Jednog dana - ne sad ( I deo)

                               

                                           II deo Plave beležnice
                                         - Srebrne niti XVIII deo


      "Paukova mreža s ljubavlju i pažnjom plete svog pauka."
                                                              Afrička izreka

                                                              I

     Znala je da se, Nova stvarnost ne dobija, već se ostvaruje.
     "Čekala je"...Dobro sad sam ovde. Bez trunčice oklevanja rekla je. A zatim je dodala.
     Neshvatljiva tišina, nemirne noći, oseća dodir većite borbe srca i razuma.  A onda je samo nestala...smešeći se..."Nekoliko godina kasnije zakoračila je ka Novoj stvarnosti.
     Na putu do srca, reči koje bujaju, zakloniše cvet za koji nije znala da postoji.
     U njenim očima napetost zamaskirana samokontrolom i kontrolisanim glasom. Svaki dan osluškuje da li će doći? "Za par sati."  ili bilo bi previše savršeno da bi bilo stvarno...Ali, nalet emocija ju je ošamutio i iznenadio. Unervozila se zbog sećanja koja su je u trenutku preplavila.
     Odmetnut od prošlosti:Čarobni susret lebdi u vazduhu i ukršta se sa zastorom dana, juće i danas u žeđi srca nežnošću prožet... 
     Osetila je kako se smiruje. Opušena sam. Opušteno,  uzalud je bežala, uzalud se opirala kiši ljubavi.
     Nije ličilo na nju da se ponavlja, pa joj se pogled skupio. Rekla je nešto što je već kazala sebi.
    "Ko hoće nešto da učini, nađe način, ko neće ništa da učini, nađe opravdanje. -(Pablo Pikasao)
    Samo je ...nekako zvučalo mnogo gore kad je čula . "Jednog dana ". Kratak pogled bio je dovoljan da raspali bol  promene stav prema njenoj ljubavi.
     Teško joj je bilo da shvati "ljubav postoji u nečemu s' čim se nosi i  ne može pobeći" a to je prošlost s prislonjenim prstom preko očiju...S' kojom je spojena nedokućivom tajnom vezom divlje ptice u kavezu koja traži utočište u pobuni tišine, pomislila je i osmehnula se u mraku...
    Zapravo, njene reći su govor protiv nje. A opet. Nije mogla da kaže da nikad nisi bio ovde.
    Konačno.
    I maestralno reće glas tišini...Da li je odlućila šta će biti kad naiđe "Uragan sa munjom i gromom."- Od njega neće moći da se sakrije. Taj razgovor je odzvanjao u njenom mozgu dugo nakon što je mogla da čuje..."Nije li sve to do sada bilo iskušenje?"...
   Iznenadio ju je taj jedan glas što stalno remeti tišinu. A istina je bila mnogo kompleksnija od iskušenja.
     Dugo je stajala i gledala...a u očima joj se naziralo oklevanje. Zatvorila je oči i progutala knedlu koja joj je stajala u grlu..
     Samo što, prošaputala je...sve ovo je pitanje moje savesti.
     I u trenutku je shvatila da ništa nije zaboravila. Ama baš ništa.
     On je bio? Ko je bio on? Nije razumela preveliku bol da bi mogla da izbegne pokušaj da razjasni čitavu stvar.
     Nervozno je rekla:
     A "On" nije mogao da bude neko drugi, mogao je da bude ono što jeste - "stranac u noći"- putnik kroz njeno vreme visoko iznad buke...S izuzetnim njenim strpljenjem, iz druge perspektive.
     Ubeđivala je sebe. U svakom slučaju. Dal' će je naći. Od njega zavisi. Dakle, hoće li? Da krene ka njoj na slepo.
     Ako hoće?  Ono što će se desiti svakako će biti realnost. Srce joj je ludasčki tuklo a koža joj je bila vrela.
                                                                 ***
     Skočila je na noge.
     Baš je nezgodno. - A kako onaj drugi i ona druga izgledaju danas?
     Isprva nije shvatila na šta misli, a onda se setila.
     Ja sam - rekla je, pomirena sa sudbinom. Mozak joj je smišljao izgovor za očigledno Zašto?, kao i uvek do sad. Možda nikad i nisam imala izbor...
     Dah joj se ubrzao. Nije mogla da se zaustavi.
     Dah joj je postao jecaj. Još jednom, pa još jednom rekla je glasno...
     "Je li?"
     Prekasno, prekasno! Bilo  je za njega što bi urezan u njenom srcu.
     Taj mali eksperiment  bio  je greška, rekla je. A borba...borba je njena.  Borba jaća od nje i od napetosti koja se u njoj skrivala, a svaka žaoka od vremena samo je doprinosila intenzitetu "dal' i kad?"
    "Ljubav je stvar osećanja, a ne volje. Ne mogu voleti zato što hoću, a još manje zato što moram, stoga je obavezna ljubav glupost. - ( Imanuel Kant )
     Oklevala je ali. Osetila je kako želja u njoj raste umanjujući sumnje u dvoumljenje. Želela je da ga zagrli, da oseti njegove usne na svojim...Želela je da zaboravi da bi bili išta drugo osim žena i muškarac...Želje su joj bile jednostavne, jasne, na njih nije uticala nikakva sumnja, strah, nepoverenje.
     "Kuda idem?", pitala se. Trebalo bi da joj bude neprijatno što su joj se osećanja tako jasno videla na licu.
     Onda je poćela da se kreće. "Opet je uhvatila korak. Hodala je onoliko brzo koliko joj to dopuštaju noge."
     Mada je bila uzdrmana do srži. Koraćala je opušteno između "nje i njega, hvatajući ritam u skladu sa lupanjem srca. U redu je glasno kaže, al' glas joj sa svakim napetim nervom, zvuči  čudno prazno...
                                                              ***

   "Misao je ideja u prolazu. - ( Pitagora ) 
    Po ko zna koji put do sad. - Dobro - rekla je, zapanjena. Uz ono što već znam o njemu, sve u vezi s njim doživljavala je prenaglašeno.  Tvoje lice....Takvo lice pamti dugo nakon prvog susreta.
   Hitro je stisnula usne i pokušala da se seti još nečeg što bi mogla  reći. Muk. Na pamet joj nije padalo baš ništa...Nije imala odgovor, barem ne onakav  kakav bi podelila s tobom danas... A on. Znao je istog trenutka da ona više ne može da mu odoleva..
  Premda su joj sva čula gorela, njene emocije su otupele od preplavljujuće snage njegove strasti.
  Ali i "Ti" moraš znati, "Ne bih mogla da te zaustavi, ne  nebi to ni pokušala"
  Tako je, ne bi.To bi bilo neoprostivo...I...
  "Ljubav ne poznaje srednji put - upropasti ili spase. ( Viktor Igo )

                                                                  ./..