sa njim, zamrzla je ljupki osmeh na licu- i ako bi da ujeda,i poluotvorena usta trenutak pre nego što je prekinula razgovor. Vidno je raširila oči. Tajanstveni sivi krugovi oko zenica su još malo potamneli. Jezikom je pokušala da ovlaži iznenada potpuno suve usne. Usne kojima je oblikovala iznenadjenje, " pa zar opet "?
Nakon ručka u obližnjem restoranau, Doru su odvezli do kuće. Istina je ipak pomisli, ja se plašim da započnem romansu sa Aleksom, obzirom na raniji neuspeh koji je još uvek tumarao po njenim mislima. Sad kad je sama, saznala je šta se dešava, i da neki od njenih prijatelja lude pokušavajuči da joj udju u trag ili kako su pojedinci van sebe od bola. Nije djabe bacila mobilni telefon. Zavukla je ruke u djepove jakne i zgrčila ramena. Preko neba su se navukli oblaci, vazduh je bio maglovit i vlažan, kiša je polako počela da pada.
- Za duh koji se srodio sa fantastičnom dimenzijom ljubavi, sve izgleda sasvim prirodno, zato što su u pravcu misli, kao i u pravcu vremena i prostora sjedinjuje. Jedno je u svakom slučaju sigurno a to je da, čim se usvoji realan pogled, stanje osečanja postaje jasno, jer se otkriva sasvim jednostavan smisao dubokih nemira koji potresaju Njega - Nju. Kod njih se pojavljuje dvostruka kriza koja je počela u prošlosti, i ista se približava svom maksimumu i prouzrokuje psihološko jedinstvo.. Oni mogu dalje da budu samo ako se medjusobno prožimaju.Ljubav je u stvari nešto pozitivno, nešto snažno, nešto tako stvarno. Zna, Dora da ko traži naći će, mada je naći sreća - bura bez iluzije "Ljubav voli mladost a uvažava - poštuje starost......
Sad več podrugljivim pogledom prelazila je preko zvanica pozvanih u vili prijatelja. Ni Aleks a ni Dora nisu se nadali, a prijatelj je želeo da ih iznenadi, priredivši prijem u Dorinu čast.Dora je odavno ostavila ovakav život za sobom. Onog dana pre mnogo godina, kad je njen život bio obeležen tragedijom. Tada u trenutku sve je stalo, sve je nestalo. Povukla se nije se više javno pojavljivala, živela je nekako čudno , s' uspomenama sečanjem u njoj je to tinjalo razaralo joj dušu.U samoči koja je njen pratilac, te zimske večeri ugledala je njega. Gledala je i pitala se, Kako ? Zašto?
I koje on uopšte, što počinje da okupira njenu pažnju sad več iz većeri u veče. Znala je da če on u njoj izazvati osečaj sa ukusom jednom več zaboravljene boli.
Domačica je bila nepoznata žena koju je prijatelj predstavio rekavši da je ona njegova dugogodišnja prijateljica. S' izveštačenim i prodornim pogledom prišla im je žena u godinama, ali još uvek privlačna, ponosna što je domačica večeri,izveštačenog i krajnje ozbiljnog lica, trudila se oko nadodurnog, i krajnje privlačnog našeg prijatelja kome je smoking lepo pristajao. A on kao da je ignoriše. Ona se okrete ka grupi koja je bila nedaleko od Aleksa i Dore, i počela je da ih zabavlja zlobnim tračevima o modi. Verovatno ima dodira sa modom, pomisli Dora. Domačica večeri Dora joj nije upamtila ime,nekad je imala manekenski stas, godine su učinile da nosi odeču koja je prikrivala novonastale obline, koje je naš prijatelj neizmerno voleo.
Sve u svemu, sve poznata lica bogatih, a bilo je i onih slavnih.
Dok je domačin pozdravljao prisutne, ona ga je čvrsto držala ispod ruke i isto se dalo primetiti pogledom iskusnog oka. Uperivši svoj ni malo prijatan i preteči pogled kretala se ka Dori i Aleksu.
