Omar Ibn Abi Rabia - Arapska poezija

             

                                        Opis
   Omar Ibn Abi Rabia ( 644-712/744) bio je uglavnom arapski pjesnik ghazala. Rođen je u bogatoj porodici plemena Meka iz Kurejšija. Autor erotske poezije, najpoznatijeg i najreprezentativnijeg srednjovekovnog Hedjaza. Poznat po svojoj ljubavnoj poeziji cjeli svoj život posvetio je Thoraiii, mladoj ženi iz Hejazijske aristokracije Ibn Rabia je poznat po tomer što je inagurirao " Galantnu, nestašnu, često realističku poeziju koja je u suprotnosti sa sentimentalnošću Beduinove ljubavi i postavlja ton za gradske stanovnike." Bio je jedan od dizajnera pesama "Ljubav-strast." Za njega je rečeno da ga je lepota koju je video na ulici ili za vreme hodočašća "spalio".
              Pesma

      Gazela  mi  jedna   srce  Orobila
       
        Gazela mi jedna srce orobila
        Danas kad sa svetog brda dohodila:

       Bedrima svojim od ostalih straši
       Njiše se u hodu obred da izvrši;

       Svu je svoju svilu uz telo pripila,
       Prekrasnim bojama sa suncem se slila,

      Tu gazelu nikad zaboravit neću,
      Dok na odru mome ne zapale sveću! 

II deo Vreme u nauci

U fizici, vreme(simbol:t) je osnovna fizička veličina kojom odredjujemo položaj nekog tela u prostorno. vremenskom kontinumu. Pojam fizičkog vremena vezan je za pojavu kretanja u univerzumu.(grafikon u I delu o vremenu:Njutnova fizika - Ajntanova fizika).
Ajnštajn je pomoću postulata brzine svetlosti neraskidivo povezao vreme sa prostorom u jedinstvenu dimenziju prostor-vremena, koja se smatra četvrtom dimenzijom prostora.

Savremena nauka
Merenje vremena
Vreme je jedana od sedam osnovnih fizičkih veličina. SU sistema, a sekunda je jedna od sedam osnovnih jedinica. Veće jedinice vremena kao što su minut sat i dan jesu uobičajene mada ne spadaju u SU sistem, već su prihvaćene kao produženi SU sistemu. Sekunda je prvo definisana kao 1/86.400 prosečnog solarnog dana,ali je kasnije prihvaćena neuporedivo preciznija definicija koja je vezana za atomsku fiziku.
Psihološko vreme
Vreme je jednako vezano za fizički svet i za personalnu egzistenciju. Vreme je mogućno tumačiti,istraživati pomoću različitih duhovnih sposobnosti. Sadašnjosti odgovara psihološka sposobnost percipiranja, prošlost stoji u vezi s pamćenjem, dok je budućnost uslovljena moćima analize i racionalnog predvidjanja. Psihološkoj strukturi vremena odgovara gramatička struktura glagola. U psihološkom smislu, dva objektivno jednaka vremenska perioda(izmerena fizičkim merama) mogu se pročitati nejednako, što je često služilo kao tema u umetnosti.

Vremenska zona, je deo površine zemlje omedjen sa dva granična meridijana. Postoje 24 časovne zone zato što se zemlja za 24 časa jedanput obrne oko svoje(zamišljene) ose koja spaja njen Severni i Južni pol. Časovna zona je u stvari,pojas eliptičkog oblika.

Putovanje kroz vreme
Vremeplov ili putovanje kroz vreme je koncept kretanja unapred ili unazad do različitih trenutaka u vremenu, na način analogan kretanju kroz prostor. Neke interpretacije putovanja kroz vreme sugerišu mogučnost putovanja izmedju paralelnih stvarnosti ili svemira.

Večnost je sveukupnost vremena, shvaćena kao nešto bez početka i kraja. Može značiti apsolutnu bezvremenost ili beskonačno trajanje u vremenu bez početka i kraja, što čini razliku izmedju bezvremene(inmemporalne) u vremeni.

Prostor
Je ono u čemu se materija fizički prostire. Fizički prostor se obično smatra trodimenzionalnim, dok savremeni fizičari uzimaju vreme kao četvrtu dimenziju, koja zajedno sa tri dimenzije, prostora čini kontinuum prostor vreme.

Snovi i sećanje

       

          
                                  Iz plave beležnice
                                       - Sećanje -

      S vremenom koje je proticalo, a da nije...Čežnjiv trag na skrivenom putu bez putokaza... ludilom izazvan izvan pameti s' poslednjim plesom čija je slika lebdela, u strasti ka nepoznatoj visini, prvi put, s velom zbunjenosti radosnim kricima uzbuđenja, požele da Te vidi.Da bi pitala... Dobro, ko  sad deli? i s pitanjem u pokretu nešto kasnije dodirnu, da...Rekla je Da - ...Sad odmah dubini krupnih očiju,Zašto sam još nepoznata?...Pratiću vas..I to sve na svoj ljubazno i,dobrodušni skromni način...
...Idemo, onda, i s iskrenim dečačkim osmehom glumeći hrabrost On, krete ka njoj.
    Da...da...i na neki čudan način najzad upita On, "Šta ako snovi i sećanje s' čežnjivim tragom nisu beg?" Al' Ona, u pola rečenice snažno stisnutih vilica, naglo se okrete prema njemu i njegovom čeličnom pogledu. I nehte da prekine magičnu vezu, pogledom oči u oči dok je gledal njegove ogorčeno stisnute usne...Zaškrgutavši zubima nije odbila da njegove provokativne reči udostoji komentarom.I, "Šta ako?", nakon buđenja  njeno sećanje otkrije da je ,"On prekršio obećanje"...I tad je nekontrolisano privi oko njegovih prstiju...a Ona nije stigla ni da se nasmeje, uz komentar "kakav čudan preokret", već dugi niz godina izbegava mesta i osobe  povezane sa njenom prošlošću, i na tren bi kao da gleda u fotografiju koja se polako izbledela muti. Al' uprkos svemu znala je da više ne iskušava sudbinu, strahom, kajanjem i gorčinom...A vreme? Jedino vreme će sjediniti prošlost i sadašnjost  s najvišom nijansom u srcu prekinuto putovanje...s' pamćenjem i sećanjem i očajnom nadom nekog čudnog nemira u plamen koji nestaje u svakom od njih.
   I gle...ako mora da ostanu prečisti snovi i sećanje, "Ko si Ti", bez hitrog koraka nekoliko godina čekanja, i s previše toga što osta da visi sa senkom neizrecivo nezasite odvojenosti, u nerazumnom času na prstima ruke...Onog što bi tako blizu s' propratnom porukom bez adrese, na nevidljivom dugom putu kroz sve dane i godine...Dal još da sluti da se osvrće da čeka..."dvostruki tamo tvoj zov iz daljine...Smišljeno jasno ipak tebi je bio potreban neko ne "ona" i ne "Ja"... i Ti si to znao i pre nego što si zakoračio u njene misli i san...I dobro zna dok se srce nadimalo od ljubavi...  beše bučno  providna prevara i iluzija.I uvek isti san  sve više i više čarolija kratkoća noći s' ukradenim vremenom uvek na isti način putuje sve dalje i dalje kroz sećanje... sa svom radosti postojanja...
  Dok u tišini sa malo reči slatko sećanje daruje put povratka "Al' ne kao nekad" nedrima beskraja "Ono" slatko zavaravanje... od njega  sam "Ja" tvoja rasuta svetlost,..Umro sam od žudnje sa slatkim sećanjem ka tebe zvan al' nedozvan u tihoj patnji i ako sam  zastao, zakasnio a ipak žurio ka pomami skrivene sudbine sad se umori lakog života,avantura božanstvehih spektakla... potvrdno klimnuvši glavom... Pa ipak bučna oluja ...nije mi dala...nije mi bilo dato nit ljubav nit nada... u igri s' drugima sa "crnom i zlatnom strelom" drugim te ljudima dadoh i ko lutalica nastavi da putujem sa tobom sa sobom ka tebi zbog jurnjave otrgnut, tražeći nekog nama sličnog... ne dođoh...reće "On!"...

