iz Plave beležnice
"Ako je slučajno, pomislio odjednom, zatvorivši tu temu ponadao se da o njoj više neće ni razmišljati. Ona je u njegovim očima bila, koristan trik. Pa ipak, čekaj- postavljao je sebi to pitanje bezbroj puta, kao i sad, da li je iskrena ? Po njemu, ona mora imati krupne osobine, bez ljubaznih izmišljotina, osobine koje valja dokazati stvarnim delima...."
Šetao je po sobi. " zašto da poričem? zapita se najzad: biću kukavica u njenim očima. Izgubiću ne samo najsjajnije mišljenje nego i božansko zadovoljstvo da vidim kako meni za ljubav žrtvuje sebe.Ona ima sve odlike koje njemu nedostaju: dosetljivost i ljubav koju mu od samog početka nesebićno pruža".
"Kajaće se čitavog svog života, zbog nje, uostalom ljubavnica je imao i još ih ima sijaset!"
"Bio si u pravu", rekla mu je.
On odmahnu glavom, očigledno zbunjen.
"Nikad nisam rekla 'š'a znam'", bila je uporna na što on napravi grimasu.
"A sada?"
"Da sutra ponovo večeras opet sa mnom."
Pitaj me isto ali kasnije reće ona...
I to je čuo kao m-da, kao da su joj usne otkazale poslušnost.
Ona sa njim može okusiti sreću, ali sreču potćinjenog bića..." U koliko primeti da je sve ovo s' njegove strane zamka, biće vrlo žalosna.
Izgledaš uznemireno, rekla je...Odmahnuo je glavom. "Odličan, przopotezni pokret oslobađanja od krivice, pomisli ona." Zatim se osmehnula, iznenada, kao da ima neku napravu u sebi koja menja raspoloženje reče.."Pa srečno gospodine. Lepo je videti da dobijaš ono što želis."
Ali sa svim tvojim malim ljubavima..Shvatila sam...Ukusi su različiti..I čvrsto stisnuvši usne reče...
Da pojasnim reće ona...Nisam biće prepuno razumevanja, krotka i erotična, s uzicom oko vrata...ali sam biće koje se može prilagoditi "prilikama i "neprilikama" bez previše priče.
Da li si ti zaista razmišljao nakon toliko vremena?
I vragolasto se smešeći, s rukama u đepovima nastavi da hoda pod purpurnim nebom ispunjenim mirisom koji raspaljuje čula... pratili su je pahuljasti pramenovi emocije rasejani sa malo tuge...
Ovog puta on je zaćutao...
" Ne gubeći nadu i veru da je ljubav deo nas, nečemo nikad reči da "ljubav ne mora biti i ne može biti", i da se čovek mora odreći sebe, kako bi mogao prihvatiti tragičnu sudbinu izgubivši ljubav. No čovek svojom hrabrošču i verom u ljubav, neće sprečiti da pokuša i dalje voleti-da voli, jer to je osobenost ljudskog duha, upravo je to da ne može ostati pasivan kad se suprostavlja gubitku osečanja. Čovek se uvek pokreće s ciljem da razreši dilemu "osečam li ili ne". On se nemiri već negira, nepostojanje osečanja i zadovoljava svoj duh, jedino racionalnim odgovorom," dakle istinom" i tako postaje i opstaje delotvoran, jer to je jedina osobina ljudskog duha. Osečanjem ljubavi on umiruje svoj duh pomirljivim i harmonizujućim osečanjem.
Čovek može pokušati da od svoje unutrašnje uznemirenosti koju izaziva osećanje-ljubav, pobegne pomoću neprestanog uživanja ili poslovne aktivnosti, "on može pokušati da ukine vlastitu slobodu, pretvarajući se u instrument sila izvan sebe utapajući svoje "Ja" u njih. I tada on će ostati nezadovoljan, teskoban i uznemiren.
U svakom slučaju" smisao čoveka je da voli i da bude voljen".
Нема коментара:
Постави коментар