Pogledom zmije i njenim nastupom Dora, primeti njen pogled pun zlobe, polako se okrete da vidi kome upučuje taj bezmalo preteči pogled. Mi se poznajemo reče pružajući ruku, ne reče Dora, nikad videla ni srela, mi smo dva na sreču različita sveta. Plavokosa i plavooka koja je koristila i suviše šminku, nekad veoma privlaćna, sad samo u tragovima, zapoće razgovor. Dorine oči odbiše komandu
racionalnog dela mozga i skrete pogledom na drugu stranu, prezrivo joj stavljajuči na znanje da je nepoželjna. Dora obučena nemarno, ne baš za ovu priliku zamoli Aleksa da polako napuste prijem. Dodjavola ! Šta je to sa tobom ? Upita Aleks Doru tek smo stigli ? Prevarila ga je rekavši da se ne oseča dobro. Pogled domačice dugo je pratio Doru. Kakva brzopleta žena pomisli Dora u sebi, ima nešto jako čudno i zagonetno u njenom pogledu zaključi. Aleks je uze za ruku dok je otvarao vrata automobila i poče nežno da je miluje i ljubi. Ti dobro znaš, ti sve znaš draga, došlo je naše vreme.
Oslobodiču te sečanja, oslobodiču te neostvarene ljubavi, moja ljubav če nadoknaditi sve do sad propušteno, bičemo slobodni, oslobodjeni svih i svega..samo ne reci u našim godinama. Dosta je godina prošlo. - Aleks pomislivši na onog drugog samo se strese i nastavi da je ljubi...
Ljubav koja misli: To nije greška perspektive, to nije izobličavanje, to je novi početak, novo doba za njih. Ljubav ih menja iz osnova i još više oni pronalaze svoju dušu. Postavlja se okvir pojave, u njegovim pravim razmerama medju stepenicama života koje su prelazili. Paradoks čovek-ljubav se rešava, time što postaje nemerljiv i unosi sklad izmedju njih, ovo na početku zbunjuje. Budučnost koja bi bila isključivo namenjena, koju bi samoživi uspeli da stignu do kraja granice, "svako za sebe"
Nema ljubavi koja bi mogla da raste, a da to ne bude sa partnerom koji je priljubljen uz nju - njega. Ljubav je kapija budučnosti, ona se ne otvara za nekoliko privilegovanih, niti za pojedine izabrane izmedju svih ostalih. Ljubav popušta pred naletom svih zajedno, u pravcu u kome če da se spoje i dovrše započeto, jasno odredjeno stepenom realnosti....
Ushićeno oko
još odiše tobom lagani korak
brži od ognja, plamen u plamenu
nad blještavom svetlošću
niz misli u novom danu.
Nije tu ? a tu je:
Vešt, grub i lukav trenutak,
novih ludosti vetrom uskovitlan,
zalog većne ljubavi,
vraća se sebi samom!
A ti znaš zašto...
ljubav još ima reć neiskazanu..
Tvoj korak, u prvoj tišini noći rasutu svetlost s' kristalnom vatrom spaja ,
Tvoj pogled - raspaljenu maštu kroz snove grize do bola,
Tvoja nestašna ćud - u dalekom kutku
bosonog osećaj sa zorom što stiže uvija...
Tvoja vatra uzida mali vidik u sklonište
srebrnog oblaka - ljubav nezaustavljiva
Svaku noć s' tobom i ona
preko gornje granice oblaka
u plavetnoj daljini vlada...
A on i ona - dan sunca noć meseca
Nastanjuju vidik plavetno sivi
sa srebrnim velom umesto zida,
Izlaze zalaze - ti ih vodiš
Kroz čuteći mir ka horizontu
Tvoj lik? mada nije,možda jeste...
Što poziva zrake mile medju vama,
Zaboravljen s vetrom briše,
U mislima srcu nadu uništenu,
Bez oblaka dah udahni
Kao pesmu putnikovu,njegov šapat
Neka živi, neka tinja neka sniva.
Još se čuje ko to pita? -
on je, on će, ko'okovan
Tu je još se skriva sve do zore,
da kraj njega svako jutro
a i podne do većeri sa njim biva...
Bez straha!
Uzdignut vidiš li?
Na zvezdanom nebu
Izmedju četiri besmrtne tačke
Zrakast trzaj -
Rasute srebrne svetlosti.