Aktivna imaginacija

sl.aktivna imaginacija

                  Psihologija

     Aktivna imaginacija - iz pera, Ane Bojanović

   Osnovno polazište za aktivnu imaginaciju je činjenica da je nesvesno ogromna i neistražena oblast i da postoji neizvesno, autonomno u odnosu na čoveka, skoro kao zasebni entitet, ego bi hteo da bude kormilar, da upravlja svim dešavanjima i uspostavi kontrolu već prema svojoj volji, ali mora dostojanstveno da prizna poraz pred nesvesnim. U kakvom će odnosu (prijateljskom ili antagonističkom) ego biti sa nesvesnim zavisi od mogućnosti njegove simbolizacije, veštine njegovog prevođenja u slike, a koja je na svakom pojedincu. Upravo zbog toga aktivna imaginacija je veoma važan alat samoaktuelizacije koja ima, kako bi Maslov rekao, transpersonalni karakter.
   Sredstva aktivne imaginacije su: vizualizacija ( prevođenje nesvesnog u slike ), bilo putem snova, slikarstva, vajarstva, grnčarstva, ili drugih vrsta manuelnog zanatskog stvaralaštva.
   Zatim automatsko pisanje ( u pitanju je pripovedački postupak - tehnike koju su koristili mnogi pisci avangarde 20.veka - nazvavši je tokom svesti ( Stream of  Consciousness, kao što su Virdžinija Vulf,  Džejms Džojs,  Henri Džejms,  Dejvid Lodž,  Vilijam Fokner,  Marsel Prust i dr.
   Tehnika automatskog pisanja se svodi na prevođenje spontanih mentalnih slika u tekst, bez moralne ili formalne, umetničke, cenzure, što je najzad dovelo do prevazilaženja konvencionalnih jezičkih kalupa - npr. zanemarivanje interpukcije - i formi stvaranja novog, tzv. zaumnog jezika ( što je termin koji je skovao naš avangardni pisac, Ljubomir Micić ), u aktivnu imaginaciju spada i vantekstualna umetnička aktivnost kao što je ples, pa čak i seksualna aktivnost, koja omogućava da naši najskriveniji porivi i instikti pronađu put do realizacije.
   Osim što predstavlja most između ličnog svesnog i nesvesnog, aktivna imaginacija, prema Jungovom mišljenju, predstavlja i način uspostavljanja veze između ličnog i kolektivnog nesvesnog.
   Možda je najvažnije pitanje koje se može postaviti da li je aktivna imaginacija ikad "isključena" iz naših života, ili se ogleda u svemu što činimo. Dok govorimo ili komuniciramo, odnosno vršimo različite vrste razmene sa drugima, dok posmatramo, stvaramo smejemo se, možda najviše dok sanjarimo - aktivna imaginacija uvek je prisutna čineći ljudsko biće jedinstvenim i povezanim.
   Nesvesno progovara iz svega što činimo ili ne činimo, jer čak i nečinjenje je vid činjenja i kao takav nosilac određenog značenja, ali svakako je način čovekovog postojanja, kao svesnog bića izraslog na podlozi nesvesnog.
   Aktivna imaginacija je, kako je to Jung često isticao, u stvari proces osvešćivanja nesvesnog, koji je neophodan na putu individualizacije, pa i samoisceljenja.
       " Jer, kao  što on tvrdi, sve dok ne osvestimo nesvesno, ono će upravljati našim životom, a mi ćemo to zavati sudbinom."

Indiska poezija

      

   Ako me nikad ne pozoveš

   Kad mojih stopala više ne bude
   u prašini puta ovoga.
   Ja ću se igrati
   U svim igrama onih što žive.
   Imaću novo ime
   I druge ruke da ljubavlju me vežu,
   jer ja u svim vremenima postojim
   i večito ću se na suncu kretati.
   Šta onda ako me se ne setiš
   ako me nikad ne pozoveš
   podižući pogled ka zvezdama !

   Izostavi moje ime iz poklona
   ako ti je ono breme,
   ali sačuvaj moju pesmu.
 
  - Rabindranat Tagore

I deo Vreme u Filozofiji

Pojam vremena filozofski sistemi preuzimaju od Mita i pokušavaju da ga pojme na različite načine.
Antička
Heraklit je odredio vreme kao čisto menjanje tako da ono, u svojoj suštini, i jeste i nije.
Aristotel je poimao vreme kao deljiv kontinuum koji se ne može svesti na zbir nevremenih trenutaka, kao uslov promene i kretanja koje se ne može svesti na promenu i kretanje kao broj koji se broji sadašnjost je za vreme isto što i jedinica za brojni niz.
Aristotel definiše vreme kao"broj kretanja prema onome što je bilo ranije i što će biti kasnije." Ovaj pojam vremena ostaje merodavan sve do Njutnove teorije "apsolutnog vremena."
Srednjovekovna
Teškoće oko definisanja vremena označio je Avgustin sledećim, često citiranim rečima:"Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam: kad bi, pak, valjalo da to objasnim-ja ne znam."
Novovekovna
Blez Paskal je vreme ubrajao u "jednostavne reči"(fr.mots primitifs) koje se ne mogu i koje ne treba pokušavati definisati.
Imanuel Kant. Vreme shvata kao temeljnu misaonu kategoriju. Kant je tvrdio da vreme ima "Empiriski realitet" ali istovremeno i "trancendentalni idealitet" jer se vreme kao i prostor ne može posredno iskusiti već su to apriorni uslovi svekolikog iskustva.
"Vreme je nužna predstava koja čini osnov svih opažanja. U pogledu pojava uopšte, samo vreme ne može se uništiti, premda se pojave mogu izdvojiti od vremena...Vreme ima samo jednu dimenziju:razna vremena nisu jednovremena, već jedno za drugim(kao što razni prostori nisu jedni za drugim, već su jednovremeni)."
Hegel sintetiše razna shvatanja vremena u sledećem pasusu:
Vreme je poput prostora, čista forma čulnosti ili opažanja, ali kao što se prostora ništa ne tiče razlika objektiviteta i svesti, koja je subjektivna prema tome objektivitetu, tako se ono ništa ne tiče ni vremena.
Savremena
Engels je smatrao da"osnovni oblici svakog bića jesu prostor i vreme i biće izvan vremena isto je takva krupna besmislica kao i biće izvan prostora.
Niče - Nasuprot hrišćanske eshatološke koncepcije vremena postavlja svoju tezu o "večnom vraćanju istog."
Isak Njutn uvodi pojam apsolutnog vremena kao kontinuiranog niza trenutaka koji se redjaju jedan za drugim, tvoreći neprekidni i univerzalni tok u kojem se sve zbiva.
Albert Ajnštajn pokazao je da je vreme zavisno od prostora i materije i da se ne može nezavisno od njih posmatrati.

-Vidjenje vremena u odnosu na kretanje u Njutnovoj fizici

-Vidjenje vremena u odnosu na kretanje u Ajnšanovoj fizici

Osmeh

    Osmeh je druga najbolja stvar koju možeš da ućiniš sa svojim usnama

    Važnost i šarm osmeha nikada ne treba potcenjivati.
     Osmeh je jedan od najvažnijih faktora kada je u pitanju slika koju gradimo o sebi - o tome sledeći primeri slikarskih remek-dela na kojima je prikazan samoosmeh-
     Ali to nije bilo kakav osmeh, to je često ambivalentan (pored univerzalnog ispoljavanja naročito je izraženo u slučajevima delovanja jakih emocija,(ljubav-mržnja, potčinjavanje i sl.), tajnovit i simboličan osmeh koji ne samo da govori mnogo o prirodi čoveka. Što se krije iza osmeha.

- O monaalizinom osmehu kao misterioznom i enigmatičnom krenulo je da se priča tek oko 1850.godine u krugu pariskih intelektualaca. Teofil Gotje, francuski pisac romantizma, zastupao je stanovište po kom je Mona Lizin osmeh "rugajući" nad svetom. Valter Pater, engleski esejist, likovni i književni kritičar, proslavio je Mona Lizin Osmeh u Engleskoj. Po Piteru, u Mona Lizinom osmehu skupile su se sve misli i iskustva čovečanstva, od grčkog animalizma, požudnog Rima, Misticizma srednjeg veka, povratka paganstva, pa do grehova Bordžije.



                                        - Portret Izabele de Parcel
   Osmeh gospođe  Izabel poništava njen anksiozni i uplašeni pogled - njene misli su na nekom drugom mestu. Izabel de Parcel je u elegantnoj i tada modernoj "maja" haljini iz njene rodne Andaluzije crna boja haljine ističe belinu njene kože, a u kontrastu je sa njenim licem i čistom lepotom. Ispod aristokratskog izgleda krije se osoba koja kao i svi mi - ispunjena brigama i strahovima, uprkos osmehu.

- Comtesse d' Haussonville
   Luiz de Broj, Comtesse d' Haussonville, okreće se prema nama, a njena leđa se na neuobičajen način vide u ogledalu iza. Ceo njen nagnut izgled je uokviren pokretom njenog prsta. Njen poluosmeh je zamišljen, meditativan, spokojan i zapravo vrlo moderan. Blaga iskrivljenost glave upućuje na sanjarenje i možda neku skrivenu mračnu tajnu. Ako je moguće osmehivati se očima-onda je to uhvaćeno na ovom portretu. Žana Ogista Dominika Engara.

 - Mlada žena čita knjigu
   U potpunosti udubljena u svoju knjigu, oči ove mlade devojke su skoro zatvorene, ali se usne šire u tajnovit osmeh. Ona je udaljena od svakodnevnice, ignoriše ljude i prolaznike koji je gledaju. Ništa ne može da je dekoncentriše od čitanja omiljene knjige. Ona je definitivno jedna od onih ljudi kojima je najveće zadovoljstvo izgubiti se u fantastičnom svetu književnosti - to nam govori njen osmeh.

    "Vi ste nečiji razlog za osmeh (Kineska poslovica), To nikad nemojte zaboraviti.

