Pojam vremena filozofski sistemi preuzimaju od Mita i pokušavaju da ga pojme na različite načine.
Antička
Heraklit je odredio vreme kao čisto menjanje tako da ono, u svojoj suštini, i jeste i nije.
Aristotel je poimao vreme kao deljiv kontinuum koji se ne može svesti na zbir nevremenih trenutaka, kao uslov promene i kretanja koje se ne može svesti na promenu i kretanje kao broj koji se broji sadašnjost je za vreme isto što i jedinica za brojni niz.
Aristotel definiše vreme kao"broj kretanja prema onome što je bilo ranije i što će biti kasnije." Ovaj pojam vremena ostaje merodavan sve do Njutnove teorije "apsolutnog vremena."
Srednjovekovna
Teškoće oko definisanja vremena označio je Avgustin sledećim, često citiranim rečima:"Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam: kad bi, pak, valjalo da to objasnim-ja ne znam."
Novovekovna
Blez Paskal je vreme ubrajao u "jednostavne reči"(fr.mots primitifs) koje se ne mogu i koje ne treba pokušavati definisati.
Imanuel Kant. Vreme shvata kao temeljnu misaonu kategoriju. Kant je tvrdio da vreme ima "Empiriski realitet" ali istovremeno i "trancendentalni idealitet" jer se vreme kao i prostor ne može posredno iskusiti već su to apriorni uslovi svekolikog iskustva.
"Vreme je nužna predstava koja čini osnov svih opažanja. U pogledu pojava uopšte, samo vreme ne može se uništiti, premda se pojave mogu izdvojiti od vremena...Vreme ima samo jednu dimenziju:razna vremena nisu jednovremena, već jedno za drugim(kao što razni prostori nisu jedni za drugim, već su jednovremeni)."
Hegel sintetiše razna shvatanja vremena u sledećem pasusu:
Vreme je poput prostora, čista forma čulnosti ili opažanja, ali kao što se prostora ništa ne tiče razlika objektiviteta i svesti, koja je subjektivna prema tome objektivitetu, tako se ono ništa ne tiče ni vremena.
Savremena
Engels je smatrao da"osnovni oblici svakog bića jesu prostor i vreme i biće izvan vremena isto je takva krupna besmislica kao i biće izvan prostora.
Niče - Nasuprot hrišćanske eshatološke koncepcije vremena postavlja svoju tezu o "večnom vraćanju istog."
Isak Njutn uvodi pojam apsolutnog vremena kao kontinuiranog niza trenutaka koji se redjaju jedan za drugim, tvoreći neprekidni i univerzalni tok u kojem se sve zbiva.
Albert Ajnštajn pokazao je da je vreme zavisno od prostora i materije i da se ne može nezavisno od njih posmatrati.
Antička
Heraklit je odredio vreme kao čisto menjanje tako da ono, u svojoj suštini, i jeste i nije.
Aristotel je poimao vreme kao deljiv kontinuum koji se ne može svesti na zbir nevremenih trenutaka, kao uslov promene i kretanja koje se ne može svesti na promenu i kretanje kao broj koji se broji sadašnjost je za vreme isto što i jedinica za brojni niz.
Aristotel definiše vreme kao"broj kretanja prema onome što je bilo ranije i što će biti kasnije." Ovaj pojam vremena ostaje merodavan sve do Njutnove teorije "apsolutnog vremena."
Srednjovekovna
Teškoće oko definisanja vremena označio je Avgustin sledećim, često citiranim rečima:"Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam: kad bi, pak, valjalo da to objasnim-ja ne znam."
Novovekovna
Blez Paskal je vreme ubrajao u "jednostavne reči"(fr.mots primitifs) koje se ne mogu i koje ne treba pokušavati definisati.
Imanuel Kant. Vreme shvata kao temeljnu misaonu kategoriju. Kant je tvrdio da vreme ima "Empiriski realitet" ali istovremeno i "trancendentalni idealitet" jer se vreme kao i prostor ne može posredno iskusiti već su to apriorni uslovi svekolikog iskustva.
"Vreme je nužna predstava koja čini osnov svih opažanja. U pogledu pojava uopšte, samo vreme ne može se uništiti, premda se pojave mogu izdvojiti od vremena...Vreme ima samo jednu dimenziju:razna vremena nisu jednovremena, već jedno za drugim(kao što razni prostori nisu jedni za drugim, već su jednovremeni)."
Hegel sintetiše razna shvatanja vremena u sledećem pasusu:
Vreme je poput prostora, čista forma čulnosti ili opažanja, ali kao što se prostora ništa ne tiče razlika objektiviteta i svesti, koja je subjektivna prema tome objektivitetu, tako se ono ništa ne tiče ni vremena.
Savremena
Engels je smatrao da"osnovni oblici svakog bića jesu prostor i vreme i biće izvan vremena isto je takva krupna besmislica kao i biće izvan prostora.
Niče - Nasuprot hrišćanske eshatološke koncepcije vremena postavlja svoju tezu o "večnom vraćanju istog."
Isak Njutn uvodi pojam apsolutnog vremena kao kontinuiranog niza trenutaka koji se redjaju jedan za drugim, tvoreći neprekidni i univerzalni tok u kojem se sve zbiva.
Albert Ajnštajn pokazao je da je vreme zavisno od prostora i materije i da se ne može nezavisno od njih posmatrati.
-Vidjenje vremena u odnosu na kretanje u Njutnovoj fizici
-Vidjenje vremena u odnosu na kretanje u Ajnšanovoj fizici
Нема коментара:
Постави коментар