U noć, noći boginje ljubavi
Svetlost, vidiš li?...
"Jedan od najpoznatijih paradoksa koji datira iz stare Grče,
glasi: "Znam da ništa ne znam.", a pripisuje se Sokratu, kao
čuvenom filozofu koji je težio dostizanju istinskog saznanja i navođenje drugih da razumno dođu do saznanja.
Sviđaju mi se te reći, pomisli dok je izlazila. Tako dobro
zvuče. Baš su mi legle.
Ovakvo njeno predstavljanje sebe nikako nije bilo lažno...Otkrila je da joj kad piše kroz slike i reči, vreme
prosto leti...Bila je, dakle, to prava stvarnost, zaista istinita...Ona...
Videla je. "Naizgled apsurdno, ali ipak istinito"
Poput ogledala,istinu...U sredini je bio život a pri krajevima je postojala ljubav koja je bila potpuno drugačija od snova koji su samo san..
- hvatala ju je za ruke i neprestano ju je okretala u krug.
Pogledala je oko sebe, ali nikoga nije videla...Pomisli,
"moram da požurim. Kasnije kada prebrodim odlutale misli
sakriču se od nabujalih osećanja pokuša ću da prodišem i da se smiri... "moram da požurim". I mog dragog prijatelja - gospodina da pogledam duboko u oči. I bilo je nečega u njegovim očima, taman pogled koji nije ranije upoznala.
Zatim se sve desilo odjednom.
Pomalo razveseljena varljivom realnošču iluzije ponovo se upustila u lepi svet fantazije. A na usnama joj se pojavi blagi smešak...
Nebojim se, ali me je strah.
Ušavši upita. Otkud ti ovde?, zbunio se. Ja sam mislio smešeći se. Ne, ti si mislili da je sve igra svetlosti . Naslonila se na zid, osvrnula se i pogledala.Iznenađeno je skočila kad su je s leđa obuhvatile njegove snažne ruke i kad je osetila poljubac iza uha. Zdravo kazao je veselo... Ovaj...jeste Opet jedan od tvojih pokušaja jedan ali neuspeo. On stade sav besan ... Okrenula se ka njemu, uspevši da se odmakne. Protraćio si vreme. U ostalom šta treba da uradim da nebih pao u tvojim očima ? Mnogo štošta. Po neki put ona je posmatrala sagovornika da bi dokućila da li se možda i sama ne ruga onome što on kaže, obzirom da je njenom sagovorniku ruganje prešlo u naviku.
. Uspela je da se suzdrži. Zatim je promenila temu i njen glas je postao ljubazniji.
Zaustila je da ga pita...Ali on ju je uhvatio za ramena.
Ako misliš da možemo da uspemo, rekao je tiho, "spreman sam da pokušam.Obečavam ti."
Nasmešio joj se.
Ko je to rekao ? upita ona.
Ja, upravo.
To je bio znak da je vreme za promenu..vreme da krene dalje...Osećala je nemir.
S vremena na vreme se sporečkaju pa se onda izvesno vreme nepojavljuje "Nije li to rešenje zagonetke"?
Nije bilo ono što je očekivala...Bilo je previše fizičkog prisustva, previše inteligencije i percepcije ( draži koje deluju na čula i ranije iskustvo kojem više nebi pridavala značenje) i previše planova...Ignorišuci njegov upitni pogled posmatrala ga je . Bilo je nešto nedokučivo u njegovoj srži. Bila je neobično svesna svojih čula u njegovoj blizini i bez neke potrebe da zadrži reči...mirno ga je gledala.
Nagnuo se ka njoj...Polako, polako! reče ona...Uzdahnuvši odsutno se pitala, "da li će susret praćen olujom postati stvar volje. Osećaj je bio neobićan...i , nepravilnim ritmom hladne racionalnosti um posta nesigurna i pomalo zbunjena... reakcijom a i mala varnica u njoj nije joj pružila odgovor..