  

Poljubac u slikama

Gustav Kliment-Poljubac

Umetnici su sačuvali jedinstven trenutak na platnu
             Uhvativši neuhvatljivo - Poljubac
     
    Mnogi umetnici su to pokušali. Ne samo slikari nego i vajari, pesnici, fotografi - svi su oni probali da jedinstven čin poljubca prikažu u njegovoj punoći. Poljupci na njihovim slikama su senzualni i erotični,požudni, ali i nežni enigmatični. Na njihovim slikama nije prikazana samo toplina poljubca nego i hladnoča koju mogu da stvore. Poljubci spajaju ljude, ali mogu i da ih razdvoje.
   Poljubac poseduje tu privlačnost u svojoj prirodi i možda je to ono što je najteže uhvatiti i preneti kroz sliku. Pablo Pikaso,  Žan- Leon Žerom,   Anri de Tuluz-Lotrek,  Gustav Klimt,  Rene Magrit,  Roj Liktenstajn,  Fransoa Buše,  Utamaro Kitogava... su

Žan -Leon Žerom-Pigmalion i Galatea

samo neki od umetnika koji su probali da uhvate neuhvatljivo i u tome su možda čak i uspeli.

   l. Gustav Kliment - Poljubac (1908)
      Iako dugo na marginama svetske umetnosti, Gustav Klimt konačno dobija ono što je zaslužio. Njegova najpoznatija slika, Poljubac, je iz takozvanog "zlatnog perioda" njegovog savršenstva. Granica tela dva ljubavnika na slici gotovo i da nema, toliko su isprepletani.

  2. Rene Magrit - Ljubavnici (1928)
      Margit je o svom stvaralaštvu rekao: "Moje slike su vidljiv prizor koji ništa ne skrivaju" one izazivaju misteriju i doista kad neko gleda moje slike, postavi sebi jednostavno pitanje:"Šta to znači?" Ne znači ništa, jer ni misterija ne znači ništa, ona je nesaznatljiva."

  3. Pablo Pikaso - Poljubac (1967)
      Strast i požuda na ovom Pikasovom crtežu daleko su od nežnosti i blage ljubavi. Ovo delo je nastalo brzo nakon 86. rođendana slikara. Karnevalizaciski se slavi radost života kroz ovaj poljubac.

Pablo Pikaso-Poljubac

  4. Anri de Tuluz-Latrek - U krevetu, Pljubac (1892)
     Ova slika za razliku od ostalih na ovoj uslovno rečeno, listi, prikazuje homoseksualnu ljubav. Na slici su dve prostitutke iz bordela. Tuluz-Lotrek je na nekoliko svojih slika pokazao lezbejsku ljubav za koju je mislio da je suština seksualnog zadovoljstva.

  5. Roj Liktenstajn - Poljubac V (1964)
      Pop-art i strip su ono prvo što padne na pamet kad se ova slika ugleda. Nejasno je da li se par na slici miri ili zauvek razdvaja. Protivrečnost poljupca zbog toga kao da je ovde uvećana, stavljena pod lupu.

  6. Žan-Leon Žeram - Pigmalion i Galatea (1890)
      Ovo je ilustracija jedne scene iz Ovidijevih Metarmofoza. Naime, Pigmalio je vajar koji stvara figuru Galateje, idealne žene. Zaljubljuje se u nju i želi da je ona stvarna, a boginja Venera mu ispunjava želje i oživljava Galateu.

  7. Fransoa Buše - Herkules i Omfala (1735)
      Slike Poljubca bile su retke u renesansi ali sa dolaskom rokokoa to se menja, Fransoa Buše na ovoj slici prikazuje Herkulesa u zagrljaju Omfale kod koje je bio zarobljen godinama.

  8. Utamara Kitogava - iz Pesme jastuka (1788)
      Zbirka Pesama jastuka japanskog umetnika Utamara, sastoji se od 12 slika kojima se ilustruje ljubav i seksualnost. Smatra se da je stvaralaštvo ovog slikara uticalo na kasnije evropsko slikarstvo, posebno na Eduarda Manea i Tuluz-Latreka.

Utamara Kitogava iz Pesme jastuka

   " Ali nije svaki poljubac kao ni ljubav celovita.Može to da bude
 nežno stapanje i istovetnost. S druge strane, Poljubac-Ljubav
može biti posve krasna bitka senzualnog zadovoljsta, divno ali
smrtno suprostavljanje muškarca naspram žene,  kao kod Tristana i Izolde. Oni su ljubavnici koji dostižu vrhunac ponosa. To je
profana ljubav...U jednom uvek mora postojati dvoje. Ali ruža nas
sadrži i prevazilazi, mi smo jedna ruža."
  citat  -  iz pera D,H.Loren-Tajne feniksa

III deo zakon privlaćenja

       

Pozitivne i negativne vibracije
   Mnogi koji su upoznati sa funkcionisanjem zakona privlačenja, očekuju da se njima nakon praktične upotrebe, nikad ništa negativno neće dešavati, da će živeti bez ikakvih problema. Pogrešno je shvatanje da primenom zakona privlaćenja više nikada niko neće imati ništa negativno u svom iskustvu.
   Od pozitivnih do negativnih doživljaja veliki je spektar. Razlika je u stepenu ili količini
   Svaka negativnost u nama pobuđuje neprijatan osećaj ali je i pokazatelj naše sklonosti.Svako iskustvo ima svoju svrhu, kao i sve što postoji ima svoju svrhu. Cela ta svrha je razvoj, napredak, evolucija, širenje i život.
   Negativnosti nikad neće prestati da se dešavaju, ali tretman i odabir tih iskustava će pomoći našem kreiranju i životu. Tako da Vi možete birati lepe stvari, lepe doživljaje i pozitivno razmišljati čak i o negativnim stvarima, a kad to shvatite i kad pogledate sa druge pozicije ništa neće biti isto,nećete ih doživeti na tako težak način već čete posmatrati kao neophodnost i kao i kao dobro, kao mogućnost izbora.
   Tvorac svega, najveća inteligencija i  najmoćnija sila, nikad ne bi dozvolili da se život ugasi i da nema razvoja i širenja, sem ako ne bi rešio da poništi sam sebe.
   Svaki trenutak ste u nekom raspoloženju i imate neki osećaj. U ovom trenutku sada, raspolaženje ili osećaj koji imate Vas izaziva da emitujete i šaljete negativnu ili pozitivnu vibraciju.
   Zakon privlaćenja reaguje na vibraciju  koju nudite. Upravo sad, u ovom trenutku, raspoloženje koje šaljete u univerzum se vraća u istom obliku, davajući Vam još više toga.
    Negacija
    "Pozitivne i negativne emocije ne mogu okupirati um u isto vreme. Jedna ili druga moraju dominirati. Vaša je odgovornost da se uverite da pozitivne emocije predstavljaju dominantan uticaj vašeg uma. Uz pomoć zakona privlaćenja možete privući dobre stvari u svoj život, ali isto tako i loše. Kad čovek nauči da kontroliše svoje misli, može kreirati svoj život kakav je oduvek hteo živeti".
   Vizuelizacija
   "Ništa što vidite oko sebe nije došlo u postojanje i manifestaciju a da pre toga nije bilo u nečijem umu. Ako se nije rodilo prvo kao misao da postane materija. Jasno vidite šta želite.
   Osmeh
"Zapamtite, ovaj proces bi trebalo da bude prijatan. I znajte da Vas čudesne stvari očekuju posle velike odluke ako se vodite njome. Moramo shvatiti da je sve prolazno, da je jedino promena stalna.
    Korišćena literatura:
   - I, II, III iz Knjige Čarlsa  Hanela "Kluč uspeha"
   i I, II, III, iz Knjige Napoleon Hil "Misli i obogati se"

II deo Zakon privlačenja

 

slika sa fb,

Prošlost, sadašnjost, budućnost

     Bilo o čemu da razmišljamo, govorimo, zamišljamo ili posmatramo, mi jednostavno to tražimo. Zakon privlaćenja očitava samo vibracije misli i osećanja i po njima se svodi, tako da dobijamo suštinu istih misli i osećanja. Ako se vraćate na prošlost, iz nje izvlačite samo dešavanja koja su u Vama izazvala dobre emosija. Takvo razmišljanje vezano za prošlost, znači da tražite još takvih emocija, da tražite da Vam se dešavaju slične stvari koje će izazvati slične ili iste emocije u još većoj količini.
    Ako razmišljate o sada, ako sagledavate situaciju u kojoj se nalazite, iz nje vadite samo stvari koje želite da zadržite i da ih dobijete još. Usresredite se na ono što Vam se se dopada, tada Vam uskoro dolazi to što tražite. neka Vam fokus u sadašnjem trenutku bude samo na onome što Vam prija.
    Ako zamišljate budučnost, vidite je onako kako bi voleli da Vam se desi. Osetite tu radst života kakvog želite. I tada ćete dobiti suštinu emocija koje izazivate Vašim mislima.Vizualizacijom Vi stvarate slike željnih stanja, izazivate emocije u skladu sa slikama i tako vršite traženje. Zakon privlačenja će očitati Vašu vibraciju i doneti Vam njenu suštinu.
    Bilo o čemu da pričate, Vi takođe tražite, jer reči su takođe misli, a one izazivaju osećanja i onda je opet to vibracija kojom se vodi zakon privlaćenja.
    Jer samo mi ovde da bi imali što više iskustva, mi jesmo emocionalna bića, mi jesmo vibraciona bića i mi jesmo ti koji biraju šta žele da iskuse u ovoj fizičkoj realnosti. U svakoj vrsti traženja ono o čemu treba voditi računa su emocije koje imate. Zato što god da radite, zastanite i pitajte sebe šta osećate.

Zakon privlačenja

 

Prvi deo - Zakon privlačenja

   Zakon privlačenja je ime dato verovanju da fokusiranjem na pozitivne ili negativne misli može doneti u Vaš život pozitivan ili  negativni rezultat. Ovo verovanje se zasniva na ideji da su ljudi i njihove misli napravljene od "čiste energije", i verovanju da energija privlači energiju.
   Sve što vidite sve što Vas okružuje, jeste rezultat Vašeg svesnog uma u kombinaciji sa podsvesnim umom, gde ga Vaša podsvest manifestuje za Vas. To je zakon privlačenja na delu.
   Moć pozitivnog razmišljanja, kombinovanog sa  duhovnim rastom koji daje moć Vašoj svesti koja će omogućiti Vašoj podsvesti da manifestuje Vaše želje.
   Sve ono što Vam se u životu događa Vi privlačite u svoj život- Privlačite ga snagom slike, u svom umu. Snagom onoga što mislite. Privlačite sve ono o čemu razmišljate. Najveći učitelji koji su ikada živeli rekli su nam da je zakon privlačnosti najmoćniji zakon Svemira.
   Pesnici poput Viljema Šekspira, Roberta Brauninga i Viljema Blejka govore o tome u svojim pesmama. Muzičari poput Ludviga fon Betovena izražavaju tu spoznaju u svojoj muzici. Umetnici poput Leonarda da Vinčija prikazuju u svojim slikama. Veliki mislioci kao što su Sokrat, Platon, Raif Valdo Emerson, Pitagora, Frensis bejkon, Isak Njutn, Viktor Igo i Johan Volfgang fon Gete. Zapisali su u svojim delima i učenjima.Imena su im besmrtna, a njihov legendarni uticaj se oseća vekovima.
   Religije poput hinduizma, hermetičkih tradicija, budizam, judizam, hrišćanstvo, islam, te civilizacije poput drevnih Vavilonaca i Egipćana prenele su taj zakon u svojim spisima i usmenom predanju. Mnogi su ga vekovima beležili u svim njegovim oblicima i možemo ga pronaći u drevnim zapisima. Zapisan je u kamenu 3000. godine pre hrista. Iako su neki ljubomorno čuvali to znanje uvek se moglo otkriti.
   Taj zakon nastao na početku vremena.Oduvek je postojao i uvek će postojati. taj zakon određuje sveukupni poredak Svemira svaki trenutak Vašeg života i svako pojedino iskustvo koje u životu doživite. Nije važno ko ste i gde živite. Svemočni zakon privlačnosti oblikuje čitavo Vaše životno iskustvo, a to čini putem Vaših misli. Vi putem vlastitih misli prizivate zakon privlačnosti u delovanje.
   Godine 1912. Čarls Hanel je zakon privlačnosti opisao kao "najveći i najtačniji zakon na kojem počiva čitav sistem stvaranaj".
   Naučnici su dobro dokumentovali život drevnih Vavilonaca i njihov veliki napredak. Poznato je da su Vavilonci napravili jedno od sedam svetskih čuda, viseće vrtove Vavilona ( čiji je tvorac Nabukodonosor II, oko 8.veka p.n.e.) Zahvaljujući svom razumevanju i primeni zakona Svemira postali su jedan od najbogatijih naroda u istoriji...

smela duša

                           

slika sa fb.

                                                     XIV. iz plave beležnice
                                                         - sećanje
I opet se menja

Otmena i lepa.

Uzdignutog  lica

davno probuđena

U ruci vremena.

Trebala je reči

Da i odveć dugo

U snovima luta
melodijom utkan

nemir kao munja,

Al'  svetlost jutarnja

pred njenim vratima

Čudesnim jezikom

Prića još po nekad

u noći pre dana

S' godinama mudroj

uvlači se

ledi 

trag bez putokaza

Ka filozofiji-Džordž Berkli

     

slika sa fb.

Rasprava o principima ljudskog saznaja

       Možemo li verovati u ono što se ne može opaziti.

- Očigledno je svakome ko proučava predmete ljudskog saznanja da njih čine ili ideje zaista  utisnute u čula, ili objekti koje opažamo kad obratimo pažnju na osećanja ili operacije svesti, ili najzad, ideje obrazovane pomoću pamćenja i mašte bilo sastavljanjem, rastavljanjem ili samo predstavljanjem onih prvobitno opaženih ideja na gore pomenute način(...)

- Ali pored sve te beskrajne raznovrsnosti ideja ili objekata saznanja postoji i nešto što ih saznanje ili opaža i što na njih vrši različite operacije, kao što su htenje, zamišljanje, zapamčivanje(itd). Ovo opažajuće, aktivno biće je ono što ja nazivam svešču (mind), duhom (spirit), dušom (soul), ili svojim ja (my self). Tim rečima ja ne označavam nijednu od svojih ideja, već nešto potpuno različito od njih, nešto u čemu one postoje, ili što je isto čime su one opažene; jer postojanje jedne ideje sastoji se u tome da je opažena.

_ Da naše misli, osećanja i ideje obrazovane maštom, ne postoje van svesti, nešto je sa čim će se svi složiti ( A meni se čini) ne manje očiglednim da razni osećaji ili ideje utisnute u čula, ma kako međusobno spojene ili kombinovane ( to jest ma kakve objekte one obrazovale) ne mogu postojati drugčije do u nekoj svesti koja ih opaža.
 Mislim da intuitivno znanje o ovome može steći svako ko želi da obrati pažnju na ono što razume pod terminom postojati kada se on primeni na čulne stvari.  Za sto na kome ja pišem ja kažem da postoji, drugim rečima, jer ga vidim i osećem.

- Mišljenje da kuće, planine, reke, jednom rečju svi čulni objekti, poseduju egzistenciju, prirodnu ili stvarnu, nezavisno od toga da li su opaženi razumom ili ne, zaista neobično preovlađuje među ljudima.

- Neke istine su tako bliske i očigledne svesti da čovek treba samo da otvori oči da bi ih video.
  Ako se makar malo zagledamo u naše misli, videćemo da nam je nemoguće da zamislimo neku sličnost izuzev samo između naših ideja. Još jednom pitam da li su ti pretpostavljeni organi ili spoljašne stvari, koje naše ideje odslikavaju ili predpostavljaju, i sami opažljivi ili nisu? Ako jesu, onda su oni ideje i mi smo postigli naš cilj.
    (Džordž Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja,  36-47 /Bigz, Beograd, 1977).

Kratka povjest biblije

   
     Na početku naše ere riječ biblija(srednji rod množine, a znači "knjige") već je označavala bilo  kakvu zbirku spisa, biblioteku; ali krščani grčkoj jezika uskoro su taj termin ograničili samo na zbirku svojih svetih spisa. Srednji rod množine postao je u pučkom latinskom ženski rod jednine, biblia; odatle je prešao u talijanski i u gotovo sve moderne jezike.
     Biblija je dakle u prvom redu zbirka svetih zapisa judaizma, a pošto joj je dodan niz novih dokumenata, ona je postala i zbirka kršćanskih spisa; zbog toga se govori o starijem dijelu,ili Starom Zavjetu, zajedničkom objema religijama, i o novijem dijelu, ili Novom  zavjetu koji priznaju samo kršćani.
     Ovaj neobični izraz zaslužuje obješnjenje.
     Riječ zavjet nikada se u orginalu ne susreće kao naslov čitave zbirke; niti u hebrejskom, koji je temeljni jezik starijeg dijela, niti u grčkom, koji je isključivi jezik kršćanskog dijela. Otuda dakle, potjeće taj naziv?
     Hebreji imaju termin berith koji označava neki ugovor, neku pogodbu, pa onda, u odnosima među ljudima, i neki "savez".
     Oni Hebreji koji su govorili grčkim jezikom, osobito oni koji su kao doseljenici živeli u gradu što ga je utemeljio Aleksandar Veliku, 331.pr.Kr. , proveli su termin berith riječju diatheke, koja je osim ugovora saveza, usput označavala i jednostran zaveštaj, oporučnu ostavštinu,  latinski testamentum. Kada je u II i III stoljeću posl.Kr. bibliju počelo prevoditi na latinski, vjerski smisao starog ugovora između Boga i izabranog naroda bio je već zaboravljen i "zavjet" (testamentum) otada uvjek znači kako stariji tako i noviji dio biblije.
     Sadržajno Strai zavjet obuhvata zbirku spisa  broj kojih je varirao iz stoljeća u stoljeće, sve dok nije na saboru rabina, održanom između 90 i 100.posl. Kr., u Jamni, u Palestini, kada je narod već bi okrutno potučen od Rimljana, konačno utvrđen na 22- to je broj slova hebrejske abecede - ili s nekom izmjenom u podjeli knjiga na 27, uzevši u obzir ista slova s još pet završnih znakova koji u današnjem hebrejskom pismu imaju nešto malo drugačiji oblik.
     Vodeći računa o tome da su knjigama naslove dali najpre Grci, a zatim Latini, dok se u Hebrejskom svaki spis raspoznaje samo po prvoj riječi, kojom počinju pojedini "svici", iznosimo popis 27 spisa Starog zavjeta u orginalu:

  A) Zakon ( "Torah" ):  Knjiga postanja,  Exodus, Levitska
       knjiga,   Brojevi i    Deuteronomij  ( "Pentateuh":    Petoknjiženje).