Pitala je promuklo. "Zašto bih ja to sa njim želela ?" Blago je klimnula glavom shvativši da je njen izbor načinjen s njenim rukama oko njegovog vrata i sa željom koju je malo razumela. I da pitanja i odgovori ipak za sad su važni, po pitanju osećaja...Pomisli, da on zamišlja da ju je osvojio i da je vreme da krene dalje...i dok je u ludom ritmu ljubavi delovalo srce ... i sa osećajem da je vatrena ruka hvata za lice...Trenutak kasnije...iskustvo bez osećaja... veoma mirnim tonom reće... E sada ti meni reci, šta je sve ovo ? ...Bez da s osmehom kreneš u napad...I znajući da je istina sasvim drugačija i da njegova kratka ljubav oživljava iluziju i da je samo trenutno prividnog osećanja -za njega hobi, pa tek onda ljubav...Jednostavno rečeno I ne treba mnogo da razmišljam ...Moja sjena si ti.. ti što možeš da se uvučeš u nečiji krevet samo zato što ti to tvoje telo kaže...ali ja ne mogu I pomalo nevoljno naredi svojim prstima da spuste ruke sa njegovg vrata..
Ne tako davno
Znala je da je voleo da sakuplja trofeje i da je zaljubljenik kako žena ...
Osetila je kao da je neka ledena ruka povlači ka ponoru rekavši, "evo me tebi najzad" dato joj je da sagleda i drugu krajnost svog položaja! Tako sagledane stvari leče ćoveka od zavisnosti".I nakon višegodišnjeg pokušaja u kakvom se položaju nalazi, ona ? kao na žeravici brzo donese zaključak. Želi da pokuša, pokuša će da se nađe pored njega, i da započnu samo razgovor.. o onom što joj nedostaje... a to jeste druženje koje ju je zbližilo sa njim.
I bi to zapravo onaj trenutak razarajuće začaranosti u kojem ona nije bila slepa al' ipak opčinjena
pokušala je da se uspenje ka velikoj visini oblaka...A sunce koje je toplom svetlošću malopre obasjavalo njihovo lice, nestade iza oblaka...
Stalno čuje ponavljanje: " Tvoja me voda više ne osvežava reče žedni duh,oduvek je bio neko drugi - on nije on, zaboravi"...
Čovek svoj život mahom"proživljava", on sam mora živeti. Čoveku je dozvoljeno da se može dosadjivati, on može biti nezadovoljan.Čovek sve probleme mora rešavati sam. Svoju harmoniju pronalazi u ljubavi, stoga kako razvija svoj razum tako razvija i ljubav. Ljubav razvija sve dok ne postane gospodar i samog sebe. Pojava ljubavi stvara u čoveku energiju koja ga neprestano tera da nadgradjuje ljubav novim rešenjem. Dinamizmom osečanje nužno proizilazi iz postojanja "njega-nje" i ljubav, i sa njom počinje da je razvija i da stvara vlastiti svet u kojem se oseča bezbrižno-srećno.Ne postoji urodjena "težnja za napretkom" u čoveku, već ga sama ljubav primorava da sledi put koji sebi postavi.Izgubivši ljubav sa samim sobom, postao bi večiti lutalica. Samim tim ljubav ga prisiljava da ide napred i da neprestanim naporom čini nepoznato poznatim,ispunjavajući odgovorima prazninu koju ljubav nameće. Jer ljubav neprestano traži da joj se polaže račun.Njenim postojanjem i prihvatanjem, ona postaje harmonija koja traži postojanost i trajnost. Ne želi biti unutrašnji rascep, več želi da prevlada i ovlada celim bičem ka "apsolutno Ja ljubav".....
Još uvek to je prolaznost jedna mimo druge
Što kao lopov na krilima strasti grabi i protivreči
Jedno drugom jedna pored drugog i jedna u drugom
Dok te druga ona druga il' trća iznutra zapljuskuje
Kobnim prelomom na izmaku dana.
Al'. Blagost i dobitak večnog oproštaja
Igru našu ako zastane slatko bi da zavarava
Talasom žudnje što prvo zakašnjava a posle žuri
Ka tihoj patnji što je odenu izatkano ruho jeseni.
Tu je..." ne beži ne skriva se kroz zanos i šapat"
U gluvo doba noći u ognju skriven vapaj običnog života,
Zalutalom nauk pleše bez daha na usni nepomične žudnje
Strgnut iz sna dodiruje me uvek i posvuda dalje stoji..
I s njegovom blistavom zvezdom u noći nikad ne zaluta...