 B) Proroci  ( "Nebiim" ),  dijele se na ranije proroke  (Josua, Suci i Rut,  I-II knjiga Samuelova, I-II Kraljeva) i kasnije ( Izaija, Jeremija, Ezekijel  i  12 manjih proroka, sabranih u jednom  jedinom svitku).

 C) Svetački spisi ili " hagiografi"  ("Ketubim"):  Paslami, Poslovice, Job, Pjesme nad pjesmama, Tužbaljke, Eklezijast, Ester,  Danijel,  I-II knjiga  Esdre  ( Esdra i Nehemija), I - II knjiga kronika.
     Osim ovih spisa postojali su još mnogi drugi oni su, i dalje bili uključeni na kraju zbirke pod tajanstvenim nazivom apokrifi ili tajni tekstovi Izraelaca grčkog jezika i kršćana: Ima ih dvanest to su: Tobija,  Judita,  Mudrost, III-IV knjiga  Esdre, Baruh,  Poslanica Jeremijina,  Molitva manasejeva.  Eklezijastik, I-II  knjiga Makabejaca, i k tome nekoliko poglavlja knjiga danijela i Esdre na aramejskom jeziku. herbeji su o inspiraciji tih spisa imali svoj pouzdan kriterij: Bog je mogao govoriti samo na herbejskom, a ne na aramejskom, koji je bio narječje puka, a još manje na grčkom, jeziku neznabožaca.
     Katolici su ih dalje prihvaćali kao spise božanskog nadahnuća; hebreji i protestanti iskljućili su ih, međutim, iz "kanona" (pravilo, mjerilo) ili službene zbirke svetih knjiga: te su knjige zbog toga nazvane   deuterokanonskima.
     pitanje božanskog nadahnuća biblije, koje  s historijskog stanovišta nema nikakvo značenja, ima, međutim, znatan vjerski smisao.
     Pod nazivom Novi zavjet sabrano je, međutim, nekon dugog procesa odabiranja i izbacivanja, koje je trajalo gotovo 300 godina, od konca II stolječa posl. Kr. do vremene cara Justinijana, 27 zapisa koji se odnose na nauk Isusa i njegovih prvih apostola i učenika:
  A)  4 Evanđelja   (Matejevo, Markovo, Lukino, i Ivanovo), od
        grčke riječi euanghelion, dobar glas, dobra vijest, koju
        sadrže četiri različite, često protivuriječne verzije o životu "Krista"ili mesije koga je hebrejski narod toliko očekivao.
 B)  Djela, ili bolje,  kao u grčkom orginalu,  Događaji  apostolski-
.
 C)  Poslanice: 13 koje se pripisuju Pavlu, 1 Jakobu, 2 Petru, 3 Ivanu, l Judi ( ne izdajici) i l poslanica Hebrejima.
  D)  Apokalipsa, odnosno "otkrivanje"  uzvišenih  događaja koje su prvi kršćani iščekivali svakog časa, s opisom propasti svijeta i dolaskom novog doba na zemlji.
       To je biblija u svoja dva osnovna dijela koju još i danas oko trećine stanovništva na zemlji smatra  za svetu knjigu.

   - Grčka verzija biblije obično se naziva "Septanta" prema legendarnom broju sedamdeset ili sedamdeset dva, koliko je bilo prevodilaca kojima je u Aleksandriji faraon Ptolomej Filadelf ( 285-247.pr. Kr.) poverio taj posao.
     Prva prevođenja biblije na talijanskom jeziku potječu iz XIII stolječa: ona su uvjek nailazila na  velike  teškoće zbog nepovjerenja crkvenih vlasti. Danas, poslije zastarijelih prevoda od Diodatija, protestanata,  katolika,  koji je  na početku XVII stoleča (16o7) prevodio izvrsno s hebrejskog, i Martinija, katolika, koji je prevodio samo s latinskog, izVulgate (1782-92), najrasprostranjenije su dvije verzije djelo G.Luzzia, Firenze 1927-30, kojim se služe naši valdenzi i evangelici, i La Sacra Bibbia, u 10 svezaka, koju je priredio "Pontificio Istituto Biblico", Firenze, Salani, 1957
      Pregled povjest religije.
 

I povjest

  
 

I/3. Arabija prije Muhameda
      
         Jedno od najstarijih plemenskih božanstava, Hubal, koje je u Meki imalo veoma štovano svetilište cilj velikih hodočašća, počelo se nazivati Allah, to nije vlastito ime, već skraćenica arapske riječi al-I lah, odnosno "svemogući", bog u pravom smislu riječi, u potpunosti srodan i po etimologiji starom biblijskom Ha-Elo-himu.
         Tradicija je oko Muhamedove ličnosti sazdala brižljivo izgradjeno zdanje koje ga prikazuje kao da je još od početka bio svijestan svoje Misije ujedinitelja arapskih plemena pod žezlom jedne nove vjere, kadre da obuhvati sve vidove života od političkog do moralnog, od obiteljskog do pravnog, ekonomskog i vjerskog.
         Koran
         Prve manifestacije "objedinjavanja" bile su povjerene svetoj knjizi muslimanskog svijeta, koranu, koji je preveden na više od 40 jezika i koji je, dok se nije rasprostranila socijalistička literatura bio možda najčitaniji od svih knjiga koje su ikad bile napisane i duboko povezane s cjelokupnim načinom života naroda arapskog jezika.
         Koran u obliku u kom je došao sve do nas, podijeljen je na 114 sura(poglavlja) različite duljine i različitih književnih stihova. Najdulja je II sura, sastavljena od 286 stihova bogatih rimama i pjesničkim asonancijama, koja slijedi nakon liturgiskog i obrednog uvoda: najkraće su 102, 1o8 i 110 svaka sastavljena od samo po tri stiha one vjerovatno pripadaju najstarijem razdoblju prorokova pripovjedanja. Konačno sastavljanje korana obavljeno je u tri navrata: 632, nekoliko mjeseci nakon Muhamedove smrti; učinio je to Abu-Bakr, prorokov kalif( ili namjesnik): zatim pod Osmanom trećim naslijednikom, od 644-665; i, konačno na početku VIII stolječa, kada se nova religija već razdvojila na dvije velike grane koje postoje i danas: na šiite i sunite(odnosno na tradicionaliste i novatore).
        Korišćena literatura
        l7. Michelongelo Gud,Storia e cultura degli Arabi fino alla morte di Moametto, Firenze, Sansoni, 1951("Biblioteca Enciclopedica Sansoniana", br.16) To je djelo moralo obuhvaćati čitavu političku i vjersku povjest arapskih naroda ali je ostalo nedovršeno zbog autorove smrti. Pred više od pola stoljeća, u Italiji je L. Caetani sakupio i komentirao izvore pomoću kojih se mogao rekonstruirati Muhamedov živopis, Annali dell' Islam, I-II svez., Milano, 1905-1907 treba pogledati i djelo: M. Gaudefroy-De-Mombynes, Mahomet, Paris, 1956(značajna studija od preko 700 stranica, s upotpunjenim bibliografskim podacima).
      Opširne bibliografije donijeli su: Pierre Roudot, L'Islam et les  Musulmans d' aujour-d'hui, Paris, Editions de L'Orante, 1958,str,329-335;Jean-Paul.Roux.L'Islam en Asie, Paris, Payot,l958("Bibliotheque Historique"). Treba pogledati i F. Gabrieli, Il Risorgimento arabo, Torino, Einaudi, 1958,
       Vidi dopise koje je iz Kaira slao Enrico Emanuellli, La Stampa, Torino, 24. srpnja 1958, str.3.
        Pregled povijesti religija.

Racionalističko Empirisko shvatanje Volje

Dekart, je volja neograničena i slobodna, što je i najveća vrednost čoveka, budući da je razum ograničen racionalnošću.
Volja pomaže Umu jer ograničava strasti, a razum pomaže volji da bira ono što je moguće. Iako u spoljašnjem svetu vlada nužnost zahvaljujući volji,..Mogućnost slobodnog izbora i vlast koju posedujemo nad našom voljom, čini nas plemenitim i dostojanstvenim.

Nasuprot Dekartu, Spinoza smatra da zbog potrebe da se sačuva vlastita egzinstencija, čovekova volja je podređena razumu do tačke da se može smatrati iluzijom. Ostaje otvoreno pitanje, ako je volja podređena razumu i skoro iluzija, zar se onda ne briše razlika između njih, odnosno, kako pomiriti činjenicu da u stvarnosti postoji očigledno delovanje prema sopstvenoj volji a koje nije uvek racionalno, dakle ne u skladu s razumom.

Lajbnic smatra da je volja racionalna moč da se nešto započne ili ne i razlikuje se od htenja ili želje. Htenje je napor ili težnja(conatus) koje postaje volja tek kad sagleda sopstvene mogućnosti i učini napor da se ostvari. Ipak volja ima i izvesnu slobodu, jer se može upravljati i prema predstavama i motivima koji ne moraju uvek biti racionalni.

Hobs(Thomas Hobbes) ide još dalje, smatra da je slobodna volja nemoguća, zbog čega su izlišne svake teoriske rasprave. Ono što smatramo voljom je u stvari produkt nužnih radnji nastalih iz mišljenja, napora i premišljanja. Dakle volja je " poslednji prohtev ili ona poslednja averzija koja se neposredno vezuje sa radnjom ili sa propuštanjem radnje.

Monteskje, smatra da su " u filozofskom smislu, sloboda sastoji u sprovodjenju vlastite volje."

I Ruso(Jeon Josgues Rausseou) Čovek se ne može odreći svoje volje ili slobode volje, jer bi se odrekao svoje suštine a " oduzeti svaku slobodu svojoj volji znači oduzeti svaku moralnost svojim delima."

Kant ne dovodi volju u pitanje, ali smatra da je volja u teorijskom umu nepoznanica i nesaznatljiva zbog čega je treba potražiti u praktičnom umu kao metafiziku morala u formi čiste volje apstrahovane od iskustva. Volja se upravlja prema zakonima uma ili zakonu koji sama sebi postavlja, što je pokoravanje čoveka samom sebi.

Hegel je smatrao da se volja na putu duha kroz svetsku istoriju upravljala i usmeravala prema umu, ali je njen karakter ambivalentan jer je" delimično prirodna , a delimično umna." ...Što znači da su volja i inteligencija na neki način neodvojivi.

Citati iz dela Vladete Jerotića

Citira Jungove reči jednoj poznanici:
"Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikad ostati usamljeni.
Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami."
- O potrebi za ljubavi i sigurnošču
"Ono što čovek stvarno voli u sebi i kod drugoga je njegov idealni Ego čije je poreklo duboko, sa korenima i u prošlosti čovečanstva." Najviši cilj razvoja svake osobe treba da bude"...Ne samo uzimanje i zadovoljavanje fizičke napetosti već i radosno davanje i predavanje sebe drugime.
- Šta znači biti zrela ličnost?
Doktor Jerotić polazi od poznate činjenice da nema potpuno zrele ličnosti.
" Nema granica čovekovog sazrevanja u toku njegovog života
Sposobnost da se voli neko drugi, a ne samo sebe-
Sposobnost kontrolisanja nagona i impulsa.
Podnošenje neprijatnosti, bola i patnje.
Posedovanje zrele a ne infantilne svesti.
Umerena agresivnost bez reakcije besa i mržnje.
Sposobnost da se bude nezavisan.Sve ovo su važni kriterijumi u savremenoj psihologiji."
- O iskušenju
" Sve je uvek prisutno unutra u čoveku. U dubinama njegovog nepreglednog nesvesnog života. Cela prošlost, individualna i kolektivna. Stalno sam iskušavan, stavljan na vagu i meren, i sebe samog stalno merim da vidim, jesam li šta otežao životnim iskustvom, jesam li bar malo skladniji, harmoničniji, mudriji,
životno zreliji?
- O veri:
"Duhovnost nije kao žvakaća guma koja ostaje godinama u ustima, već je najlepša poslastica koja se mora progutati da bi
iznutra delovala."
O želji i ljubavi
" Neki drevni mudrac je rekao: Kad nešto želiš u životu, najpre moraš razmisliti hladnim razumom,zatim toplim srcem prihvatiti, a potom čistim rukama izvršiti."
"Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači razumeti ga, a svakako i opraštati mu. Nije doduše lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći će mo ga da postane onakak kakav može da bude."

Filozofija Racionalizma

Dekart, Spinoza, Lajbnic
Dekart:
"Zdrav razum je nešto što je najbolje podeljeno, jer svako misli da ga ima sasvim dovoljno, tako da čak i oni koje je u svemu teško zadovoljiti nemaju običaj da žele više zdravog razuma nego što imaju"
Evidentna je njegova ogromna vera u razum. Ta pravila koja napominje od velike koristi su radnjama duha. Ovde se radi o intuiciji i dedukciji. Intuicija predstavlja dolazak do istine polazeći od nesumljivih istina Dok je dedukcija dolazak do istine upotrebom razuma.

Spinoza
"Ono što sam sad izložio, samo iskustvo takođe svakog dana potvrđuje tolikim i tako jasnim svedočanstvima, da je skoro svima u ustima:"Covek je čoveku bog"
Spinoza, Etika, IV,XXXV.
Jedno jedino pitanje postavio je sebi Baruh De Spinoza: Kako treba živeti? i na to pitanje odgovorio je on ne samo svojim delom, nego i svojim vlastitim životom. On je u punom smislu proživeo svoju filozofiju, tako da je njegov život istinsko ostvarenje one mudrosti koju je propovedao.

Lajbnic
U antičkoj filozofiji Lajbnic traži uporište i kad je reč o prirodi supstancije koju on vidi kao jednostavno i nedeljivo počelo:
Nedeljivo počelo delatnosti koje leži u osnovi prirodnih stvari Lajbnic naziva supstancijalnom formulom. Supstancija je biče sposobno da deluje. Jednostavna supstancija je takva koja nema delova. Složena supstancija je skup jednostavnih supstancija - monada:Stvarnost se sastoji od centra sila metafizičkih i nematerijalnih tačaka(atoma), odnosno monade koje su jednostavne i nedeljive, ali kao entelehije, unutrašnje savršene.
Lajbnic, pod uticajem Avgustina u spisu Teodiceja razlikuje tri tipa zla: Metafizičko, moralno i fizičko. Fizičko zlo je sredstvo pomoću kojeg se pokazuje dobro. Ovo shvatanje biće poznato kao "Lajbnicovski optimizam" koji će podvrći kritici Voltera a posebno Šopenhauera.(...)

Priroda unutrašnjeg glasa

Čovek je specijalna vrsta, jer je svojim procesom mišljenja stvorio snažne efekte na promene u prirodnom okruženju. Te promene nazivamo bio-geo-hemijskim procesom, ili Bio-geo hemijskim sagorevanjem.

Vernadski je uspeo da definiše zakon po kome se sve dešava. kroz sintezu Uma,Tela i Duha.

"Problematika unutrašnjeg glasa je puna tajnih zamki i klopki. To je najopasnije,najklizavije područje, isto tako opasno i puno stranputica kao sam život, ako se odrekne ograda.Ali onaj ko nije u stanju da svoj život izgubi, neće ga ni dobiti( ovo možete shvatiti kao metaforu ako vam je tako lakše(...)
Promislivši da su granice, kako ih je Jung nazvao "ograde" za čoveka potrebne kako se on sam ne bi rasuo poput vode bez svog pehara,one su potrebne većini ljudi da bi mogli da žive život dostojan čoveka. A retki pojedinci imaju tu snagu da za njih ne važe nikakve granice i ograde jer je njihov život upravo dobio smisao onda kada su počeli da prevazilaze i previdjaju sve do tada poznate granice i ograde koje bi trebale da ih zaštite od sunovrata i nesigurnih, neprohodnih puteva kojima još niko nije išao, a u tom slučaju jedina pouzdana navigacija Um je njihov unutrašnji Glas, snaga vizije i snaga njihovog neponovljivog talenta(dara).Takvi genijalni pojedinci uvek iznedre nešto novo što će služiti čovečanstvu na dar ili na propast, samo se radi o tome da li je reč o upotrebi ili zloupotrebi odredjenih vrhunskih dostignuća Uma I Duha.

Parmenid i Zenon - citati

Parmenid
Dva puta saznanja
Hajde, kazat ću,a ti saslušaj, zapamti reći,
koji su samo zamislivi istraživanja puti:
prema jednom biće jeste a nebića nema-
staza je(to) uverenja(koja) istinu sledi):
prema drugome nebiće jeste i nužno postoji-
to je kažem ti sasvim neprepoznatljiva staza:
ne možeš spoznati ono što nije(jer moguće nije) niti ga izreći.
...jer isto je misliti(kao) i biti.
...
Jedino opis preostaje puta
prema kome(biće postoji).
Na njemu vrlo su mnogi
znaci da je nenastalo i neuništivo biće,
jer je celovito(ono), nepomično bez završetka:niti je bilo,niti će biti, čitavo sad je, jedno neprekidno.
Herman Dils,Pretsokratovci I,str.208,211(izvod iz Parmenidove poeme)
Zenon
Zenonovi paradoksi
Četiri su Zenonova dokaza o kretanju koji zadaju teškoće onima koji ih rešavaju.
Prva je ona prema kojoj kretanja nema jer ono što se kreće mora pre doći do polovine nego do kraja...
Drugi je takozvani"Ahil". Govori o tome kako ono što je najstarije nikad u trku neće biti dostignuto od onoga što je najbrže.Predhodno, naime ono što progoni mora doći do mesta odakle je krenulo ono što beži, tako da je ono sporije uvek u nekoj prednosti...
Treći je onaj upravo spomenuti prema kojemu strela koja se kreće(zapravo) stoji.
Zasniva se na tome da se uzima kako je vreme sastavljeno od trenutka sadašnjosti...
Četvrti je onaj o jednakim telima koja se u trkalištu kreću iz suprotnih pravaca jednakom brzinom.
Aristotel,fizika( navedeno prema:Herman Dils, Pretsokratovci I, str 225,226
Još je Heraklit govorio da priroda voli da se skriva.

Princ Gautama

I.1. Princ Gautama
      Budistička literatura propisuje, dakako, osnivanje pokreta jednom legendarnom liku, Sakuamuniju ili siddhari, koji se u V ili VI stoljeću prije naše ere inkarnirao u liku indiskog princa Gautame ( na sanskritu, ili Gatame na pali-jeziku).
      U toj legendi postoji, bez sumnje, neka istinita osnova. Ali proučavanje budističkih svetih tekstova bilo na sanskritu bilo na pali-jeziku, kao i  arheološki materijal na koji se oni odnose pokazalo je da je mit o životu utemeljitelja izgrađen relativno kasno u svrhu moralonog odgajanja i prozemitizma; u svakom slučaju, bar pet stotina ili šest stotina godina nakon tobožnjeg historijskog postojanja.
     Najstarija njegova biografija koju posjedujemo potječe iz I stoljeća posle. Kr. i unekoliko predhodi našim evanđeljima: ostali dokumenti, iako se smatraju za vrlo stare, ne odvode nas dalje od II -V stoljeća naše ere.
     Sve što se može reći o " historijskom" Budhi, pošto je lik utemelitelja otrgnut od legende, isc
rpljuje se u nekoliko redaka.
     Rođen je oko polovine VI stoljeća pr.Kr., u obitelji višeg društvenog položaja.
     U svojojpočetnoj fazi kakva se očituje u  odama Rig-Veda brahmanizam nam se čini kao niz vjerovanja koja se nisu mnogo razlikovala od verovanja starih Grka i Rimljana i koja su sadržavala preobražavanje prirodnih sila u božanstva ljudskog oblika (Agni, bog vatre, Aditi, Majka bogova, Varuna, bog vode, Diaus-pitar ili Zeus-pater ili Jupiter, bog otac, itd;) još prije nego što su osvojili Indiju, arijevski su narodi već bili potpuno ušli u doba robovlasničkog društva i projicirali na nebo svoje običaje i svoje klasne odnose. Njihovo posebno svojstvo bilo je postojanje stroge nepovredive i svemoćne svećeničke kaste koja se sve do naših dana održala pod nazivom brahmani ili brahmini.
     Brahmansko učenje obogatilo je filozofski i metafizičkim motivima iz Upanišada, tako da je postalo nešto u biti različito od prvobitne arijevske religije. I tu se u pojmu o najvišoj duši  svijeta " brahman", s kojom teži da se stopi čovjekova duša, prikovana uz tijelo koje je izvor svake boli i vezano uz teški period rada "karman", održavala težnja milijun ljudskih bića za srećom: posle neizmeničnog boravljena u paklu i na nebu, nakon mnogih života i inkarnacija, vernik se nadao da će biti oslobođen patnje i nepravde, dok konačno ne bude potpuno sjedinjen s apsolutnim.
     Mladi je princ u 29. godini života napustio očinsku kuću i prihvatio siromašan asketski život, kao što su to učinila prosjačka braća iz vremena franjevačke reformacije.
     Nakon niza neuspelih pokušaja Gautma je konačno primio svoje veliko " objavljenje"( badhi, ili "vidovitost") pod nekim svetim stablom čije se tradicionalno deblo još i danas prikazuje vernicima. Bit tog objavljivanja, prema najstarijim izvorima, sastojala se u "otkrivanju" uzroka boli na svijetu i puta koji treba slijediti da bi se ljude dovelo, bez obzira na društveni stalež, do apsolutnog blaženstva, N.i r v a n e, za koju se smatra da predstavlja, nakon dugog niza ponovnih rađanja, uništenje svakog osjećaja i svake želje pa otuda i svake patnje i svakog razočaranja.
     Ostatak Buthina života; njegovo djevičansko začeće( kao u mitu o Kristu), iskušenje zlog duha(Mara, đavo smrti, nudi mu sve moći i sve radosti života, kao sotona Isusu u biblijskoj priči), bezbroj čudesa, telurske pojave koje prate njegovu smrt, itd. samo su plod veličanja njegovog lika kroz vekove, isto kao što je to bilo i sa  osnivačima ostalih velikih religija.

     Pozivajući se na neka poglavlja Diodora Sicilskog (II,35_42) i Strabana(XV,I,53-6;58-6o) još je od antičkih vremena iznošena tvrdnja da u Indiji uopće nije postojalo ropstvo. Tu tezu, koja  još kruži među tradicionalistički obrazovanim orijentalistima pobija DEV RAJ u već citiranom delu I' lade anciemme,1957, Treba čak primetiti da naziv "rob" na sanskritu glasi duša, u žen. rodu da si, što je naziv za one narode sjeverozapadne Indije koje su arijevska plemena  oko 1400 prije naše ere ratom pretvorili u rovobe(isp."schiovo"(rob) od "slova"
     Za obaveštenja o izvorima može se konsultirati Berga, Buddha, sein leben, seine lahre seine, Geneinde (Budha, njegov život, njegovo učenje, njegova opčina) Berlin 1881, talij, prijev SOLL'OGLIO,1954. Korisno je pročitati i djelo COUZ, Le buddhisne dons son essence et son developpement, Paris 1952.

    Dalaj - Lama: Duhovnost bez kvantne fizike je nepotpuna slika realnosti.
   " Uopšteno govoreći, premda posroje neke razlike, mislim da  budistička filozofija i kvantna mehanika mogu da idu ruku pod ruku kada je reć o njihovom pogledu na svet. U ovim sjajnim primerima možemo da vidimo slatke plodove ljudskog razmišljanja. Bez obzira na divljenja"...

Buda, Konfucija i Muhamed

   

Povijest religije
I. Budha, Konfucija i Muhamed

I.1.- Budzam je, pored kršćanstva i islama, još i danas jedna od triju najrasprostranjenijih religija na svijetu. Ali analogije ovime ne završavaju.
       Jednako kao kršćanstvo i islam, budizam,doktrina otkupa od boli i sveopćeg spasenja, rodio se i razvio u toku dugog vremenskog razdoblja koje je doživjelo pojavu, učvršćivanje i pad robovlasničkog uređenja između VI stoljeće pr.Kr. i VIII posl.Kr,; to je gotovo tisućljeće i pol društvenog razvoja i vjerske izgradnje koji su, ovisno o privrednim i duhovnim prilikama sredine, poprimili različite oblike.
       Najzad, i budizam se rodio kao "velika hereza", odnosno kao vjerski pokret koji se u određenom času odvojio od izvorne tradicije i razvio se samostalno; jednako, uostalom, kao drugi indijski filozofsko vjerski heretički pravac, đainizam.
       Odnos koji postoji između stare religije veda u Indiji i Budhina učenja u biti je sličan odnosu između hebrejske religije i krišćanstva. Ni budizam nije stvorila jedna osoba; Nikao je iz društvenih i duhovnih prilika koje su mu omogučile prvi mealoški i organizacioni razvoj.
     l. Treba pregledati staru, ali uvek zanimljivu monografiju  od A Bollinija il Jainismo Venezia 1915(II izd. Lanciano, Carabba,1922.)
     2. L' Inde ancienn et la Civillisation idienne, priredili P MOCCAN-OURSEL,H.DEWILLMAN-GRABOWSKA i PH.STEREN, Paris, Albin Michel, 1915("L' evolution de I' humanite'", XXVI).

    Buda doslovno znači "budni"," onaj koji je budan " i odnosi se prvenstveno na Sidartu Gautamu,
indiskog mudraca koji je živeo oko 500 godine p.n.e, koji je doživeo prosvetljenje i podučavao ljude kako da postignu isto.
     Postoje mnogo Budinih izreka koje su ostale zabeležene.
     Evo nekih od njih.

1. Ono što jesmo rezultat je onoga što smo misli. Um je sve.Što mislimo to i postanemo.
2. Zlodela nastaju zbog uma. Ako promenimo um moguli zlodela opstati?
3. Ma koliko da svetih reči pročitate, ma koliko da ih izgovorite, kakvo dobro od njih ako ne delate po njima?
4. Mir dolazi iznutra. Ne tražite ga van.

Teleologija - pojam

       Teoriske osnove individualne psihologije
      Alfred Adler
 2. Teleologija - pojam

     Pod uticajem filozofskog rada Hansa Vajningera i njegovog dela "Filozofija-kao-da-", Adler je usvojio filozofsku doktrinu idealističkog pozitivizma.On je Vajningerovo negiranje krutog determinizma preneo na svoja teorijska razmatranja.
     Nasuprot Frojdu koji je naglašavao snažan deterministički uticaj konstitucionalnih činilaca i doživljaja ranog detinstva na ličnost. Adler se saglašava sa idejom da su ljudi više motivisani očekivanjima od budučnosti nego događajima iz prošlosti.
     Tu se ne radi o verovanju u sudbinu i nužnu predodređenost, već o tome da ovde i sada postoji subjektivno ili duhovno kao težnja(ideal) koji određuje sadašnje ponašanje.
     Ovi fiktivni ciljevi su zapravo subjektivni uzroci psiholoških događaja, ideal ili krajnji cilj kome se teži, a koji je nemoguće ostvariti,je podsticaj težnje ka savršenstvu. Onda kada to stvarnost zahteva, osoba od  ovog ideala može odvojiti "svoje Ja"

      Stvaralačko Ja kao vladar celokupne ličnosti
     
     Objašnjenje ovog pojma predstavlja krunu Adlerovog teorijskog rada. On stvaralačko Ja opisuje kao "Jedinstvenog, doslednog vladara celokupne ličnosti čoveka."
     Stvaralačko Ja je posrednik između stimulusa koji deluje na čoveka i njegove reakcije na te stimuluse. Učenje o stvaralačkom Ja postulira da ljudi sami grade svoju ličnost od onoga što su nasledili ili stekli iskustvom. Stvaralačko Ja daje smisao životu, obezbeđuje cilj i sredstvo da se dođe do tog cilja.
     Adler je svest smestio u središte ličnosti i na taj način postavio temelje psihologije usmerena na "Ja". Ljudi su svesna bića, svesna svog ponašanja i razloga tog ponašanja, sopstvenih nedostataka i ciljeva. Kao samosvesne individue planiraju sopstvenim postupcima uz punu svest o značenju tih postupaka.
     Ovo je opozitno stanovište psihoanalizi koja je ulogu svesti minimizirala i dodelila joj ulogu nevidljivog ostrva u moru nesvesnog.
     
      Izvori:
      Adler, Poznavanje čoveka, Divit(1999.)

Religija

       
 Ambrogio Donini, autor "Pregleda povjesti istorija" napisao je dosad više rasprava i knjiga iz oblasti povjesti religija. Autor je široko zahvatio svoj predmet. Kada je govorio o rađanju religije analizira primitivne ljudske zajednice, kult mrtvih i magiju,postank pojma nadnaravnog klasni karakter čudesa i posebno se zadržava na problemima "totema" i "tabua", na animizmu i fetišizmu. Zatim prelazi na religiju robovlasničkog društva. Govori iscrpno o religiji starih Egipčana, njihovim pučkim mitovima i službenoj vjeri, o "misteriji" Izide i podrijetlu Božica. Prelazi na religiju Asiraca i Babilonaca, zaustavlja se naročito na mitu čovjeka i njegovom padu na politeizmu i monoteizmu, koji su se kod njih razvijali.
       Po svojoj temeljitosti, preglednosti, jasnoći i zanimljivosti njegova knjiga spada među najbolja djela o povjesti religije koja su napisana na osnovu njihovih istraživanja.

       Religije Antičkog Robovlasničkog Društva: Egipat (kratak osvrt)
       Samo nam toteizam u svojim deferenciranim oblicima kulta životinja, drveća i prirodnih pojava objašnjava postanak vjere u Egiptu.
       Nije slučajno što se ova najstarija božanstva egipatskog panteona prikazuju u životinjskom obliku: soko(Hor), ovan(Hmem), govedo(Hap, Apis u Memfusu), bik(Aton), krava(Hator), ovan(Amon u Tebi, Horsafist u Herakleopolisu: Oziris u Mendesu:u delti Nila), šakal(Anubis, kojeg su Rimljani zamenili sa psom), smeđ sup(Nekhebt), mačka(Bast), krokodil(Sebek), zmija(Set), lav, skorpion itd...

       Sunčeva reforma Amenofisa IV
       Od svih starih božanstava, koja su u određenom času svog razvoja poprimila karakteristike sunčevog božanstva do polovine drugog tisućljeća prije naše ere izbila su na površinu tri: to su: Heliopoliski Ra ili Re, tebanski Amon i Aton ili Aten iz nekog mjesta nedaleko od današnjeg sela El-Amarne, a prikazuje se kao kult iz koga izlaze brojne ruke(sunce sa svojim zrakama).
      Odmah nakon političkih obrta koji su usredotočili vlast u rukama tebanske dinastije, jedna isto tako stroga hijerahija učvrstila se na nebeskom dvoru. Amon podjarmljuje druga veća božanstva i prisvaja obilježja njihovih kultova. Tebansko i heliopolsko svečenstvo pjevat će odsad u slavu Amona-Ra,  pretka božanske dinastije, oca bogova i ljudi, koga će Grci poistovetiti sa Zeusom.
       Pod znacima svoga boga odbili su faraoni tebanskog carstva najezdu Hiksa, nomadskih plemena, vjerovatno podrijetlom iz Azije i proširili su granice sve do Siruje: Tutmes III uzdigao je velikog svećenika boga Amona-Ra na položaj glavara kraljevske religije i dao mu sudbenu vlast nad Klerom svih ostalih mjesnih božanstava. Veliki deo ratnih zarobljenika bio je kao roblje žrtvovan bogu odnosno svećenicima.
       Ogromna imanja, po opsegu veća od trećine površine Egipta, podeljena su hramovima zajedno s prostranim šumskim, poljskim i trgovačkim posjedima u Etiopiji, Palestini i Libiji
       Moć svećeničke kaste postala je tako velika da je ugrozila i samog faraona. Da bi učvrstili svoju vlast, Amenofis IV(1375-58.pr.Kr.) pokušao je svrgnuti s prijestola Amona-Ra, nadomjestivši ga kultom Atona, jednog drugog sunčevog božanstva, kao jedinom državnom religijom.
       Amenofis IV preselio je prijestonicu iz Tebe u jedan kraj četiri stotine kilometara udaljen, u srednjem Egiptu, u pustinji i nazvao je Akhetaton, odnosno "obzor Atona." Da bi izbrisali ime Amona-Ra dao je sagraditi raskošne hramove bogu sunčevog kulta i zatro je svaki trag stare religije, zatvarajući Njeno svećanstvo i sakateći njene spomenike, ne isključivši ni one koje je u Karnaku i Luksoru podigao njegov otac Amenofis III: prema zakonima magije uništiti ime znači uništiti i osobu koja ga nosi. I on sam je svoje ime, koje je značilo "odmor Amona" promenio u Eknaton "duh Atona."
       Ostao je jedan književni dokument izuzetne vrijednosti: Himna suncu, pripisano upravo Eknatonu.
       Božanstvo se slavilo kao jedino i nenadmašivo, kao stvoritelj svega što postoji riječima.
      
      Lijep je tvoj izlazak na nebeski svod
      O živi Atone,začetniče života!
      Kada se ti pojavljuješ s krajnjeg nebeskog istoka
      Svaka zemlja puni se tvojom ljepotom...
      Tvoji zraci grle sve što si stvorio!
      Ti si vezao uza se svijet svojim najmilijim dijetetom!
      I kad si daleko, tvoji zraci ne napuštaju zemlju,
      I kad si u visinama, nitko ne pozna tvoje puteve...
      Ti si u mom srcu,
      Nitko drugi te ne pozna
      Osim tvog sina Eknatona.
      Ti si mu otkrio svoje planove i svoju moć

I to zna

          

                               XIII. iz plave beležnice
                                Postepeno Ti

       ... Usred vatre, banu međ njih  tihost.. iznad vremena poput ogrlice posle oluje s'osmehom čeka i gleda, sva jutra i večeri njena... nekdašnji zanos... Na ostacima tajne koja reč  ne može izustiti...I,kojoj su kiše i vetrovi  potrali trag, govoraše "Ja ne govorim sve", iako  ni sama nije sasvim znala šta zna ? - ali  znao je On(onaj),  što gubi... I umesto njega reče glasno"U redu, gospodine... sledeći put biće bolje" Doviđenja do kasnije bio je pozdrav koji je značio rečeno...a onom koga se sečala (to ti bi) kao da je htela da poveri neku tajnu, uz obećanu reć? Koju još uvek  vremonom plaća. I uzdišući sa svojim drugim ja bar se nada,  svetlosti  uzburkanih talasa pre mraka u hodu časovnika ... da doći če sutra s' neznanim u ritmu ubrzanog daha s' govorom koji nagoni volju da diše i živi . A reči će bez obaziranja i bez skretanja...licem uz lice s uzbuđenjem  privući, neizrečene misli i skrivena osećana. I ne, ne govori ništa, drugoj strani nemoćne sanjive žudnje kad se približi, hoda samo sporo....Ili pak u nastojanju da zaustavi tok svojih pogrešnih misli u tvojim zgusnutim očima...Ili sad da put bude lakši ne može da Te(tebe) prepozna ni po liku ni po imenu?I tako  s izboranim lice u želji da nikad ne stane, odlazi neodređenom alejom vremena i nagonski Ona uzbudljivom brzinom u jednom trenu  se ispravi ...i s' belom kosom, bez čuđenja, sigurna da živi život... sazna koliki nemir ne zbog njegovog(tvog) odsustva pri oštroj svetlosti  nosi,  zanesena svetlost njenih očiju i sa poluotvorenim usnama ..  ponese svu svoju bogatu prošlost u sebi...
       I tad...Onako kao juče...postoji tišina što traje...Al' "Ti",kao  što si nestao tako je i "On"došao - bez najave...bez pozdrava i rukovanja...Igrajući joj oko uha golicljivu igru sa rečima danas...I promuklim glasom reće "Ja Neko", Danas i sutra zalog sam pravi  za ono prekosutra novom nagomilanom oblaku, što  se javi ...Ipak stani zastani oporo sećanje,"tebe" htela je da pita... još odiše tobom tišina u vrtlogu vremena...Tišina toliko nedostižne misli sudarajući se,s tobom što  je dodirnu na dva koraka  od nje i sasu na usnama svu toplotu njenog straha. I u potmuloj tišini, tišinom odjeknu šapat reči sledećeg dana...Sa teškim uzdahom smekšan pogled...Al' tad Ona  je već znala da sramežljivom ženskom rukom hvatala je predhodne godine svaki dan, i poklanjala "njemu"(tebi) dok druge pored njega,(tebe) blizinom dođoše i zbog skorog odlaska On(ti) ih prati...Al' dan već star iza njih bi...I "On"(ti) ... ne hte da shvati da je ona tražila tišinu ...A da si "Ti" kasnio na dugom...dugom putu juće ka "njoj"...